Vatra

Da li da vam pričam o strašnom događaju koji me je totalno uzdrmao i izbacio iz koloseka ili da odmah krenem blog post sa pričom o tome kako sam dobro, kako je život lep i kako opet sve protiče normalno? Požar koji je izbio u kuhinji pre jedno desetak dana je obeležio jedan od najgorih dana u poslednjih par godina. Slika plamena i dima mi je još uvek pred očima, suvišno je reći da sam se prestravila. Suvišno je takođe reći da sam toliko umorna od silnog stresa i čišćenja da jedva imam snage da napišem ovaj post, ali hoću, napisaću ga, jer će mi tako biti lakše i...lepše. Spomenuću i to da mi šporet nije radio do juče tako da nije bilo ni malo kuvanja niti pečenja u mojoj kuhinji. Nisam htela ni da ulazim u nju. Kuća je nekako bila hladna i strana bez mirisa i toplote kuvanih jela. Zato smo bukvalno pobegli iz nje, zaključali je, ostavili sve za sobom, ušli u auto, otišli na kraći put, opustili se i lepo proveli. Vatra mi je doduše sve vreme bila pred očima, u mojoj glavi mnogo veća i strašnija.  Razvijala sam film o tome šta je sve moglo da se desi (a, hvala Bogu-nije), hvatala bi me povremena panika i nelogičan strah. Ipak, nisam dozvolila da ta osećanja zavladaju mojim mislima. Vratila sam se u moju kuhinju i  juče sam posle deset dana nametnute pauze skuvala Imam Baildi ( vegetarijansko jelo sa plavim patlidžanom) i teletinu sa toskanskim pomfritom po uzoru na ovaj recept moje miljenice Najdžele.Toplina i ljubav su se vratile u naš dom. Osetila sam ponovo da sam "kod kuće" i sve je opet postalo...normalno...osim:

~  što sam ponovo crvenokosa.

~ što sam rešila da više ne čuvam raskošni "Agent Provocateur" parfem za specijalne prilike već da ga nosim svakoga dana.

~ što strašno želim da se družim, slavim, pravim večerinke.

~ što me više niko i ništa ne može razočarati, jer nemam velika očekivanja niti od ljudi niti od života.

~ što mi se ništa više (u poređenju sa požarom) ne čini teškim ili napornim.

~ što ne mogu da prestanem da grlim i volim moja voljena bića.

~ što ustajem u ranu zoru ne bi li sebi nekako "produžila" dan.

~ što sve više i više nalazim radost u ispunjavanju svakodnevnih obaveza i poslova.

~ što napokon mislim da moram više da udovoljavam sebi bez osećaja krivice.


Živi mi se, malo intenzivnije, ispunjenije, grozničavije. Vatra u kuhinji je raspalila vatru u srcu, a ona se eto, sasvim slučajno baš super slaže sa mojom novom boje kose. E, to se zove pozitivno razmišljanje!