A, ja? Ja sam samo jedna mama-kod-kuće, mesim hleb i kolače, čitam bajke i radim kućne poslove.
Ponekad to stvarno ume da me žacne, naročito kada moram bukvalno da zakažem termin kod muža kako bih prošetala sama po gradu bez mojih "prikolica". Kada se osetim tako bezveze, prenaglašene emocije (uglavnom razočarenje i bes) pokušavam da smirim realnim pogledom na stvari:
1. u Grčkoj hemičari rade kao predavači u privatnim ili državnim školama. Privatne škole rade popodne (one služe kao neka dopunska nastava posle redovne škole, ustvari su samo izmislili taj sistem kako bi uzimali roditeljima novac), a ja s obzirom da još uvek nisam grčki državljanim mogu raditi samo privatno tj. popodne za šta mi je potrebna treća osoba kao pomoć oko dece (muž radi preko celog dana).
2. nikada ne bih zaradila dovoljno novca za plaćanje dadilje.
Čista matematika.
Tu se je onda malo smirim činjenicom da će mlađa kćer kad-tad da bude dovoljno velika da se zaigra u sobi dok bih ja održala po neki čas u kući na miru bez prekidanja. To čisto onako za neku siću, džeparac, da se ne osećam kao da bacam svoje godine studiranja i znanje. Mada, s obzirom na to kakva je kriza u Grčkoj, cena časova se toliko smanjila da je prosto ponižavajuće biti fakultetski obrazovan. Petnaest minuta kod frizerke vrede više od 45 minuta privatnog časa iz hemije.
U celoj toj računici zaboravih na ono najvažnije. Zaboravih na trenutak kada sam prvi put ugledala moju stariju kćer, zaboravih na ono što sam tada pomislila: "Ovo je sve što želim da radim u životu. Samo želim da brinem o njoj. Ništa više." U tom trenutku sam pronašla moju...svrhu.
Moja svrha je oduvek bila...da nekoga negujem, da o nekome brinem. Oduvek sam želela decu, moju kuhinjicu, malo dvorište sa biciklama i loptama. Ono što mi je godinama nedostajalo su: mir, tišina, stabilnost. Kombinacija svih tih želja je tinjala u meni i one su se na kraju ostvarile. I zato, nemam prava da žalim za nečim drugim kada sam dobila upravo ono što sam najviše od svega želela.
Međutim, kako pronaći svoju svrhu? Kako identifikovati naše želje?
1. Budite svesni onoga što stvarno želite.
Studirala sam fakultet koji nisam htela, završila ga kako bih udovoljila roditeljima. Međutim, ja sam oduvek volela jezike. Zato sam mnogo kasnije u mojim tridesetim učila i položila za CPE (Certificate of Proficiency in English) koji je najviši nivo Cambridge ispita engleskog jezik koji mi takođe omogućava da predajem engleski privatno.Iza ovoga se krije i nešto drugo. Kao majci, to mi omogućava da to znanje prenesem ćerkama, da ih podučavam, da provodim vreme sa njima i istovremeno uštedim novac. Nekako su se te dve moje najveće ljubavi: engleski i deca, spojile u jedno.
2. Ako se zapitate šta je to ono što najviše na svetu mrzite takođe možete otkriti koja je vaša životna svrha. Šta je to što vas dovodi do ludila? Šta apsolutno ne podnosite?
Lično, ne podnosim gužvu, ljude, pompu, haos i nered. Takođe, sama ideja da neko drugi brine o mojoj deci bilo da su to babe, dede, dadilje ili obdaništa mi je apsolutno mrska. Zaista mislim da niko drugi ovaj posao ne može obaviti bolje od mene. Jako mi je važno da smo ja i moj muž glavni vaspitači i vodiči naše dece. Samim tim, mislim da je ovo jedini razlog što uporno odbacujem ideju "treće strane" u nezi i vaspitanju deteta.
3. Pusti tvoja i tuđa očekivanja da odu.
Moji roditelji su zamislili drugačiji život za mene, ja sam sa druge strane imala neke svoje, drugačije snove koji nisu imali nikakve veze sa mojim sadašnjim životom. Međutim, sve te snove je zamenila želja za mirom i jednostavnim životom, tako da sam sve to snove odbacila kao nerealne ili bolje reći kao neostvarljive usled nedostatka ambicije za njih. Moja ambicija je moja porodica i naš zajednički život. Možda to nije mnogo za moje roditelje, možda time nije u potpunosti zadovoljna ona Dora iz prošlosti koja je želela mnogo "više" i koja se povremeno probudi i napravi mi pometnju, ali ovoj sadašnjoj "ja" tuđa očekivanja nisu više bitna, ova sadašnja "ja" zna da su stvari baš onakve kakve trebaju biti izuzimajući neke druge okolonosti i probleme ekonomskog karaktera. Novac je uvek bio problem i uvek će biti, to je sasvim druga priča.
Ono što radim smatram da je najbolji izbor za mene i moje. Ono što radim je moja svrha.
Svi mi imamo svoju svrhu i za svakoga je ona drugačija. Koja je vaša? Jeste li spremni da je pronađete?
Draga Dora... koja nam je svrha? Mozda upravo to da kad postignemo ono o cemu smo tezili, da onda zelimo jos vise, dalje...
ReplyDeleteSmatram da zena koja izabrala majcinstvo prije karijere, i sama sa svojim muzem odgaja svoju djecu itekako ima svoju svrhu, onu najvazniju - podici svoju djecu, usmjeriti ih na pravi put, raditi na tome... Ne kazem da zena koja gradi karijeru u tome ne uspjeva, ali sorry, ne vidim bas puno takvih primjera, (nekad je to moja majka uspjevala uz debelu potporu baka-servisa)...
Ja sam izabrala posao. Radim posao koji me ispunjava, koji volim... ali ne mislim da sam pritom nasla svoju svrhu... S jedne strane, strah me i pronaci / postici svoju svrhu, jer sto onda? "Crna rupa"? Ja zelim i dalje cackati, nadogradivati se, u bilo cemu...
Ti si Dora postigla ono cega se ja najvise bojim - biti majka... Tu sam skroz kukavica, dizem bijelu zastavu i na samu pomisao :)
Hvala ti na tim tekstovima koji mi bas pomazu malo razmisliti o sebi...
Draga Dora,
ReplyDeleteovaj tvoj post je bio ubod u osinje gnezdo moje duse i mog zivota.
Kada pogledam unazad, cini mi se da sam celog zivota pravila kompromise zato sto je to neko ocekivao od mene, ili zato sto to tako treba, celog zivota zivim zivot koji je neko drugi skrojio za mene... prvo roditelji, pa onda i sve ono sto smo proteklih 20 godina prezivljavali i preziveli u ovoj nasoj nesrecnoj drzavi. Uvek sam bila briljantan djak, upisala sam fakultet koji me uopste nije interesovao, polagala ispite sa visokim ocenama po inerciji dobrog djaka-studenta, i stalno zelela nesto drugo... A to nesto drugo je uvek bilo odbaceno jakim argumentom "od toga ne moze da se zivi, sta ces sa tim da radis sutra..." A moja dusa je patila, batrgala se sa svojim ceznjama, tugovala sa svojom neostvarenoscu. Sada radim posao koji ne volim, medju ljudima koje nikada ne bih izabrala za druzenje, sa kojima ne delim ni jedno svoje zajednicko interesovanje. Ne mislim ja da su oni losi, naprotiv. Svi ti ljudi sa kojima provodim najvise vremena u toku dana jednostavno nisu na istoj talasnoj duzini samnom, ja se ne pronalazim u njihovim pricama, interesovanjima, nacinu zivota... a ni oni u mom. Ja ni posle 10 godina u istoj firmi nemam "kolege i koleginice sa posla"... tu sam samo i iskljucivo zbog plate koja mi treba da moja porodica prezivi.
A moja dusa i dalje cezne... pre svega za dovoljno vremena da budem ona "ja" koja je srecna. Ona "ja" koja provodi vreme sa svojim predivnim muzem i detetom, ona ja koja ima vremana da provede popodne sa prijateljicama koje su zanimljive, inspirativne, zabavne, ona "ja" koja uziva u svojoj literaturi, ona "ja" koja pise, ona "ja" koja sredjuje nasu oazu-nas dom, ona "ja" koja pravi sa cerkom tortu, ona "ja" koja je negovana, zadovoljna, radosna, nasmejana... Jako sam se uzelela te moje "ja". A odavno je nema.
Topli pozdravi i poljupci,
Lara
Drage Ankice i Lara, ja vam se obema divim. Vi ste obe jake, sposobne i hrabre žene. Ankice, ne boj se naći svoju svrhu, ja mislim da je to proces i razultat najiskrenijeg odnosa prema sebi. To je ono traženje, istraživanje, nadogradnja. Taj proces je divan. Možda baš u tome leži naša svrha? Možda...
ReplyDeleteLara, iz onoga što si napisala oseća se da si divna kćer, supruga i majka, ali Lara kao Lara nije zadovoljna. Inspirisala si me da napišem novi post čim sam pročitala tvoj komentar i želim ti reći samo jedno: imaš prava na to da budeš srećna, to duguješ sebi. Sreća nema mnogo veze sa poslom, novac koji se zaradi je samo sredstvo, ono "između" je jedino bitno. Često uhvatim sebe kako gorko plačem nad svim onim stvarima koje sam mogla uraditi da nisam slušala druge, zamišljam sebe u drugim okolnostima, šta bi bilo sa mnom da sam se borila za ono što volim. Sada, s obzirom da nemam drugog izbora, kradem svaki delić slobodnog vremena za pisanje (moja strast pored jezika) i to me koliko toliko ispunjava. Moje "ja" nisam pronašla sve dok nisam ušla u moje tridesete i moram da priznam da se još uvek tražim. Nisu mi bitne tuđe želje i očekivanja. Radim ono što "moram" (brinem o porodici, kućni poslovi, podučavanje), ali se borim svim silama za svoje vreme, za ono što je meni važno. Hoće li to neko umesto mene uraditi? Neće. MOja "svrha" je briga o mojoj porodici, ali ja sam mnogo više od toga. Tako si i ti, draga Lara, mnogo više od posla koji obavljaš i kojim hraniš porodicu. To je ono što se "mora". A, sada nađi načina da radiš, makar malo, ono što "voliš". Ti TO moraš! Moraš pronaći Laru...