Dan 22. Glas (30 dana zahvalnosti)

(art by Tino Rodriguez)

Moj glas mi omogućava da artikulisano izrazim svoje emocije, mada ponekad to činim na ne baš artikulisani način: vičem, vrištim, svađam se, negodujem, ali isto tako mogu izgovoriti reči: "Volim te", mogu da naglas izgovorim molitvu, da pružim kompliment, da kažem "hvala", da nešto opišem i dočaram. Nisam pričalica, više sam "pisalica", ali volim da slušam druge ljude, naročito ako imaju nešto lepo da kažu. Volim umilne i meke glasove. Ne volim kreštanje i dranje. Volim glasiće moje dece i moga muža kada ne govori glasno (ne očekujem čuda, ipak je on...Grk). Volela bih da češće mojim glasom izrazim negodovanje ili da se pobunim protiv neke nanete nepravde. Većinu puta biram da ćutim. Nažalost. Volela bih da više pevam, jer sam nekada pevala kao slavuj, a onda prestala. Volela bih da češće koristim moj glas za lepe reči, za izražavanje podrške, ljubavi i tolerancije.

Dan 21. Kreativnost (30 dana zahvalnosti)

Dan 20. Uspomene

(painting by Andrea Banjac)

Ima ih puno, mada mislim da su mi najdraže uspomene vezane za najjednostavnije momente. To su trenutci kada se nekako svi delovi slagalice u jednom kratkom deliću vremena savršeno spoje i uklope. Zahvalna sam na tome što u srcu čuvam hiljadu takvih divnih uspomena. Pored fotografija, video zapisa i beleški, imam tu sposobnosti da većinu stvari pamtim, pa tako mogu da ih prizovem u bilo kom trenutku i da ih iznova proživim. Nostalgija koju stalno osećam sam do skora doživljavala kao manu, kao nemogućnost da prihvatim stvarnost.  Međutim, sada uviđam da je to dar. Pored nade u lepu budućnost i sposobnosti da vidim lepe stvari i momente u sadašnjosti, biram da se sećam lepih trenutaka iz prošlosti. I to nikako nije mana. Zahvalna sam na tome.

Dan 19. Vazduh (30 dana zahvalnosti)

Nakon kratke vežbe disanja osećam se smireno. Vazduh miriše na kišu i na tamjan koji je jutros palio moj muž. Zahvalna sam na čistom vazduhu koji udišemo, jer srećom živimo u nerazvijenom delu zemlje u kojoj nema industrije. Para nema, ali ima čistog vazduha. Grad je mali, nema mnogo saobraćaja, more je blizu, a okolo nas su samo maslinjaci i voćnaci, tako da vazduh u ovo doba godine uglavnom miriše na masline (koje su sada obrane) i pomorandže. Zahvalna sam na tome. Zahvalna sam na ovom izazovu koji mi je pomogao da to shvatim.

Dan 18. Pisma (30 dana zahvalnosti)

Najviše volim da komuniciram pisanim putem. Jako volim duga pisma koja su napisana srcem. Uvek mi je bilo mnogo lakše da izrazim svoje reči pisanjem. Ne smeta mi ni razgovor, ali ne volim prazne razgovore tipa ogovaranja, ne volim priče o vremenu ili opštim temama. Važim za osobu od malo  reči, uglavnom sam ćutljiva,  u svom svetu, malo nezainteresovana (nažalost, takav utisak odajem) za ljude oko sebe, ali zato sve to nadoknađujem pisanjem. Odavno nisam dobila pismo, ali redovno dobijam mejlove od osoba koji čitaju moj blog. Sa nekima od njih se stalno dopisujem i tim putem se upoznajemo, razmenjujemo misli, iskustva iz prošlosti i otvaramo naša srca. Volim kada dobijem makar jednu kratku poruku od drugarice od koje me dele hiljadu kilometara. Mnogo znači činjenica da mislimo jedna na drugu iako se ne viđamo. Zahvalna sam na svojoj pismenosti i na mogućnosti da drugima prenesem svoja osećanja, da napišem dugačko pismo ili mejl i obrnuto. Zahvalna sam na tome što danas uz pomoć tehnologije mogu u svakom trenutku da komuniciram sa osobama koje su mi daleko. Zahvalna sam što na taj način imam utisak da su blizu, da su tu pored mene.

Dan 17. Radovati se tuđoj sreći {gost na blogu}

Svakog dana mogu da budem zahvalna na tome što smo svi živi i zdravi, što su mi deca radoznala i samostalna, što me muž i posle deset godina braka voli na isti, čak i lepši način, što imam posao i kuću u kojoj svi zajedno živimo... Mogla bih da budem zahvalna i na tome što imam mnogo divnih prijatelja, što uspevam i da otputujem i da izađem i da se opustim... Pa ipak, postoji nešto zbog čega sam, genima ili Bogu, neizmerno zahvalna – oslobođena sam svake vrste zavisti. Možda zvuči kao nešto čemu ne treba pridavati toliko značaja ali meni je ova osobina donela u životu mnogo toga dobrog. Postala sam je svesna tek nedavno, kada sam shvatila koliko ljudi oko mene ne oseća ništa dok se drugima dešavaju divne stvari. To što ću se iskreno obradovati kada moji prijatelji dobiju dobar posao, kupe stan ili uspeju u nečemu što im mnogo znači, ili kada njihova deca osvoje medalje tamo gde moja ne uspevaju – to me ispunjava na sasvim poseban način. To što ne zavidim onima koji su u mom poslu bolji od mene, što ne mrzim one koji ostvaruju svoje ciljeve a krenuli su posle mene, sve to me zaista čini srećnom. Jer, ja znam da mogu sve što i oni i da nijedan cilj nije neostvariv samo je bitno koliko to želiš i koliko se predaš. A ja sam se predala samo onome za šta sam znala da imam snage da izguram do kraja. I više od toga ne tražim.

Tatjana Trajković je mama tri devojčice. Zavisna je od pisanja, dizajniranja i dečijih osmeha. Rođena je u Beogradu, 1975.g. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna, na odseku fotografije i grafičkog dizajna. Radila je kao art direktor, grafički dizajner, foto urednik, novinar, kolumnista i bloger. Vodila je nekoliko dečijih kreativnih radionica. Danas živi u Zemunu i bavi se grafičkim i web dizajnom. Tekstove o sebi, svojoj porodici, vaspitavanju, razumevanju i sazrevanju piše iz ugla mame devojčica, sa posebnom pogledom na ugao iz kojeg one posmatraju svet. Voli kada ima podršku za to što radi, ali je najviše raduje kada joj se jave mame koje je svojim tekstovima inspirisala.Njene tekstove možete naći u okviru rubrike Blog na sajtu Yumama.


Ovih dana se radujem predstojećem Božiću koji ćemo proslaviti u krugu ljudi koje volimo. Radujem se svakom satu ili danu koji mogu da provedem sa mužem, jer puno radi i retko je kod kuće. Radovala sam se ovih dana predstavi u ćerinom obdaništu i njenoj prvoj "ulozi". Radujem se susretu sa prijateljima, našim večerinkama i kafenisanjima. Svoju sreću ili oduševljenje delim otvoreno sa drugima ljudima. S obzirom da se radujem tuđoj sreći ili uspehu, ponekad (naivno) mislim da se i drugi ljudi tako osećaju u vezi sa mnom. Moram reći da svi ljudi sa kojima smo bliski nikada ne kriju svoje zadovoljstvo i radost zbog naših individualnih ili zajedničkih uspeha. Kada nam je kao porodici bilo najteže, ono što me je održalo je radost zbog tuđeg uspeha. Ja razmišljam isto kao i Tatjana: "I nama će se kad-tad sreća osmehnuti". Samo je bilo pitanje vremena. I zaista, tako je i bilo. Uvek će biti onih koji imaju više, ali takođe stalno imam u vidu i one koji nisu ni malo u zavidnom položaju. Pred njima ne volim da se "busam", niti da se hvalim, uostalom, to i nije nešto što me karakteriše kao osobu, međutim, uvek ću nekoga utešiti i ubediti da će doći bolji dani, uz rad, strpljenje i veru u Boga. Naši prijatelji, Jorgos i Sula, su sebi napravili divan dom, mi još uvek živimo u stanu za koji plaćamo kiriju. Obožavamo da idemo kod njih, da se divimo njihovoj kući, načinu na koji su je uredili. Ja umem malo da preteram, pa krenem da vriskam i da se oduševljavam, a Boga mi, umem i da hvatam beleške. Njihov uspeh i dostignuće na tom polju mi daje snagu, inspiriše me i održava moj san živim. Moram da priznam da mi malo smeta nezaslužen uspeh, onaj koji je postignut prevarama, krađom ili nekom drugom nepoštenom radnjom. Ne volim kada vidim grabljivce kako "napreduju", ali ne zavidim im. Naprotiv, zahvalna sam na tome što mogu mirno da spavam. Zahvalna sam na svemu.

Dan 16. Čulo sluha (30 dana zahvalnosti)

(by Christina Silverio)

Da ne bih zvučala kao navijena ploča, da ne bih bila dosadna (kao i sve mame uostalom, namig, namig) umesto glasova moje dece moram reći da imam još jedan omiljeni zvuk. Najviše na svetu volim da slušam ptice, naročito slavuje. Po meni, pesma ptica je izašla iz samog Raja.

Trenutno čujem moju mlađu kćer kako pevuši, starija nešto mrmlja, čujem automobile sa ulice, pse kako laju, tu su bučne komšike i njihova deca (kao po običaju)...
Prija mi zvuk talasa, zvuk žuborenja reke, cvrkut ptica, obožavam da slušam galebove (ne znam zašto),jako volim muziku. Moram da priznam da najviše uživam u tišini ili blagim zvukovima. Jako sam osetljiva na buku i glasnu muziku, pa ih zato maksimalno izbegavam. Zahvalna sam na darovima koje mi pruža čulo sluha.

Dan 15. Boje (30 dana zahvalnosti)

  Na sebi volim da nosim hladne boje tj. hladne tonove određenih boja: ljubičastu, nijanse plave, siva i obavezna crna. Što se tiče moga okruženja volim zemljane, tople tonove, sa tu i tamo nekim detaljom koji ima neku "jaču" boju. Ne mogu reći da boja može da mi popravi raspoloženje, ali često moje raspoloženje utiče na boje koje ću staviti na sebe. Uglavnom u proleće ili leto, volim da nosim cvetne haljine i majice u bojama, a zimi su to uglavnom crna ili siva u kombinacijom sa nekom bojom. Boje su pristune u mom životu kroz šarenilo koje vlada u našoj kući od mnoštva predmeta, crteža, bojica, papira, flomastera, igračaka, knjiga, šolja, tanjira, vazica, slika, činijica i  raznoraznih drugih detalja koji krase naš dom. Boje su svuda: u izlasku i zalasku sunca, na nebu, u očima ljudi koje volim, u cveću i drveću.  Neko boje vezuje za slikanje, ja na primer nemam smisla za crtanje i bojenje, ali volim da uživam u dobroj fotografiji ili u nečijem umetničkom delu. Boje su prisutne kroz način na koji se šminkamo, koji je kod mene maksimalni minimum, ali recimo da i tu koristm hladne tonove koji mi najbolje stoje. Moram reći da nisam posebni pridavala značaj bojama do sada, tj. nisam bila svesna dara koji imam: da vidim boje, da uživam u njima i da im se divim. Zahvalna sam na tome.

Dan 14. Čulo dodira

("Čulo dodira" Philippe Mercier)

Volim da dodirujem fine i meke materijale. Prija mi da ih osećam na svojoj koži. Volim testo pod mojim rukama, volim da šaram prstima po pesku i da hodam bosa po njemu. Volim duge masaže, osećaj teškog i toplog ćebeta na mom telu, volim sneg i kišne kapi na licu, ručice moje dece oko vrata, slatko golicanje njihove kosice na obrazu, volim muževljeva milovanja i poljupce, topli vetar koji mi miluje lice, meki i topli tepih pod nogama, volim debele, vunene čarape, utešni zagrljaj džempera kada je jako hladno i tananost letnje haljine po velikoj vrućini. Zahvalna sam zbog čula dodira, jer me čini da se osećam voljenom, zaštićenom i živom. Dodirom pokazujem da volim, dodirom stvaram, dodirom osećam.

Dan 13. Proaktivnost {gost na blogu}

"Ne moraš biti sposoban da bi počeo, ali moraš početi da bi postao sposoban!" Nekada ljudi život provedu čekajući da im se nešto desi, ili se prilagođavaju postojećoj situaciji, jer im je lakše da "idu linijom manjeg otpora". Ja nisam takva, i zahvalna sam zbog toga. Volim promene, volim da se borim, volim da pokrećem neku akciju ako mislim da je bitna. Volim da sam aktivna, pre nego reaktivna. Jer, proaktivnost upravo to i podrazumeva - usmerenost na promenu, na akciju, na inicijativu. To nije uvek lako, niti je preporučljivo u svakoj situaciji. Na neke stvari ne možemo uticati i nekad je zaista dobro "pustiti" ih. To još uvek učim, jer ponekad i dalje idem "glavom kroz zid". Ali, vrlo često smo mi ti koji možemo nešto pokrenuti, nešto promeniti, jer valja ceniti ovaj luksuz zvani život. On je previše kratak i bolje je iskoristiti ga, a ne na kraju žaliti, misleći ono čuveno "eh, što nisam".

Aleksandra Birta Ilić je psiholog iz Novog Sada, bloger i istraživač života. Od skoro je gospođa. Voli da iznosi mišljenje o mnogim stvarima, ali i da sasluša, empatiše i posavetuje. Voli dinamične ljude koji su spremni na akciju, ne voli intertnost i "kukanje bez pokrića". U slobodno vreme puno istražuje muziku, filmove i serije, kao i uradi-sam projekte i recepte. Sa njenim kreativnim i aktivnim životom, mislima i bojama iz svakodnevnice se možete upoznati na njenom blogu CreaCtive Way of Life.

Pre nekoliko godina sam negde pročitala članak o ambicijama u kome su se navele razne vrste ambicija, od onih vezanih za karijeru, udaju, čak i za osnivanje porodice. Tada sam shvatila da su moj životni cilj i glavna preokupacija porodica i stvaranje toplog doma. Dugo sam bila opterećena činjenicom da nisam ambiciozna što se tiče moje karijere, ali sam brzo uvidela da je to zbog toga što sam ja imala drugačije snove i ideju o tome kakav život želim da vodim. Zahvalna sam i ponosna na sebe što sam to uspela da ostvarim. Danas sam na tom polju najaktivnija i veoma ambiciozna. Jednostavno, ne volim ništa da radim polovično i ako se nečemu potpuno ne posvetim osećam da ne radim dobro svoj posao. Pošto moj muž zarađuje i plaća račune, celo domaćinstvo, poslovi, organizacija, naš društevni život, život dece je na mojim leđima. Tu dajem sve od sebe. Njihovo obrazovanje, vaspitanje, igra, ishrana, briga o njihovim dušama i telima su moja preokupacija. Moj san je oduvek bio da studiram jezike, međutim, pod pritiskom roditelja završila fakultet prirodnih nauka. Ipak, san je nastavio da tinja u meni, tako da sam mnogo godina kasnije nakon puno rada i učenja položila za "The Certificate of Proficiency in English" sa Univerziteta Cambridge sa ocenom A. Time sam dokazala sebi da kada nešto mnogo želim i kada mi je nešto mnogo važno to mogu da dobijem uz veliki trud i rad. To mi je bilo dovoljno.
Kroz ceo život su me pratile promene, neke su bile poražavajuće, a neke su bile neverovatno korisne. Puno selidbi, putovanja, nove životne okolnosti i situacije. Svačega je bilo. Sve je to od mene učinilo osobu koja može, čini mi se, svuda da se prilagodi i svuda da bude srećna. Plašim se promena, a istovremeno žudim za njima, tražim ih i dobijam ih. Svake godine kod nas se desi neka promena, neki novi početak. Volim da menjam sebe, moju okolinu, da rastem, da postajem jača, bolja, zdravija i srećnija. Volim rutinu, ali ne dosadu.
Postoje stvari u mom životu koje moram pustiti i prestati da pokušavam da ih promenim. To su pre svega ljudi koji se ne uklapaju u moj način života i razmišljanja. Moram naučiti da ih prihvatam i koliko-toliko tolerišem. Moram pustiti prošlost, traume i rane iz mladosti. Moram se potruditi da ih izlečim i prevaziđem. To je moj najteži i najveći izazov.

Dan 12. Priroda (30 dana zahvalnosti)

          (fotka preuzeta odavde)

Imamo tu sreću da živimo blizu mora, tako da svaki put kada osetimo nemir, nervozu, želju da se oslobodimo negativne energije i naelektrisanosti mi odemo u šetnju pored velikog plavetnila. Volim da boravim u prirodi, to me smiruje, inspiriše. Kada se nađem u prirodi često umem u sebi da kažem: "Ovde živi Bog", mislim da je to zbog mira i tišine, osećaja povezanosti sa Zemljom, Vazduhom, Prirodom uopšte. Osećam kao da mi je tamo mesto. Moj san je da ujutru otvorim prozor i vidim šumu, livade ili more, nešto zeleno ili plavo, samo da nisu zgrade i ulica,  međutim to je u ovom trenutku veoma nepraktično rešenje za nas kao porodicu. Volim drvo i kamen, to mi je neka lepa kombinacija. Volim nameštaj od prirodnog materijala izrađen rukom,volim tople, prirodne materijale. S obzirom da nisam posebno vešta sa uradi-sama projektima, ne mogu reći da me materijali iz prirode inspirišu da uradim nešto sa njima. Međutim, vidim lepotu u školjki, kamenčiću, nekom komadu drveta, u požutelom lišću ili nekom običnom livadskom cveću.  Volela bih da imamo više vremena za boravak u prirodi. Ovaj izazov me je podsetio na to da se moramo malo više potruditi. Zahvalna sam na tome.

Dan 11. Čulo mirisa (30 dana zahvalnosti)

Čulo mirisa...još jedan neprocenljivi dar od Boga koji uzimamo zdravo za gotovo. Njime kao i svim ostalim čulima upoznajemo svet oko sebe, direktno je povezan sa čulom ukusa-uživanje u hrani nemoguće bez njega. Čulo mirisa je možda jedino čulo koje može tako snažno i slikovito da nas vrati u prošlost i da probudi bolne i lepe uspomene. Danas ga slavimo, danas mu se ovim putem zahvaljujemo.

Ja bih mogla o ovoj temi do sutra da pišem. Moji omiljeni mirisi su: miris kafe i Lady Grey čaja, volim kako mirišu more i kiša, miris bebine glavice, korice od tek oljuštene mandarine, sveže pečen hleb, vanila i cimet u kolačima i poslasticama, miris supice na šporetu, miris čempresa, ruzmarina i lavande, mmm ruže i gardenija, miris procvetalog drveta pomorandže i limuna (verujte mi, nema lepšeg  mirisa na svetu!), miris zemlje, miris okupanog tela u moru na vrelom suncu, miris unutrašnjosti crkve, moj Agent Provocateur parfem, ruke moga muža i njegov potiljak, miris zagrljaja mojih kćerki, beli luk na vrelom maslinovom ulju, rendana kora od limuna, miris drva u kaminu i starih knjiga...verovatno se sada ne mogu svega setiti. Zahvalna sam na mogućnosti da uživam u svim ovim mirisima.  Neki mirisi me uglavnom vraćaju u detinjstvo: miris mandarina, Božić, ukrašena jelka i svetiljke, miris drva na dane provedene u kući van grada uz topli, naložen šporet na kome se uvek krčkalo neko jelo, miris kuvanog sutlijaša zamirisan cimetom me podseća na zimske dane pune blagostanja i sanjarenja, vanilasti parfemi me teraju da se setim studentskih dana, Eden parfem me podseća na prve mesece zabavaljanja sa mojim sadašnjim mužem...
Reč "miris" u meni  budi prijatne slike i misli, uglavnom pomislim na parfeme koji su nekada bili moja strast. Danas drugačije uživam u njima, sada su par njih deo mog stila i ličnosti. Reč "miris" direktno vezujem sa uživanje i hranu,a  na nekom dubljem nivou oni za mene znače uspomene i sećanja. Mirisi umeju u trenutku da me vrate u prošlost i ti doživljaji su često jako snažni. Zahvalna sam na tom daru.

Dan 10. Borba je najteži i najbolji način da upoznate sebe {gost na blogu}

Neki ljudi imaju sreću da se u životu malo bore, da male i velike stvari dobijaju lako, bez mnogo muke; da najvažnije životne lekcije uče iz pozitivnih primera, od svojih roditelja, bake, dede... Ja baš i nisam imala tu sreću. Život u kući alkoholičara i nije bio baš zabavan za devojčicu koja je sve morala da radi sama, koja je bila tu samo zato što se rodila, koja je sve što danas zna naučila u tišini svojih misli. Tišina u koju sam ja bila zatvorena, učena da ćutim i povlađujem svima oko sebe, dovela me je do velikih unutrašnjih borbi: borbi sa svojim strahovima, željama, molbama, snovima. Nakon što sam zbog nje dobila napad žuči, odluka je pala i započeo je rat. I pravi, onaj sa granatama koje su padale po mom gradu, ali i moj sopstveni, protiv svih nesreća koje su me pratile. Vodila sam bitku po bitku, polako, komadić po komadić želje... Ne bih sada umela proceniti koje su mi bile teže: one koje sam vodila u kući, ili one u surovom društvu. Bile su to godine mukotrpnog rada, odricanja i maštanja o boljem sutra. I - došlo je. Malo po malo, dozirano po meri shvatanja pravih vrednosti. Evo me danas, potpuno nova, srećna i zadovoljna. Budući da verujem da se sve u životu dešava s razlogom, zahvalna sam Bogu na svim iskušenjima i borbama koje mi je postavljao kao izazove. Hvala mu beskrajno što sam boreći se, naučila biti dobar čovek, dobra majka svojim anđelima i dobra supruga svom mužu. To je najbitnije. Sada mogu s ponosom reći da je borba važan deo mog života. I dalje je tu, ali današnji neprijatelji me ne mogu baš lako raniti. Čovek potpuno ojača, navikne se i svaki teži izazov budi jaču želju za pobedom.

 Borba me je naučila da pružim srećno detinjstvo svojoj deci,

borba mi je pomogla da naučim da uživam.

Borba je najteži i najbolji način da upoznate sebe.

Jelena Kovinčić je vaspitač po zanimanju, zaposlena kao organizator programa u Kulturno-obrazovnom centru u Šidu, gradu čuvenog Save Šumanovića. Ona je jedna obično-neobična žena: majka dečaka i devojčice, supruga, kuvarica, baštovanka, biciklista i blogerka. Na njenom blogu Blago mog života možete pronaći njene misli protkane neodoljivim humorom. To je mesto gde ona sa svojim čitateljima deli slatke detalje iz njenog toplog doma koji je pun mirisa i boja, a sve to u prepoznatljivom stilu razgovora sa najboljom drugaricom od koje mnogo toga možeš da naučiš. 

Uh, još jedna teška tema koja budi neke ružne uspomene, ali nećemo sada o tome. Ovde smo da istaknemo samo ono pozitivno što smo dobili i naučili iz naših borbi. Ja sam postala jača, zrelija, svesnija svojih želja i snova. Neke moje borbe su bile teške, a najteže su one koje sam vodila i koje i dalje vodim protiv same sebe. Depresija, anksioznost, nesigurnost. Bitka po bitku, molitva po molitvu, uz ljubav, samospoznaju i učenje ja sam napokon uspela. Uvek ću se boriti za moju porodicu, da je zaštitim i očuvam. Moja jedina ulaganja su ljubav i vera. To je moj zadatak, moja borba. Borba je kada staviš na stranu neke svoje želje i snove zbog dobrobiti svoje porodice. Kada se nanese neka nepravda osobama koje volim, transformišem se u Umu Thurman iz filma "Kill Bill", kako to ume da kaže moj muž. Nosim moje zamišljeno žuto odelo i naoružam se oštrim mačem. Postajem nemilosrdna, režim i napadam. Od mene tada većeg borca nećete naći (barem ja tako mislim u svojoj glavi), ali zar nisu takve sve žene koje vole svoju porodicu? Život mi je servirao bezbroj iskušenja i razloga za borbu, mnogo toga je moralo da se desi kako bih napokon koliko-toliko pronašla mir. Na tome sam posebno zahvalna. Zahvalna sam na prilici da kažem da smo se za većinu stvari ja i moj muž izborili sami, udruženi ljubavlju i verom u bolje sutra. Borba je od nas načinila "tim koji pobeđuje". Zahvalna sam na tome. Život je neprestana borba, napor, umor, ali tako mora da bude. Bez borbe čovek ne uči, ne raste, ne može da uvidi dokle njegova snaga doseže.  Najteže su one borbe koje vodim protiv nekih osećanja koje želim potpuno da pobedim, a to su: nesigurnost, negativnost, nemir. Da li primećujete da sve ove reči počinju sa "ne"? Kako je to čudno!
Toliko toga mogu napisati na ovu temu, ali malo je vremena i prostota. Ostavljam ga vama kako bi razmislili o vašim  borbama. Ni jedna vaša borba nije mala. Samo to da znate.

Dan 9. Učiti (30 dana zahvalnosti)

(art by Shiloh Sophia McCloud)

Učimo od trenutka kada se rodimo. Učenje nikada ne prestaje. Razmislite o svim onim stvarima koje ste do danas naučili. Da li ste na nešto posebno ponosni? Šta ste naučili u interakciji sa ljudima? Šta ste naučili o sebi? To su važna pitanja koja mogu doneti veoma interesantne odgovore. Evo vaših smernica koje će vam u tome pomoći.

Oduvek sam bila jako mentalno aktivna. Mentalni i intelektualni stimulans su mi veoma važni. Za mene je moj život bez učenja nezamisliv. Stalno nešto čitam i stalno želim nešto o nečemu više da saznam. Volim da učim o zdravoj  ishrani, dizajnu, fotografiji, zanimljive su mi filozofija, psihologija i religija, to su teme o kojima stalno učim, čitam i istražujem. Volim da slušam druge ljude i da od njih nešto korisno, inspirativno i pametno naučim.
Mislim da sam najviše naučila iz teških životnih iskustava. Zbog njih sam naučila da budem zahvalna i srećna, da ne tražim mnogo i da budem skromna. Sve ono što sam proživela (a, verujte mi, nije mi bilo ni malo lako) je za mene bila jedna velika životna lekcija. Shvatila sam da ne mogu promeniti druge ljude i da moram prestati da pokušavam. Upoznala sam samu sebe, otkrila moju novu snagu i izdržljivost, naučila sam šta želim od života i šta moram po svaku cenu izbegavati. Mislim da sam na to posebno ponosna. Majčinstvo je još jedno (mada pozitivno i lepo) životno iskustvo koje me naučilo strpljenju i požrtvovanosti. Otkrila sam da ljubav nema granice i da se ona samo širi u beskonačnost. To ranije nisam znala, to nisam mogla ni da zamislim, a sada to živim i učim da volim na hiljadu novih načina. Ono što slavim kada je u pitanju moj rast  su samospoznaja i nadogradnja koje nisu bile moguće bez  moje želje da učim.

Dan 8. Samoljubav

Svi već znate onaj kliše: možemo voleti druge jedino ako naučimo da zavolimo sami sebe. Jedini put ka ljubavi je samoljubav. To nije ljubav koja se rađa iz uobrazilje da smo posebni i važni, to nije ona samoljubav koja je narcisoidna i egocentrična. Ne. To je ona samoljubav koja se rađa iz opraštanja,  prihvatanja naših mana, iz brige o našoj duši i telu. Samoljubav znači "biću blag prema sebi, kako bih bio blag prema drugima".

Danas slavimo samoljubav. Znam. To ume da bude teško. Hajde makar da pokušamo.

Ne znam za vas, ali današnji izazov mi je najteži. Ko sam ja? Apsolutno nesavršena žena koja stalno pokušava, nadograđuje se i uči. Ja sam skup kontradiktornosti: ponekad tražim od drugih ono što ni sama ne mogu da pružim, zahtevam društvo i ljude, a bežim u tišinu i mir, sanjam na veliko, a težim da živim skromno i jednostavno.  Vatra i voda. To sam ja. Uh, teško je ovo, majku mu. Kada razmišljam o sebi uglavnom vidim svoju budućnost, vidim osobu ka kojoj težim, vidim Doru kakva želim biti.  Znam da mogu više i bolje, mada takođe znam da sam užasno samokritična i da često nisam blaga prema samoj sebi. Učim da sebe tešim, ohrabrim, da kažem samoj sebi: "Bravo! To si super uradila!". Nije lako, nije uopšte lako. Joj, ovo treće pitanje je "najgore"! Šta najviše volim kod sebe? Volim moju saosećajnost,  emotivnost, samosvest,  brižnost, moj humor, jaku intuicijiu,  sposobnost da se nečemu ili nekome posvetim, volim što imam principe i što znam šta želim.

Sada je red nas vas-zgrabite papir i olovku i krenite!

Dan 7. Čulo vida (30 dana zahvalnosti)

    (art by Svenja Jödicke)

Danas slavimo naše čulo vida i sve ono što nam ono pruža. Jeste li ikada razmišljali o tome kakav su dar vaše oči, šta vam je sve njima omogućeno da vidite od momenta kada ujutru ustanete iz kreveta do trenutka kada ih zatvorite tonući u san?Evo prilike da izrazite vašu zahvalnost na njima, jer kao i sve ostalo tako i naše čulo vida mi uzimamo zdravo za gotovo.

Volim da vidim moju decu, muža, prijatelje, pse na ulici, bebe u kolicima, uvek im se nasmejem i radujem. Ujutru kada ustanem volim da pogledam u nebo, na ulicu, čisto da vidim kakav će biti dan: je li nebo oblačno, ima li sunca, hoće li kiša?  Kada otvorim prozore u spavaćim sobama volim da vidim komšijske pomorandže, ruže u našem dvorištu, okolne kuće i zgrade, njihove prozore i male baštice. Oko sebe uvek pokušavam da primetim nešto lepo, možda neku staru oronolulu kuću sa interesantnim vratima, nečije zavese ili lepu uređenu terasu,  drvo sa zanimljivim listovima, neku  haljinu u izlogu ili fine šoljice za čaj. Srećom, nemam potrošački karakter, pa mi je dovoljno samo nešto lepo da vidim, ne moram to isto da kupim ili da imam. Zahvalna sam što mi oči omogućuju da vidim moje najbliže, da brinem o njima, da radim poslove, da čitam, da gledam filmove, da vidim lepe slike i fotografije,  zahvalna sam što očima mogu da pokažem emocije, zahvalna sam na svim darovima koje mi oči pružaju. Sigurno sam nešto zaboravila, ali tu ste vi da me podsetite.

Dan 6. Lični razvoj i rast {gost na blogu}

Iako sam zagazila u petu deceniju, nedavno sam prvi put u životu založila vatru i ponosna sam zbog toga.Ovo moje lično iskustvo ima univerzalni karakter. Svakodnevnica pruža nebrojene mogućnosti za lični rast i razvoj. Svaka nova veština koju usvojimo podiže nivo naše samostalnosti i jača veru u sebe. Što su okolnosti u kojima živimo surovije, to su veći izazovi za lični rast i razvoj.

 Zahvalna sam zimi što me je probudila iz lažne i lenjive udobnosti.

Svetlana Prodanović ima 44 godine i živi u srcu Bačke. Udata je i ponosna je majka desetogodišnje devojčice. Po struci je psiholog i porodični psihoterapeut. Zaposlena je u socijalnoj službi. Više voli da piše nego da govori, radije pokazuje osećanja nego što ih objašnjava. Nepopravljivi je kreativac, a dokaz toga je njeno čedo- blog Celepraktik  na kome objavljuje svoje fenomenalne tekstove.


Hvala Svetlana na ovako mudrim rečima! Kratko, ali slatko!

U poslednjih nekoliko godina sam stekla mnogo veću disciplinu. Usvojila sam želju da postignem jednostavnost kojoj svakodnevno težim. Organizovanija sam u svom domu, smirenija sam, pomirila sam se sa samom sobom. Mnogo sam bolja majka i žena, ali takođe sam mnogo više zavolela sebe i stekla veće samopouzdanje. Stalno pišem što mi je pomoglo da pronađem svoj "glas", napredovala sam u kuvanju, naučila sam grčki i umem jako brzo da se spakujem. Pa, što da ne? Zar to nije veština? O, da, majstor sam za selidbe, jer smo se u poslednjih 5 godina selili 3 puta, a sledeće godine će biti 4. Strpljivija sam, vrednija, jača i sigurnija u sebe. Zbog svega toga se osećam jako lepo i snažno, jer sam postigla veliki napredak u poređenju sa onim kakva sam bila u prošlosti. Ovi mali koraci, mali uspesi su zauvek promenili moj život i mene kao osobu.

Uživajte ovog vikenda!

Dan 5. Voda (30 dana zahvalnosti)

Danas se fokusiramo na vodu kao esenciju života. 71% naše planete je pokriven vodom. Od nje zavisi sav život na Zemlji. Pomislite samo da čak 96.5%  ukupne vode čine okeani i mora. Nešto više od polovine našeg tela čini voda. Zar to nije zapanjujuće? Nije ni čudo što je ona od najvitalnijeg značaja za naš opstanak.
Pomislite samo na vodu koja nam je svakodnevo dostupna: ona za piće, za kuvanje, za zalivanje.  Setite se onih 780 miliona ljudi koji nemaju pristup čistoj vodi. Vidite koliko smo srećni,zar ne? A, sada priznajte da je uzimate zdravo za gotovo. Verovatno se nikada niste ni zapitali: šta bi bilo kada nam voda odjednom ne bi bila dostupna?

Tu su kiša, sneg, reke,jezera. Razmislite o svim oblicima vode i njenim aspektima. Hajdemo danas da proslavimo tu dragocenu tečnost i da se zahvalimo na njoj!

Jednim odvrtanjem slavine dobijam pristup vodi. Kako je to samo dragoceno! Kakav je to blagoslov imati mogućnost da njom kuvam, perem, da je pijem kada sam žedna, da zalivam cveće, da se kupam! Moram da priznam da nisam ranije o tome na taj način razmišljala. Zahvalna sam na tome. Volim vodu u svim njenima oblicima:
~ uživam u kiši i snegu,
~ volim miris mora, volim da budem blizu reka ili jezera.
~ zahvalna sam na tome što mi voda omogućava da imamo voća i povrća u izobilju,
~ volim što je čista i prozirna.
U kontaktu sa vodom se osećam opuštenom. Obožavam vrele kupke koje me jako smiruju, uživam u plivanju u moru, volim da slušam žuborenje reke i morske talase. Pored vode se osećam kao "kod kuće". Prilično se plašim dubokih voda, međutim razlozi za to su moje duboko strahopoštovanje i svest o moći koju voda ima. Volim zvuk kiše koja udara o prozore, volim da osetim sneg pod nogama, volim osećaj koji imam kada popijem punu čašu hladne vode po vrelom danu. Volim suze: one izazvane tugom ili neobuzdanim smehom. Suze su voda koja nam čisti i leči dušu. Zahvalna sam na vodi u svim njenim oblicima.

Dan 4. Zdravlje (30 dana zahvalnosti)

Danas slavimo naše zdravlje, bez obzira na to gde se nalazimo na našem putu ka postizanju istog. Hajdemo da ga proslavimo danas kakvo god ono bilo i da obećamo sebi da ćemo raditi na našoj snazi i elanu.

Jutros je moja starija kćer otišla u školu slinava, nabila je maramicu u nos i samo šmrkće. Nije strašno i neću se sekirati oko obične kijavice. Zahvalna sam na tome što smo svi dobrog zdravlja, počev od naših roditelja, dece, do nas. Hvala Bogu, oboje imamo dobre gene. Zahvalna sam, jer nemamo teško obolelih u familiji, što se svi nekako "drže" i ne daju se. Zahvalna sam, jer postoji nada za  našu drugaricu koja boluje od teške bolesti. Zahvalna sam., jer sam zbog nje naučila puno toga o autoimunim bolestima, ishrani i moći uma nad tokom bolesti. Loše psihičko stanje samo pogoršava stanje bolesnika, a borba, optimizam i želja da budeš bolje uvek daju dobre rezultate.
Napokon mogu reći da sam stekla neke zdrave navike: ne preskačem doručak, jedem dosta voća i povrća, drastično sam smanjila unos šećera (med mi je jedino "slatko"), puno hodam, jedemo samo integralni hleb koji pravim ja,  do 11 sati uveče sam u krevetu, do 6:30-7h ujutru sam na nogama. Steći te navike je bio dug proces koji je uključivao u sebe puno pokušaja, grešaka i konačan uspeh.
Energiju mi daju kvalitetan noćni san i zdrava ishrana.

Dan 3. Nikada ne posustati {gost na blogu}

Za mene, zahvalnost obuhvata veoma širok spektar. Zahvalna sam bukvalno na svemu dobrom i lošem što mi se dešavalo i dešava. Sve što u životu smatram vrednim je rezultat mog osećaja zahvalnosti. Po meni, sve je to dobrobit koja teče i koja mi je data od Boga.  Da, ima dana kada me se čini da me preuzima ljutnja ili negatinost, ali ne dozvoljavam da takva osećanja zavladaju mojim životom. Umesto toga, naučila sam da neke situacije, s obzirom da ih nisam birala, moram prihvatiti kao moju Sudbinu i božiju volju. To su lekcije koje čovek nauči ili ne.

Moj život je oduvek bio miran i dan danas je takav. Zahvalna sam na tome. To je veliki blagoslov. Ponekad se dese stvari sa kojima čovek jednostano mora živeti, ali svesno sam odlučila da u svakom pogledu budem pozitivna i da nikada ne posustajem, da prihvatam sve životne nedaće, jaka i snažna, iako ima dana kada me one bukvalno bace na kolena. Ipak, svoj život ne bih menjala ni za šta na svetu.

Zahvalna sam na širokom, plavom nebom i oblacima koji plove iznad mene,

zahvalna sam na ključevima od naše kućice iz snova u koju smo se uselili pre par meseci,

 zahvalna sam na novim životnim izazovima.

Zahvalna sam Bogu što postojim.

Azra Tabaković-Selimović živi u svojoj kućici iz snova u Kesselu (Belgiji) sa mužem i dvoje preslatke dece. Uživa u pletenju, u sunčanim danima, cveću i dobroj kafi. Sanja o sopstvenom frizerskom salonu u kome će moći da ulepšava žene i da ih usrećuje svojim kreacijama. Želim ti, draga Azra da ti se san ostvari.

Moji odgovori:

Ja sam osoba koja se vrlo često lako preda, skloni se pred drugima, odustaje pred nekim izazovom. Učim se da to prevaziđem. Ipak, postoji jedna stvar u kojoj nikada ne posustajem, a to je moja misija da usrećim sebe i druge. Kada je neko koga volim tužan ili neraspoložen, uvek osetim potrebu da tu osobu oraspoložim, da joj pružim podršku ili neku nadu. To isto važi i za mene samu. Ponekad me na kratko obuzme neka negativno osećanje, ali odmah pokušam da se iskobeljam, da se oslobodim tog mračnog i neproduktivnog zagrljaja malodušnosti i neraspoloženosti. Ne posustajem  u mojoj nadogradnji i učenju. Ne posustajem u pisanju bloga. Ne posustajem u tome da budem dobra supruga i majka. Ne posustajem u stvarima koje su mi najvažnije. Nikada. (Ovo je tek sada izašlo iz mene, mislim da nisam do sada bila svesna koliko "ne posustajem". Mogu reći da sam do ovog trenutka o sebi imala sasvim drugačije mišljenje.)Zbog toga se osećam jakom. Osećam da imam divnu i kreativnu moć da u svemu vidim nešto lepo i pozitivno. Usrećuje me činjenica što sam se promenila i što nisam sebi dopustila da postanem nesrećna, nezadovoljna i ogorčena, a malo je falilo da se potpuno predam tim osećanjima. Snagu crpim iz moje vere da postoji Bog, iz moje porodice i ljubavi koju osećam prema njima. Ljubav i vera su najveće snage, najmoćniji saveznici u mom životu. Zahvalna sam na tome.