Thursday, 4 October 2012

Vatra

Da li da vam pričam o strašnom događaju koji me je totalno uzdrmao i izbacio iz koloseka ili da odmah krenem blog post sa pričom o tome kako sam dobro, kako je život lep i kako opet sve protiče normalno? Požar koji je izbio u kuhinji pre jedno desetak dana je obeležio jedan od najgorih dana u poslednjih par godina. Slika plamena i dima mi je još uvek pred očima, suvišno je reći da sam se prestravila. Suvišno je takođe reći da sam toliko umorna od silnog stresa i čišćenja da jedva imam snage da napišem ovaj post, ali hoću, napisaću ga, jer će mi tako biti lakše i...lepše. Spomenuću i to da mi šporet nije radio do juče tako da nije bilo ni malo kuvanja niti pečenja u mojoj kuhinji. Nisam htela ni da ulazim u nju. Kuća je nekako bila hladna i strana bez mirisa i toplote kuvanih jela. Zato smo bukvalno pobegli iz nje, zaključali je, ostavili sve za sobom, ušli u auto, otišli na kraći put, opustili se i lepo proveli. Vatra mi je doduše sve vreme bila pred očima, u mojoj glavi mnogo veća i strašnija.  Razvijala sam film o tome šta je sve moglo da se desi (a, hvala Bogu-nije), hvatala bi me povremena panika i nelogičan strah. Ipak, nisam dozvolila da ta osećanja zavladaju mojim mislima. Vratila sam se u moju kuhinju i  juče sam posle deset dana nametnute pauze skuvala Imam Baildi ( vegetarijansko jelo sa plavim patlidžanom) i teletinu sa toskanskim pomfritom po uzoru na ovaj recept moje miljenice Najdžele.Toplina i ljubav su se vratile u naš dom. Osetila sam ponovo da sam "kod kuće" i sve je opet postalo...normalno...osim:

~  što sam ponovo crvenokosa.

~ što sam rešila da više ne čuvam raskošni "Agent Provocateur" parfem za specijalne prilike već da ga nosim svakoga dana.

~ što strašno želim da se družim, slavim, pravim večerinke.

~ što me više niko i ništa ne može razočarati, jer nemam velika očekivanja niti od ljudi niti od života.

~ što mi se ništa više (u poređenju sa požarom) ne čini teškim ili napornim.

~ što ne mogu da prestanem da grlim i volim moja voljena bića.

~ što ustajem u ranu zoru ne bi li sebi nekako "produžila" dan.

~ što sve više i više nalazim radost u ispunjavanju svakodnevnih obaveza i poslova.

~ što napokon mislim da moram više da udovoljavam sebi bez osećaja krivice.


Živi mi se, malo intenzivnije, ispunjenije, grozničavije. Vatra u kuhinji je raspalila vatru u srcu, a ona se eto, sasvim slučajno baš super slaže sa mojom novom boje kose. E, to se zove pozitivno razmišljanje!






5 comments:

  1. Uh... :/
    Užasno mi je žao zbog svega što ste prošli :( ali mi je jako drago da je ipak sve ok, da ste svi dobro i da se, eto, opet pokazalo ono staro "svako zlo za neko dobro", što tražiš i pronalaziš pozitivu u svemu :)
    A baš sam danas komentarisala kako mi fale noviji postovi i kako jedva čekam da nešto novo napišeš. Žao mi je što si baš ovo morala da napišeš.
    Neka si crvenokosa i vesela, i neka brzo zaboraviš na ovu gadnu vatrenu epizodu.

    ReplyDelete
  2. Bilo je gadno, ali sada je sa tim gotovo. Idemo dalje! Hvala, Olja, obećavam da ću više pisati!!! Najtopliji pozdrav

    ReplyDelete
  3. Dobro je da ste vi svi ok , i da se vatra ogranicila "samo " na tvoju kuhinju.
    A i meni je drago da si se vratila pisanju, zeljno sam ocekivala tvoj post.

    Pozdrav za Red Doru !!!!

    ReplyDelete
  4. Oh Boze...!
    Puno vam snage zelim, i sretno!

    ReplyDelete
  5. Hvala vam, devojke, stvarno ste divne...

    ReplyDelete

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails