Happy Chez Moi petkom

Još uvek praktično nije ni počeo, a već me je ovaj dan toliko zamorio da stvarno ne znam kako ću ga pregurati. Vreme je šućmurasto i blesavo, boli me svaka koščica i mišić na telu (kickboxing), kafa nije uspela da me probudi, osećam kao robot, kao neka mašina. Funkcionišem automatski, mehanički obavljam poslove, hodam levo desno kao "navijena", nervozna sam i umorna kao pas.
Sada je pola dvanaest, a već sam ispratila muža i stariju kćer u školu, umesila hleb, stavila ga da nadođe,  otišla po kćer sa mojom mlađom "prikolicom" oko 10 sati (nisu imali nastavu, već malu proslavu uoči sutrašnjeg državnog praznika), kupile joj nove patike za trening, otišle za mleko, svratile do muževljeve ordinacije, vratile se kući, premesila hleb i stavila ga u  pleh, oprala šerpe, skupila stvari koje su se sušile napolju, dala deci da jedu, a od same pomisli na to šta me sve danas čeka mi se diže kosa na glavi: ručak, sudovi, trening starije kćerke, kupovina, čas slikanja, večera, moj kickboxing trening i još bezbroj drugih sitnica. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Smiruje me ovo piskaranje, dokumentovanje svakodnevnice, druženje sa vama. Petkom takođe sastavljam i moju listu za kupovinu, čak me i taj proces umiruje, uliva mi neku sigurnost.Evo mog spiska:

Radujem se vremenu posle ručka kada će (nadam se) moja mlađa kćer zadremati, starija će biti na treningu, a ja ću ugrabiti malo vremena da dovršim film "Kada je Hari sreo Sali" i popijem moj čaj. Taj film ne znam ni sada  koliko puta sam gledala, ali svaki put mi bude onako toplo oko srca i lepo. Ukoliko želite, možete ga pogledati ovde  na youtube-u.

Hleb je gotov, jelo se krčka, deca crtaju...možda ja malo dramim, izgleda da ništa nije toliko "loše" i strašno kao što  mi se učinilo.
Uživajte ovog vikenda, volite se i grlite. Ne dramite, evo ja prestajem od ovog trenutka. Obećavam.