Živeti ne tako neobičan život

Poslednjih nekolika godina osećam i vidim da je za mnoge stvari u mom životu jednostavno kasno; neki snovi se polake gase i saznanje da se nikada neće ostvariti je već odavno pokazalo svoje ružno lice. I da, sa tim sam donekle OK. Sazrevanje i zrelost donose sa sobom i mirenje sa činjenicom da većina nas u mladosti ima prevelika očekivanja od života, od nas samih. Mirenje ne znači da ste zadovoljni, već to znači da učite da živite sa tim.
Kao veoma mlada sanjala sam o velikoj karijeri negde u Parizu, prestonici lepote, dešavanja i...parfema. Tu je i onda bio san o mojoj sopstvenoj liniji...voćnih jogurta. Sve sam to negovala u svojoj mladoj duši dok sam bila student hemije. Da, da. Nemojte se smejati. Zatim sam jako želela da ostvarim svoj san da predajem engleski. Učila sam naporno i dobila diplomu. Na tom putu sam sretala ljude koji su bili krajnje nepoverljivi, puni predrasuda, nepošteni i neprofesionalni. Rad u školici se pretvorio u rutinu, u stalnu borbu sa decom, kašnjenjem minimalne plate, jurnjavom da stignem da obavim sve svoje obaveze. Ne, ne mogu reći da je bilo loše, čak je bilo i lepo, ali nikako ne onako kako sam zamišljala. Neki događaji i situacije su me odveli negde drugde, daleko od snova i time mnogi moji dugoročni planovi o radu u mojoj privatnoj školi su pali u vodu, a o fabrici voćnih jogurta i kreiranju parfema da ne govorim. Sanjala sam velike snove, sanjala sam mnogo i često. Verovala sam u njihovo ostvarenje. Međutim, okolnosti te stavljaju u drugu poziciju, one te preusmeravaju i istina je da puno puta nemamo nad tim gotovo nikakvu kontrolu. Desila se porodica, drugi prioriteti.
I sada, kao i većina onih sa završenim fakultetima u mojoj generaciji, živim jedan običan, miran i svakidašnji život, bez mnogo uzbuđenja, grandioznih dešavanja, famoznog posla i društvenih događaja. Moji poznanici i prijatelji su zaposleni, rade svoj posao, imaju svoje porodice, obaveze, žive veoma skromno, tu je poneki letnji odmor u Grčkoj, a ako imaju dovoljno novca može se čak odvojiti i za zimski odmor ili neko lepo putovanje. Za mnoge je život puko preživljavanje, borba da se izgura dan, nedelja, mesec. Zaista, koliko je smešno, okrutno i glupo pričati tim ljudima da se snovi mogu ostvariti ako to "dovoljno jako žele".
Ja nisam zaposlena, trenutno je moj posao briga o porodici tako da me osećaj o propuštenim prilikima i neostvarenju snova nikada ne napušta. Činjenica da vreme prolazi, da je za neke prilike i početke isuviše kasno mi je jasna kao dan, ali takođe se osećam privilegovanom što sam makar svaki dan uz moju decu i što obavljam najteži posao na svetu, bez ikakve materijalne nagrade.
Živimo u vremenu u kome se uspeh meri novcem, savršenim izgledom, akumulacijom materijalnog. Krajnji cilj su moć, uticaj i bogatstvo, a ako uspeš da sve to postigneš do svoje tridesete onda si pobednik. Ne prestaju da nas bombarduju time, da nas podsećaju, da nam serviraju priče o postignutom uspehu ovoga ili onoga pod žvakom "da su se izvukli iz siromaštva i obogatili samo zato što su verovali u svoje snove". Nekada sam verovala u to, kao i moji prijatelji, poznanici, kolege. Svi smo "padali" na te priče, a neki to čine i danas. Skoro svi smo u nekom stadijumu života spremali govore, sanjali o trijumfu, nagradama, priznanjima, nabudženom računu u banci, privilegijama, neobičnim, ispunjenim životima.
Zaista, da li je u nekoj velelepnoj vili tek ispečena pita od sira ukusnija? Ne verujem. Je li gledanje nekog dobrog filma negde u Parizu ili Nju Jorku drugačiji doživljaj od onoga u našem domu, na našem trosedu, uz naše kokice? Ne verujem. Da li se neko sa milionima u banci više raduje rođenju deteta, zalasku sunca ili dobroj kafi? Šta vi mislite?
Ići na posao, uspeti da svaki dan staviš šerpu na sto, brinuti o porodici, pronaći vremena za sebe i prijatelje, pokušavati da budeš ljubazan, staložen i dobar sa svima je samo od sebe teško. Živeti ne tako neobičan život je naporno. Veoma naporno.
Ne znam da li će se sistem vrednosti i merila za uspeh ikada promeniti, ali znam da za svakoga od nas uspeh znači nešto drugo. Jurenje za nedostižnim snovima dovodi ka neminovnom razočarenju. Naravno, ne osuđujem ambicioznost i želju nekih ljudi da dotaknu zvezde, već želim istaći da je za većinu nas to nezamislivo, čak i nepotrebno.
Imam i više od onoga što zaslužujem. Grabiti, želeti, zahtevati više mi zvuči krajnje halapljivo. Ne želim i ne mogu biti takva osoba. Zato, svaki dan učim da volim svoj život, da uživam u njegovoj običnosti, da volim moje bliže i budem što bolja osoba. Često nalazim utehu u sledećim rečima:

Smejati se često i jako.
Zadobiti poštovanje pametnih ljudi i privrženost dece.
Steći cenjenost kod iskrenih kritičara i izdržati izdaje lažnih prijatelja.
Nalaziti lepotu i ono najbolje u drugima.
Napustiti ovaj svet kao bolja osoba, ostaviti za sobom zdravo dete, malu baštu, imati uticaj na društvene uslove.
Znati da ste makar nekome olakšali život.
To je uspeh. ~Ralph Waldo Emerson

Nije ni malo lako, zar ne?

(photo from pinterest)