I na kraju...ostadosmo sami. Odgovor je tu

Jedna od velikih pogodnosti trudnoće i činjenice da za koji dan ulazim u 8. mesec je to da ove sam ove godine sasvim opravdano i uspešno izbegla slavljenje Božića sa muževljevom familijom. Izbegla sam pranje, peglanje, pakovanje, nervozu, krivine, povraćanje u autu, 500 km vožnje, a o porodičnim "skandalima", ispadima i nerviranju da ne pričam. Nemam ja ništa protiv muževljeve familije. Jeste da su bučni, da sve znaju, da mnogo brzo i halapljivo jedu, da me užasno zamaraju i da vole dramu, ali  u suštini, sasvim su OK. OK su kada u sebi tako odlučim, kada sebi kažem: "Znaš šta? Nemoj ništa od njih da očekuješ, prihvate ljude onakve kakve jesu i diši duboko". Naučila sam posle svih ovih godina da sam "pravim blesava", da se ponašam kao pravi, pravcati gost, da opušteno sedim, odmaram i čekam da sve skuva, spremi i završi moja svekrva, a ja da se ne mešam, uopšte.Uostalom, svi oni tako rade kada dođu kod mene. A, što ne bih i ja?
Sve postaje nekako lakše i podnošljivije kada shvatiš da niko nije savršen, da ti niko ništa ne duguje, ali najlepše je od svega kada shvatiš da to isto važi i za tebe. Ako nekome nešto dugujem, onda , Boga mi, sebi dugujem to saznanje. Sebi. Nikome više.
Unapred sam se radovala danima koji slede: napokon ću posle toliko godina Božić slaviti u svojoj kući, skuvaću ono što želim, napraviću tortu koji se meni sviđa, nosiću pidžame celog dana,  gledaću filmove do besvest i verovatno zaspati do 10 sati uveče. Nema buke, nema histerije, nema postavljanja stola za dvanaestoro ljude, samo nas četvoro i"čiča-Gliša" u mom stomaku.

Međutim, neću da vas lažem. Evo jedne velike kontradiktornosti. Evo saznanja koje se nikako ne slaže sa gore napisanim.

 Nisam sigurna da li to zaista želim. Ustvari, to je ono što želim, ali ne znam kako ću preživeti ove praznične dane. Baš sam juče razgovarala sa našom prijateljicom Popi koja je sa mužem i decom provela 2 dana sa nama kuvajući, šetajući, ispijajući do besvesti kafu. Nismo bili posebno radosni niti raspoloženi. Kaže ona meni: "Ovo mi je bila najgora godina. Jedva čekam da prođe." Obuzela su i mene ista osećanja: "Zaista. Ovo je bila užasna godina".
Ja sam prolazila kroz pretešku trudnoću odvojena od dece, izgubila sam dve drugarice-jednu mi je oduzela bolest, a drugu njena sebičnost i egoizam. Poznanici umrli, neki poginuli, dobar prijatelj imao udes, prijateljica pobacila bebu, rođaku propao posao, drugarici umro otac, razvodi, raspadi, prevare, krađe, napadi, kriza, besparica, užas. Sve to se dešavalo nama bliskim ljudima. Sve se to skupi, raste i čini te da pukneš. Ako si uopšte čovek. Ako ti je stalo.
 Paraziti, kukumavci, razmazojle, nesposobnjakovići oko nas napreduju, njih pomažu, njima "ide".Pitam se...kako, zašto? To me jede, nerviram se, besna sam, a ne volim to. Ne volim kada sam ljuta.

2014. godina je godina velikih obrta i promena, negativnih, a pozitivne i lepe promene i novosti su bile propraćene teškoćama i mukama.

 I na kraju, ostadosmo nekako sami.


Preplavlja me osećaj straha, neizdržljive usamljenosti, tuge. Sva ta osećanja pomešana sa besom, razočarenjem, brigom za budućnost.

 Ovog Božića...mi...sami. Naviru osećanja i sećanja. Iznad svega tu je razočarenje, najviše u ljude, u prijateljstva. Nekako nemam više snage ni želje da tetošim, da opraštam, da govorim: "nema veze".

Za jednom prijateljicom svakodnevno plačem, a ovoj drugoj sam rekla šta mislim. Shvatih da je bolje biti sam nego negovati očigledno lažna prijateljstva. Boli saznanje da te neko ustvari nije ni voleo, da je od tebe samo zahtevao i želeo da se povinuješ njegovim uslovima prijateljstva. Šta će mi takvi?
Šta će mi osobe koje misle samo na sebe? I onda se sada, pred kraj ove godine zapitah, a šta ću sa ljudima, onim najbližima, koji te prevare, zeznu, koji se pravi gluvi na tvoje probleme i potrebe?
Šta ću sa parazitima, bezosećajnicima, šta ću sa idiotima? Dokle da se smeškam. dokle da ćutim i budem ljubazna, dokle da čuvam mir, dokle da se plašim? Kako ću se suzdržati da ne zakreštim?

 I na kraju, ostadosmo nekako sami.

Zagledah se sinoć u Hristovu ikonu i zaplakah, njemu zavapih: "Gospode, ne daj mi da postanem i ja takva. Pokaži mi izlaz, ukaži mi na rešenje. Ne daj mi da postanem negativna, ogorčena. Znaš koliko sam se borila, koliko sam napredovala. Ne daj, Bože."
 Odgovor još uvek nije stigao.

Šta ja znam...možda je ovo blještavo jutarnje sunce nakon dva dana kiše odgovor.
Možda je brdo veša koje me čeka  odgovor.
Možda je recept za svinjetinu sa suvim šljivama i kajsijama koji sam pronašla za Božić odgovor.
Možda je smešna poruka na fejsu koju sam dobila od drugarice odgovor.
Možda je ovaj divni sajt na koji sam nabasala odgovor.
Možda je baš onaj trenutak slabosti, ranjivosti, poverenja pred ikonom odgovor.


Možda ste vi moj odgovor.

Možda smo jedni drugima odgovor.


Da bih preživela praznike, da bih se ponovo ispunila nadom, moram u to da verujem. Kako drugačije? Ne znam odgovor.

Kaži "no", ho, ho, ho!

Protekle dve nedelje i više sam provela totalno preplavljenja umorom, negativnošću, potpuno poražena osećajem razočarenja...u ljude, u situaciju, pomalo u život. Naiđe to tako meni u ovo doba godine.  Imam utisak da svake godine u ovo vreme podsvesno sabotiram moj pokušaj da mi bude lepo. Za ove dane me ne vezuju baš lepe uspomene, naprotiv. Nista to znali, ali ovi praznici su mi nekada bili bolni, traumatični, oboleženi nesrećom i tugom. Neću detaljno o tome, to su jako intimne stvari o kojima nisam još uvek spremna da pričam. Međutim, ti ružni momenti mi se poput nekog cunamije, lavine svaki put vrate u srce i u misli iako sam do sada sve to trebala nekako da prevaziđem, jer sam u međuvremenu doživela divne stvari koje su me usrećile i ispunile život radošću. Podsvest i ljudska duša su čudo. Povučem se, zatvorim, čekam da sve prođe i da se vrati život u normalu. Iz nekog inata da donosim nikave rezolucije, odluke, ne slavim, ne pravim ni od čega "big deal", ne učestvujem u ovom prazničnom ludilu, ne kupujem poklone, ne kupujem haljinu za novogodišnju noć, pritajim se, ućutim. A, ono što je najgore,  sasvim nesvesno, iako to ne želim, čini mi se da tako pokvarim i drugima praznike, jer, kako kažu, ovo su dani kada "mora" da vlada lepota, radost, kada se slavi, pevaju pesmice, raduje. Moram da isplaniram savršeno božićni ručak, da napravim i ukrasim kolačiće sa prazničnom tematikom. Moram. Obećala sam sebi da ću deci stvarati lepe, magične uspomene, ali onda shvatih koliko je to zamorno i opterećujuće.  Šta mi je činiti? Moram da zađem duboko u sebe i popravim sama štetu koja je napravljena. Nemam ni snage ni želje da prolazim kroz proces psihoanalize ili još gore, da se potrudim da ostavim prošlost za sobom. Ona je deo mene, deo onoga što sam postala. I onda mi se upalila sijalica i shvatih da ja ništa NE moram. I da od tog silnog "moranja" sama sebi stvaram pritisak. Shvatih da sebi dugujem više "ne" nego "da", iako je "ne" negacija, odričnost, a "da" nešto pozitivno, reč koja navodno otvara vrata života. Ne, ne, ne. To će biti moja rečca za kraj ove 2014. i početak 2015. godine.

~ NE moram da uvek budem prijatna, nasmejana i fina.

~  NE moram svima da se osmehujem.

~ NE moram svima da udovoljavam.

~ NEću više da stalno osećam krivicu zbog nečega što činim samo za sebe.

~ NE moram da trpim toksične ljude.

~ NE moram da ispunjavam tuđa očekivanja.

~ NE moram da budem savršena majka i domaćica.

~ NE moram danas da završim sve poslove sa spiska.

~ NE moram svaki dan da kuvam toplo, domaćinsko jelo.

~ NE mora nešto da bude teško, da bi bilo vredno.

~ NE moram više nikome da ćutim.

~ NEću izbegavati sukobe onda kada ustvari želim da puknem.

~ NE moram da napravim savršen i komplikovan božićni ručak.

~ NE moram da uživam u praznicima.

~ NE moram umesim zilion keksića kako bih "ispunila očekivanja" food blogera.

~ NE moram savršeno da ukrasim stan za praznike.

~ NE moram sve da radim sama.

~ NE moram stalno da se ustručavam.

~ NE moram stalno da budem logična i prizemna.

~ NE moram da kažem "izvini" čak i onda kada nisam kriva.

~ NE trebaju mi ljudi koje se ne raduju sa mnom.

~ NE moram da dajem, a da ne dobijam ništa zauzvrat.

~ NE očekujem, samo se nadam.

~ NE čekam, samo se unapred radujem.

Vidite, ovde rečca "ne" nema više negativni prizvuk i značenje. Barem ne za mene, ne znam kako vi gledate na to, ali ovo moje "ne" zvuči kao jedno ogromno i glasno "DA".
Ništa se ne "mora", zar ne? Moranje je grč, pritisak, opterećenje, napor.

Mora samo da se (pre)živi i mora(mo) da budemo uvek tu za našu decu. Ništa više.

Užine i recepti...brzi i posni, ali jako ukusni

Imam za vas samo tri užinice, u ponedeljak su za užinu imale đevreke iz pekare i voće, dva dana za redom tost. Nisam bila posebno maštovita, možda sledeći put bude bolje. Mlađa kćer jako voli suve šljive, pa sam joj ih gotovo svakodnevno stavljala u činijicu. Starija mi je pored tosta ili slanog sendviča tražila i sendvič sa puterom od kikirikija koji trenutno obožava. Imam utisak da će uskoro da joj je smuči. Mandarine su u sezoni, ovde kod nas ih ima na pretek, pa su stoga nezaobilazni deo naših školskih užina.

  (tost sa šunkom i guda kačkavaljem,  mandarina i suve šljive)

 (sendvič sa puterom i šunkom, jabuka, mandarina, suve šljive i orasi)

(sendiči-zvezde sa krem sirom i šunkicom, banana, mandarina, kupovni slani keks sa origanom i maslinovim uljem)

Počeo je božićni post, pa zato ovih dana uglavnom kuvam posna jela. Trudim sa da to bude nešto sa puno povrća, zdravo i ukusno. Mnogi se čude što postim s obzirom da sam u drugom stanju, ali to uglavnom čine ljudi koji nisu upoznati sa prednostima ove ishrane. Proteine unosim putem ribe, pečurki, povrća, orašastih plodova. Inače, mesec dana nekonzumiranja hrane životnjskog porekla nije ništa, a ja se osećam kao da letim. Uostalom, mislim da sam onih 15 dana u Srbiji izkonzimirala mesa za ceo život!

Kliknite na link  ispod slike ukoliko vas zanimaju recepti.

"Sve u jednoj šerpi" testenina (posno)

Malo zdraviji posni krambl sa šumskim voćem

Slatke snežne grudvice (posno)

Uživajte ovog vikenda!

Malo pesimizma, malo starudija, neprocenljivih...

Ovo leta smo imali u planu da odemo kod mojih na odmor u Srbiju, međutim, zaključili smo da je baš tada ipak pravo vreme za trudnoću.
S obzirom na to da su one kod mene uvek praćene hyperemesisom,a moje godine ne dozvoljavaju čekanje,smatrali smo da ako baš moram ponovo kroz to da prolazim, onda to neka bude barem u vreme raspusta, kada deca nemaju školu. Tako se desilo, prva dva meseca sam provela u krevetu, deca su za to vreme bila 500 km daleko od mene kod svekrve, a mi smo, onako porodično, prošli kroz pakao, muku, sekiraciju. Ovo je bilo jako teško leto. Moji su roditelji, iako uzbuđeni zbog trudnoće,bili više nego razočarani činjenicom da nas opet neće videti.Poslednji put smo bili Srbiji pre 3 i po godine, od tada nam finansije i posao nisu dozvolili ponovno putovanje.
I tako, svaki naš telefonski razgovor bi se završavao mojim obećanjem da ćemo doći u Niš čim mi prestanu mučnine i čim budem dovoljno jaka za put. Sredinom novembra smo se spakovali, javili u školi i predškoskolskom da će deca odsustovati i krenuli za Srbiju. Kasnije, kada dođe beba na svet, ko zna da li ćemo moći, ko zna gde ćemo do tada biti...
Boravak u Nišu je bio sve ono što je u tom trenutku bilo potrebno: provodila sam vreme sa mamom, odmarala, pomalo šetala.Mama mi nije dozvoljavala da bilo šta radim, samo me je nutkala đakonijama i jelima, u kojima sam nekako uspela sa merom da uživam. Šta reći o Srbiji? Mogu samo da prenesem svoje utiske i zaključke. Možda su pogrešni, možda pesimistični, ne znam. Recimo da sam se duboko razočarala onim što sam videla. Razočarala sam se atmosferom, opštom situacijom za koju mi je većina pričala da nikada nije bila gora. Posle toliko vremena se u Srbiji osećam se kao stranac, bez ikakve namere da zvučim prepotentno. Čini mi se da sam navikla na nasmejana lica, na veću pozitivnost, na graju, na buku, koja mi je ovde u Grčkoj prosto smetala,a  dok sam bila u Nišu to  je ono što mi je najviše nedostajalo. Ljudi na ulicama Niša su imali neki izgubljeni pogled, nema čak ni više one agresije ili mrkih pogleda, umesto toga, ja sam videla...zombije. Oh, oprostite mi ako nekoga ovim mojim rečima pogađam. Ako vam je za utehu, u kolima sam odlazeći plakala duboko pogođena i nasekirana nesigurnošću koja tamo vlada. Grčka, iako u krizi, još uvek nekako stoji na nogama, ali bojim se da će i ovde doći takvi teško dani. A, kada je pa u Srbiji bilo lako?
Iskreno, ono što mi je najviše zasmetalo i što me je još više pogodilo je manjak osmeha na licima mladih ljudi. Imamo najlepšu omladinu, visoke, prelepe devojke sa najlepšim očima i kosom, razvijene i zgodne momčine, ali nema...osmeha, nema šarma, nema poletnosti. Nema ga. Da li je to sve u mojoj glavi? Da li sam ja to samo uobrazila? O, Gospode, knedla mi je u grlu, dobro znam kako sve to mogu protumačiti, nego nisam imala pojma da će me sve to tako silno pogoditi.
Posle dve nedelje, vratili smo se na sunčani Peloponez. Mislim da se nikada do sada nisam toliko radovala povratku kući, nikada nisam više volela ovo drveće pomorandži, masline i ovaj ludi, preludi grčki narod.

Da li mi sada dozvoljavate da pređem na nešto lepše, pozitivnije? Ja znate, mrzim shopping i obećala sam sebi da u Srbiji neću ništa kupovati, iako su tamo cene niže. Dozvolila sam mojim roditeljima
 da kupe par stvarčica za decu, ali ja se kupovinom i jurnjavom po radnjama nisam ni bavila. Umesto toga, ponela sam sa sobom predmete koji za mene imaju sentimentalnu, neprocenljivu vrednost:

Mamin stari, raskupusani, preterano upotrebljavani Betty Crocker kuvar (Betty Crocker's Cookbook)

 koji je čini mi se donela iz Amerike. On je bio izvor mojih prvih kulinarnih pokušaja, a moja mama je najviše kuvala koristeći recepte iz ove knjige.

Starudije> činijice, tacnice, čaše i šoljice...volim, o kako ih volim!

Stare porodične fotografije

(Ovo je fotografija sa venčanja moje bake Darinke i dede Svetislava. Nažalost, ne znam koje je godine slikano, ali mislim da su se venčali u Pirotu, iz čije su okoline oboje bili. Oduvek sam grdila moje roditelje što mi nisu dali ime Darinka po baki koja je umrla godinu dana pre mog rođenja.)

(Moj deda Ilija u uniformi 1924.)

( Ja i moj brat, negde oko 1980./81. godine)

Nekoliko prastarih knjigica koje je izabrala moja starija kćer kako bi vežbala engleski. Nekada sam i ja naučila engleski upravo iz ovih knjiga. Tona njih je ostala u Srbiji da se ponesu sledeći put.

i stara jastučnica za koju sam smatrala da je savršena za moju fotelju u dnevnoj sobi.

Moram sada da vas napustim, čeka me odlazak u školicu po kćer, ručak, brdo obaveza,a sutra, Bože zdravlje, slede užinice, neka lepa, jednostavna hrana i par recepata. Uživajte...

Čili čorba (odokativna metoda)

Zar čorbe i supe nisu sjajne? Za njih vam nije potreban recept, zar ne? Staviš povrće, malo mesa ako želiš, začiniš po želji i ostaviš sve da  se polako krčka na vatri dok ti nešto drugo čeprkaš po kući. Takva su mi jela omiljena: ona su utešna, laka, podsećaju na detinjstvo, na nešto što bi skuvala mama posle dugog i napornog dana. Znate ono kada vas od vrata sačeka miris nečeg toplog, domaćinskog i ukusnog? E, to. Čorbe su dom, toplina, sigurnost, one te greju, ponekad ume da zaleče i slomljeno srce. Sa tanjirom čorbe ili supe u rukama znaš da će sve biti u redu, makar dok je ne pojedeš, a posle ćeš se već nekako suočiti sa svetom i životom.
Ova čorba je moja "izmišljotina", dobro, ne baš, jer je inspirisana meksičkim čilijem sa mesom. U suštini, nisam gledala neki recept, stavila sam ono što sam imala, a vi se takođe možete igrati sa sastojcima, nešto dodati, nešto oduzeti-to je nabolji deo u pripremanju supica i čorbica. Pa, da krenemo:

 

Čili čorba

(za 4 osobe)

Potrebno:

250 grama mlevenog mesa

2 manje šargarepe

struk celera (ako nemate stavite papriku, zelenu ili crvenu)

1 manja glavica crnog luka

2 čena belog luka

kukuruz (može iz konzerve)

otprilike ista količina kao meso već skuvanog i proceđenog crnog pasulja (ako nemate upotrebite koji god pasulj imate)

goveđa supa (mislim na one Knorr kockice, možete upotrebiti supu od povrća)

šaka-dve neskuvane testenine

maslinovo ulje

1 kašičica mlevenog čilija (ili aleva paprika, ljuta ili slatka, može i Tabasco sos iz flašice)

1 kašičica mlevenog kima

1 kašičica origana

peršun

paradajz tipa Tomatino (oko 300ml, može i manje)

biber

Postupak:

1. Na vrelom ulju u velikoj šerpi propržite mleveno meso dok ne dobije finu, smeđu boju.

2. Iseckajte na sitno luk, šargarepu i celer i dodajte mesu. Pržite par minuta dok ne omekša. Dodajte sitno seckan beli luk, propržite još jedan minut. 

3. Dodajte paradajz i začine (sem peršuna). Promešajte.

4. Nalijte meso sa povrćem vrelom vodom u kojoj ste po uputstvu na pakovanju rastvorili goveđe kockice. Smanjite vatru.

5. Kuvajte na tihoj vatri poklopljeno oko pola sata do 45 minuta. 

6. Dodajte testenine, kukuruz iz konzerve i kuvajte dok se testenina ne skuva (vreme piše na pakovanju). Po potrebi dodajte još vrele vode u čorbu ukoliko vam se čini da je previše gusta.

7. Dodajte kuvani pasulj i krčajte još jedno 5 minuta.

8. Pobiberite, dodajte sveže naseckan peršun pred služenje. 

9. Čorbu poslužite sa kiselom pavlakom preko, a umesto nje super ide i neki fini, rendani kačkavalj koji se lepo topi.

10. Ja sam uz čorbu napravila i proju po ovom receptu i ispekla je u velikom prehu, jer najviše volim kada je proja onako baš tanka.

Prijatno!!!!

Udaja, odabir partnera, donošenje ispravnih odluka

Ja i moj muž smo se uzeli pod veoma teškim okolnostima. Da, posle 5 godina zabavljanja i velike ljubavi desila se trudnoća koja se nažalost vrlo brzo završila loše. Ništa zato, mi smo ipak bili rešeni da se venčamo, da počnemo da živimo u blagoslovenom braku, da krenemo na zajedničko putovanje, hrabro i naoružani ljubavlju. Najpre smo par godina živeli kod mojih, a onda par godina kod njegovih roditelja sa sve malim detetom koje ubrzo došlo na svet. Bilo je teško, preteško.
Mnogi su se tada pitali: zašto bi se ja, sa svežom fakultetskom diplomom udala za čoveka koji je imao još ispita do završetka medicine, za momka koga je tek čekala vojska i mukotrpna nostrifikacija srpske diplome u Grčkoj? Zašto je moje srce izabralo baš njega, tog mladog momka pored koga me čekaju poteškoće, iskušenja i jedan očigledno trnovit put?
Ja sam verovala u njega. U njemu sam videla ogroman potencijal, već od prvih dana posle našeg upoznavanja. Znate šta, ja verujem da pametni ljudi prave pametne izbore i znala sam da nisam pogrešila što sam zavolela baš njega, iako u prvo vreme sem ljubavi nije imao ništa drugo da mi pruži. Mene nikada nisu mogle da osvoje slatkorečivost, pesmice, pokloni gitare i komplimenti. Praktična i racionalna ja se u vrtlogu emocija i problema kroz koje sam tada prolazila promoljila iz te bujice svoju glavu i pomogla mi da stanem uz tog mladog čoveka koji je bio principijalan, stabilan i jak. Iz njega sam crpela tu snagu, logiku, on mi je pomogao da se iskobeljan iz skoro nemogućih, emotivnih situacija.
Kada sam ga pre mnogo godina upoznala, mene je apsolutno osvojila njegova privrženost porodici i to sa kakvim je obožavanjem pričao o svojim roditeljima, braći i sestri. Znala sam da je osoba koja toliko voli svoju porodicu sigurno rasla u jednom zdravom i pozitivnom okruženju. Osećala sam da je to osoba koja će jednoga dana biti izvanredan otac: odgovoran i vredan. Iz njegovih usta nisam mogla čuti psovku, pričao mi je o Bogu, o svom malom bratu (i svaki put bi mu se zasuzile oči), o tome kako želi veliku porodicu, bogobojažljiv život,  kako voli svoju zemlju i Crkvu. Divila sam se njegovim principima, samopouzdanju, nepresušnoj energiji. Kada je upoznao moje roditelje i došao kod nas kući, obraćao im se velikim poštovanjem, a ono što me je konačno potpuno osvojilo je njegova...majstoričavost. Kada je on ušao u naš život, utičnice su proradile, kompjuter je formatiran, vrata više nisu škripala, brava je napokon bila ispravna.  Momak sa zlatnim rukama i zlatnim srcem. I dan danas najviše volim njegove ruke, tako su spretne, one sve mogu, sve što je pokvareno magično proradi, rastavljeno se sastavi, polomljeno ponovo postaje celo...kao i moje srce, polomljeno na hiljadu parčića koje je on zacelio i izlečio.
U njemu sam tada videla čoveka koji se nikada, ama nikada ne predaje, kod njega  "ne može" ili "ne mogu" ne postoji, u svakoj situaciji je ume da se snađe, komunikativan je, omiljen među ljudima i ljubazan. Ume da bude strog, tvrdoglav, ali ja to volim kod njega, volim što je postojan u svojim shvatanjima i principima.
I tako sam, drage moje, sa tom beskonačnom verom u njega i njegove sposobnosti (uz povremeno zvocanje i pritisak koji sam ponekad vršila na njega), sa sigurnošću da me sa njim čeka svetla budućnost, njega zavolela i sa njim rešila da provedem ceo svoj život. Šta je on video u meni? To ne znam, to morate da pitate njega.
Tek nakon pet godina braka smo nekako stali na noge. U međuvremenu je diplomirao, odslužio vojni rok, učio za nostrifikaciju istovremeno je konobarisao, raznosio pamflete, radio kao noćni čuvar, prolazio kroz neverovatan stres, ali sa osmehom i neverovatnom snagom. Ne znam kako nije pukao sa tolikim pritiskom oko sebe. Ne znam kako je izdržao. Verujem da je bio vođen ljubavlju i željom da nam obezbedi što pre normalan i nezavistan od roditelja život. Kako da ne verujem u čoveka koji je takav borac? Onda smo se napokon zbog specijalizacije preselili na čak drugi kraj Grčke, iznajmili maleni stančić, imali samo jedan krevet, sto i stolice na rasklapanje, našu malu Eleni i jedno drugo. Usledila su beskrajna dežurstva u bolnici, samoća u nepoznatom gradu,a posle četiri godine usledili su ponovo ispiti i polaganja u vidu specijalističkog ispita.  Ponovo stres, odgovornost, borba, strpljenje.
Istrpeli smo svašta, prošli kroz mnoge muke i probleme, bilo je perioda kada je bilo toliko toliko teško da smo zamalo pali u očaj, kažem zamalo, jer sam uvek, nekako duboko u sebi, znala da će sa njim, sa nama, sa našim životom sve biti u redu. Moja nada, moja vera u njega se isplatila.
Dobar brak ne znači da u njemu cvetaju ruže. Strašno me frustrira mišljenje kod ljudi da je meni i mojoj porodici sve lako samo zato što na ovom blogu to tako izgleda. Neću pisati o ružnom, o bolnom, o preteškom, neću vam pisati o našim svađama, o bolestima, o smrti ljudi koje volimo, o besparici, o samoći,  o problemima u familiji, o kritikama, o besu i razočarenjima. To je sve deo života, našeg, vašeg, njihovog. Ko živi u potpunom blagostanju i bez problema?
Nego, malo sam se odaljila od glavne teme tj. razloga što pišem ovaj tekst. Čemu, dakle, ovaj hvalospev mome mužu? Ja ne volim da se hvalim, nikada nisam bila takva, ali...jutros sam bila isprovocirana nekim negatvinim komentarima na račun muškaraca što na fejsbuku, što u stvarnom životu. Nažalost, gotovo svakodnevno se susrećem sa ženama koje sa krajnjim nipodaštavanjem pričaju o svojim muževima i muškarcima generalno. Ne samo to, nego misle da imaju pravo da ti daju savete koji nikako ne idu tvom braku u korist. Nisu svi muškarci "isti" i ne zaslužuju svi loš tretman od strane žena.
Odakle im ta ogorčenost i negativnost, stvarno ne znam. Razumem da žena može napraviti pogrešan izbor, u suštini nikada ne znaš šta onaj drugi krije u sebi. Danas je fin, romantičan i pun ljubavi, a sutra postaje pijanica koja te tuče i maltretira. Dešava se. U suštini, ono što želim reći je sledeće: u biranju životnog partnera treba biti oprezan i pametan. Ma, koliko puta sam od mojih drugarica i poznanica čula sledeće  razloge za zaljubljivanje: "dobar je u krevetu," "lep je", "ima puno para", "liči na tog i tog glumca" ili "hoću li naći boljeg?" ili "ma, svi su isti". Često su to i neka opravdanja. Partner nije haljina ili par lepih cipela koje nam na prvi  pogled u prodavnici  dobro stoje, a onda kada dođemo kući shvatimo da smo pogrešile broj i boju. Lažno ubeđenje iliti stari dobri ženski kompleks "ja ću ga promeniti" ume grdno da prevari.
Iz nekog razloga, mi žene smatramo da su muškarci sa emocionalnim teretom, oni narcisoidni, zbunjeni, sebični, nedostupni,  nervozni nekako romantični, zanimljivi, misteriozni, "duboki". Gotovo smo sigurne da ćemo uspeti da ih "spasimo", pretvorimo u "ljude", da će se oni zbog nas transformisati. Žene vole da dovode u red, organizuju, sređuju, oblikuju ono što je haotično, nesređeno, sirovo. To je uzbudljivo, zar ne? Mnogo uzbudljivije od muškarca koji priča o Bogu i koji voli svoju majku, m?
S druge strane, ulazimo u brak ili vezu sa predubeđenjem da ne zaslužujemo ništa bolje od emocionalno nezrelog i neodgovornog muškarca, a posle, kada nastanu ogromni problemi,  krivimo muškarca  što smo baš njega izabrale.Ne krivimo izbegavanje onog unutrašnjeg glasa koji nas gotovo uvek upozorava. Ne uzdamo se u našu urođenu pamet i sposobnost da prepoznajemo kretene.Pročitala sam neko istraživanje koje pokazuje da žene sasvim uspešno, čak i gledanjem fotografije muškarca mogu da prepoznaju ženskaroša i lažova. Nauka tvrdi da smo mi u tome jako dobre. To je ona intuicija koju ne slušamo iz straha da ćemo ostati same i neudate.
Žena, ona koja je u svom mozgu sređena, pribrana i pametna nema vremena za takva sranja. Ona nema vremena za svađe, za to da nekoga spašava, za seks pomirenja, za dramu. Ona želi sigurnost, postojanost, karakter, poštovanje i ljubav. Ona želi odgovornog oca za svoju decu, dobrog muža za sebe. Ona neće reći: "Da, možda je sebičan, možda voli da popije, jeste da je nepouzdan, ali barem je moj!". Svaki sekund proveden sa takvom osobom nas sprečava u tome da nađemo onoga koji je vredan naše pažnje i ljubavi.

Na kraju, vidim da je ovaj tekst sasvim nesvesno od početka bio namenjen devojkama i ženama pred kojima tek stoji odabir partnera i udaja, onima koje to naravno imaju u planu.
Želim da budem okružena ženama koje u superlativu pričaju o svojim muževima, ovako kao što to činim ja. Eto, čemu ovaj hvalospev. Nadam se da će se on vremenom, godinama dopunjavati, nadograđivati, a vama? Vama želim da donosite ispravne i pametne odluke. Žene ste, iskoristite tu prednost.

Happy Chez Moi petkom (i užinice za dve nedelje)

Volim kada jutra osvanu dovoljno topla da se odmah mogu otvoriti prozori. Čudno neko "proleće" usred novembra, šućmurasto, ali toplo, tera me je na rano ustajanje pre svih, dok je napolju još uvek mrak, a ja sama, pored grejalice, ispijam kafu, pravim doručak i užine, nešto listam, budim se polako. Iako je celo pre podne samo za mene dok je muž na poslu, a deca u školi, volim da ustanem što ranije.

Tih pola sata su mi značajna, nema jurnjave, sve uradim polako i mirno, deca ustanu na vreme da pojedu svoj doručak, da se lepo probude, da ih izgrlim i izljubim pred naporan dan. Volim da ustanem rano, jer do 9 h većinu poslova završim, ponekad skuvam, pa odem da platim neki račin, procunjam po prodavnicama, odnesem nešto mužu da gricne na pauzi. Želim da sam u pokretu, ali ne u histeričnom i neorganizovanom, hoću polako, fino i organizovano. Ne mogu da mirujem, mirovala sam ležeći u krevetu isuviše dugo, moram da se krećem, idem napred, da živim, onako kako volim, kako mi duša išti.

Tu je obavezna jutarnja kafa u mojoj omiljenoj šolji, nešto bezvezno na TV-u i nešto slatko (da se ne "ispustim").

Jedna pospana fackana koja jede svoj jutarnji voćni jogurt (stavim zamrznuto voće u blender, dodam kiselu pavlaku ili kako sada vole da je zovu "grčki jogurt", dodam malo meda i miksam).

Starija fackana ne voli da se slika, jer zaboga, ima bubuljice. Kakva tragedija od života!

Hoćete li da upoznate našeg bebana? Neprestano zurim u ovu fotku, gledam ga, divim mu se i volim, tog malog lenjivca koji je tokom celog pregleda samo zevao i otežavao doktoru posao. Ne mogu sebe zamisliti kao majku dečaka. Šta se radi sa dečacima? Kako ću to izvesti? Hoću li ga voleti isto ovako silno kao moje kćeri? Pa, dečaci, zaboga, imaju...pišu! Kako ću ja sa pišom?! Vrzmaju mi se pitanja i dileme po glavi dok se moj muž zadovljno smeška. Zbunjena sam. Totalno. Onda se setim da je moj bratanac rastao uz mene, setim se koliko sam ga volela, mazila i čuvala, bio je moja velika ljubav. I sada, kada vidim tog majmuna koji je za dve glave veći od mene ja ga  stisnem i grlim, a njega, studenta, ženskaroša, vođi u društvu, sramota. Mislim da ću se ipak nekako snaći sa dečakom.

Bio je ovih dana i onaj Halloween iliiti Noć Veštica. Glupost, nego 'ajde. I tako iskopah iz starog albuma fotku mene i moje mame, iz neke davne 1983. , možda i '84. Ja u plastičnom kostimu princeze ispred školice u Baton Ružu, u dalekoj Americi. Sećam se da je išla i maska uz kostim. Još uvek čuvam u svom srcu najlepše uspomene iz tog doba.

Puno sam kuvala ovih dana, a najviše kupus, cveklu i to neko fino zimsko povrće.  Od svakakvih đakonija, ova nam je najviše "legla": običan prženi krompir sa origanom, salata od belog i crvenog kupusa, šargarepe i praziluka. Tu je i kuvani kesten.  Razbili smo se.

Da prijavim moj novi ulov: stalak "na sprat" za kolače, merice za brašno, šećer i ostalo u obliku srca, modlice za keksiće, nož za mazanje putera i modle za sečenje hrane u obliku zvezda (uglavnom za sečenje hleba za sendviče).

 Idemo sada na užinice, znam da ih neke od vas željno iščekuju:

 (pica, šljiva, nar)

 (hleb sa fetom i kukuruznim brašnom, Bake Rolls, grožđe i pomorandža)

 (jabuka, grožđe i hleb sa fetom i kukuruznim brašnom)

 (pica, Digestive keksići, šljiva)

 (tost sa gudom, jabuka, granola štanglica/bonžita)

 (sendvič od crnog hleba, ananas, jabuka i granola sa čokoladom)

 (tost, keksići i jabuka)

 (sendvič sa puterom, šunkom i kačkavaljem, čeri-paradajz, pomorandža)

 (perece kupljenje u Lidl supermarketu koje sam spakovala u individualne kesice i dodala im po jednu voćku)

(zvezda sa krem sirom, projica, šargarepa, keksić i kruška)

Probajte da odmorite ovog vikenda! Ljubim vas i uživajte!

Nedelja kroz užine 13/10-17/10/14

Ukoliko vam se čini da je ovo mnogo hrane, moram napomenuti da mojoj deci časovi počinju u 8:15, mlađoj se završavaju u 12:15 , a starijoj u 14:00. S obzirom da nam je školica malo daleko najčešće se dešava da deo hrane moja mlađa pojede usput. Uglavnom ostane poneka voćka ili pola tosta/sendviča. Starija kćer uvek vrati praznu činiju, dan joj je mnogo naporniji, a često posle škole ima treninge.

 (tostić, jabuka, srce sa Nutellom i gumena bombona kao nagrada)

 (užina starije ćerke za naporan dan: tost, jabuka, gumene bombone, sendvič sa Nutellom)

 (sendvič sa krem sirom, krekeri, banana, cvetić sa Nutellom)

 (gornja užina: jaje, bejbi paradajz, čajna salamica, krekeri, kačkavalj i grožđe, donja posna užina: sendvić sa puterom od kikirikija, krekeri, banana,  grožđe i šljiva)

 (tost, bejbi paradajz, banana, šljiva, kruška)

(kroasani, grožđe i nar)

Razum, osećajnost, snovi i realnost

Otkad znam za sebe živim u svetu sanjarenja, oduvek sam u svojoj glavi zamišljala svoju budućnost, pravila realne i nerealne planove, tiho verujuću da ću time prizvati situacije i ljude u svoj život. To vrlo često  i nije tako dobro. Zašto? Zato što takav pogled na svet i život može dovesti do prevelikih očekivanja i naposletku...razočarenja. Ponekad mnogo očekujem od ljudi i od situacija, puštam u svojoj glavi filmove, zamišljam "kako bi moglo biti" , unapred i pre vremena, režiram svoj život.

(babes in boyland)

Živeti u stalnom iščekivanju je zamorno i opterećujuće. Često  sam osećala da sam u nekom "grču", da mi misli lete u hiljadu smerova, stičem utisak da u mojoj glavi umesto mozga imam mašinu za fliper-loptica skače ovamo i onako bez nekog utvrđenog reda, sa jednog kraja na drugi.  Dodaj na sve to tendenciju da se brinem unapred o stvarima koje se nisu ni desile. Onda pogledam oko sebe i vidim kako bez obzira na to što je moj mozak prezauzet mislima, brigama i snovima, nekim čudom, sve oko mene je u savršenom (uslovno rečeno) redu, sve funkcioniše, svakodnevica teče. Briga se uči u detinjstvu. Moja mama je stalno brinula, imala je (i nastavlja da ima) neverovatan dar da u svemu vidi potencijalni problem. Nešto će krenuti naopako, čas i onda kada stvari teku nekim pozitivnim tokom. Međutim, primećujem da sam se u tom pogledu dosta promenila. Čak i ljudi oko mene, a najvažnije mi je da to čini moj muž, traže moje mišljenje, savet verujući da se pored jako izražene intuicije oni baziraju na razumnosti. Verujte mi, ranije sam stalno imala utisak da nemam ni trunke razumnosti u sebi, da se vodim samo i isključivo emocijama. Iz nekog razloga to se promenilo. Ne znam jesu li u pitanju godine, životna situacija, deca, sve veće obaveze. Vidim da sam neko sanjarenje zamenila praktičnim pogledom na svet, emocije sam naučila da kontrolišem, razmišljam logičnije, efikasnija sam. Ipak, moj um koji uvek oseća potrebu da nečim bude zaokupljen, mi je pomogao da se protiv brige i negativnosti borim sanjarenjem, uživanjem u lepoti i da sve to nekako iskombinujem, utkam u moju stvarnost.

Naučila sam da se time izborim protiv dosadne svakodnevice i rutine koje su neminovne, ali koje ne isključuje magiju i lepotu, čak i sanjarenje. Shvatam da sasvim neprimetno mali delići tih snova postaju stvarnost, da slike iz moje mašte nekako uspevam da prizovem  u svoj život. I onda ih prisvajam, deo su mene, one logične i racionalne mene.

(Melissa Green Photography)

Znam da nikada neću potpuno stojati čvrsto obema nogama za zemlji, da će deo mene uvek leteti, maštati. Ne želim tome da se oduprem, ne vredi, to je deo mene, to sam ja. "Živi u trenutku, danas, ovde", kažu.

(domestic reflections)

Teško je. Ustvari, ne znam da li to želim.  I ne znam da li želim da bude drugačije. Volim da kombinujem snove sa ovde i sada, da ulepšavam ružno svojim mislima i slikama, želim da sanjam, čeznem i planiram, sa što većim odsustvom brige. Trudim se da se ne opterećujem stvarima koje ne mogu promeniti, to sam barem naučila i tog se tereta oslobodila.
"Ovde" i "sada" ume da bude naporno, teško ukoliko nije malo ulepšano fantazijama, lepom muzikom, filmovima, ilustracijama,

 mislima, citatima, inspirativnim ljudima, kreacijama, kolačima, prelepo ukrašenim tortama

(lily vanilli)

 decom i Najdželom ili poznanicom sa fejsbuka.

Ja više ne umem da se "izgubim" u nekoj pesmi, knjizi ili slici. Ja nekako moram da budem tu, prizemna, realna sa sposobnošću da se inspirišem, da me ponese, nadahne nešto lepo što vidim, ali da se gubim? Ne, ja to ne mogu, i sebi to ne dozvoljavam. Jednostavno ispunim moj dan muzikom, lepim mirisima, "ukradem" neku lepu ideju sa Pinteresta, inspiriše me neki film, neko jelo, nečiji dom,

neka osoba. Ispunim se lepotom,

(100layercake-let)

ukombinujem je u svoj život i sve mi je lepo. Sve to mora da bude deo mog života, prilagođeno njemu, a ne da ostane samo daleki san. Biram šta sanjam, sanjam moguće snove i radim na njima.
Više ne žudim za onim što nemam, već sa onim što imam učim da budem zadovoljna, ali mogućnost i san da može bolje, više i lepše postoji, ali ne upravlja mojim životom, već me nadahnjuje, ispunjava
nekim zanosom i divljenjem. Milinom. Da. To je prava reč. Utkati tu milinu u svaki dan, svako jutro, popodne i veče. Moguće je sanjati i biti razuman. Moguće je sanjati i biti praktičan.