Happy, happy, HAPPY chez moi petkom

O, kako volim kada osvane lep i sunčan dan! Trenutno blješti jutarnje sunce i ulazi kroz prozore, razliva se po okolnim zgradama, kućama, limun na drveću u dvorištu se žuti, zlatni pokrivač od napadanog lišća je još zlatniji sa nijansama zelenog, sve je nekako živo, vibrirajuće, raspevano. A, možda je to samo moje srce...
Neke velike, tamne i pretereće mase plove neverovatno plavim nebom. Zamišljam da je nebo veliko platno za slikanje, držim u ruci gumicu i njom brišem i poslednji oblačak na nebu.
Kada bolje razmislim, ne smetaju mi toliko oblaci, ne smeta mi tamna fleka od kafe koju sam upravo posula na svoju čistu pidžamu, ne smeta mi dozivanje moje mlađe kćeri iz sobe (upravo se probudila) uz jedno razvučeno: "Maaaaaamaaaaa, mleeeeeekoooooooooo!", ne smetaju mi obaveze koje me danas očekuju. Moje srce peva, raduje se, drhti, kliče! Kao onda kada se zaljubiš...znate taj osećaj, zar ne? U šta sam se zaljubila, pitate se? U koga?
U život. U kretanje. U ljude. U moju porodicu. U vas. U ovaj blog. U sve.
Znate onaj osećaj kada želiš da budeš baš tu gde si sada? Osećaj kada ništa, ama ništa ne želiš da promeniš, ni mesto, ni vreme, ni ljude. Osećaj kada želiš stvari budu uvek ovakve kakve su sada. Meni se to retko dešava. Ustvari, stvarno se ne sećam kada sam se poslednji put tako osećala. Možda nikada, a možda...da, možda onda kada sam poslednji put bila zaljubljena. Sigurna sam da će me ovaj osećaj držati kratko, možda će me proći već kroz 5 minuta, možda će nestati pre nego što stavim poslednju tačku u ovom postu, a možda će trajati malo duže, dan-dva. To bi baš bilo lepo. Bitno je da sam ga zabeležila i prenela vama. Bitno je da je sada ovde, na ovim stranicama dokumentovan...zauvek. Volela bih da se moje raspoloženje kao i ova jutarnja svetlost razlije po vama, htela bih da vas umijem njom, volela bih da je ovaj osećaj virus kojim bih zarazila ceo celcasti svet i da niko nikada ne pronađe lek protiv njega.
Petak je.
Obući ću danas moju sivu zimsku haljinu sa čizmicama, namirisaću sveže opranu kosu opojnim Agent Provocateur parfemom, uokviriti oči sivom, sedefastom senkom i krenuti u dan sa pesmom u srcu. Da me nije sramota, grlila bih svakog kog bih srela na svom putu, pogledala u oči i rekla:"Dobar dan!"i stvarno to mislila, stvarno bih im poželela dobar, dobar dan. Kada je neko od svih tih ljudi na ulici poslednji put imao dobar dan? Koliko njih stvarno imaju razlog da budu nasmejani ili srećni? Koliko njih trenutno pate, bole, koliko njih je nešto ili nekoga izgubilo? Eeeeeh, kada bi stvarno postojala jedna onakva magična gumica i kada bih ja postala njen vlasnik......znala bih ja šta bih sa njom...

Obećala sam sebi neke stvari:
~ da neću više ničega da se plašim.
~ da neću nikada više biti ono što sam nekada bila.
~ da ću više paziti na sebe.
~ da ću ukrasiti kuću za praznike.
~ da ću uživati u praznicima.
~ da ću se više družiti i smejati.
~ da ću prestati da se borim protiv promena koje su neminovne.

Ovog vikenda ću biti na misiji: misija je pronaći najlepšu i najsavršeniju svetleću zvezdu koju ću zakačiti na prozor. I nije neka korisna misija, ali je lepa i to mi je za sada dovoljno.

Ljubim vas, želim vam divan, najdivniji vikend. Evo, zamislite da držite u rukama onu magičnu gumicu uz pomoć koje može nestati sve ono što je bezvezno i ružno. Briši! Briši! Briši!