Happy, happy, HAPPY chez moi petkom

O, kako volim kada osvane lep i sunčan dan! Trenutno blješti jutarnje sunce i ulazi kroz prozore, razliva se po okolnim zgradama, kućama, limun na drveću u dvorištu se žuti, zlatni pokrivač od napadanog lišća je još zlatniji sa nijansama zelenog, sve je nekako živo, vibrirajuće, raspevano. A, možda je to samo moje srce...
Neke velike, tamne i pretereće mase plove neverovatno plavim nebom. Zamišljam da je nebo veliko platno za slikanje, držim u ruci gumicu i njom brišem i poslednji oblačak na nebu.
Kada bolje razmislim, ne smetaju mi toliko oblaci, ne smeta mi tamna fleka od kafe koju sam upravo posula na svoju čistu pidžamu, ne smeta mi dozivanje moje mlađe kćeri iz sobe (upravo se probudila) uz jedno razvučeno: "Maaaaaamaaaaa, mleeeeeekoooooooooo!", ne smetaju mi obaveze koje me danas očekuju. Moje srce peva, raduje se, drhti, kliče! Kao onda kada se zaljubiš...znate taj osećaj, zar ne? U šta sam se zaljubila, pitate se? U koga?
U život. U kretanje. U ljude. U moju porodicu. U vas. U ovaj blog. U sve.
Znate onaj osećaj kada želiš da budeš baš tu gde si sada? Osećaj kada ništa, ama ništa ne želiš da promeniš, ni mesto, ni vreme, ni ljude. Osećaj kada želiš stvari budu uvek ovakve kakve su sada. Meni se to retko dešava. Ustvari, stvarno se ne sećam kada sam se poslednji put tako osećala. Možda nikada, a možda...da, možda onda kada sam poslednji put bila zaljubljena. Sigurna sam da će me ovaj osećaj držati kratko, možda će me proći već kroz 5 minuta, možda će nestati pre nego što stavim poslednju tačku u ovom postu, a možda će trajati malo duže, dan-dva. To bi baš bilo lepo. Bitno je da sam ga zabeležila i prenela vama. Bitno je da je sada ovde, na ovim stranicama dokumentovan...zauvek. Volela bih da se moje raspoloženje kao i ova jutarnja svetlost razlije po vama, htela bih da vas umijem njom, volela bih da je ovaj osećaj virus kojim bih zarazila ceo celcasti svet i da niko nikada ne pronađe lek protiv njega.
Petak je.
Obući ću danas moju sivu zimsku haljinu sa čizmicama, namirisaću sveže opranu kosu opojnim Agent Provocateur parfemom, uokviriti oči sivom, sedefastom senkom i krenuti u dan sa pesmom u srcu. Da me nije sramota, grlila bih svakog kog bih srela na svom putu, pogledala u oči i rekla:"Dobar dan!"i stvarno to mislila, stvarno bih im poželela dobar, dobar dan. Kada je neko od svih tih ljudi na ulici poslednji put imao dobar dan? Koliko njih stvarno imaju razlog da budu nasmejani ili srećni? Koliko njih trenutno pate, bole, koliko njih je nešto ili nekoga izgubilo? Eeeeeh, kada bi stvarno postojala jedna onakva magična gumica i kada bih ja postala njen vlasnik......znala bih ja šta bih sa njom...

Obećala sam sebi neke stvari:
~ da neću više ničega da se plašim.
~ da neću nikada više biti ono što sam nekada bila.
~ da ću više paziti na sebe.
~ da ću ukrasiti kuću za praznike.
~ da ću uživati u praznicima.
~ da ću se više družiti i smejati.
~ da ću prestati da se borim protiv promena koje su neminovne.

Ovog vikenda ću biti na misiji: misija je pronaći najlepšu i najsavršeniju svetleću zvezdu koju ću zakačiti na prozor. I nije neka korisna misija, ali je lepa i to mi je za sada dovoljno.

Ljubim vas, želim vam divan, najdivniji vikend. Evo, zamislite da držite u rukama onu magičnu gumicu uz pomoć koje može nestati sve ono što je bezvezno i ružno. Briši! Briši! Briši!

Spanakorizo (spanać sa pirinčem)

Kao što sam ranije obećala, evo recepta za jedno posno, zdravo i ukusno jelo koje moja deca obožavaju. Spanać nije naročito omiljen među decom, ali moram da priznam da sam veoma srećna što ga moja  rado jedu.
Pijaca se u subotu sva zelenila od spanaća. Nije mi jasno otkud zeleniš praktično usred zime, ali nije ni bitno. Svi su ga kupovali, a nisam ni ja uspela da odolim. Ukoliko želite da probate ovaj recept možete slobodno izostaviti mladi luk i koristiti običan kao i mirođiju ukoliko je ne volite. Takođe, zamrznuti spanać je podjednako dobar.  Ja često spremam ovo jelo bez  mirođije, jer nije baš nešto omiljena kod mojih ukućana. U kuvanju ne treba strogo pratiti recept, to je poznato, već se uvek treba uzdati u svoj ukus i intuiciju. Ja umem da ponekad stavim i sušenu mentu u spanakorizo, sve zavisi od toga"kako mi dođe". Takođe, umesto mladog luka možete koristiti i praziluk. Kod ovog jela, kao i kod svih jela ovakve vrste kombinacije su neograničene. Zaista, nemate čega da sa plašite.
Recept je iz knjige "Grčka kuhinja" Vefe Aleksijadu:

Spanakorizo

 1.5 kg očišćenog i opranog svežeg spanaća

1 šolja maslinovog ulja (poznato je da Vefa Aleksijadu koristi mnooooogo ulja u kuvanju, ja uvek stavljam manje, jer ma koliko zdravo, maslinovo ulje u velikim količinama goji)

1 manji crni luk veoma sitno naseckan

5 struka mladog crnog luka

1/4 šolje naseckane sveže mirođije (obavezno koristite samo svežu mirođiju)

1 šolja gustog soka od paradajza (tipa Tomatino ili Tomatelo u tetrapaku)

malo tople vode

so, biber

1/3 šolje pirinča (nikako bazmati ili onaj brzinski Uncle Ben's, već onaj za pilafe i rižoto)

Naseckajte spanać i ubacite ga u kipuću vodu da se prokuva jedno par minuta. Izvadite ga i ocedite.

U dublju šerpu zagrejte ulje, dodajte luk, mladi luk, malo soli i pržite na ulju dok ne omekšaju. Dodajte spanać i mirođiju, so i biber. Recept kaže da se u ovom stadijumu dodaje i sok od paradajza, međutim ja sam primetila da kiselina iz paradajza sprečava pirinač da se skuva, pa zato dodam umesto paradajza vrelu vodu, zatim dodam pirinač i ostavim ga da se skuva zajedno sa spanaćem. Pred kraj, kada je pirinač skoro skuvan, dodam sok od paradajza i ostavim da ispari višak tečnosti. Dodajte još soli i bibera po želji. Iako je paradajz kiseo mi u jelo dodamo i malo sveže ceđenog soka od limuna. To je neka grčka opsesija- svuda se stavlja limun!

Ovo jelo možete spremiti i malo drugačije, tj. bez soka od paradajza- dodajte vrelu vodu u spanać i luk, dodajte pirinač u kuvajte. Kada bude gotovo nacedite dosta soka od limuna i voilà!

Jelo je služi toplo i ohlađeno uz feta sir, kiselo mleko (ukoliko ne postite) i crne masline.

Prijatno!!!!!

(fotka pinterest)

Kratki pozdrav (Ponedeljak jedne domaćice #5)

Iz tehničkih razloga (kompujter je definitivno odapeo) poslednjih nekoliko dana nije bilo postova na blogu. Tu su i neki drugi razlozi koji su me sprečili da mu se malo više posvetim, a najveći od svih su iscrpljenost i preveliki umor.
Da li ste nekada toliko  hiperaktivni do iznemoglosti da uveče ne možete da spavate? Ja se tako osećam poslednjih nedelju dana: tu je prevelika i nezasita želja i potreba za kretanjem, druženjem i poslom, kao ono kada kažete "ne drži me mesto", otprilike se tako osećam, samo jedno 100 puta gore. Međutim, koliko god da je to osećanje uzbudljivo ono je iscrpljujuće. Danas sam rešila da usporim i malo iskuliram: odmarala sam, ništa nisam radila, ništa nisam planirala, neću ni na trening da idem. Moram da smirim organizam od prevelike aktivnosti i oslušnem svoje telo, da umirim misli, da se opustim i napunim baterije.

Vreme:
Napolju ima 12° C, hladnjikavo je, vlažno. U kući gore radijatori, fino je i toplo, toliko da se izlazak napolje čini kao jedna veoma loša ideja.

Trenutno:
Obilazim blogove koje odavno nisam, spremam večeru deci i pišem ovaj post.

Razmišljam:
O tome  kako je život čudan. Onda kada se najmanje nadaš dese stvari za koje nikada ne pomišljaš da su moguće, ali duboko u sebi ih prizivaš i želiš. Čudno je i to kako se sve menja i kako jednoga dana ustaneš, pogledaš se u ogledalo i shvatiš da nisi više ona osoba koja si nekada bila. To ume da bude divno, ali i zastrašujuće. Najlepše su one promene koje dolaze polako, kao proces. Ne volim nagle i nenajavljene promene. Nikada nisam dovoljno jaka niti spremna za njih. A ko uostalom jeste?

Čitam:
Vratila sam se dnevnicima Anais Nin. Nekako su mi njen konstantni nemir, vatra i strast za životom privlačni ovih dana. Kakav je samo neobičan život imala da žena! Hrabar i slobodan. Živela je onako kako se većina nikada ne bi ni usudila, uključujući i mene. Naročito mene...

Šta je na TV-u?

"New Girl" počinje uskoro, a deca  gledaju neki dečiji dokumentarac-crtać na DVD-u.

Na jelovniku ove nedelje:
Ponedeljak: ostala je Chow Mein piletina od vikenda koju sam spremala za prijatelje.
Utorak: poslednji dan pre velikog božićnog posta. Još uvek nisam rešila šta ću.
Sreda: počinje post.
Četvrtak: \ (posno)
Petak: \ (posno)
Subota: \ (posno)
Nedelja: \ (posno)

Kućni poslovi:
Pošto sam proteklih dana radila mnogo u kući danas sam se ograničila na puštanje mašine,  peglanje, rastrebljivanje sitnica. Ništa posebno.

Današnji savet:
Slušajte svoje srce. To je najiskreniji savet koji mogu da vam dam danas. On mi je prvi pao na pamet, pa ga valjda i zati smatram toliko iskrenim i "od srca".

Šta vidim kada pogledam oko sebe:

Tu je velika kutija sa Caprice štapićima punjenim pralinom na stolu kojima uspešno odoljevam, svuda su oljuštene kore od mandarine koje su moja deca rasturile po kući (ne smeta mi, jer divno mirišu), knjige iz engleskog su na patosu, trpezarijski sto je nasred dnevne sobe (zbog večerinke koju smo pravili ovog vikenda), tanjirići od čokoladnog suflea u kuhinji, flaše od vina koje moram isprati i spakovati za reciklažu, muževljev kimono na radijatoru...lepi lom, onaj koji govori da smo živi i da nam je dobro i...lepo.

Fotka dana:

 U nedostatku mojih fotografija poklanjam vam ovu:

 Večeras želim da se pretvaram da je napolju strašno hladno i da pada sneg.

 Večeras želim da razbistrim svoj mozak i sredim svoje misli.

 Večeras želim da zaspim u nečijem zagrljaju uz obećanje da će sve proći i da će sutra sve opet biti u   redu.

Večeras želim da zamislim da sam negde drugde.

Šta slušam:

Tišinu. Bilo kakva muzika, čak i ona najtiša bi mi u ovom trenutku bila preglasna.

Citat dana:

"Moja potreba za davanjem bila je pravi porok koji ipak nije bio potpuno razoran. Možda mi je takvo negiranje sebe pomoglo da se pronađem. Koliko god davala drugima, nisam se izgubila. Ali rasipala sam se." Anais Nin

Volite...

Želim vam uspešnu i lepu radnu nedelju!

Ponedeljak jedne domaćice #4

Dobro jutro, dobar dan! Kako ste proveli vaš vikend? Eto, ja ću opet zvučati kao pokvarena ploča-moj vikend je bio zamoran do bola. Jedva sam čekala ponedeljak da se malo smirim, ukoliko to bude bilo moguće. A, neće. Pa, da krenem, jer nemam mnogo vremena.

Vreme:
Oblačno je i neobično toplo. Sprema se kiša i verovatno će početi da pada taman kada krenem po ćerku. Uvek tako biva. Marfijev zakon, šta li je.

Trenutno:
Ustala sam rano, spremila doručak, užinu i sada pijem moju crnu kafu bez šećera i čupam obrve. Moja mlađa kćer je na stolici pored mene i nešto guguče. Jutros mi je došlo da šprcnem na sebe Coco parfem. Miriše mi na Božić. Sada sam jedna glamurozna domaćica (namig, namig).

Razmišljam:
O mome mužu koji već nekoliko dana pati zbog zuba. Danas će napokon otići kod zubara i nadam se da će mu biti bolje. Mrzim kada je neko koga volim u bolovima. Takođe muče i neka pitanja finansijske prirode. Novac je uvek problem. Pitam se samo kako je ljudima koji ga imaju toliko mnogo da o njemu nikada ne razmišljaju? Ili možda važi da su oni koji ga najviše imaju najviše njime opterećeni? Nemam pojma.

Čitam:

Još uvek ne mogu naći dovoljno vremena za neku "težu" literaturu. Pre neki dan sam kupila knjigu "Dve prikolice" koju je napisala Marina Levicka. Knjiga je na grčkom, ali je toliko pitka i čitljiva da mi nije ni malo teška.

(izdanje na srpskom)

(ovo je izdanje na grčkom, a moram da priznam da me je privukla ova velika jagoda na koricama)

Šta je na TV-u?:

 

"Moj mali poni".

Na jelovniku ove nedelje:

Ponedeljak: Krem čorba od brokolija sa slaninom. Zelena salata sa rendanom šargarepom.
Utorak: Fettuccine alfredo + pileće grudi
Sreda: grašak (posni)
Četvrtak: ukoliko ne ostane hrana od prethodnih dana onda: riba + prženi krompir+ salata
Petak: nemam pojma šta, nešto posno
Subota: grčka čorba sa ćuftama
Nedelja: neki omlet

Kućni poslovi:
Umesiti hleb, oprati  kupatilo i WC, srediti dečiju i spavaću sobu, skuvati ručak, obrisati pod. Sve je to na dnevnom redu, a sve mi se čini da neću ni pola od ovoga uraditi. Nešto mi se neće.

Današnji savet:

Ako vam je ostalo dosta povrća u frižideru (šargarepa, celer, paprike) iseckajte ih (kao kada spremate supu) i spakujte u manje kesice i strpajte u zamrzivač. Tako ih možete vaditi svaki put kada planirate da kuvate supu ili jelo za koje vam je potrebno povrće.

Šta vidim kada pogledam oko sebe:
 Moja ćerka je prostrla pokrivače na pod, naređala igračke oko sebe, dovukla stolice, kutije, biciklicu i legla na patos. Ne nerviram se. Izgleda mi srećno.

Fotka dana:

Današnja užina: kolač od šargarepe, pola banane, badem, kruška i oljuštena mandarina. Danas imamo kontrolni iz istorije (tačnije,iz grčke mitologije), pa su nam potrebni vitamini.

Šta slušam:
Ne znam zašto, ali ova pesma me uvek pogađa pravo u srce. Verziju koju peva K.D. Lang mi je neizdržljiva. Uvek se nekako slomim kada je čujem, zato je i ne slušam. Da li samo ja osećam beskrajnu tugu i tragediju u ovoj pesmi? Ne umem to da objasnim...peva o ljubavi, zaljubljenosti, radosti, a meni je užasno, užasno tužna...

Citat dana: 
"Čim prestaneš nešto da želiš, onda to i dobiješ",  Endi Vorhol

Je li zaista tako? Da li se slažete?
Želim vam lepu i uspešnu radnu nedelju!!!!!

Subotnji ulov i kolač

Ne mogu da odolim- moram na brzinu sa vama da podelim moj današnji ulov sa pijace! Nije ništa posebno, ali mene je mnogo razveselio: mali, slatki miljei u raznim bojama i dezenima, zlatasta zvezda koju sam kupila zbog predstojećih praznika i veliki, beli (i izgužvani) stolnjak sa cvetovima. A, da! I jedna plavo-bela štrikana stvarčica koja mi se takođe mnogo dopala!

Subota mi miriše na cimet i muškatni oraščić u kolaču od šargarepe i oraha koji sam napravila za popodnevni čaj.

                            Kako miriše vaša subota? Umirem od želje da saznam!

 

Update:

Happy Chez Moi petkom

Još uvek praktično nije ni počeo, a već me je ovaj dan toliko zamorio da stvarno ne znam kako ću ga pregurati. Vreme je šućmurasto i blesavo, boli me svaka koščica i mišić na telu (kickboxing), kafa nije uspela da me probudi, osećam kao robot, kao neka mašina. Funkcionišem automatski, mehanički obavljam poslove, hodam levo desno kao "navijena", nervozna sam i umorna kao pas.
Sada je pola dvanaest, a već sam ispratila muža i stariju kćer u školu, umesila hleb, stavila ga da nadođe,  otišla po kćer sa mojom mlađom "prikolicom" oko 10 sati (nisu imali nastavu, već malu proslavu uoči sutrašnjeg državnog praznika), kupile joj nove patike za trening, otišle za mleko, svratile do muževljeve ordinacije, vratile se kući, premesila hleb i stavila ga u  pleh, oprala šerpe, skupila stvari koje su se sušile napolju, dala deci da jedu, a od same pomisli na to šta me sve danas čeka mi se diže kosa na glavi: ručak, sudovi, trening starije kćerke, kupovina, čas slikanja, večera, moj kickboxing trening i još bezbroj drugih sitnica. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Smiruje me ovo piskaranje, dokumentovanje svakodnevnice, druženje sa vama. Petkom takođe sastavljam i moju listu za kupovinu, čak me i taj proces umiruje, uliva mi neku sigurnost.Evo mog spiska:

Radujem se vremenu posle ručka kada će (nadam se) moja mlađa kćer zadremati, starija će biti na treningu, a ja ću ugrabiti malo vremena da dovršim film "Kada je Hari sreo Sali" i popijem moj čaj. Taj film ne znam ni sada  koliko puta sam gledala, ali svaki put mi bude onako toplo oko srca i lepo. Ukoliko želite, možete ga pogledati ovde  na youtube-u.

Hleb je gotov, jelo se krčka, deca crtaju...možda ja malo dramim, izgleda da ništa nije toliko "loše" i strašno kao što  mi se učinilo.
Uživajte ovog vikenda, volite se i grlite. Ne dramite, evo ja prestajem od ovog trenutka. Obećavam.

Čaj

Jedna od mojih najomiljenijih stvari na svetu je da odem (sama) u supermarket i šetam po njemu dugo obilazeži rafove i odeljke. Omiljeni su mi oni sa kafama, čajevima i frižideri sa raznoraznim sirevima i kačkavaljima. To najčešće radim onda kada namirim porodicu, muž i mlađa kćer zajedno prilegnu, starija kćer piše domaći ili je za kompjuterom, a ja se "iskradem", stavim tašnicu na rame, prošetam do najdaljeg supermarketa ( da bih više hodala naravno) i usput pogledam izloge. A, neeee, nikada ne idem u trenericama i bezvezna: lepo se obučem, popravim šminku, osvežim parfem i krenem. Ništa od toga nije zbog sujete, već zbog moje skorašnje odluke da sebi stvaram specijalne prilike na svakodnevnoj bazi. Ako mislite da odlazak do supermarketa nije specijalna prilika, onda stvarno nemate pojma. Život ti prođe čekajući na njih, a kada shvatite da ih je bilo isuviše malo kajete se što više niste uživali u naizgled banalnim stvarima, a za sve nas koje retko možemo otiži bilo gde bez  naših "malih prikolica" šetnja do supermarketa u samoći je itekako specijalna. Ma, k'o Diznilend!

Pre neki dan mi se pružila prilika da malo pobegnem, prošetam i razmislim. Nisam ni sanjala da će mi ta šetnja dovesti do predivnog "ulova" koji mi od tada pruža neizmerno zadovoljstvo: uživaciju u čaju. Čajeve pijem na svakodnevnoj bazi, ali u mestu gde živimo nemam  mnogo izbora što se njih tiče. Konkretno mislim na engleske čajeve koje pored zelenog jedino mogu piti, dok one tipa kamilice i nane ne mogu ni da smislim, na moju veliku žalost. Nije to stvar snobizma, već ukusa, a možda je to tako zato što su i moji roditelji bili obožavaoci istih, donosili ih sa svojih putovanja, često ih pili uz keks i kolače. Sećam se da sam često otvarala one prelepe limene Twinigs kutije i mirisala aromatične listove čaja, onda bih otputovala ko zna gde posmatrajući mamu kako ih nežno stavlja u čajnik i naliva vrelom vodom dok bi kuhinjom zaplovio robustan miris engleskog popodneva. Kada sam postala dovoljno "velika" dobila sam i ja priliku da ih probam: bili su mi pomalo gorki i jaki, pa sam ih zato volela piti uz nešto lepo i slatko da ublažim gorčinu. Vremenom ne bi prošao dan bez čaja, a ispijanje istog je postao ritual između mene i moje mame.Umesila bi scones, crumble ili pound cake (sve je to naučila družeći se sa Engleskinjama dok su moji roditelji živeli u Kanadi), sedele bi za stolom, pričale neobavezno, dok bi kukavica izlazila iz kućice 5 puta na švajcarskom satu na zidu trpezarije.

I tako, pri jednom takvom obilasku supermarketa ugledah na polici sa čajevima Twinings kutijicu prepunu klasičnim engleskim čajevima: English Breakfast Tea, Traditional Afternoon Tea, Earl Grey, Prince of Wales Tea i Lady Grey. Ah, bila sam u raju! Sva pet klasika na jednom mestu! Divota! Najlepši od svih mi je Lady Grey- fantastičan je, miriše na koru od limuna i pomorandže, okrepljuje, osvežava, smiruje, toliko je mirisan i bajan da mi se prosto čini da pijem neki parfem, a ne topli napitak-stvarno ne znam kako drugačije da vam ga opišem, ali ono mogu sada sa sigurnošću da tvrdim je to da sam se beznadežno zaljubila u njega.

 Kao i kod svake druge zaljubljenosti tako i kod ove me je spopala želja da saznam što više o predmetu mog obožavanja. I dok sam tako tragala, čitala, gledala, ispijala šoljice i šoljice ovog čaja sa malo mleka uz nešto mekano i džemasto (sada sam u fazi džema, pa ću i tome uskoro napisati post) naišla sam na ove prelepe ilustracije:

 Zar nisu divne? Kada je ova umetnica probala Lady Grey čaj toliko joj se dopao da je odmah dobila inspiraciju da napravi ilustraciju o njemu koja se zatim pretvorila u malu, simpatičnu brošuru o čajevima, šoljicama za čaj, čajnicima, o ritualu pripreme i serviranja čaja, čajankama. Čak je jednog dana nakupovala brdo keksa i kolača kako bi ih što verodostojnije nacrtala i uključila u ovu brošuricu. Ja sam očarana.

Ako bih nekako želela da  spojim moje dve (trenutno) omiljene stvari na svetu (pisanje bloga i ispijanje čaja)  onda bih  to učinila upotrebivši ovaj citat na koji sam slučajno naišla:

"Pisanje je posao, ali i mesto u glavi u koje pobegneš. Ono je tvoj imaginarni prijatelj sa kojim piješ svoj popodnevni čaj." (En Pačet, "Istina i lepota")

Koje su trenutno vaše dve omiljene stvari na svetu?

(fotke sa Tumblr-a i Lin Wan Illustrtion)

Aj of d tajger

Sinoć sam išla na svoj prvi prvcati trening iz kick-boxinga. Bilo je to jedno...neobično iskustvo. Moram da priznam da nije bio onako kako sam ga zamišljala, ali možda je tako i bolje.Naime, ja sam mislila da trening objedinjuje pokrete iz kick-boxinga sa raznim fitness vežbama. Međutim, međutim, međutim...
Pri ulasku u salu ugledala sam nekoliko mladih devojaka, očigledno su studentkinje i dve žene koje su bile približno mojih godina. Jedna od njih, koju redovno viđam, jer radi u supermarketu u kome često obavljam kupovinu, mi je posebno privukla pažnju. Namotavala je tejp na ruku, proveravala je svoje rukavice, izgledala je nekako agresivno, spremno i bila je vidno uzbuđena što je tu. Mene su, naravno, s obzirom da sam "nova" uspešno izbegavale sa čim ja apsolutno nisam imala nikakav problem. Nisam došla tamo da bi se družila nego da probam nešto novo. Upoznala sam se sa trenerom koji me posmatrao se nevericom kao "šta će ova crvenokosa u roze majčici sa sjajem na usnama i sva namirisana ovde?". Ja sam bila spremna da "skakućem". Avaj!
Prvo smo krenule sa zagrevanjem. Trener je pustio "Eye of  the tiger" (kakav kliše), trčale smo u krug po sali, mahale rukama, nogama, sve po propisu. Očekivala sam da ću posle 2 kruga da legnem na patos i ispustim dušu (upozorila sam trenera na moju "lošu fizičku formu"), ali na moje iznenađenje trčanje mi i nije toliko teško palo, valjda se sve ono špartanje po kući, gradu, do škole i nazad isplatilo. Pomenuta plavuša iz supermarketa je na moje zaprepašćenje odmah pokazala da se ne šali, a možda ju je samo "ponela" motivaciona pesma koja je treštala iz zvučnika, ali ubrzo sam shvatila da nije u pitanju muzika. U toku trčanja nas je sve preticala, pomalo se gurkala, nešto negodovala.  Iz nekog razloga ta žena je u meni probudila takmičarski nagon koji često umem da gušim pod izgovorom da ne volim da se "namećem". Onda sam i ja malo ubrzala svoj tempo i krenula da se razmećem kondicijom i snagom koje zapravo i nemam. Tipično za Lavicu koja se u meni povremeno probudi. Sve se odigravalo veoma brzo i intezivno: radile smo trbušnjake, razgibavale se, istezale, pokušavala sam da pratim ostale u korak koliko god sam mogla. Sviđala mi se brzina, stalno se nešto dešavalo, postojala je akcija, a ne isprazno valjanje po podu. Da se razumemo, one su krenule sa treninzima već u septembru,a većina njih je i mnogo ranije trenirala ovaj sport. Krenule smo sa osnovim kick-boxing pokretima koji su mi se veoma dopali moram da priznam: low kick, ful kontakt,  direkt, aperkat, kroše, gard. Ma, ludilo, kažem vam. E, onda je došlo na red ono najbolje.  Trener je pred nas stavio vreću na kojoj smo mogle slobodno da se iživljavamo,  šutiranjem, pesnicama, šutiranjem, pa opet pesnicama. Naravno, sve to kontrolisanjem položaja tela i na određeni, propisan način i određeni broj puta. Šutiranje mi je išlo malo teže s obzirom da mi je tehnika strana, ali sam bila vrlo željna da je savladam. Došao je red na "slobodni stil", što znači: udaraj, šutiraj, treskaj do mile volje koliko ti duša želi. Kaže on nama: "Zamislite nekoga na koga ste veoma ljuti". I onda, pravo da vam kažem, doživim šok! Dok sam ja razmišljala na koga da budem ljuta,  gore pomenuta plavuša kreće da udara i šutira "jadnu" vreću takvom silinom i manijaklnom usresređnošću da mi se sva krv u žilama sledenila. Sva zajapurena besno je ritala i pesničila, kroz salu se čuo eksplozivni zvuk treskanja njene noge o vreću i  tup udarac njene pesnice. Zinula sam, razgolačila oči, a  sve prisutne devojke su se smejurile i nešto šaputale. Valjda su se već navikle na nju, mada sam uspela da čujem u svoj onoj buci nečije: "Smiri se, bre." Ja sam iskreno bila pomalo uplašena. Zamišljala sam nju ljutu i pomislila sam na to kako nikada ne bih želela da budem njen neprijatelj. Kada je završila, onako više sebi u brk sam rekla: "Sa tobom neću da se kačim". Pogledala me je besno (meni se učinulo da sam čula čak i režanje) i time mi jasno stavila do znanja da joj nedostaje smisao za humor. Lekcija br. 1- plavuši ni "dobar dan". Zajebi.
Sve u svemu, mnogo mi se dopalo. Osećala sam se nekako....ovako:

Smejte si vi koliko hoćete, ali stvarno je tako. Kada su se endorfini malo smirili, sav onaj nemir, negativnost, sekiracija koje sam osećala proteklih nekoliko dana su nestali. Isparili su putem znoja, pretvorili se u moje udarce i šutiranje i napustili moje telo.
 Drago mi je da sam probala nešto novo. To zaista ne liči na mene: ne volim iznenađenja, ne volim kada nešto ne znam, bojim se neuspeha i uvek se plašim da probam nešto drugačije. Međutim, kao što vidite, čovek se može promeniti.  Ja sam živ primer za to. Ako mogu ja, mogu svi!

Ponedeljak jedne domaćice #3

Kada se preko vikenda lepo provedem volim da ponedeljak jutro provedem razmišljajući o svemu što se dešavalo, da planiram nova druženja, da se opušteno prepustim odsjaju svega onoga u čemu sam uživala protekla 2-3 dana. Vikend je bio fenomenalan. Za mene je počeo već u petak kada sam već unapred rešila da taj dan posvetim sebi. Celoga dana sam se udešavala i sebi udovoljavala: kupila sam cipele koje već danima merkam, obuzdala sam svoje lokne i ispravila kosu, mirisala se mojim Agent Provocateur parfemom, lepo obukla, kupila fino rοsé vino i otišla sa porodicom na večeru kod prijatelja. Moja prijateljica Olga je sjajna kuvarica, poslužila nas je toliko ukusnim jelima da sam zaista počela da sumnjam u svoje kulinarske sposobnosti! 
Pijaca, kafa na suncu sa prijateljima, večernja okupljanja uz flašu vina, dugi razgovori, smeh, muzika. Život bez prijatelja bi bio tako dosadan...zahvalna sam na ljudima sa kojima mogu da se smejem i da uživam u lepoj hrani. 
Vraćam se ponedeljku, novoj radnoj nedelji, obavezama. Ne smeta mi. Dovoljno sam napunila baterije za deset ponedeljaka!

Vreme: 

Sunčano je i svežuckavo. Ima negde oko 13°C. Vlaga je velika, pa je zato mnogo hladnije. Jutro obećava mnogo sunca, mada opažam na nebu neke oblačke, tako da je sve moguće. Mom trenutnom raspoloženju kiša nikako ne bi odgovarala. Srećna sam što je lepo vreme, makar za sada.

Trenutno:
Pijem moju crnu filter-kafu bez šećera (ova je moja omiljena), mlađa kćer se probudila i pije svoje mleko. Nosim moj debeli vuneni džemper i umirem od gladi (idem da nešto čalabrcnem i vraćam se blogu).

Razmišljam:
O tome kako imam puno posla, kako moram da kupim donji deo trenerice, jer danas krećem sa kick-boxing časovima za žene, pa sam malo nervozna. Moj muž me već godinama nagovara da se oprobam, jer po njemu ja imam "talenat" za borilačke veštine. Svaki put kada gleda film "Kill Bill" kaže mi da ga podsećam na Umu Thurman sa kojom fizički nemam ama baš nikakve sličnosti. Ponekad, tu i tamo, mi pokazuje karate pokrete i tvrdi da ih vrlo lako savladavam, dok je meni, ruku na srcu, užasno dosadno i stvarno mi nije jasno o čemu taj čovek priča. Kako možeš imati talenat ili smisao za nešto što te apsolutno ne zanima? On meni neprestano govori kako sam rođena da "kick-ujem some ass", mada ne bukvalno, naravno. Naime, probala sam raznorazne vrste gimnastike i do sada nisam našla nešto što je dovoljno dinamično ili meni interesantno. Pre par godina sam išla na orijentalni ples, što je bilo baš divno, ženstveno i senzualno, zatim sam probala jogu, koja je takođe sjajna, aerobik mi je dosadan, tako da sam došla do zaključka da je možda moj muž u pravu kada mi kaže da sam dovoljno "živac" za nešto dinamičnije. Iskreno, mene je pomalo sramota, ali probaću. Pored nervoze osećam i neko čudno uzbuđenje. Ništa ne gubim.

Čitam:
Kao prava, pravcata lenjiciva ovih dana sam iščitavala novi  decembarski broj "Easy Living" časopisa.

Šta je na TV-u?:

Crtaći. Šta drugo?

Na jelovniku ove nedelje:

Ponedeljak: Makarone sa raznim sirevima
Utorak: Pica
Sreda: Kuvana leblebija (posno)
Četvrtak: Piletina a la King sa pirinčem
Petak: Grašak sa krompirom (posno)

Kućni poslovi:
Prašina, usisavanje, kupovina, kuvanje, čas engleskog kod kuće sa ćerkom, peglanje.

Današnji savet:
Blanko stranica. Nemam savet. Ustvari imam- probajte nešto novo, probajte nešto što uopšte ne liči na vas. Možda se iznenadite. Ja tako danas savetujem samu sebe...i vas. 

Šta vidim kada pogledam oko sebe:
Pored mene je moj sedefasto beli lak za nokte, gledam na dvorište škole i veselo dečije trčakaranje, na podu su neke knjige koje moja mlađa kćer uporno trpa u staru školsku torbu njene sestre, vidim prašinu na tamnom nameštaju, pleh u kuhinji koji mora da se opere, peškir na podu kupatila što me posebno iritira i mobilni telefon moga muža koji je on (opet) zaboravio.

Fotka dana:
U petak čekajući moje ćerke da završe sa časom slikanja prišla mi je mala devojčica po imeni Venetia. "Zovu me Venja. Moje ime je jako retko, znate". Nije imala više od sedam godina. Sela je pored mene, uzela boje i počela da crta srca u raznim bojama: "Ja obožavam srca. I leptire!", rekla mi je ona. Ispričale smo se slatko, kao odrasle, a ja nisam mogla da prestanem da oduševljeno zurim u tu malu priliku, da gledam u njene zelene okice uokvirene tamnom podočnjacima i  da slušam sve ono što je izlazilo iz tih malenih usta u kojima su simpatično falila dva prednja zubića. Očarala me je.  "Ovo je za vas. Izvolite!", pružila mi je svoj crtež. To je bilo to. Osvojila me je potpuno. Kada je došao njen tata da bi je odveo kući, nastavnik crtanja je iz fijoke izvadio kesu sa žele-bombonama kojima uvek časti decu:
"Čekao sam da ode Venja. Ne sme da jede slatko. Ima dijabetes".

Šta slušam:
Kickradio! Muzika iz 80-ih i 90-ih. Muzika mog detinjstva i mladosti. Klikni na "listen live" i uživaj.

Citat dana:
"Ako je tako mnogo ljudi, toliko umova, sigurno je toliko srca i toliko vrsta ljubavi."  Lav Tolstoj, Ana Karenjina

Volite se i čuvajte!!!!!

Danas...

Kakav čudan, vreli dan. Trenutno pišem na računaru u dnevnoj sobi koji smo povezali sa TV-om i zvučnicima (zbog muzike i filmova), strašno je naporno, jer pokušavam da sedeći na fotelji i zureći  u ogromni ekran pogodim makar jednu reč bez brisanja i vraćanja unazad. Ne ide mi baš nešto. Moj kompjuter je odapeo. Od sinoć pokušavamo da ga reanimiramo i danas posle ručka je pokazao vitalne znakove života. Ne smem ni da pomislim na sve podatke, bookmarks, slike i ostale stvari koje sam možda izgubila. Nije ni bitno. Neću sada o tome da razmišljam.

Jutro je počelo slatko sa mafinsima punjenim džemom od jagode i kaficom. Volim moja jutra...Savršeni dan je za mene onaj koji od svog početka do kraja zadržava jutarnju milinu i tišinu.

Sinoć sam ispekla mafinse po receptu Najdžele Loson iz knjige "How to be a domestic goddess" za

ćerkinu užinu i jutarnje zaslađivanje. Recept ću dodati čim mi se osposobi računar. Obećavam. Počela sam ponovo da jedem slatke stvari nakon skoro 2 meseca apstinencije od šećera. Ta zadovoljstva su sada retka, uglavnom se častim vikendom nekom poslasticom ili umesim neki malo "zdraviji" kolač (bez mnogo šećera) preko nedelje. Sinoć sam "umirala" za nečim mekim, toplim i džemastim. Dok su se pekli ovi mekani, divotni jastučići, miris jagode i vanile je plovio po kući i ispunio svaku sobu. Ako bi  me neko pitao šta je sreća odgovorila bih: sreća je kada se nešto lepo peče u rerni.

Iskoristiću ovaj veliki ekran i upaljeni računar (od kucanja i velikog kursora mi se vrti u glavi), skuvaću sebi čaj i odgledaću prvu epizodu serije "Pride &Prejudice" (Ponos i predrasude). Još samo kada bi pala kiša...
Kako sam počela stvarno ću na kraju morati da naučim da štrikam...

Prijatno popodne!

Ponedeljak jedne domaćice #2

Ako osvane još jedno sunčano i toplo jutro počeću da vrištim! Novembar je, eeeeeej, n-o-v-e-m-b-a-r, a ja se ponovo vraćam majicama sa kratkim rukavima! Ludo vreme.
Pa, dobro jutro! Srećan vam početak nove radne nedelje! Posle noći lošeg spavanja (testenina pre spavanja nikada nije dobra ideja, ustvari, ideja je dobra, ali nije korisna) probudila sam se glavoboljom, vidno iznervirana zbog bučnih komšija, ali za nijansu opuštenija nego inače, jer danas nema škole! Ponekad mi se čini da se ja više radujem od nje. Čeka me dan prepun obaveza, ali ne marim-volim moju rutinu, volim da se muvam po kući, sređujem, nameštam, nešto pravim.

Vreme:
Trenutno ima oko 15 ºC, možda i više, nekako je sparno i zagušljivo, baš je onakvo vreme kako meni ne prija.

Trenutno:
Pijem moju crnu, najcrnju filter-kafu bez šećera iz moje omiljene stare, okrnjene šolje i pišem ovaj post. Deca gledaju "Lilo i Stič", jedu galete sa komadićima čokolade i piju toplo mleko,  muž je otpraćen poljupcem  i zašećerenom kafom na posao. Još uvek sam u pidžamama, meditiram, planiram dan. Zadovoljna sam jer sam sinoć do ponoći čistila kuhinju i završila deo posla koji sam planirala da uradim danas. Imam upalu mišića. Mora da je bilo napornije nego što sam mislila.

Razmišljam:
O tome kako uporno izbegavam neke stvari, a ni sama ne mogu da objasnim zašto. Kao da odlaganjem sebi činim uslugu, a ustvari se uporno dešava ono suprotno.

Čitam:
Još uvek nisam završila knjigu "Život posle smrti". Knjiga je pravoslavno-filozofska, da je tako nazovem i zahteva dosta koncentracije. Posle svake pročitane rečenice moram da zastanem i razmislim o onome što sam upravo pročitala. Volim knjige koje me teraju na razmišljanje ili kada izazovu u meni onaj: "Da, tako je!" momenat, trenutak nekog prosvetljenja. Tu i tamo kradem vreme za po koju stranicu knjige "Četiri ljubavna pisma" od Najl Vilijamsa, onako bukvalno s nogu dok mešam ručak.

Šta je na TV-u?
Crtać "Lilo i Stič". Jedino što ću večeras odgledati je serija "Nova devojka". Ako budem stigla.

Na jelovniku ove nedelje:
Ponedeljak: Krmenadle na portugalski način sa krompirom
Utorak: Zapečeni sendviči sa šunkom i mocarela kačkavaljem uz supu od povrća
Sreda: Čorbasto jelo od sočiva (posni dan)
Četvrtak: Fish fingers, brokoli na pari i krompir-salata
Petak: Spanakorizo (spanać sa pirinčem)
Subota: Riba
Nedelja: Pečeno pile sa povrćem

Kućni poslovi:

Odlazak do mesare za krmenadle, brisanje podova i čišćenje kupatila i WC-a, čas engleskog sa mojom ćerkom.

 Današnji savet:

Da li primećujete da vam se voće već posle par dana nakon kupovine smekša, pocrni ili krene da kvari? Voće uvek treba odvajati jedno od drugog tj. nikada nemojte različito voće da smeštate u istu činiju ili kesu. Na primer banana, ona ispušta gas  etilen koji ubrzava starenje voća tako da banane nikada ne smeju biti u direktnom kontaktu sa drugim voćem. Kod mene u kući možete videti na stolu 3-4 velike činije sa voćem: u jednoj su jabuke, u drugoj pomorandže, u trećoj banane, itd.

Šta vidim kada pogledam oko sebe: 


Medvediće na patosu, prašinu koju opet  moram obrisati, brdo stvari za peglanje, letnje sandale koje moram spakovati i skloniti do sledećeg leta.

Fotka dana:

Imam čitavu gomilu "Easy Living" časopisa koji kupujem još od 2008. godine. Često umem da ponovo iščitavam stare brojeve. Jutros sam pronašla novembarske brojeve iz 2008.,2009. i 2010. godine, prelistala ih na jutarnjem svetlu na trpezarisjkom stolu uz kafu i bananu sa medom, pogledala neke sezonske recepte i pročitala članak o spašenim kokoškama, o ženi kojoj je Twitter promenio život i o čoveku koji pronalazi neobično zadovoljstvo u čitanju novinskih čitulja.Članci  su mnogo dirljiviji i smešniji nego što inače zvuče. Stvarno.

Šta slušam:

Volim da započnem dan sa pesmom "Dark Halls" od Au Revoir Simone. Razveseli me. Uvek.

Citat dana:
  
Tajna vaše budućnosti se krije u vašoj svakodnevnoj rutini.- Mike Murdock

Ako je to istina, onda je moja budućnost slatka, mirna i pomalo dosadna.

Želim vam lepu i uspešnu nedelju. Uživajte...

Pesma sreće

Jutros sam posle dugo vremena ponovo čula ovu pesmu. Ona me vezuje za jedan magičan period u mom životu koji čak i ne znam kako da vam ga opišem. Pokušaću: bio je to period otkrivanja, bajkovitih momenata provedenih sa mojoj decom, bilo je tu mnogo šetnji po prirodi, cveća, druženja, pravljenja kolača, ljubavi i neke slatke (ali, kratke) bezbrižnosti. Šta sam otkrivala? Sebe, lepotu koju nikada do tada nisam primećivala u svemu oko mene, htela sam sve  da zabeležim, osetim i sačuvam. Sa dečijim entuzijazmom sam prihvatala život, svaki susret, svaki doživljaj i srećom, ređali su se samo lepi momenti jedan za drugim. Bilo ih je toliko mnogo da su svojojm svetlošću činili da ono ružno i teško nestane. Mislim da je to bio period kada je moja sreća dostigla neki pik. Naravno, u "stvarnom životu" ti periodi kratko traju, stižu te problemi, odluke, preveliki zamor. Međutim, ono će ostati u mom srcu kao vreme u kome je sve u mom životu blistalo i bilo obojeno duginim bojama. Raduje me, jer svima nama kad-tad nailze takvi periodi. Posle kiše dolazi sunce, ali zato uvek treba imati na umu da u realnosti često posle sunca dolazi...kiša. C'est la vie..Lepo je kada znate da postoji pesma koja već od svojih prvih taktova može da vas vrati u prošlost i ispuni vas nekadašnjim osećanjima. U suštini, dok je slušam, mene pomalo ispuni tuga, seta. Verovatno zato što je moja sadašnja stvarnost veoma drugačija od tog vremena koje je zabeležila ova pesma. Nadam se da će u budućnosti postojati neka nova pesma koja će obeležiti neki novi period lepote, blagostanja i apsolutne, kratkotrajne ekstatičke sreće. Za sada...imam ovu i slobodno je možete pozajmiti ako to želite. Vaša je!

Nemate vremena za ono što vam je važno? Probajte da ustanete rano

Da ne bi došlo do zabune, prvo moram reći da je ovaj post "ukraden" od žene koja inspiriše milione ljude širom sveta- Grečen Rubin, autorka bestselera "Projekat sreća". Kada sam počela sa mojim malim projektom tj. ovim blogom, nisam ni znala za nju, međutim, kada sam je otkrila iznenadila sam se koliko nam se mišljenja i stavovi poklapaju. Uostalom, jedna najbitnija  stvar nas vezuje, a to je da smo obe rešile da pronađemo sreću i da radimo na njoj.

Često umem da se požalim mome mužu kako mu zavidim na karijeri, na mogućnosti da bude sa ljudima, da im pomaže, da oseti zadovoljstvo u tome što hrani porodicu i materijalno je obezbeđuje. Svaki put on mi iskreno odgovara: "Mene ne čini moj posao. Mene činiš ti, deca i stvari u kojima uživam". Kada bolje razmislim, svaki put kada posmatram  moga muža na  treningu (on je zaljubljenik u borilačke veštine) primećujem da je njegovo lice drugačije: ono je ozareno, svetlo, nasmejano. On u tome beskrajno uživa. On je tada srećan.  Posao moga supruga je rutinski, naporan, sreće se raznoraznim ljudima (i nisu uvek ti susreti prijatni), ima puno stresa i problema. To je nešto što "mora" da radi ne bi li živeli, plaćali račune, hranili se i obukli. On, kao ličnost, je mnogo više od svoje profesije.
Ljudi se poistovećuju sa onim što rade. Mi smo mnogo više od posla koji obavljamo od 9-5. Mi smo čitav mozaik od interesovanja, talenata i afiniteta. I to je divno. Međutim, da se ne lažemo: posao i obaveze oduzimaju toliko mnogo vremena da ga za ono što nam je važno mi više nemamo. Nije ni čudo što sebe poistovećujemo sa onim što radimo. Kada završimo sa svim našim dnevnim obavezama ponekad nam ostane nekih sat-dva vremena u večernjim satima koje radije utrošimo na gledanje nečega na TV-u, za prelistavljanje laganog časopisa, za brzinsko maženje sa decom pre spavanja. U suštini, isuviše smo umorni za pisanje, slikanje, čitanje neke dobre knjge, vežbanje, šetnju. Toliko smo iscrpljeni da nismo u stanju da uradimo nešto što će doprineti našoj sreći i ispunjenosti.
Grečen Rubin predlaže sledeće: ustanite sat vremena ranije. Ona na primer ustaje svakoga jutra u 6 sati i radi ono za šta nema vremena preko dana zbog posla i dece: piše, čita, popije svoju kafu, uživa u tišini.
Ukoliko ste "spavalica" ili se teško budite možete probati da ležete ranije kako bi ujutru mogli da ustanete i posvetite tih sat vremena nečemu što stvarno volite.
Ja  sam to probala. I moram reći da mi je bilo apsolutno divno: budila sam se pre svih, kuvala moju kafu, pisala, čitala blogove, jela svoj doručak na miru i u tišini. Čini vam se da vam taj jedan sat neće biti dovoljan, ali iznenadićete se koliko toga možete uraditi za tako naizgled kratko vreme.
To rano buđenje ne mora biti svakodnevno već povremeno: 2 puta nedeljno ili vikendom.
Grečen navodi primer svoje prezauzete prijateljice koja voli da trči: ona ustaje svake nedelje u pola pet ujutru i istrči svojih 15 km. Neverovatno, ali istinito. Nekako u tome uspeva. Tu je i čovek koji jako voli biciklizam, ali s obzirom da je oženjen i ima dvoje male dece, njegova žena se protivi njegovom čestom odsustvovanju od kuće. Pronašao je sledeće rešenje: za vikend, tačnije subotom ili nedeljom ustaje u 5 sati ujutru, vozi svoj bicikl do mile volje i vraća se kući baš na vreme za ručak. Svi su srećni i zadovoljni.

Kako vam se čini ideja o ranom buđenju? Da li možete zamisliti sebe u ranu zoru kako dočekujete sunce i istovremeno radite ono za šta preko dana nemate vremena?  Izgradite vašu strategiju za sreću i ne zaboravite- vi ste mnogo više od posla koji obavljate. Pružite sebi šansu i budite srećni. Zaslužili ste.

(fotka sa pinterest)

Happy Chez Moi petkom

Petak je. Meni to apsolutno ništa ne znači. Sve ono što radim preko nedelje, radiću i za vikend. Nije da idem na posao, pa je eto vikend prilika da odmorim kod kuće, da provedem više vremena sa decom, da se opustim se, uradim nešto po kući. Vikend-šmikend. Jaka stvar. Osećate moju negativnost u ovim redovima, čujete moj umor, zar ne? Baš je očigledno. Znam i izvinjavam se zbog toga. Neću se pretvarati da živim nekim magičnim životom i da me ništa ne dotiče. Stvar je u tome što svim silama pokušavam da ulepšam stvarnost i da uživam u onome što imam, ali ponekad, majku mu, hoćeš nešto više. Ponekad ti stvarno treba odmor.

Moje želje za ovaj (i bilo koji drugi vikend) su drugačije od realnosti. Znate šta bih baš volela? Volela bih da spakujem dve-tri stvarčice, sednemo sa decom u auto i priuštimo sebi sobu u nekom lepom hotelčiću pored mora.

 

Volela bih da mi neko drugi ( za promenu) skuva dobru, crnu kafu i servira doručak sa sve svežim novinama koje još uvek mirišu na štampariju.

Volela bih da makar jedan, jedini dan ne mrdam, samo da blejim u ništa sedeći pored bazena, da pustim mozak na otavu, meditiram, pijem čaj i nešto grickam. Svi obliću oko mene, pitaju me šta mi treba: "Gospođo, da li biste hteli još sendviča uz vaš čaj?". Odavno me neko nije pitao da li nešto želim...

Volela bih da šetam, šetam, šetam, satima plažom i udišem slani vazduh, da osećam morske kapljice po licu i slušam penušanje talasa...
Umesto svega toga:
 ~ Danas ću isplanirati obroke za celu sledeću nedelju i time uštedeti novac (kada znaš šta ti tačno treba ne trošiš bespotrebno).
~  Otići ću do supermarketa i obaviti kupovinu.
~  Sutra ću ustati rano, napraviću američke palačinke sa komadićima čokolade za doručak.
~ Svi će ustati, jesti, a ja ću uzeti moja kolica-torbu i otići na pijac.
~ Spremiću neki dobar ručkić i raditi po kući.
~ Ako budem imala dovoljno sreće ("imati sreće" = "imati vremena"), možda ću moći da prelistam moj omiljeni "Easy Living" časopis ili ćemo se videti sa prijateljima.

Iako znam da se prava sreća krije u malim stvarima svakodnevnice, ideja o besramnom uživanju u nekom hotelu mi je naročito ovih dana strašno privlačna. A, kome nije? Ne bi mi ni malo smetalo da neki zgodni, mladi kelner obliće oko mene i ljubazno mi se klanja. Ustvari, ni kelnerica mi ne bi smetala. Nećemo da zepidlačimo.

(photos from pinterest)

Naći svoju svrhu

Nije me strah da priznam da umem da osetim ljubomoru kada vidim ženu sa zanimljivom i unosnom karijerom, fotografije sa poslovnih i privatnih putovanja, kada čujem anegdote sa posla, izlazaka, priče o druženju sa kolegama.

A, ja? Ja sam samo jedna mama-kod-kuće, mesim hleb i kolače, čitam bajke i radim kućne poslove.

 Ponekad to stvarno ume da me žacne, naročito kada moram bukvalno da zakažem termin kod muža kako bih prošetala sama po gradu bez mojih "prikolica". Kada se osetim tako bezveze, prenaglašene emocije (uglavnom razočarenje i bes) pokušavam da smirim realnim pogledom na stvari:



1. u Grčkoj hemičari rade kao predavači u privatnim  ili državnim školama. Privatne škole rade popodne (one služe kao neka dopunska nastava posle redovne škole, ustvari su samo izmislili taj sistem kako bi uzimali roditeljima novac),  a ja s obzirom da još uvek nisam grčki državljanim mogu raditi samo privatno tj. popodne za šta mi je potrebna treća osoba kao pomoć oko dece (muž radi preko celog dana).

2. nikada ne bih zaradila dovoljno novca za plaćanje dadilje.

Čista matematika.

Tu se je onda malo smirim činjenicom da će mlađa kćer kad-tad da bude dovoljno velika da se zaigra u sobi dok  bih ja održala po neki čas u kući na miru bez prekidanja. To čisto onako za neku siću, džeparac, da se ne osećam kao da bacam svoje godine studiranja i znanje. Mada, s obzirom na to kakva je kriza u Grčkoj, cena časova se toliko smanjila da je prosto ponižavajuće biti fakultetski obrazovan. Petnaest minuta kod frizerke vrede više od 45 minuta privatnog časa iz hemije.

U celoj toj računici zaboravih na ono najvažnije. Zaboravih na trenutak kada sam prvi put ugledala moju stariju kćer, zaboravih na ono što sam tada pomislila: "Ovo je sve što želim da radim u životu. Samo želim da brinem o njoj. Ništa više." U tom trenutku sam pronašla moju...svrhu.

Moja svrha je oduvek bila...da nekoga negujem, da o nekome brinem. Oduvek sam želela decu, moju kuhinjicu, malo dvorište sa biciklama i loptama. Ono što mi je godinama nedostajalo su: mir, tišina, stabilnost. Kombinacija svih tih želja je tinjala u meni i one su se na kraju ostvarile. I zato, nemam prava da žalim za nečim drugim kada sam dobila upravo ono što sam najviše od svega želela.
Međutim, kako pronaći svoju svrhu? Kako identifikovati naše želje?

1. Budite svesni onoga što stvarno želite.
Studirala sam fakultet koji nisam htela, završila ga kako bih udovoljila roditeljima. Međutim, ja sam oduvek volela jezike. Zato sam mnogo kasnije u mojim tridesetim učila i položila za CPE (Certificate of Proficiency in English) koji je najviši nivo Cambridge ispita engleskog jezik koji mi  takođe omogućava da predajem engleski privatno.Iza ovoga se krije i nešto drugo. Kao majci, to mi omogućava da to znanje prenesem ćerkama, da ih podučavam, da provodim vreme sa njima i istovremeno uštedim novac. Nekako su se te dve moje najveće ljubavi: engleski i deca, spojile u jedno.


2. Ako se zapitate šta je to ono što najviše na svetu mrzite takođe možete otkriti koja je vaša životna svrha. Šta je to što vas dovodi do ludila? Šta apsolutno ne podnosite?
Lično, ne podnosim gužvu, ljude, pompu, haos i nered. Takođe, sama ideja da neko drugi brine o mojoj deci bilo da su to babe, dede, dadilje ili obdaništa mi je apsolutno mrska. Zaista mislim da niko drugi ovaj posao ne može obaviti bolje od mene. Jako mi je važno da smo ja i moj muž glavni vaspitači i vodiči naše dece. Samim tim, mislim da je ovo jedini razlog što uporno odbacujem ideju "treće strane" u nezi i vaspitanju deteta. 

3. Pusti tvoja i tuđa očekivanja da odu. 
Moji roditelji su zamislili drugačiji život za mene, ja sam sa druge strane imala neke svoje, drugačije snove koji nisu imali nikakve veze sa mojim sadašnjim životom. Međutim, sve te snove je zamenila želja za mirom i jednostavnim životom, tako da sam sve to snove odbacila kao nerealne ili bolje reći kao neostvarljive usled nedostatka ambicije za njih. Moja ambicija je moja porodica i naš zajednički život. Možda to nije mnogo za moje roditelje, možda time nije u potpunosti zadovoljna ona Dora iz prošlosti koja je želela mnogo "više" i koja se povremeno probudi i napravi mi pometnju, ali ovoj sadašnjoj "ja" tuđa očekivanja nisu više bitna, ova sadašnja "ja" zna da su stvari baš onakve kakve trebaju biti izuzimajući neke druge okolonosti i probleme ekonomskog karaktera. Novac je uvek bio problem i uvek će biti, to je sasvim druga priča. 
Ono što radim smatram da je najbolji izbor za mene i moje. Ono što radim je moja svrha.

Svi mi imamo svoju svrhu i za svakoga je ona drugačija. Koja je vaša? Jeste li spremni da je pronađete?