Ponekad treba činiti ono što možda drugima (većini) nije logično ili ispravno. Ponekad treba činiti ono što se od nas ne očekuje. Ponekad treba činiti ono što neće zadovoljiti druge, već nas same. Ponekad treba izaći iz komforne zone i rizikovati koliko god se to drugima činilo pogrešnim. Mislim da svi mi umemo da prepoznamo te momente. Osećamo ih u srcu. To je onaj mali glasić kome "glas razuma" (nastao usled gunđanja roditelja, rođaka, prijatelja i svega onoga na šta smo se navikli, onoga što smo naučili) ne da mira. To je onaj glas koji želi da idemo napred, onaj koji nas ubeđuje da se možemo izboriti protiv straha od pokušaja da iskusimo nešto novo, drugačije, nešto samo naše, ali što je, iznad svega, dobro za nas i nešto što bi nas usrećilo.
Koliko puta smo svi u životu doneli neku važnu odluku na osnovu onoga što drugi očekuju od nas ignorišući taj unutrašnji zov? Koliko njih teška srca potpuno poraženi prihvataju život onakvim kakvim su im ga drugi zamislili? Svi mi "idemo na sigurno", ali dođe trenutak kada je taj izbor prerasta u nešto mnogo strašnije od smrti, a to je- voditi život kakav ne želimo. Treba biti hrabar i veoma samosvestan ne bi li neko uspeo da se iskobelja iz te velike nametnute zamke. Namećemo je sami sebima. Iz straha. Nisu nam drugi krivi.
Kako da vam moje mišljenje dočaram primerom? Pa, evo pokušaću. Zamislite da ste finansijsku zavisni na neki način od druge osobe. Ta osoba vas mentalno iscrpljuje svojom negativnošću, a vi, zbog neke prividne sigurnosti ili finansijskih olakšica morate da je trpite, jer se tako od vas očekuje. Mislim, to je logično, s obzirom na "vašu situaciju", zar ne? Ili, pronalazite posao iz snova koji je u nekom drugom gradu, dok u vašem rodnom mestu, gde vam živi familija i prijatelji, imate stalan posao na kome se vaš trud ne ceni i nailazite na svakodnevno omalovažavanje od strane kolega i šefa.Malo njih se opredeliti da odu iz razloga što će se to mnogima činiti nelogičnim izborom s obzirom na "sigurnost" posla i stambenog pitanja. A, šta je sa lošim brakom, u kome je jedna strana (bilo muška ili ženska) zlostavljanja ili ponižavana? Zar je malo slučaja u kojim se neposredna okolina trudi da zataška probleme "zbog sramote" i želje da se sačuva nešto što je odavno propalo?
Ja se sada pitam: šta je, ljudi moji, vrednije: materijalno stanje, status u društvu, ono što kažu "mama i tata" ili naše duševno zdravlje, mir, neomatana kreativnost i sreća?
Šta osobi vredi trosobni stan dok živi u njemu sa osobom koju ne podnosi? Jeli mesečna plata vredna ponižavanja i turobnog buđenja u ranu zoru da bi išao na posao koji mrziš? Ma, zašto studirati prava ako imaš talenat za prirodne nauke?Da li je stvarno toliko bitno hoće li te ogovarati prijatelji i komšije ako se iščupaš iz nesrećnog braka? Da li su kuće, automobili, nameštaj, proklete vaze koje ste dobili na venčanju vredniji od vašeg dostojanstva?
Ne znam za vas, ali koliko god nepraktično to zvučalo, ja smatram da su duševni mir i ljudska sreća od neprocenljive važnosti. Radije bih izabrala život sa malo novca i materijalnim podobnostima nego život u kome moram nešto ili nekoga da "trpim".
Ne, ne želim da promovišem neposlušnost, buntovnost ili donešenje ludih odluka koje nemaju nikakvog smisla. Niko nije lud da svoj život i egzistenciju stavlja na kocku iz nekakvog hira. Ovde govorim o situacijama u kojima čovek može da napravi izbor ili o životima u kojima je narušen nečije osnovno pravo da živi dostojanstveno i da bude srećan. Neki od vas će se možda prepoznati u ovome, tako da ne moram mnogo objašnjavati na kakve slučajeve tačno mislim. Zašto je čovekova sreća toliko podcenjena? Zar je moguće da unutrašnji mir i duševno blagostanje nemaju više nikakvu vrednost? Ono što sam u poslednje vreme shvatila je to da ništa ne može da zameni snagu izbora, retko šta tako prija kao donošenje odluke iz srca, ništa ti ne pruža takav osećaj jačine i siline kao onda kada poslušaš svoju intuiciju, nema ničega strašnijeg, ali ni uzbudljivijeg od napuštanja staklenog zvona i izlaska iz stanja uljuljkanosti.
Uvek će biti ljudi koji će od nas očekivati suprotno od onoga što mi u našim srcima želimo, ali šta je sa našim očekivanjima, šta je sa našim željama? Pitam se u ovom trenutku, šta više boli: razočarati druge ili razočarati sebe? Tera na razmišljanje, morate da priznate.
Koliko puta smo svi u životu doneli neku važnu odluku na osnovu onoga što drugi očekuju od nas ignorišući taj unutrašnji zov? Koliko njih teška srca potpuno poraženi prihvataju život onakvim kakvim su im ga drugi zamislili? Svi mi "idemo na sigurno", ali dođe trenutak kada je taj izbor prerasta u nešto mnogo strašnije od smrti, a to je- voditi život kakav ne želimo. Treba biti hrabar i veoma samosvestan ne bi li neko uspeo da se iskobelja iz te velike nametnute zamke. Namećemo je sami sebima. Iz straha. Nisu nam drugi krivi.
Kako da vam moje mišljenje dočaram primerom? Pa, evo pokušaću. Zamislite da ste finansijsku zavisni na neki način od druge osobe. Ta osoba vas mentalno iscrpljuje svojom negativnošću, a vi, zbog neke prividne sigurnosti ili finansijskih olakšica morate da je trpite, jer se tako od vas očekuje. Mislim, to je logično, s obzirom na "vašu situaciju", zar ne? Ili, pronalazite posao iz snova koji je u nekom drugom gradu, dok u vašem rodnom mestu, gde vam živi familija i prijatelji, imate stalan posao na kome se vaš trud ne ceni i nailazite na svakodnevno omalovažavanje od strane kolega i šefa.Malo njih se opredeliti da odu iz razloga što će se to mnogima činiti nelogičnim izborom s obzirom na "sigurnost" posla i stambenog pitanja. A, šta je sa lošim brakom, u kome je jedna strana (bilo muška ili ženska) zlostavljanja ili ponižavana? Zar je malo slučaja u kojim se neposredna okolina trudi da zataška probleme "zbog sramote" i želje da se sačuva nešto što je odavno propalo?
Ja se sada pitam: šta je, ljudi moji, vrednije: materijalno stanje, status u društvu, ono što kažu "mama i tata" ili naše duševno zdravlje, mir, neomatana kreativnost i sreća?
Šta osobi vredi trosobni stan dok živi u njemu sa osobom koju ne podnosi? Jeli mesečna plata vredna ponižavanja i turobnog buđenja u ranu zoru da bi išao na posao koji mrziš? Ma, zašto studirati prava ako imaš talenat za prirodne nauke?Da li je stvarno toliko bitno hoće li te ogovarati prijatelji i komšije ako se iščupaš iz nesrećnog braka? Da li su kuće, automobili, nameštaj, proklete vaze koje ste dobili na venčanju vredniji od vašeg dostojanstva?
Ne znam za vas, ali koliko god nepraktično to zvučalo, ja smatram da su duševni mir i ljudska sreća od neprocenljive važnosti. Radije bih izabrala život sa malo novca i materijalnim podobnostima nego život u kome moram nešto ili nekoga da "trpim".
Ne, ne želim da promovišem neposlušnost, buntovnost ili donešenje ludih odluka koje nemaju nikakvog smisla. Niko nije lud da svoj život i egzistenciju stavlja na kocku iz nekakvog hira. Ovde govorim o situacijama u kojima čovek može da napravi izbor ili o životima u kojima je narušen nečije osnovno pravo da živi dostojanstveno i da bude srećan. Neki od vas će se možda prepoznati u ovome, tako da ne moram mnogo objašnjavati na kakve slučajeve tačno mislim. Zašto je čovekova sreća toliko podcenjena? Zar je moguće da unutrašnji mir i duševno blagostanje nemaju više nikakvu vrednost? Ono što sam u poslednje vreme shvatila je to da ništa ne može da zameni snagu izbora, retko šta tako prija kao donošenje odluke iz srca, ništa ti ne pruža takav osećaj jačine i siline kao onda kada poslušaš svoju intuiciju, nema ničega strašnijeg, ali ni uzbudljivijeg od napuštanja staklenog zvona i izlaska iz stanja uljuljkanosti.
Uvek će biti ljudi koji će od nas očekivati suprotno od onoga što mi u našim srcima želimo, ali šta je sa našim očekivanjima, šta je sa našim željama? Pitam se u ovom trenutku, šta više boli: razočarati druge ili razočarati sebe? Tera na razmišljanje, morate da priznate.
Hvala ti!!!
ReplyDeleteNe znam kako, ali uvek prepoznaš momenat kad mi je potreban onaj vetrić da me pogura s leđa da nastavim dalje!