Sramota me je

Pre neko veče smo sedeli sa prijateljima u bašti picerije. Toga dana sam smo se "ubili" od posla i želela sam da malo pobegnem od obaveza i odmorim dušu. U toku večeri, prišla nam je jedna lepa i visoka devojčica, koja nema više od 12 godina i rekla: "Dajte mi nešto da kupim da pojedem".
Rekla sam joj: "Prođi malo kasnije, nemam sada ništa sitno". I mislila sam to. Nije se pojavila. Dok smo ustajali sa stola osvrtala sam se nadajući se da će se odnegde pojaviti.
Često je viđam u gradu. Uvek je poderanoj i prljavoj odeći, stalno nešto pretura po džepovima i broji neku siću. Ono što mi uvek najviše privuče pogled su njene uplašene i velike oči i kratko isečena, oštra kosa. Bukvalno je vukla svoje mršavo telo, gledala oko sebe pogledom uplašene srne. Izgleda mi kao da...pati. Oči jednog deteta ne treba da budu tužne. Iz njih ne treba da se čita strah.
Juče dok smo šetali ponovo sam je videla. Prišli smo joj i upitali je gde živi, da li ima braću i sestre, da li im treba garderoba, hoće li nešto da pojede? Dok nam je pričala glas joj je drhtao: čega li se toliko plaši ovo jadno dete? Obećala sam joj da ću skupiti stvari za nju i njenu porodicu i da za koji dan svrati do muževljeve ordinacije u centru da ih pokupi. Nisam mogla da skinem pogled sa njenog lica i upitala sam se kroz šta sve prolazi ova mala duša svakoga dana? Bacila sam pogled na moju decu, koja su veselo i srećno skakutala: upravo su pojele sladoled, na sebi imaju čistu garderobu, ne novu, ali dostojanstvenu, onakvu kakvu treba da imaju sva deca. Razmišljali smo šta ćemo za ručak, nešto na brzinu, svež hleb i pun frižider nas je čekao kod kuće i tada u tom trenutku sam osetila nepodnošljivu sramotu.
I tako udubljenu u misli prekinu me glas devojčice: "A, gde je bolnica? Kako da odem do nje? Moj brat je tamo, ima zapaljenje pluća".
Moja starija kćer je celim putem do kuće ćutala. I ja sam.