Sreda-posni dan

Kada sam nekada davno počinjala da postim bilo mi je jako teško: stalno sam mislila na to šta ću jesti, osećala sam glad non-stop, creva su mi se uvijala, zavijala i ništa nije moglo zadovoljiti moju glad. Često nisam mogla da otpostim ni jedan jedini dan. Za to je bila kriva činjenica da nisam umela da kuvam posna jela, nisam bila dovoljno informisana, a Boga mi ni motivisana. Danas su stvari sasvim drugačije. Sredom i petkom obavezno postimo. Hrana koje se može spremati tih dana može biti veoma raznovrsna i ukusna: raznorazne mahunarke, povrće, krompir na razne načine, posne punjene paprike, pržene lignje, slatkiši puni oraha i čokolade, voće, sušeno voće, đakonija koliko voliš! Jednom nedeljno obavezno spremim mahunarke s obzirom da ih moja deca obožavaju: grašak, pasulj, sočiva, leblebiju. Ova jela su Grčkoj uglavnom spremaju na isti način: umesto zaprške koja je popularna u Srbiji, koristi se paradajz ili sok od paradajza. Od kada sam prvi put probala mahunarke na grčki način više ih nikada nisam spremila na klasičan srpski način, mada kada sam u Srbiji ništa drugo ne želim da okusim sem naših dobrih, starih, tradicionalnih jela.

U vreme posta najviše koristim knjigu "Monaška kuhinja" koju sam dobila od muža. Čekaj. Kada bolje razmislim većina stvari koje sam izdobijala od njega moraju svaki put da imaju veze sa hranom. To nije slučajno...

Recepti u knjizi su veoma detaljni, u njoj ima svega i svačega od riba, pita do neodoljivih slatkiša. Ovom prilikom "prepisujem" recept za čorbasti, posni pasulj. Zaista, nema ničeg lakšeg na svetu. Ono što ja volim kod ovog recepta je to što se ništa ne prži, nema nikakvih komplikacija niti posebnog postupka pripreme: tu su šargarepa, celer, luk, paradajz koji se zajedno sa pasuljem kuvaju od početka. Prosto ko pasulj!

Potrebno:
1/2 kg belog pasulja
2-3 šargarepe sečene na kolutove
3-4 lista celera sa korenom seckanim na krupno
sok od paradajza (ako je zima) i sveži, oljušteni i naseckan paradajz ukoliko je leto (količina odokativna)
2-3 krupno sečena crna luka
1 parče paprike (po želji, a može i ljuta ko voli)
maslinovo ulje
so i biber
Ostaviti pasulj preko noći u vodi da nabubri. Sledećeg dana prosuti vodu, stavljamo pasulj u lonac, nalijemo ga hladnom vodom i kuvamo dok malo ne omekšaju tj. dok još više ne nabubre. Prospemo vodu, ocedimo pasulj. U lonac ponovo stavimo vodu i pustimo je da se zagreje. Dodamo pasulj u vruću vodu,  povrće, so, ulje (količina po želji), sok od paradajza ili svež paradajz i čim provri smanjimo vatru. Kuvamo na laganoj vatri sve dok se ne skuva pasulj.

Mi u kući volimo da ga jedemo uz rustičan, domaći, ali pomalo bajati hleb koji zagrejem u tosteru, sve to uz masline i kisele krastavčiće.

Kako ćete provesti vaše popodne? Ja ću se grejati džemperom moga muža (da li sam ja jedina koja volim da nosim muževljeve stvari?), osmisliti sutrašnju užinicu za školu , ispijati čaj iz moje okrnjene šolje  i zasluženo odmoriti.

Danas...

Danas je osvanulo sveže i sunčano jutro. Napokon. Nakon meseci i meseci vrućine ova svežina baš prija. Obožavam jesenja jutra kada sve počinje da blista pod zlatnom svetlošću sunca. Jesen je definitivno moje omiljeno godišnje doba.

 (mmmmm, da, to je ta zlatna svetlost o kojoj govorim)

Nisam osoba koja voli iznenađenja: ne volim nenajavljenje goste, ne volim kada nisam pripremljena, ne volim kada nemam kontrolu. Međutim, postoje iznenađenja koja mi prijaju. Danas sam planirala da dan provedem sasvim drugačije, da budem iskrena, htela sam da malo dam sebi oduška i završim knjigu, međutim gazdarica se pojavila na vratima rano ujutru donoseći mi tek ubrane masline sa svoga placa. Objasnila mi je proceduru i tako sam počela sa sortiranjem, pranjem,  zatim sam trebala zaseći svaku maslinu sa obe strane i staviti u slanu vodu koja se onda menja svakog drugog dana. Kada gorak ukus maslina koliko-toliko nestane onda se one stavljaju u činiju sa poklopcem ili tegle, naliju se maslinovim uljem, dodaju se limun sečen na kolutove i listovi celera. A, kada se pojedu masline, eeee, onda se to ulje čuva, pa kada njime spremiš salatu ili neko jelo onda zamiriše ceo komšiluk! Jedva čekam da probam! I tako, celo jutro mi je proteklo u pripremi maslina.
 

Sicilijanska testenina sa brokolijem i karfiolom je bila na današnjem jelovniku. Jelo je pomalo neobično: slankasto od parmezana sa nagoveštajem slatkoće od suvih grožđica. Brokoli i karfiol su trenutno sezonsko povrće i trudim se da ih obavezno uključim u nedeljne obroke.

Ponekad mi se čini da ću imati vremena za čitanje tek onda kada mi ćerke krenu na studije i odu od kuće. Postoji čitava gomila nepročitanih knjiga (ustvari, cela jedna soba) koja čeka na mene. Ponekad je stvarno lakše pustiti mozak na otavu i upaliti TV. U tim trenutcima stalno sebe prekoravam i grdim. Svaki put obećam da ću naredno slobodno vreme iskoristiti za čitanje: činjenica je da ne čitam dovoljno i to mi
strašno nedostaje, međutim nikako ne uspevam da se skoncetrišem ili da pronađem neki mirni kutak u kući gde se mogu makar na kratko posvetiti knjizi, a ukoliko se radi  o knjizi na grčkom onda to čitanje iziskuje duplo više tišine i koncetrancije. Šta vi čitate ovih dana?



Razmišljala sam danas kako napokon moram pustiti neke stvari da odu. Moram se osloboditi određene gorčine, trebam oprostiti i krenuti dalje. Međutim, pitanje je: kako? Kako zaboraviti na načinjenu nepravdu, na teške reči? Kako ponovo primiti nekoga u svoje srce?
U međuvremenu, dok ne pronađem odgovor, otići ću sa ćerkama u kraću šetnju, spremiću proju za večeru, skuvaću čaj i pročitati par stranice neke dobre knjige. Možda baš u njoj pronađem odgovor...

Ponedeljak jedne domaćice #1

Po pravilu ovaj post sam trebala napisati jutros, ali to danas nije bilo moguće, pa stoga to činim sada. Volela bih da i "ponedeljak jedne domaćice" postane nešto što ću pisati svake nedelje, čisto da bih inspirisala vas i samu sebe ne bi li nam početak radne nedelje počeo sa više elana i energije.


Vreme:
Danas je bilo oko 25 ºC, veoma toplo, sparno, prašnjavo. Afrička prašina je ponovo prošla iznad našeg predela i ostavila za sobom crvenkasto blato po ulicama, balkonima, automobilima.

Trenutno:
Pijem moj zeleni čaj sa jasminom, odmaram od napornog dana i čekam da strpam decu u krevet. Osećam se fino u mojim crnim helankama i tirkiznoj majici. Rešila sam da malo vodim računa kako se oblačim, čak i dok sam u kući.

Razmišljam:
O krizi ovde u Grčkoj koja je počela drastično da se primećuje. Zabrinuta sam, ali se trudim da razmišljam pozitivno i da imam nadu. Moraćemo još više da štedimo, puno toga da se odreknemo ne bi li sastavili kraj sa krajem. Neobično me sve ovo podseća na situaciju u Srbiji i ne miriše mi na dobro...

 Čitam:
"Život posle smrti" Jeroteja Vlahosa. Čim je završim "bacam se" na knjigu "Ostrvo" Viktorije Hislop.

Šta je na TV-u?:
Disney Channel i omiljena serija moje starije ćerke "Good luck, Charlie". Spremam se da ogledam seriju "Nova devojka" na Fox Life kanalu.


Na jelovniku ove nedelje:
 Ponedeljak: pržena crvena riba, na srpskom ne znam kako se zove, na engleskom je mullet ili snapper.
 Utorak: sicilijanska testenina sa brokolijem (vegetarijanski).
 Sreda: čorbasti pasulj.
 Četvrtak:  nešto od mlevenog mesa.
 Petak: pečeni krompir na maslinovom ulju, sa belim lukom i lovorovim listom.

Kućni poslovi:
  brisanje prašine, usisavanje, brisanje poda, pranje veša, pravljenje hleba

Današnji savet:

Ono što ja volim da radim kada napravim kolač, galete, testo za picu, mafinse ili nešto što se peče i može da strpa u zamrzivač, je da uvek jedan deo zamrznem (naravno uvek napravim količinski više) tako da veče pred školu izvadim iz zamrzivača i sutra ujutru imam šta detetu da spakujem za užinu. To se dešava onda kada sam prethodnog dana bila isuviše lenja da bilo šta umesim, a detetu dojade sendviči, sendviči i sendviči.

Šta vidim kada pogledam oko sebe:
Moj muž sprema deci večeru (biće zemljotresa) i istovremeno kuva kesten (u kuhinji je haos), deca su u pidžamama dovukla svoje jastuke i pokrivače sa srcima i medvedićima u dnevnu sobu, ja se maaaaalo nerviram, jer je njihovo vreme za spavanje prošlo, a one još uvek nisu u krevetu i plus su rešile da večeraju...pržena jaja na oko. Mislim da su rešile da maltretiraju tatu i odlože spavanje. Tako je to kada na kratko on preuzme kontrolu.


Fotka dana:

 Danas nisam fotografisala ništa sem užinice.

 

 

(banana, filovana rolovana tortilja, kolač od jabuke sa sajta 101cookbooks)

Šta slušam:

Moja mlađa kćer ceo dan pevuši ovu pesmicu: "Blush, blush, blush...". Slatka, vesela, poletna. Super je za početak ove nedelje.

Citat dana: 

"Porodica se može razviti jedino ako postoji žena puna ljubavi u njenom samom centru." Karl Wilhelm Friedrich Schlegel

Želim vam uspešnu i lepu nedelju!

Happy Chez Moi petkom

~ Ove nedelje sam stalno sebe zapitkivala: "Kada bi imala više slobodnog vremena za sebe kako bi ga utrošila?". Odgovori su bili sledeći, bez mnogo razmišljanja:

• Prošetala bih se (sama) do gradske biblioteke i
• Više bih pisala.

~ Petkom moje ćerke imaju čas slikanja: obučem ih u staru garderobu, krenemo do obližnje biblioteke gde se časovi održavaju, naoružaju se četkicama, bojama, glinom i magija može da počne.



~ Večeras planiram obroke za sledeću nedelju. Ako želite da saznate kako to radim idite na ovaj link. Skuvam moj zeleni čaj, uzmem papir i olovku, okrećem kuvare, listam blogove. Jedan od mojih najomiljenijih sajtova sa receptima je 101cookbooks. Recepti su vegetarijanski, sveži, laki i veoma ukusni. Juče sam napravila ovaj kolač od jabuke koji je apsolutno fantastičan, a moja deca obožavaju Sicilijansku testeninu sa brokolijem i karfiolom. Par parčeta kolača sam stavila u zamrzivač za školsku užinu za sledeću radnu nedelju kako bih sebi uštedela vreme. U toku sledeće nedelju ću objaviti prevod recepta na blogu. Inače, sebi sam dala zadatak da jednom nedeljno spremim nešto po receptu sa sajta 101cookbooks s obzirom da se većina stvari koje sam već spremala jako sviđaju mojoj deci, a to je ono što mi je najbitnije.


~ Petkom uveče volim da strpam decu u krevet, sipam sebi malo crnog vina, zavalim se u fotelju i gledam odvratno raskošnu rijaliti emisiju Tori &Dean: sTORIbook Weddings.
Ako se pitate zašto toliko volim da gledam venčanja reći ću vam da je to verovatno zbog toga što ja nikada nisam imala svoje romantično venčanje iz snova. A, kako sam ga zamišljala? Hmmmm, pa otprilike ovako:

nick+maria • england wedding from Paperback Weddings on Vimeo.

~ Danas sam učinila još jedan korak ka ostvarivanju mog cilja da živimo što jednostavnijim životom sa što manje stvari i potrebština. Sećate se vežbe Kako promeniti život za 20 minuta i mojih rezultata?

Reč "jednostavnost" se isuviše često pominjala u listi. I moram vam reći da mi je jedan od najvećih životnih ciljeva da postignem jednostavnost u svemu tj. da živimo što jednostavnijim i skromnijim životom: šta nam je stvarno potrebno, a šta je suvišno?  Lično ne nalazim nikakvu radost niti sreću u stvarima: imam jeftini mobilni telefon, garderoba me ne zanima, šminka, cipele takođe. Pored izloga prolazim vrlo nezainteresovana i stvarno ne kapiram čemu tolika frka? Da budem iskrena,sve  to može samo da optereti čoveka, a nikako da ga usreći. Ako već moram biti opterećena, onda neka budem nečim što mi je zaista važno i što me čini srećnom, a to je da se deca i mi kvalitetno i zdravo hranimo i da provodimo što više vremena zajedno. Moj muž je manijak za tehniku, kompjutere, alat, spravice i ima veću sklonost ka trošenju novca od mene. Često umem u šali (mada nije daleko od istine) da mu kažem: " Ti si srećan čovek. Imaš ženu koja ti štedi, a ne troši pare." Stalno sam u nekom pokušaju da ga odvratim od neke kupovine ili da mu dokažem da nam većina stvari koje imamo u kući nisu potrebne. To je proces i zaista želim da maksimalno pojednostavnim naš život i svedem naše potrebe na minimum.

Pročitaj ceo tekst ovde: http://happychezmoi.blogspot.com/2012/09/moji-rezultati-vezbe-promeni-svoj-zivot.html#ixzz2AQnGtvTO

Ormani su ispražljeni, viška nema, stare izošene stvari i one koje nikada nećemo obući (stoje u ormanu godinama) su spakovene i spremne da se isporuče onima kojima su verovatno više potrebne. Taj posao sam do sada radila hiljadu puta, ali danas sam bila nemilosrdna i mislim da sam napokon uspela. Osećam kao da je veliki kamen pao sa mog srca, ono opterećenje i osećaj da se me stvari i predmeti guše polako nestaje. Nisam ni na pola puta, ali makar polako stremim ka onome što veoma želim da postignem. Danas sam shvatila da sam puno toga već postigla, a da toga nisam ni bila svesna, jer malim koracima, svakim danom uradim nešto što me dovodi bliže cilju. Veoma sam zadovoljna zbog toga.

~ Za kraj vam poklanjam jedan lep citat koji će vas možda navesti na razmišljanje:

Postoje dva testa životu koji su važniji od bilo kog drugog testa. Ponedeljkom ujutru kada se probudite da li osećate da jedva čekate da odete na posao? A, petkom popodne kada se spremate sa posla da odete kući da li kažete u sebi: "Jedva čekam da dođem kući"? Ako ste na oba ova pitanja odgovorili sa"da", onda je Bog stvarno bio dobar prema vama, ne žalite se." Čarls Šumer

Ovaj petak je bio jedan lep i uspešan dan, dobar uvod u vikend kome se radujem. Lepo se provedite i uživajte!

Nešto lepo

Dani su mi totalno neinspirativni. Ako izuzmem činjenicu da mi jedini ventil za kreativnost (ako to tako mogu nazvati) osmišljavanje ćerinih školskih užina onda mogu slobodno da kažem da me ništa, ama baš ništa ne inspiriše niti pokreće. Kućni poslovi, dečije aktivnosti, obaveze van kuće, sve to ume da mi se smuči, mada uvek pokušavam tu i tamo da pronađem nešto što će me naterati da otputujem malo van okvira ove naporne svakodnevice: možda je to nešto što ću na trenutak videti na TV-u, nešto što na brzinu pročitam, neka fotkica na pinterest-u koja mi ispuni srce lepotom, eto tako, desi se neka magija, sine mi neka ideja, pojavi se mala iskrica nade. To se odavno nije desilo...sve do danas, tačnije večeras. Sasvim sam slučajno nabasala na ovaj video zapis moje miljenice (jedna od mnogih) Zoi Dešanel (serija "Nova devojka" na Fox life kanalu) koji mi je baš dirnuo u srce, probudio u meni onu moju uspavanu sentimentalnu i romantičnu stranu. Ne znam zašto, ali me asocira na dane u vreme Božića, na sneg, svetiljke, kamin i ljubav. Šta ja znam...možda sam samo nepopravljivo romantična..ova pesma me je na to podsetila...

Testo za picu od integralnog brašna

Sinoć sam rešila da upotrebim brdo šunkice koja je ostala u frižideru i kačkavalj koji moja deca jedino jedu ukoliko je na pici time što sam napravila...picu. S obzirom da moja mlađa kćer, kao što sam već napisala u ovom postu ne voli integralni hleb pokušavam da integralno brašno upotrebim  za neke druge pečene đakonije kao što su mafinsi, kolači ili pice. Do sada sam bezbroj puta pravila picu, ponekad sama umesim testo, a često kupim gotovo, zamrznuto u supermarketu. Pronašla sam ovaj recept za testo u kome se koristi  belo i integralno brašno. Ono što sam želela da postignem je to da što više liči na "normalnu" picu, ali da bude malo hranljivija. Ne želim da steknete pogrešan utisak i pomislite da što god da spremim i napravim moja deca i muž polude za tim. Često se dešava da neki kolač, jelo i bilo šta drugo pojedem samo ja i niko drugi, međutim, ova pica je po rečima moje porodice "najbolja koju smo ikada jeli". Uvek imajte na umu da je sve stvar ukusa, ali ipak moram da insistiram na tome da probate ovaj recept i odlučite sami.  Krajnji rezultat je krckavo, tanko i ukusno testo koje u kombinaciji sa vašim omiljenim filom za picu može biti pun pogodak. Ja lično najviše volim najjednostavniji mogući topping: mocarelu sa svežim paradajzom, moja deca vole isključivo kačkavalj (koji inače ni u ludilu drugačije ne stavljaju u usta) i sos od paradajza, a muž voli picu na kojoj ima svega, od slanine, kačkavalja, pečurki do zelene paprike.

Testo za picu od integralnog brašna

Od ove mere dobijate 4 manje pice prečnika 23 cm, za otprilike 4 osobe. Slobodno duplirajte sastojke. Ja sam testo pravila u aparatu za hleb na programu "pizza dough", a naravno nije uopšte teško umesiti testo ni tradicionalan način tj. ručno. Ja sam se malo ulenjila, moram da priznam:

• 1 kesica suvog kvasca
• 1 1/3 šolje mlake vode
• 2 šolje integralnog brašna
• 2 šolje belog brašna
• 1 kašika maslinovog ulja
• 1 kašika meda (ukoliko ne želite med, stavite kašičicu šećera)
• 1 1/2 kašičice soli

Postupak

1. Pomešajte kvasac sa vodom u činiji i ostavite oko 5 minuta da smesa "zapenuša" tj. da krene kvasac da deluje.
2. Stavite brašno i so u jednu veliku činiju i promešajte.
3. Dodajte ulje i med u mešavinu vode i kvasca. Promešajte.
4. Ove tečne sastojke dodajte u činiju sa brašnom i mesite dok ne dobijete glatko testo oko 10 minuta. Dodati brašno po potrebi da se testo ne bi lepilo.
5. Napravite loptu od testa i premestite je u sud koji ste premazali uljem. Pokrijte i ostavite testo da nadođe jedno sat vremena.
6. Zagrejte rernu na 200 stepeni C.
7. Premestite testo na pobrašnjenu radnu površinu i mesito ga jedno 15 sekundi. Isečite testo na 4 jednake lopte, istanjite svaku loptu u manji disk i ostavite ih da nadođu još jedno 5 minuta.
8.  Svaki disk oklagijom i rukama istanjite u krug prečnika 23 cm. Poželjno je da testo bude tanko kako bi nakon pečenja bila krckavo.
9.  Izbodite testo višuljkom na nekoliko mesta. Pecite ovako istanjeno testo u plehu za picu oko 5 minuta. Izvadite iz rerne, stavite fil po želji i pecite još jedno 10 minuta. Ja sam prvo stavila sos od paradajza sa narendanim parmezanom i origanom i šunkicu, pekla jedno 5 minuta, zatim sam preko ovoga stavila kačkavalj i origano i pekla još 5 minuta.
10. Služiti.

Na picu možete staviti: marinara sos, pesto, mocarelu, parmezan, povrće, salamicu, itd. Testo se istanjeno u diskove može zamrznuti  i vaditi po potrebi.

Ostatak pice  je bio deo ćerkine užine. Sliku možete videti ovde.

Granola štanglice sa komadićima čokolade

Ovde u Grčkoj su granola štanglice veoma skupe, uglavnom ima onih marke Kellogg's koje su "nabudžene" kukuruznim sirupom i bezbroj konzervansima. Najgore od svega je to što se reklamiraju u medijima kao "zdrave", a zapravo se ne razlikuju mnogo od bilo koje druge čokoladice. Ja sam pronašla lak i brz recept za granola štanglice koji od srca preporučujem. Moja ćerkice su ih lepo prihvatile (danas je ovaj zdravi slatkiš bio deo školske užine), a muž još bolje. Njemu se najviše sviđaju dok su vruće. Mora da je to zbog čokolade...

Granola štanglice sa komadićima čokolade

• 4 šolje ovsenih pahuljica (ne instant)
• 1/4 šolje integralnog brašna
• 1/2 šolje mlevenog kokosa
• 1/3 šolje žutog šećera
• 1 šolja komadića čokolade
• 1/2 kašičice soli
• 1/2 šolje biljnog ulja
• 1 kašičica ekstrakta vanile
• 1/2 šolje meda

1. Zagrejte rernu na 160 stepeni C. 2. U većoj činiji pomešajte prvih 6 sastojaka. 3. U drugoj činiji, izmešajte ostale sastojke. 4. Sipajte mokre sastojke u suve i dobro pomešajte. 5. U pravougaoni pleh koji ste obložili papirom za pečenje izručite smesu, ona  neće biti sjedinjena zbog toga što nema ničega u njoj što može povezati sastojke, neka vas to ne plaši, vlažnim rukama pritiskajte smesu u pleh dok se ravnomerno ne rasporedi. 6. Peći oko 40 minuta (zavisi od rerne). 7. Kada se potpuno ohladi iseći na štanglice.

Moja granola štanglice su ispale prilično tamne (fotku kao deo školske užine možete videti ovde) to je zbog toga što sam umesto žutog šećera koristila tamni muskovado šećer, a med koji imam je toliko taman da podseća na melasu.

(recept sa weelicious i fotka sa skinny taste)

Šta je to "prava hrana"? (užinice za školu)

Umesto da to učinim u petak, znači na kraju radne nedelje, evo reših da vas danas "častim" užinama koje sam juče i danas spakovala ćeri za školu. Dok se jutros spremala i dok sam joj objašnjavala da pre nego što krene da jede obavezno opere ruke (dosadna sam) rekla mi je da puno dece u njenom odeljenju nemaju nikada ništa za užinu. Začudila sam se i zapitala kako roditelji očekuju od te dece da budu skoncentrisana na učenje ukoliko ne jedu, zašto škola nema neki program koji bi se pozabavio ishranom dece,  a ono što je verovatno najznačajnije pitanje je: kako se može očekivati od dece da budu...zdrava?
Lično, činim ono što mogu. Neretko će se u njenoj užini naći keksić, čokolada, prerađena hrana (šunkica ili neka salamica), niko nije rekao da sve mora biti savršeno, međutim poželjno je da bude izbalansirano, sveže i kvalitetno. Radim na tome da što koristim što manje prerađene hrane, ali sa decom je to ponekad baš teško, da budem iskrena, tako je i lakše, zar ne? Moram da priznam da zbog toga ponekad osećam grižu savesti. "Pa, onda", pitate se vi, "čime da hranimo našu decu? Kako izbeći prerađenu hranu?". Šta je to prava hrana? Evo liste:

1. Proizvodi koji su više prirodni, nego što su industrijski.

2. Voće i povrće, po mogućstvu lokalno.

3. Mlečni proizvodi: mleko, sir, kiselo mleko i jogurt (bez dodatka šećera).

4. 100 % integralni hleb, integralne žitarice.

5. Morski proizvodi.

6. Lokalno meso: junetina, piletina, svinjetina, ali u manjim količinama.

7. Pića kao što su: voda, mleko, prirodno ceđeni sok, kafa i čaj (bez šećera ili sa prirodnim zaslađivačem) i za odrasle, u trenutcima "krize", vino i pivo.

8. Grickalice kao što su orasi, badem, lešnik, suncokretove semenke, itd, kokice, sušeno voće.

9. Prirodni zaslađivači (umereno) kao što su: med, javorov sirup, prirodni voćni sirupi.

10. Puter, maslac, maslinovo ulje, susamovo ulje, kokosovo ulje i ostalo prirodno ulje i masti.

Sve ono što je u kutiji, konzervi, flaši, kesi i što na svom pakovanju ima ispisana više od 5 sastojka NIJE prava hrana. Prerađeni tj. rafinisan šećer, kukurzni sirup (industrijski zaslađivač koji se nalazi u većini proizvoda), hidrogenisana ulja (na ambalaži piše ukoliko jesu), pirinač i žitarice su nešto što treba izbegavati pored brze i pržene hrane.

Međutim, realnost u mojoj porodica je malo drugačija: moja deca obožavaju Nutellu na hlebu, krem sir, bombone, čokoladice, šunkice, corn-dogs (viršle u testu od kukuruznog brašna), pomfrit i sve ono što se ne smatra "pravom hranom", sve ono što vole sva deca, pa i mi roditelji. Moja mlađa kćer ne voli integralni hleb, dok starija voli,  mlađa voli sušeno voće, starija ga nerado jede, mlađa kćer je pravi mesožder, dok je starija "vegetarijanski nastrojena". Pokušavam da uspostavim neku ravnotežu, da ne vršim pritisak i da uvek imam na umu da su one ipak samo deca. Na primer, ako žele Nutellu moraju posle ili pre da pojedu neku voćku, dobiće čokoladicu ako pojedu makar 2 suve šljive, ješćemo pomfrit ako uz njega pojedu salatu, sir i tako dalje. Evo očiglednog primera na užinicama: pored prerađene hrane, ubacim i nešto zdravo. Ponekad uspem u tome, a ponekad i ne, ali ono što je sigurno je to da neću sebe kritikovati niti kuditi.

{sendvič od domaćeg hleba, jabuka, pola napolitankice i jedan filovani keksić}

{slatki hleb sa suvim grožđem napravljen u mašini za hleb, jeste da je splasnuo, ali je baš ukusan, krekeri, pomorandža isečena na kriške (tako se mnogo lakše jede, nema curenja soka niz ruke i bradu), gurnula sam i jednu bananu u torbu "za svaki slučaj"}

Kratak post o snu koji sam usnula

Sanjala sam noćas najdivniji san: prilazi mi žena i uzima mi dlan, ja joj kažem:
"Ne, ne, nemojte, ja ne verujem u to, to nije u redu!".
Ona mi svejedno uzima ruku i kaže: "Aaaaaa, dolazi vaše vreme, imaćete još dvoje dece."
Pomislih u tom trenutku: "Ma, imam već 36 godina kada ću stići da rodim još DVOJE dece?".
Onda je pitam: "Jao, hoću li mnogo povraćati?" ( u toku obe trudnoće sam imala hyperemesis gravidarum, pa pri samoj pomisli na trudnoću počinje da mi bude muka!).
Ona će meni: "Ne, neeee, uopšte vam neće biti muka", uveravala me je.
"Da li to znači da će biti blizanci?", pitam je ja, mada ne znam odakle mi takav zaključak. Uostalom, to je san, tako da ništa ne mora biti logično.
Žena se zagonetno nasmeši i reče: "Možda...". I onda nestade...Sećam se samo da sam bila beskrajno srećna. I eto, ja ti sada ceo dan razmišljam o bebama...

Sramota me je

Pre neko veče smo sedeli sa prijateljima u bašti picerije. Toga dana sam smo se "ubili" od posla i želela sam da malo pobegnem od obaveza i odmorim dušu. U toku večeri, prišla nam je jedna lepa i visoka devojčica, koja nema više od 12 godina i rekla: "Dajte mi nešto da kupim da pojedem".
Rekla sam joj: "Prođi malo kasnije, nemam sada ništa sitno". I mislila sam to. Nije se pojavila. Dok smo ustajali sa stola osvrtala sam se nadajući se da će se odnegde pojaviti.
Često je viđam u gradu. Uvek je poderanoj i prljavoj odeći, stalno nešto pretura po džepovima i broji neku siću. Ono što mi uvek najviše privuče pogled su njene uplašene i velike oči i kratko isečena, oštra kosa. Bukvalno je vukla svoje mršavo telo, gledala oko sebe pogledom uplašene srne. Izgleda mi kao da...pati. Oči jednog deteta ne treba da budu tužne. Iz njih ne treba da se čita strah.
Juče dok smo šetali ponovo sam je videla. Prišli smo joj i upitali je gde živi, da li ima braću i sestre, da li im treba garderoba, hoće li nešto da pojede? Dok nam je pričala glas joj je drhtao: čega li se toliko plaši ovo jadno dete? Obećala sam joj da ću skupiti stvari za nju i njenu porodicu i da za koji dan svrati do muževljeve ordinacije u centru da ih pokupi. Nisam mogla da skinem pogled sa njenog lica i upitala sam se kroz šta sve prolazi ova mala duša svakoga dana? Bacila sam pogled na moju decu, koja su veselo i srećno skakutala: upravo su pojele sladoled, na sebi imaju čistu garderobu, ne novu, ali dostojanstvenu, onakvu kakvu treba da imaju sva deca. Razmišljali smo šta ćemo za ručak, nešto na brzinu, svež hleb i pun frižider nas je čekao kod kuće i tada u tom trenutku sam osetila nepodnošljivu sramotu.
I tako udubljenu u misli prekinu me glas devojčice: "A, gde je bolnica? Kako da odem do nje? Moj brat je tamo, ima zapaljenje pluća".
Moja starija kćer je celim putem do kuće ćutala. I ja sam.

Zašto nema užinica na blogu?

Drage čitateljke, samo želim da vas obavestim da nisam zaboravila na obećanje da ću svake nedelje stavljati sličice užinica za školu i recepte za iste. Naime, nakon požara u kuhinji (uh, a taman sam na to zaboravila) malo sam izašla iz fazona, jer: 1. šporet nije radio jedno 10-ak dana, 2. rerna mi peče samo "odozgo", 3. krečili smo i u kući je neko vreme bio haos, 4. bila sam toliko zauzeta oko kućnih poslova (trebalo je sve obrisati, očistiti, treba samo da vidite ruke na šta mi liče!) da sam decu i njihovu ishranu malo zapostavila. Užinice su se ovih dana sastojale samo od sendviča (srećom mašina za hleb radi kao doksa!) i neke voćkice.  Trudila sam se i uspela da izbegnem opciju kupovanja užine u školi. S obzirom da se od sutra nastava produžava do 14: 15 moraću da krenem sa pronalaženjem načina da detetu obezbedim kvalitetan i zdrav obrok koji će je "držati" do ručka. Neće biti lako, a najveći mi je problem taj što deca nemaju ni vremena ni prostora da na miru pojedu svoje užine. Planiram da se tokom ove nedelje obratim roditeljima  i ako budem imala njihovu podršku možda uspemo da se izborimo za našu decu. Iskreno se nadam da ću uskoro imati sve uslove za to da se malo više posvetim užinicama (električar mi obećava već nedelju dana da će mi popraviti rernu, ali njega nigde nema) i da ću moći sa vama sve to da podelim. Hvala.

Plakaću ako želim

"Ne plači, devojčice su ružne kada plaču", "Ne plači, pokvarićeš šminku", "Ne plači, ne pokazuj svoje emocije", "Ne plači, on nije vredan tvojih suza", "Ne plači, proći će".
Mislim da se drugi više plaše naših suza i emocija nego mi sami. Ja volim da plačem. Mislim, ponekad mi je stvarno potrebno da se dobro isplačim i izbacim emocije iz sebe: umor, tugu, bes, čak i sreću. Ne vidim ništa loše u tome, naprotiv mislim da su suze divne. Divne su mi emotivne osobe, one koje osećaju sve. Ne plakati onda kada za tim postoji potreba, znači izabrati da crni oblak stoji nad našom glavom, znači da smo izabrali indiferentnost, jer izbegavanjem suza izbegavamo naše emocije. Pa,šta ako boli? Boleće, plakaćeš i bol će polako nestati. Neka sam ružna kada plačem, ne moraš da me gledaš! Možda nije vredan mojih suza, ali suzama se branim od sigurnog ludila, onog ludila koji nastaje usled prevelikog bola. Pustite me da plačem.

Imate pravo na suze. Imate pravo na to da budete osetljivi. Ustvari danas, u ovom neosetljivom i sebičnom svetu, ljudi koji plaču su retkost. Ljudi koji osećaju su izumrla vrsta. Smatra se da je onaj koji  oseća slab i da si jak ukoliko ne dozvoliš emocijama da te savladaju. Ja  mislim da su emotivni ljudi najlepši na svetu. Svaka emocija im se ocrtava na licu. Takvi ljudi, po meni,  stvarno žive. Ponekad plačemo, jer smo ganuti, takne nas lepota, nešto nas "pogodi" pravo u srce. Ja takve suze mnogo volim, negujem ih, ne sputavam ih, zovem ih i prihvatam oberučke:

 Biti nežna i otvorena osoba je divno. Kao žena, osećam da me stalno nako smiruje. "Preosetljiva si. Slabašna. Bla. Bla. Bla". Ne dozvolite nikome da vam oduzme nežnost. Ne dozvolite da tuđa hladnoća i strah zaklone vaše savršeno ranjivo srce. Nema ničeg moćnijeg od dozvoljavanja sebi da te istinski nešto dotakne: bilo da je to pesma, neka nepoznata osoba, planina, kišna kap, čajnik, članak u novinama, rečenica, korak- osetite sve. Pogledajte oko sebe- sve ovo postoji zbog vas. Uzmite i osetite zahvalnost. Pružajte i osetite ljubav. ~ Zoi Dešanel

Ova sreća je moja, ova tuga je moja i..plakaću ako želim...

Zašto više ne gledam emisije o kuvanju...kada bih vas malo lagala

Obožavala sam emisije o kuvanju. I dalje ih volim. I to one "stranske", kvalitetne, sa odličnim osvetljenjem,  prelepom kuvaricom (ili zgodnim kuvarom) u bajnoj kuhinji o kojoj mogu samo da sanjam.  Tu se uvek nešto lepo kuva, sve izgleda lako i uvek ti se učini da ćeš crknuti ako ne napraviš baš taj kolač i baš to jelo sada i odmah! Praviš spisak, trčiš do marketa, vraćaš se kući punim rukama, latiš se miksera i krećeš sa otelotvorenjem fantazije, jer sve ono što si upravo videla na TV-u je baš to-jedna velika fantazija.
Televizija je oduvek stvarala priče koje su terale gledaoce da indirektno učestvuju u fantazijama koje su im servirane na malim ekranima. Uglavnom su te priče fikcija, dok su emisije o kuvanju na prvi pogled prikaz realnosti, ali da li je zaista tako? Pogledajte emisije moje miljenice Najdžele Loson: savršeno, meko osvetljenje, imaš utisak da gledaš film, a ne emisiju u kojoj se kuva, ona je savršeno doterana (kao šatra samo što se vratila sa posla),  flertuje sa kamerom (ustvari sa vama), priča svoje detalje iz života, sprema "za vas" nešto što i sama "u skromnosti svoga doma" često kuva za svoju decu, nema prosipanja, ništa ne kipi, ništa ne gori, ona nasmejana i beskrajno zavodljiva raščerečuje piletinu gurajući joj limun među noge, briše ruke, napući usta i kaže: "To je to!". Kuvati za prijatelje je još lakše! Na brzinu spremi predjelo, glavno jelo i mus od čokolade, ode do kupatila, stavi karmin, popravi kosu i srećno se donjiše do stola gde je čekaju nestrpljivi prijatelji.

Tako je otprilike sa svim emisijama tog tipa, sve izgleda lako, dostupno, sve se skuva "čas posla". Ne smeta mi toliko ta iluzija i taj filmski prikaz kuvanja, šta više, uživam u tome: pruža mi mogućnost da sanjarim, dobijem inspiraciju, deluje čak i umirujuće na mene, jer je to "filmsko kuvanje" tako drugačije od mog frantičnog, nespretnog i lomastog kuvanja. Kada sam usamljena i tužna, ove emisije su često moj privremeni beg od stvarnosti, jer je sve u njima nestvarno i savršeno. Ne smeta mi čak ni to što se u njima lažno prikazuje kuvanje  koje je bez napora, umora, greški i haosa u kuhinji. Ko kuva, zna da u stvarnosti to nije tako.
Ne. Smeta mi ono što se krije iza tih emisija, iza reklama koje promovišu proizvode bez kojih nam se čini da ne možemo da živimo: kafu čiji ukus je ravan osećaju apsolutnog blagostanja, čokoladu koja se topi u ustima i pruža orgazmatično zadovoljstvo, majonez koji je toliko ukusan da ga možeš stavljati bukvalno svuda. To je zver koja se hrani našom glađu i željom za hedonizmom. Potrošačka zver.
Nego, vratimo se na emisije o kuvanju.
Nefiktivni mediji se baziraju na ubacivanju fiktivnih elemenata u prikaz naše potrošačke realnosti kako bi se približili publici. Nude nam mogućnost uživanja u lažnoj intimnosti sa onim koji kuva i pre svega, obećanje da ćemo postići vrhunsko zadovoljstvo ukoliko učinimo isto ono što smo upravo videli tj. ukoliko skuvamo isto jelo.
U svima nama se krije mračna strana, a ona koju skoro svi mi imamo je voajerizam. To kanali koji kreiraju te emisije dobro znaju i pametno koriste: mi gledamo hranu, pratimo način na koji  je kuvar sprema, on pokušava rečima da nam dočara mirise, teksturu, i eventualno ukus. Mi ništa od toga ne možemo osetiti, pred sobom imamo samo sliku koja posle izvesnog vremena više nije dovoljna. Mi moramo da je probamo. Upravo se te emisije uzdaju u činjenicu da  gledaocu neće biti dovoljno samo da vidi hranu, on će poželeti da doživi sam proces kuvanja, da oseti miris i teksture, da ponovo proživi u svojoj kuhinji ono isto uzbuđenje koje je osetio tokom gledanja i da konačno oseti ukus, čuje reči hvale i oseti potpuno zadovoljstvo, ono koje mu je obećano. Međutim,  da bi se sve to desilo, gledalac mora da potroši novac na sastojke. I ne samo to, često je "neophodno" imati posebnu šerpu, specijalan tiganj, neobičan kalup za kolač bez kojih  konačan ishod recepta ne bi bio "kao onaj na TV-u".


Istina je sledeća: kada gledamo hranu mi ogladnimo, a ako je upakovana u lepu fotografiju onda ogladnimo još više. Pogledajte samo silne blogove o hrani, ne znaš koji ima lepše fotografije i bogatije recepte! Naša želja za hranom raste u zavisnosti od toga koja se čula iritiraju:  opis hrane rečima ima najslabiji uticaj na nas, miris stvara veću želju, slike u boji još veću, dok sam proces kuvanja ili zamišljanje tog procesa izaziva najveću žudnju za hranom. Često je ta hrana koju viđamo na malim ekranima veoma kalorična, nezdrava, retko ili skoro nikada nećete videti emisiju o kuvanju koja promoviše konzumiranje voća ili povrća, jer zaista nema ničeg izazovnog u jabuci ili brokoliju, osim što su zdravi. Izgleda da to nije dovoljno dobar razlog. Izgleda da to nikome nije privlačno. Ili se možda iza svega ovoga krije nešto drugo? Naravno, niko neće otvoreno priznati da ove emisije sasvim beskrupulozno promovišu proizvode koji nas potencijalno mogu ubiti, jer će većina nas, iako gledamo te emisije iz čiste zabave, poželeti da te recepte proba korišćenjem upravo onih sastojaka koji se reklamiraju: puter, krem sir, slatka pavlaka, čokolada, crveno meso, testenine, a neko od svega toga zarađuje veoma velike količine novca.
Možda zvuči suludo nekima od vas, ali sigurna sam da su ove emisije stvorene ne bi li se stvorilo društvo opsednuto hranom i proširio potrošački virus. Prvo je zahvatio Ameriku, a sada je red na ostatak sveta.

Međutim, ne želim da budem toliko stroga. Ja volim hranu, volim da kuvam,a najviše od svega volim da jedem. Emisije o kuvanju imaju puno dobrih strana: inspirišu ljude da više kuvaju i manje jedu brzu hranu, bude kreativnost, umeju da budu čak edukativne i vrlo zabavne.

Što se mene lično tiče, ja već neko vreme ne gledam nikakve emisije o kuvanju. Možda je za to kriva moja želja da uspostavim ravnotežu između onoga što mi je stvarno potrebno i onoga što mislim da mi je potrebno, da se hranim zdravije i ukrotim potrošački poriv, mada da budem iskrena, najglavniji razlog leži u tome što retko mogu da odolim žudnji da probam i spremim specijalitet koji vidim u jednoj od tih emisija. Uh, naročito kada se radi o Najdželi. Sasvim stidljivo, ponekad, bacim pogled na neki njen insert na youtube-u, čežnjivo i tugaljivo posle par minuta pritisnem krstić i krenem ka kuhinji,tu se kao nešto muvam i vrtim,  uzmem jabuku ili bananu pokušavajući očajno da se oduprem porivu da nabijem glavu u teglu sa Nutellom ili smutim njen čokoladni kolač i onda kažem sebi: "Ma, koga ti zezaš? Nisi ti baš toliki karakter". I nisam. Uvek ogladnim. Najdžela ima novu emisiju i neko ( baš mu "hvala" na tome) redovno aplouduje epizode na youtube-u. "Najdžela kuva hranu inspirisanu Italijom". Jaooooo, 'de me nađe? Nema za mene spasa.

U odbranu muškaraca

Pre neki dan mi je muž ispričao jedan jako seksistički i šovinistčiki vic vezan za žene na koji sam burno reagovala, kao i svaki put kada osetim nepravdu ili namirišem stereotip. Međutim,  pre nego što izvedete pogrešan zaključak, reći ću da isto tako reagujem na šaljive citate i viceve koji služe ne bi li se ismejavali muškarci. Lice mi se iskrivi, kiselo se nasmejem i osetim izvesnu nelagodnost kada god pročitam ovako nešto:

"Iza svakog uspešnog muškarca, stoji iznenađena žena", 

"Zašto muškarci vole inteligentne žene? Zato što se suprotnosti privlače!", 

"Mnogo je lakše zakucati žele na drvo, nego pronaći dobrog muškarca", 

"Žena bi radije da bude lepa nego pametna, jer muškarci bolje vide nego što razmišljaju."

Drugi talas feminizma je nekako umesto ostvarivanja prvobitnih ciljeva usmerio svoju energiju i intelekt ka svojevrsnoj hajki protiv muškaraca i svemu onome što oni predstavljaju: braku, porodici, crkvi i tradiciji. Kao što su nekada žene bile sputavane, tako se  i danas se sprovodi organizovana kampanja u cilju da se uloga i ličnost muškarca omalovaži i demonizuje. Pravi pravcati genocid! Muškarci su perverzni, pedofili, seksom opterećene životinje, neverni, nemoralni i lažljivi. A, ja se pitam, a sa kim to muškarci varaju svoje supruge i devojke? Pa, sa drugim ženama, naravno! Da li su žene, s obzirom na to da su "slabiji pol" manje krive? Istraživanja pokazuju da žene podjednako varaju svoje partnere kao i muškarci, ta ista istraživanja kažu da smo mi podjednako seksualno perverzne. Jedan od dobrih primera licemerstva kod nas žena je podatak da je knjiga "50 nijansi sive" postala najčitanija knjiga na svetu i to među ženama. Činjenica da žene uživaju u slikovitim opisima sadomazohističkih radnji, dominaciji, sadizmu i drugim "lepotama" jasno pokazuje da je očigledno sasvim OK čitati pornografiju, a nije u redu gledati je. I ne samo to, postavlja se pitanje: zašto žene izigravaju puritanke i čistunice, zgražavaju se nad muškarcem koji voli da pogleda "normalan" pornić kada i same očigledno uživaju da fantaziraju i uzdišu nad eksplicitnim scenama sadomazihističkih opsesija? Kako to da se mi "palimo" upravo na ono protiv čega se toliko borimo: na dominaciju muškarca nad ženom?Možda zato što na kraju knjige ta ista ponižena žena postaje ona koja dominira muškarcem? Takav ishod se slavi, pozdravlja i podržava! Ako to nije licemerstvo, onda šta je? 

Pogledajte današnje filmove, crtane filmove i serije: muškarci se prezentuju kao nesposobnjakovići, svinje, preljubnici, prostaci, budale, glupaci, lenjivci, koji su konstantno omalovažavani od strane jakih i sposobnih žena. Ona ima uspešnu karijeru, divna je majka, prelepa je i poželjna, uz to, kuva kao Najdžela Loson! Muškarac ili bolje reći muž je  gojazan, lenj, uvek upada u neke nevolje, nezreo, površan, voli da pije, neosetljiv je na potrebe žene i dece, žena stalno oseća potrebu da ga ispravlja, uvredi i ponizi pred drugima, i on je uvek intelektualno inferiorniji od nje. U jednoj takvoj sceni ponižavanja se uvek čuju u pozadini  gromoglasni smeh i aplauz. Svako šutiranje u međunožje kada se muškarac obrati ženi sa "mačkice" je propraćeno usklikom zadovoljstva i jednim velikim "BRAVO!", agresija nad njima je hrabrost, seksualno zlostavljanje je flert, nešto u čemu navodno muškarci uživaju. Kada se žena obrati muškarcu na seksistički način, ona  postaje primer seksualno slobodne i nezavisne žene (setite se Samante u seriji "Seks i grad"). Potpuno je neprihvatljivo videti muškarca koji na takav tretman reaguje burno (da on nju šutne u međunožje), šta više, takva reakcija se osuđuje, jer je on, iz nekog razloga, "biološki predodređen" da reaguje pozitivno na seksualne sugestije, pa ukoliko ne reaguje na određeni način onda automatski nešto nije u redu sa njima, u krajnjem slučaju ga obeleže kao homoseksualca. Ne postoji veran niti moralan muškarac. "Svi su isti". Ako muškarac želi da podeli račun sa ženom sa kojom je izašao na večeru onda je on "stipsa", a kada žena to isto čini ona je "nezavisna".  Žena se može "vaditi" na hormonalni dizbalans svaki put kada "poludi", dok je muškarac "prirodno agresivan", pa samim tim mora da se kontroliše, jer može završiti u zatvoru. Za devojčice je OK da prebiju svakog dečaka koji ih uvredi, dok je obrnut slučaj krajnje neprihvatljiv. Ženama je dozvoljeno da idu razgolićene po ulici pokazujući svoje "ženske atribute", dok muškarac koji javno izlaže svoje "muške atribute" (fizičke i karakterne) time vređa ženu, jer aludira na seks.

Sećate se slučaja žene u Americi koja je svome mužu na spavanju u trenutku besa odsekla penis? Žene (i mediji) su glorifikovali ovaj stravičan gest koji je na neki način simbolizovao kastraciju i oduzimanje muškosti svim preljubnicima i nasilnicima .Okrutnost bilo kakve vrste u meni izaziva mučninu! Da je muškarac tako nešto uradio ženi nazvali bi ga monstrumom i licemerom, jer zaboga otkud njemu pravo da unakazuje slabu i nezaštićenu ženu kada je njemu u kodu  ionako zapisano da će biti preljubnik i lažljivac, pa prema tome nema prava da kažnjava svoju suprugu za neverstvo. Ne shvatajte me pogrešno, u oba slučaja bi to bilo monstruozno! Žena koja je počinila ovo delo je pozivana u emisije, na račun toga su zbijane šale i ljudi bi se od srca smejali svaki put kada bi se pomenuo njen poniženi muž ... bez penisa. Užas!

Zašto se društvo  zgražava nad diskriminisanjem muškaraca jedino ako su oni homoseksualci, biseksualci ili transdženderi?
Zašto su samo (i to svi) muškarci kategorizovani kao silovatelji?
Zašto niko ne spominje žene seksualne predatore i žene silovatelje?
Zašto se nigde ne spominje porast lažnih optužbi žena za silovanje?
Zašto se žene vređaju kada im se muškarac otvoreno nabacuje, a otvoreno  osuđuju muškarca koji  ih odbije ili ostavi?
Zašto je žena koja ostavi muškarca "oslobođena", a muškarac koji to učini je automatski loš?
Zašto niko ne spominje siromaštvom pogođenje muškarce, a insistira se samo na ženama i deci?
Zašto društvo podržava žensku potragu za "savršenim muškarcem", dok te iste žene  nerealne kriterujeme muškaraca  doživljavaju kao uvredu?
Zašto je OK da žena bude punačka ili gojazna i da voli svoje telo, zašto to isto ne važi za muškarca?
Kada ste poslednji put čuli da neko spominje prava muškaraca?

Uporno se servira priča da su glavni nasilnici u porodici i društvu muškarci uprkos istraživanjima i podacima koji ukazuju na to da su "žene i muškarci podjednako nasilni jedni prema drugima". Društvo takođe ne želi da prizna postojanje žena seksualnih prestupnika. 2007. godine u Americi je zabeleženo 3 %- 15 % seksulanih prestupa počinjenih od strane žena, u slučajeviman zlostavljanja u obdaništima i školama 60 % ovih zlodela su počinile žene. Žene pedofili se teško detektuju i samim tim puno slučajeva ostaju nezabeleženi. Jednostavno je ideja da one postoje neprihvatljiva. To ne znači da one ne postoje. A, šta je sa pravom muškarca da ima udela u odluci kada je u pitanju trudnoća? Iz nekog razloga, žene se same odlučuju na abortus bez konsultovanja sa ocem deteta. 70% od ukupnih zahteva za razvod braka podnose žene. Pitam se: da li su muškarci zaista toliko loši ili je nama ženama teško ugoditi?
Da li se mržnja prema muškarcima uči? Očigledno! Ako vam majka stalno puni glavu time da je vaš otac nesposobnjaković i ženskaroš sasvim je normalni sled događaja da nikada nećete uspeti da ostvarite normalnu vezu sa muškarcem. Ukoliko majka uči kćer da su muškarci potrošna roba, da su oni  glupi, površni, potencijalni sponzori koji moraju da joj "sve obezbede" onda se nemojmo čuditi što ta ista mlada osoba nikada neće naučiti da voli i poštuje muškarca sa kojim je u vezi ili braku, a kamoli da makar malo pokuša da doprinese zajedničkom interesu porodice koju su njih dvoje stvorili.
Ako muškarac voli, poštuje i uvažava svoju ženu on je onda "papučar", nije "dovoljno muško", nije vredan njenog poštovanja, jer radi upravo ono što je ona od početka želela-ispunjava joj svaki hir,  a ako je ignoriše, vara, omalovažava onda je "muška svinja". U oba slučaja on "ne valja".
Hajdemo sada da pogledamo realnost na drugačiji, rekla bih čak isuviše pojednostavljen način, ali ipak tačan: nekada su muškarci i žene imali svoju ulogu u društvu: muškarci su dominirali u poslovnom svetu i politici, a žene su vodile domaćinstvo i odgajale decu. Stvari su bile prilično jednostavne, grubo rečeno. Danas su uloge postalo mnogo fluidnije.
Ako muškarac ima ulogu lidera, poslovnog čoveka od njega se očekuje da preuzme sav teret te obaveze na sebe, isključivanje žena direktno znači da je ta praksa otvorena mržnja prema njoj, diskriminacija, sputavanje. To nije mržnja prema muškarcu s obzirom na to da se on ovde favorizuje. Njemu je dozvoljeno DA RADI tamo gde ženama nije.
Ako žena preuzme ulogu domaćice i majke, od žene se očekuje da preuzme sav teret te obaveze na sebe. Čak i ova praksa se smatra otvorenom mržnjom prema ženama. To nije odraz mržnje prema muškarcu iako se on u ovoj ulozi ne favorizuje, jer  je njemu navodno dozvoljeno da NE RADI ono što ženama jeste. Da li ste samo ikada zapitali da li postoje muškarci koji bi se rado menjali sa ženom i preuzeli njenu ulogu? Razmislite o tome. Hipokrisija i paradoks su očigledni.
Žene su na sebe, zahvaljujući feminističkom pokretu, preuzele uloge na oba polja: na poslu i u kući. Rezultat je sledeći- žena je opet nezadovoljna, deprimirana, bolesna i ponovo za svoj težak položaj krivi muškarce.

Žene koje su same ili neudate krivicu svaljuju na...pogodite koga!!Kažu da se muškarci boje jakih i sposobnih žena, pa im zato ne prilaze.  Zašto bi se jedan muškarac bojao takve žene? Da li je lud da mu smeta to što može teret života, kako finansijski tako i emotivni, da podeli sa jednom toliko jakom i sposobnom osobom? Mogu zajedno da plaćaju račune, porez, da obezbede hranu i odeću deci.
 Neudate kažu da nema "dobrih muškaraca", a kako su se onda tolike silne žene poudavale i našle svoje "prinčeve"? Možda su spustile svoje nerealne kriterujeme? Možda su stisle zube i prevazišle suludi san o savršenom muškarcu tj. princu koji postoji samo u bajkama i romantičnim komedijama. Kako tražiti savršenog kada ni same nismo takve? Da li su zaista svi slobodni muškarci ružni i nesposobni? "Nije se oženio- nešto nije u redu sa njim!". "Muškarci žele mlade i lepe, nije im bitan karakter". Ja poznajem nekolicinu muškaraca koji imaju potpuno isti problem: "Današnje devojke me čine da se osećam kao da nisam vredan njihove pažnje".Vidite, ja sam se udala za studenta medicine, potpuno svesna toga koliko me borbi i odricanja čeka ne bi li jednoga dana stali na noge. Da se nisam udala tada, i dan danas bih bila sama. U to sam sigurna. Zašto? Vremenom bih imala višlje kriterujeme pri odabiru partnera, pa bih tako čekala na "već pečenog" doktora, uspešnog arhitektu ili advokata, nekoga sa stanom, kolima, nasledstvom i dobrim poslom, nekoga malo višljeg, malo lepšeg, možda sa manjim nosom, širim ramenima. Jedan ne bi bio dovoljno ambiciozan, drugi bi bio isuviše vezan za majku, treći bi se čudno smejao i tako bih čekajući ostala sama jer bi  taj dotični, savršeni  muškarac umesto mene izabrao neku mnogo lepšu i mlađu ženu. Normalno.Prirodno.
Ako pitate muškarce koji su sami i neoženjeni zašto je to tako rećiće vam da je to zato što ih žene odbijaju zbog trivijalnih razloga,  a često ni same ne znaju šta žele. Žene traže "prave muškarce", a s druge strane baš takve muškarce one najviše mrze.
Činjenica je da su 80%- 90% žena divne osobe koja žele da imaju zdravu i uspešnu vezu sa muškarcem, nažalost postoji i onaj manji procenat osvetoljubivih, ogorčenih žena koje gaje neprirodnu mržnju prema suprotnom polu. One smatraju da im muškarci više nisu potrebni. Oni su suvišni. Njih treba istrebiti. One mogu danas da budu nezavisne , da rode dete bez upuštanja u brak sa "donorom spermatozoida" i da odgajaju decu uz pomoć roditelja. Zašto kuvati, prati i skupljati za tamo nekim muškarcem kada je to stvarno "toliko ponižavajuće"? Međutim, to isto ne važi za muškarca. On je dužan da sa njom deli kućne poslove i po mogućstvu da snosi sve troškove u kući. On MORA da plaća alimentaciju i izdržavanje, on NE TREBA da se žali ukoliko žena uprkos odluci suda na sve načine pokušava da spreči i sabotira redovan susret između oca i deteta.

Muškarci su nulirani, oni kao da ne postoje, a puno žena zamišlja jedan bolji i srećniji svet bez njih. Ja se pitam: ko bi onda gradio mostove, puteve, kuće, automobile, avione? Žena je slaba i privilegovana tako da ne mora da radi te teške i prljave poslove.  Je li to ravnopravnost?

Cilj ovog teksta je da izrazim moje negodovanje protiv konstantnog kukanja i žaljenja (nekih) žena na muškarce, protiv već prevaziđenog i dosadnog izigravanja večite žrtve, protiv ružnog pokušaja da se sroza otac, suprug, sin ili brat. Takođe, svi oni koji čitaju moj blog znaju koliko cenim i poštujem žene-one su moja večita inspiracija. Kao žena i čovek, potpuno sam svesna bola, muka, maltretiranja i nipodaštavnja koje su trpele i trpe mnoge žene. Ipak, ne mogu a da ne primetim sverastući trend medijskog i svakodnevnog obezvređivanja muškaraca. Ideologija "žene boginje" je sve više i više prisutna i to počinje baš da mi smeta. Nekako je usiljeno, preterano. Od rađanja, koje je najprirodnija stvar na svetu se pravi "big deal", žena je magično, svemoguće biće koje je duboko i instiktivno povezana sa prirodom i vasionom, ona je BOGINJA. Došlo je vreme da muškarac padne i ustupi presto ženi.

Zar se feminizam nije borio za ravnopravost, za pravo na izbor, za jednakost među polovima? Da li se pritom mislilo na ravnopravno pljuvanje i omalovažavanje kako muškaraca tako i žena?Gde možete pronaći primere mržnje prema muškarcima? Upravo u samoj mržnji prema ženama. One idu ruku pod ruku. Ukoliko pomažete ženama, automatski odmažete muškarcima, ako pomažete muškarcima, to znači da diskriminišete žene.
Potraga za jednakošću je počela davno, ali očigledno je da  ona još uvek nije završena, ali negiranjem postojanja diskriminacije prema muškarcima i stalnim insistiranjem samo na pravima žena mi zapravo ne pomažemo nikome. I upravo u tome leži tragedija cele ove priče.

Vatra

Da li da vam pričam o strašnom događaju koji me je totalno uzdrmao i izbacio iz koloseka ili da odmah krenem blog post sa pričom o tome kako sam dobro, kako je život lep i kako opet sve protiče normalno? Požar koji je izbio u kuhinji pre jedno desetak dana je obeležio jedan od najgorih dana u poslednjih par godina. Slika plamena i dima mi je još uvek pred očima, suvišno je reći da sam se prestravila. Suvišno je takođe reći da sam toliko umorna od silnog stresa i čišćenja da jedva imam snage da napišem ovaj post, ali hoću, napisaću ga, jer će mi tako biti lakše i...lepše. Spomenuću i to da mi šporet nije radio do juče tako da nije bilo ni malo kuvanja niti pečenja u mojoj kuhinji. Nisam htela ni da ulazim u nju. Kuća je nekako bila hladna i strana bez mirisa i toplote kuvanih jela. Zato smo bukvalno pobegli iz nje, zaključali je, ostavili sve za sobom, ušli u auto, otišli na kraći put, opustili se i lepo proveli. Vatra mi je doduše sve vreme bila pred očima, u mojoj glavi mnogo veća i strašnija.  Razvijala sam film o tome šta je sve moglo da se desi (a, hvala Bogu-nije), hvatala bi me povremena panika i nelogičan strah. Ipak, nisam dozvolila da ta osećanja zavladaju mojim mislima. Vratila sam se u moju kuhinju i  juče sam posle deset dana nametnute pauze skuvala Imam Baildi ( vegetarijansko jelo sa plavim patlidžanom) i teletinu sa toskanskim pomfritom po uzoru na ovaj recept moje miljenice Najdžele.Toplina i ljubav su se vratile u naš dom. Osetila sam ponovo da sam "kod kuće" i sve je opet postalo...normalno...osim:

~  što sam ponovo crvenokosa.

~ što sam rešila da više ne čuvam raskošni "Agent Provocateur" parfem za specijalne prilike već da ga nosim svakoga dana.

~ što strašno želim da se družim, slavim, pravim večerinke.

~ što me više niko i ništa ne može razočarati, jer nemam velika očekivanja niti od ljudi niti od života.

~ što mi se ništa više (u poređenju sa požarom) ne čini teškim ili napornim.

~ što ne mogu da prestanem da grlim i volim moja voljena bića.

~ što ustajem u ranu zoru ne bi li sebi nekako "produžila" dan.

~ što sve više i više nalazim radost u ispunjavanju svakodnevnih obaveza i poslova.

~ što napokon mislim da moram više da udovoljavam sebi bez osećaja krivice.


Živi mi se, malo intenzivnije, ispunjenije, grozničavije. Vatra u kuhinji je raspalila vatru u srcu, a ona se eto, sasvim slučajno baš super slaže sa mojom novom boje kose. E, to se zove pozitivno razmišljanje!