Aj of d tajger

Sinoć sam išla na svoj prvi prvcati trening iz kick-boxinga. Bilo je to jedno...neobično iskustvo. Moram da priznam da nije bio onako kako sam ga zamišljala, ali možda je tako i bolje.Naime, ja sam mislila da trening objedinjuje pokrete iz kick-boxinga sa raznim fitness vežbama. Međutim, međutim, međutim...
Pri ulasku u salu ugledala sam nekoliko mladih devojaka, očigledno su studentkinje i dve žene koje su bile približno mojih godina. Jedna od njih, koju redovno viđam, jer radi u supermarketu u kome često obavljam kupovinu, mi je posebno privukla pažnju. Namotavala je tejp na ruku, proveravala je svoje rukavice, izgledala je nekako agresivno, spremno i bila je vidno uzbuđena što je tu. Mene su, naravno, s obzirom da sam "nova" uspešno izbegavale sa čim ja apsolutno nisam imala nikakav problem. Nisam došla tamo da bi se družila nego da probam nešto novo. Upoznala sam se sa trenerom koji me posmatrao se nevericom kao "šta će ova crvenokosa u roze majčici sa sjajem na usnama i sva namirisana ovde?". Ja sam bila spremna da "skakućem". Avaj!
Prvo smo krenule sa zagrevanjem. Trener je pustio "Eye of  the tiger" (kakav kliše), trčale smo u krug po sali, mahale rukama, nogama, sve po propisu. Očekivala sam da ću posle 2 kruga da legnem na patos i ispustim dušu (upozorila sam trenera na moju "lošu fizičku formu"), ali na moje iznenađenje trčanje mi i nije toliko teško palo, valjda se sve ono špartanje po kući, gradu, do škole i nazad isplatilo. Pomenuta plavuša iz supermarketa je na moje zaprepašćenje odmah pokazala da se ne šali, a možda ju je samo "ponela" motivaciona pesma koja je treštala iz zvučnika, ali ubrzo sam shvatila da nije u pitanju muzika. U toku trčanja nas je sve preticala, pomalo se gurkala, nešto negodovala.  Iz nekog razloga ta žena je u meni probudila takmičarski nagon koji često umem da gušim pod izgovorom da ne volim da se "namećem". Onda sam i ja malo ubrzala svoj tempo i krenula da se razmećem kondicijom i snagom koje zapravo i nemam. Tipično za Lavicu koja se u meni povremeno probudi. Sve se odigravalo veoma brzo i intezivno: radile smo trbušnjake, razgibavale se, istezale, pokušavala sam da pratim ostale u korak koliko god sam mogla. Sviđala mi se brzina, stalno se nešto dešavalo, postojala je akcija, a ne isprazno valjanje po podu. Da se razumemo, one su krenule sa treninzima već u septembru,a većina njih je i mnogo ranije trenirala ovaj sport. Krenule smo sa osnovim kick-boxing pokretima koji su mi se veoma dopali moram da priznam: low kick, ful kontakt,  direkt, aperkat, kroše, gard. Ma, ludilo, kažem vam. E, onda je došlo na red ono najbolje.  Trener je pred nas stavio vreću na kojoj smo mogle slobodno da se iživljavamo,  šutiranjem, pesnicama, šutiranjem, pa opet pesnicama. Naravno, sve to kontrolisanjem položaja tela i na određeni, propisan način i određeni broj puta. Šutiranje mi je išlo malo teže s obzirom da mi je tehnika strana, ali sam bila vrlo željna da je savladam. Došao je red na "slobodni stil", što znači: udaraj, šutiraj, treskaj do mile volje koliko ti duša želi. Kaže on nama: "Zamislite nekoga na koga ste veoma ljuti". I onda, pravo da vam kažem, doživim šok! Dok sam ja razmišljala na koga da budem ljuta,  gore pomenuta plavuša kreće da udara i šutira "jadnu" vreću takvom silinom i manijaklnom usresređnošću da mi se sva krv u žilama sledenila. Sva zajapurena besno je ritala i pesničila, kroz salu se čuo eksplozivni zvuk treskanja njene noge o vreću i  tup udarac njene pesnice. Zinula sam, razgolačila oči, a  sve prisutne devojke su se smejurile i nešto šaputale. Valjda su se već navikle na nju, mada sam uspela da čujem u svoj onoj buci nečije: "Smiri se, bre." Ja sam iskreno bila pomalo uplašena. Zamišljala sam nju ljutu i pomislila sam na to kako nikada ne bih želela da budem njen neprijatelj. Kada je završila, onako više sebi u brk sam rekla: "Sa tobom neću da se kačim". Pogledala me je besno (meni se učinulo da sam čula čak i režanje) i time mi jasno stavila do znanja da joj nedostaje smisao za humor. Lekcija br. 1- plavuši ni "dobar dan". Zajebi.
Sve u svemu, mnogo mi se dopalo. Osećala sam se nekako....ovako:

Smejte si vi koliko hoćete, ali stvarno je tako. Kada su se endorfini malo smirili, sav onaj nemir, negativnost, sekiracija koje sam osećala proteklih nekoliko dana su nestali. Isparili su putem znoja, pretvorili se u moje udarce i šutiranje i napustili moje telo.
 Drago mi je da sam probala nešto novo. To zaista ne liči na mene: ne volim iznenađenja, ne volim kada nešto ne znam, bojim se neuspeha i uvek se plašim da probam nešto drugačije. Međutim, kao što vidite, čovek se može promeniti.  Ja sam živ primer za to. Ako mogu ja, mogu svi!