Kratki pozdrav (Ponedeljak jedne domaćice #5)

Iz tehničkih razloga (kompujter je definitivno odapeo) poslednjih nekoliko dana nije bilo postova na blogu. Tu su i neki drugi razlozi koji su me sprečili da mu se malo više posvetim, a najveći od svih su iscrpljenost i preveliki umor.
Da li ste nekada toliko  hiperaktivni do iznemoglosti da uveče ne možete da spavate? Ja se tako osećam poslednjih nedelju dana: tu je prevelika i nezasita želja i potreba za kretanjem, druženjem i poslom, kao ono kada kažete "ne drži me mesto", otprilike se tako osećam, samo jedno 100 puta gore. Međutim, koliko god da je to osećanje uzbudljivo ono je iscrpljujuće. Danas sam rešila da usporim i malo iskuliram: odmarala sam, ništa nisam radila, ništa nisam planirala, neću ni na trening da idem. Moram da smirim organizam od prevelike aktivnosti i oslušnem svoje telo, da umirim misli, da se opustim i napunim baterije.

Vreme:
Napolju ima 12° C, hladnjikavo je, vlažno. U kući gore radijatori, fino je i toplo, toliko da se izlazak napolje čini kao jedna veoma loša ideja.

Trenutno:
Obilazim blogove koje odavno nisam, spremam večeru deci i pišem ovaj post.

Razmišljam:
O tome  kako je život čudan. Onda kada se najmanje nadaš dese stvari za koje nikada ne pomišljaš da su moguće, ali duboko u sebi ih prizivaš i želiš. Čudno je i to kako se sve menja i kako jednoga dana ustaneš, pogledaš se u ogledalo i shvatiš da nisi više ona osoba koja si nekada bila. To ume da bude divno, ali i zastrašujuće. Najlepše su one promene koje dolaze polako, kao proces. Ne volim nagle i nenajavljene promene. Nikada nisam dovoljno jaka niti spremna za njih. A ko uostalom jeste?

Čitam:
Vratila sam se dnevnicima Anais Nin. Nekako su mi njen konstantni nemir, vatra i strast za životom privlačni ovih dana. Kakav je samo neobičan život imala da žena! Hrabar i slobodan. Živela je onako kako se većina nikada ne bi ni usudila, uključujući i mene. Naročito mene...

Šta je na TV-u?

"New Girl" počinje uskoro, a deca  gledaju neki dečiji dokumentarac-crtać na DVD-u.

Na jelovniku ove nedelje:
Ponedeljak: ostala je Chow Mein piletina od vikenda koju sam spremala za prijatelje.
Utorak: poslednji dan pre velikog božićnog posta. Još uvek nisam rešila šta ću.
Sreda: počinje post.
Četvrtak: \ (posno)
Petak: \ (posno)
Subota: \ (posno)
Nedelja: \ (posno)

Kućni poslovi:
Pošto sam proteklih dana radila mnogo u kući danas sam se ograničila na puštanje mašine,  peglanje, rastrebljivanje sitnica. Ništa posebno.

Današnji savet:
Slušajte svoje srce. To je najiskreniji savet koji mogu da vam dam danas. On mi je prvi pao na pamet, pa ga valjda i zati smatram toliko iskrenim i "od srca".

Šta vidim kada pogledam oko sebe:

Tu je velika kutija sa Caprice štapićima punjenim pralinom na stolu kojima uspešno odoljevam, svuda su oljuštene kore od mandarine koje su moja deca rasturile po kući (ne smeta mi, jer divno mirišu), knjige iz engleskog su na patosu, trpezarijski sto je nasred dnevne sobe (zbog večerinke koju smo pravili ovog vikenda), tanjirići od čokoladnog suflea u kuhinji, flaše od vina koje moram isprati i spakovati za reciklažu, muževljev kimono na radijatoru...lepi lom, onaj koji govori da smo živi i da nam je dobro i...lepo.

Fotka dana:

 U nedostatku mojih fotografija poklanjam vam ovu:

 Večeras želim da se pretvaram da je napolju strašno hladno i da pada sneg.

 Večeras želim da razbistrim svoj mozak i sredim svoje misli.

 Večeras želim da zaspim u nečijem zagrljaju uz obećanje da će sve proći i da će sutra sve opet biti u   redu.

Večeras želim da zamislim da sam negde drugde.

Šta slušam:

Tišinu. Bilo kakva muzika, čak i ona najtiša bi mi u ovom trenutku bila preglasna.

Citat dana:

"Moja potreba za davanjem bila je pravi porok koji ipak nije bio potpuno razoran. Možda mi je takvo negiranje sebe pomoglo da se pronađem. Koliko god davala drugima, nisam se izgubila. Ali rasipala sam se." Anais Nin

Volite...

Želim vam uspešnu i lepu radnu nedelju!