Obožavala sam emisije o kuvanju. I dalje ih volim. I to one "stranske", kvalitetne, sa odličnim osvetljenjem, prelepom kuvaricom (ili zgodnim kuvarom) u bajnoj kuhinji o kojoj mogu samo da sanjam. Tu se uvek nešto lepo kuva, sve izgleda lako i uvek ti se učini da ćeš crknuti ako ne napraviš baš taj kolač i baš to jelo sada i odmah! Praviš spisak, trčiš do marketa, vraćaš se kući punim rukama, latiš se miksera i krećeš sa otelotvorenjem fantazije, jer sve ono što si upravo videla na TV-u je baš to-jedna velika fantazija.
Televizija je oduvek stvarala priče koje su terale gledaoce da indirektno učestvuju u fantazijama koje su im servirane na malim ekranima. Uglavnom su te priče fikcija, dok su emisije o kuvanju na prvi pogled prikaz realnosti, ali da li je zaista tako? Pogledajte emisije moje miljenice Najdžele Loson: savršeno, meko osvetljenje, imaš utisak da gledaš film, a ne emisiju u kojoj se kuva, ona je savršeno doterana (kao šatra samo što se vratila sa posla), flertuje sa kamerom (ustvari sa vama), priča svoje detalje iz života, sprema "za vas" nešto što i sama "u skromnosti svoga doma" često kuva za svoju decu, nema prosipanja, ništa ne kipi, ništa ne gori, ona nasmejana i beskrajno zavodljiva raščerečuje piletinu gurajući joj limun među noge, briše ruke, napući usta i kaže: "To je to!". Kuvati za prijatelje je još lakše! Na brzinu spremi predjelo, glavno jelo i mus od čokolade, ode do kupatila, stavi karmin, popravi kosu i srećno se donjiše do stola gde je čekaju nestrpljivi prijatelji.
Tako je otprilike sa svim emisijama tog tipa, sve izgleda lako, dostupno, sve se skuva "čas posla". Ne smeta mi toliko ta iluzija i taj filmski prikaz kuvanja, šta više, uživam u tome: pruža mi mogućnost da sanjarim, dobijem inspiraciju, deluje čak i umirujuće na mene, jer je to "filmsko kuvanje" tako drugačije od mog frantičnog, nespretnog i lomastog kuvanja. Kada sam usamljena i tužna, ove emisije su često moj privremeni beg od stvarnosti, jer je sve u njima nestvarno i savršeno. Ne smeta mi čak ni to što se u njima lažno prikazuje kuvanje koje je bez napora, umora, greški i haosa u kuhinji. Ko kuva, zna da u stvarnosti to nije tako.
Ne. Smeta mi ono što se krije iza tih emisija, iza reklama koje promovišu proizvode bez kojih nam se čini da ne možemo da živimo: kafu čiji ukus je ravan osećaju apsolutnog blagostanja, čokoladu koja se topi u ustima i pruža orgazmatično zadovoljstvo, majonez koji je toliko ukusan da ga možeš stavljati bukvalno svuda. To je zver koja se hrani našom glađu i željom za hedonizmom. Potrošačka zver.
Nego, vratimo se na emisije o kuvanju.
Nefiktivni mediji se baziraju na ubacivanju fiktivnih elemenata u prikaz naše potrošačke realnosti kako bi se približili publici. Nude nam mogućnost uživanja u lažnoj intimnosti sa onim koji kuva i pre svega, obećanje da ćemo postići vrhunsko zadovoljstvo ukoliko učinimo isto ono što smo upravo videli tj. ukoliko skuvamo isto jelo.
U svima nama se krije mračna strana, a ona koju skoro svi mi imamo je voajerizam. To kanali koji kreiraju te emisije dobro znaju i pametno koriste: mi gledamo hranu, pratimo način na koji je kuvar sprema, on pokušava rečima da nam dočara mirise, teksturu, i eventualno ukus. Mi ništa od toga ne možemo osetiti, pred sobom imamo samo sliku koja posle izvesnog vremena više nije dovoljna. Mi moramo da je probamo. Upravo se te emisije uzdaju u činjenicu da gledaocu neće biti dovoljno samo da vidi hranu, on će poželeti da doživi sam proces kuvanja, da oseti miris i teksture, da ponovo proživi u svojoj kuhinji ono isto uzbuđenje koje je osetio tokom gledanja i da konačno oseti ukus, čuje reči hvale i oseti potpuno zadovoljstvo, ono koje mu je obećano. Međutim, da bi se sve to desilo, gledalac mora da potroši novac na sastojke. I ne samo to, često je "neophodno" imati posebnu šerpu, specijalan tiganj, neobičan kalup za kolač bez kojih konačan ishod recepta ne bi bio "kao onaj na TV-u".
Istina je sledeća: kada gledamo hranu mi ogladnimo, a ako je upakovana u lepu fotografiju onda ogladnimo još više. Pogledajte samo silne blogove o hrani, ne znaš koji ima lepše fotografije i bogatije recepte! Naša želja za hranom raste u zavisnosti od toga koja se čula iritiraju: opis hrane rečima ima najslabiji uticaj na nas, miris stvara veću želju, slike u boji još veću, dok sam proces kuvanja ili zamišljanje tog procesa izaziva najveću žudnju za hranom. Često je ta hrana koju viđamo na malim ekranima veoma kalorična, nezdrava, retko ili skoro nikada nećete videti emisiju o kuvanju koja promoviše konzumiranje voća ili povrća, jer zaista nema ničeg izazovnog u jabuci ili brokoliju, osim što su zdravi. Izgleda da to nije dovoljno dobar razlog. Izgleda da to nikome nije privlačno. Ili se možda iza svega ovoga krije nešto drugo? Naravno, niko neće otvoreno priznati da ove emisije sasvim beskrupulozno promovišu proizvode koji nas potencijalno mogu ubiti, jer će većina nas, iako gledamo te emisije iz čiste zabave, poželeti da te recepte proba korišćenjem upravo onih sastojaka koji se reklamiraju: puter, krem sir, slatka pavlaka, čokolada, crveno meso, testenine, a neko od svega toga zarađuje veoma velike količine novca.
Možda zvuči suludo nekima od vas, ali sigurna sam da su ove emisije stvorene ne bi li se stvorilo društvo opsednuto hranom i proširio potrošački virus. Prvo je zahvatio Ameriku, a sada je red na ostatak sveta.
Međutim, ne želim da budem toliko stroga. Ja volim hranu, volim da kuvam,a najviše od svega volim da jedem. Emisije o kuvanju imaju puno dobrih strana: inspirišu ljude da više kuvaju i manje jedu brzu hranu, bude kreativnost, umeju da budu čak edukativne i vrlo zabavne.
Što se mene lično tiče, ja već neko vreme ne gledam nikakve emisije o kuvanju. Možda je za to kriva moja želja da uspostavim ravnotežu između onoga što mi je stvarno potrebno i onoga što mislim da mi je potrebno, da se hranim zdravije i ukrotim potrošački poriv, mada da budem iskrena, najglavniji razlog leži u tome što retko mogu da odolim žudnji da probam i spremim specijalitet koji vidim u jednoj od tih emisija. Uh, naročito kada se radi o Najdželi. Sasvim stidljivo, ponekad, bacim pogled na neki njen insert na youtube-u, čežnjivo i tugaljivo posle par minuta pritisnem krstić i krenem ka kuhinji,tu se kao nešto muvam i vrtim, uzmem jabuku ili bananu pokušavajući očajno da se oduprem porivu da nabijem glavu u teglu sa Nutellom ili smutim njen čokoladni kolač i onda kažem sebi: "Ma, koga ti zezaš? Nisi ti baš toliki karakter". I nisam. Uvek ogladnim. Najdžela ima novu emisiju i neko ( baš mu "hvala" na tome) redovno aplouduje epizode na youtube-u. "Najdžela kuva hranu inspirisanu Italijom". Jaooooo, 'de me nađe? Nema za mene spasa.
Televizija je oduvek stvarala priče koje su terale gledaoce da indirektno učestvuju u fantazijama koje su im servirane na malim ekranima. Uglavnom su te priče fikcija, dok su emisije o kuvanju na prvi pogled prikaz realnosti, ali da li je zaista tako? Pogledajte emisije moje miljenice Najdžele Loson: savršeno, meko osvetljenje, imaš utisak da gledaš film, a ne emisiju u kojoj se kuva, ona je savršeno doterana (kao šatra samo što se vratila sa posla), flertuje sa kamerom (ustvari sa vama), priča svoje detalje iz života, sprema "za vas" nešto što i sama "u skromnosti svoga doma" često kuva za svoju decu, nema prosipanja, ništa ne kipi, ništa ne gori, ona nasmejana i beskrajno zavodljiva raščerečuje piletinu gurajući joj limun među noge, briše ruke, napući usta i kaže: "To je to!". Kuvati za prijatelje je još lakše! Na brzinu spremi predjelo, glavno jelo i mus od čokolade, ode do kupatila, stavi karmin, popravi kosu i srećno se donjiše do stola gde je čekaju nestrpljivi prijatelji.
Tako je otprilike sa svim emisijama tog tipa, sve izgleda lako, dostupno, sve se skuva "čas posla". Ne smeta mi toliko ta iluzija i taj filmski prikaz kuvanja, šta više, uživam u tome: pruža mi mogućnost da sanjarim, dobijem inspiraciju, deluje čak i umirujuće na mene, jer je to "filmsko kuvanje" tako drugačije od mog frantičnog, nespretnog i lomastog kuvanja. Kada sam usamljena i tužna, ove emisije su često moj privremeni beg od stvarnosti, jer je sve u njima nestvarno i savršeno. Ne smeta mi čak ni to što se u njima lažno prikazuje kuvanje koje je bez napora, umora, greški i haosa u kuhinji. Ko kuva, zna da u stvarnosti to nije tako.
Ne. Smeta mi ono što se krije iza tih emisija, iza reklama koje promovišu proizvode bez kojih nam se čini da ne možemo da živimo: kafu čiji ukus je ravan osećaju apsolutnog blagostanja, čokoladu koja se topi u ustima i pruža orgazmatično zadovoljstvo, majonez koji je toliko ukusan da ga možeš stavljati bukvalno svuda. To je zver koja se hrani našom glađu i željom za hedonizmom. Potrošačka zver.
Nego, vratimo se na emisije o kuvanju.
Nefiktivni mediji se baziraju na ubacivanju fiktivnih elemenata u prikaz naše potrošačke realnosti kako bi se približili publici. Nude nam mogućnost uživanja u lažnoj intimnosti sa onim koji kuva i pre svega, obećanje da ćemo postići vrhunsko zadovoljstvo ukoliko učinimo isto ono što smo upravo videli tj. ukoliko skuvamo isto jelo.
U svima nama se krije mračna strana, a ona koju skoro svi mi imamo je voajerizam. To kanali koji kreiraju te emisije dobro znaju i pametno koriste: mi gledamo hranu, pratimo način na koji je kuvar sprema, on pokušava rečima da nam dočara mirise, teksturu, i eventualno ukus. Mi ništa od toga ne možemo osetiti, pred sobom imamo samo sliku koja posle izvesnog vremena više nije dovoljna. Mi moramo da je probamo. Upravo se te emisije uzdaju u činjenicu da gledaocu neće biti dovoljno samo da vidi hranu, on će poželeti da doživi sam proces kuvanja, da oseti miris i teksture, da ponovo proživi u svojoj kuhinji ono isto uzbuđenje koje je osetio tokom gledanja i da konačno oseti ukus, čuje reči hvale i oseti potpuno zadovoljstvo, ono koje mu je obećano. Međutim, da bi se sve to desilo, gledalac mora da potroši novac na sastojke. I ne samo to, često je "neophodno" imati posebnu šerpu, specijalan tiganj, neobičan kalup za kolač bez kojih konačan ishod recepta ne bi bio "kao onaj na TV-u".
Istina je sledeća: kada gledamo hranu mi ogladnimo, a ako je upakovana u lepu fotografiju onda ogladnimo još više. Pogledajte samo silne blogove o hrani, ne znaš koji ima lepše fotografije i bogatije recepte! Naša želja za hranom raste u zavisnosti od toga koja se čula iritiraju: opis hrane rečima ima najslabiji uticaj na nas, miris stvara veću želju, slike u boji još veću, dok sam proces kuvanja ili zamišljanje tog procesa izaziva najveću žudnju za hranom. Često je ta hrana koju viđamo na malim ekranima veoma kalorična, nezdrava, retko ili skoro nikada nećete videti emisiju o kuvanju koja promoviše konzumiranje voća ili povrća, jer zaista nema ničeg izazovnog u jabuci ili brokoliju, osim što su zdravi. Izgleda da to nije dovoljno dobar razlog. Izgleda da to nikome nije privlačno. Ili se možda iza svega ovoga krije nešto drugo? Naravno, niko neće otvoreno priznati da ove emisije sasvim beskrupulozno promovišu proizvode koji nas potencijalno mogu ubiti, jer će većina nas, iako gledamo te emisije iz čiste zabave, poželeti da te recepte proba korišćenjem upravo onih sastojaka koji se reklamiraju: puter, krem sir, slatka pavlaka, čokolada, crveno meso, testenine, a neko od svega toga zarađuje veoma velike količine novca.
Možda zvuči suludo nekima od vas, ali sigurna sam da su ove emisije stvorene ne bi li se stvorilo društvo opsednuto hranom i proširio potrošački virus. Prvo je zahvatio Ameriku, a sada je red na ostatak sveta.
Međutim, ne želim da budem toliko stroga. Ja volim hranu, volim da kuvam,a najviše od svega volim da jedem. Emisije o kuvanju imaju puno dobrih strana: inspirišu ljude da više kuvaju i manje jedu brzu hranu, bude kreativnost, umeju da budu čak edukativne i vrlo zabavne.
Što se mene lično tiče, ja već neko vreme ne gledam nikakve emisije o kuvanju. Možda je za to kriva moja želja da uspostavim ravnotežu između onoga što mi je stvarno potrebno i onoga što mislim da mi je potrebno, da se hranim zdravije i ukrotim potrošački poriv, mada da budem iskrena, najglavniji razlog leži u tome što retko mogu da odolim žudnji da probam i spremim specijalitet koji vidim u jednoj od tih emisija. Uh, naročito kada se radi o Najdželi. Sasvim stidljivo, ponekad, bacim pogled na neki njen insert na youtube-u, čežnjivo i tugaljivo posle par minuta pritisnem krstić i krenem ka kuhinji,tu se kao nešto muvam i vrtim, uzmem jabuku ili bananu pokušavajući očajno da se oduprem porivu da nabijem glavu u teglu sa Nutellom ili smutim njen čokoladni kolač i onda kažem sebi: "Ma, koga ti zezaš? Nisi ti baš toliki karakter". I nisam. Uvek ogladnim. Najdžela ima novu emisiju i neko ( baš mu "hvala" na tome) redovno aplouduje epizode na youtube-u. "Najdžela kuva hranu inspirisanu Italijom". Jaooooo, 'de me nađe? Nema za mene spasa.
Mora se priznati da ima mnogo emisija o kuvanju.Neke se,naravno,izdvajaju..Nigella je jedna od njih zbog te jednostavnosti jela kao i brzine kojim se prave.Ali,meni je ipak Dzejmi O broj jedan.Iz nekog razloga,kada gledam njegove emisije uvek ogladnim.Ali,UVEK!S drugima mi se to ne desava..Sve u svemu,u pravu si kad kazes da je kuvanje umetnost!
ReplyDelete