Sami smo, pa šta?

Potpuno svesna rizika da ću zvučati totalno pesimistično (iako uopšte nisam) moram priznati da sam relativno nedavno shvatila da smo u životu potpuno sami. Koliko god bili okruženi ljudima, koliko god bili srećni zbog pronalaska "srodne duše" i osobe uz koju želimo da ostarimo, činjenica da niko, ama baš niko ne može potpuno da nas razume, da bude na našem mestu i da oseća iste stvari kao mi. Osećajne duše to saznanje shvataju veoma fatalno i tragično što naravno još više produbljuje njihov osećaj usamljenosti i izolovanosti. Za tim nema potrebe.
Moje skromno životno iskustvo i interakcija sa drugima su me naveli na zaključak da su ljudi u globalu jako sebični, opterećeni isključivo sobom i da niko nikoga ne sluša što dovodi do toga da niko nikoga ne razume. Dosta dugo sam živela u zabludi da jednostavno možda nisam srela dovoljan broj ljudi ili da možda ja u nečemu grešim (sasvim sigurno, ali toga u datom trenutku nisam svesna) . U suštini to se dešava zbog toga što danas ne postoji čovek bez problema, pa svakome svoj izgleda strašan, jedinstven i veliki, toliko da nema ni strpljenja ni prave zainteresovanosti za probleme onoga drugoga. Čak i ako postoji, mislim da je to čista uljudnost, lepo vaspitanje i površno zanimanje za drugoga. Međutim, vremenom sam uvidela da je to opšta pojava, prirodno pravilo i da jedino osoba obdarena izuzetnim osećajem saučešća i ljudskosti može da ispuni taj "zahtev". Uostalom, zar nije malo kontradiktorno tražiti od drugih ono što sami ne možemo pružiti? Često sam svesna svoje sopstvene nemogućnosti da se stavim na mesto drugih ili da razumem njihov bol, ponašanje, karakter, način života. Kako onda mogu očekivati od drugih da to isto učine kada sam ja u pitanju? Potpuna privrženost mi je strana, nju osećam samo prema mojoj deci, ali ona proističe iz čisto egoističnih razloga- deca su moja, produžetak mene, moja krv. Otuda i moje mirenje sa činjenicom da smo u suštini sami, čak iako smo okruženi stotinama ljudi. To je proisteklo iz istine da se i ja sama distanciram od njih. Zašto to ne bi radi drugi? Otkud mi pravo da očekujem nešto više ili još gore, da budem razočarana zbog toga?
Na našem životnom putu sa uvek nađu oni koji nam pomažu, koji nas vole, koji su nam mentori, vodiči, srodne suše, prijatelji, ali suštinski niko nikoga ne poznaje. Jedni drugima smo misterija, a što je najgore ne znam koliko želimo to da promenimo. Ovako je sigurno, ovako smo zaštićeni od tuđe i sopstvene preterane ranjivosti, mogućnosti vezivanja. Postoje ljudi u mom životu koje volim, ali čije ponašanje ne mogu razumeti. Postoje i oni za koje sam sigurna da se zatvaraju, da imaju tajne koje zadržavaju za sebe i time se ograđuju od mene. Ljudi meni "bliski", oni koje mislim da "poznajem". To je sasvim normalno, to je ona ljudska potreba da se ličnost zaštiti od kritike, ruganja ili odbacivanja. Svi to nosimo u sebi i to nas automatski čini usamljenima i samima, jer u suštini, niko ne može da nas potpuno upozna ili shvati. Većini nije ni stalo. Većini je dovoljno da ima jednog saputnika pored sebe ili mnoštvo prijatelja bez mnogo udubljivanja u njihovu ličnost, potrebe, želje ili tajne. Tako je lakše. Tako smo bezbedni. Tako nikome ništa ne dugujemo niti oni nama. Nažalost, oko sebe vidim površnost, sebičnost, nemogućnost ljudi da se zbliže, nesposobnost da se otvore ili da dozvole onom drugom da to učini. Ja. Ja. Ja. Ne shvatajte me pogrešno, ja sam prva u tom nizu ljudi.
Srećom to nas ne sprečava u tome da nekoga volimo, da mu se divimo, da budemo prijatelji, da se jedni drugima "nađemo", da delimo dobro i loše. Svako od nas čuva u duši svoj svet i svi smo u suštini sami, to nije ništa novo, niti konačno i apsolutno, a sigurno nije razlog za očaj i razočarenje. To je jedna životna i ljudska istina i bilo bi smešno misliti da je drugačije. Treba biti stopostotni idealista i optimista verovati u suprotno. Ili možda lud?

Mislim da bi čovečanstvo pronašlo spas upravo u buđenju i negovanju prave, iskrene brige i zainteresovanosti za čoveka: njegov bol, patnju, čak i sreću. Time ne bi postojali razlozi da sudimo jedni drugima, da mrzimo, kritikujemo, da se izolujemo i odbacujemo druge, da bolujemo i patimo. To je misao jednog idealiste, osobe koja duboko pati zbog silnog neshvatanja i nerazumevanja. Što si "dublji", to više patiš. Možda je sve to moguće na nekoj drugoj planeti, na nekom drugom svetu, onom gde ljudi imaju bela krila na leđima i oreole oko glave...Do tada, želim vam sreću na životnom putu po kome, sviđalo se to vama ili ne, koračate...sami, ruka pod ruku sa još nekom isto tako usamljenom dušom.

(photo from deviantart by tomatokisses)