Gospođa Irini

Gospođa Irini ima blizu 85 godina. Nikada je nisam pitala za tačne godine, jer se to pitanje nikada ne postavlja damama. Živi u kući pored naše i često preko ograde ona i moja mlađa kćer po lepom i sunčanom danu se nešto domunđavaju, šale i  pričaju. Ti susreti su uvek propraćeni bombonama ili keksićima uvijenim u papir koje Elpida sva radosna i uzbuđena donosi u kuću. Elpida voli da gleda kornjačice gospođe Irini koje vrlo često zalutaju u naše dvorište, pa ih onda svi zajedno tražimo kako bi ih vratili zabrinutoj gazdarici.

Gospođa Irini je nekada bila direktorka obližnjeg obdaništa. Pričala mi je o tome koliko voli decu, kako se sa njima neumorno igrala i učila ih raznoraznim pesmicama i pričama. Često neku od tih pesmica otpeva i Elpidi koja oduševljeno pljeska rukama i raduje se. Veruje da su današnje vaspitačice lenje i da ne vole svoj posao, možda i jeste u pravu ukoliko ih uporedimo sa energijom i elanom koju gospođa Irini poseduje čak i danas. Pričala mi je o svom mužu, koji je bio jako lep i naočit za razilku od nje, koja je u poređenju sa njim bila čak i ružna. Mnogo ga je volela, bio je njen život,  putovali su svuda po svetu i bila je beskrajno srećna sa njim. Kada je umro, poželela je i ona da pođe za njim, ali je dobro znala da on to nikako ne bi želeo. Umesto toga, obećala je sebi kako će nastaviti da živi punim plućima, samo zbog njega.
Često je viđam sa svežom frizurom, doteranu, nakinđurenu nekim starim nakitom kako ulazi u auto svoje prijateljice. Uglavnom, vožnja dotične starice izazove pometnju u saobraćaju, a jednom je čak za dlaku izbegla sudar sa  automobilom ispred koga se iznenada stvorila uopšte ga ne primetivši.Neretko možeš čuti psovke od strane drugih vozača koje ona , srećom, verovatno ne može ni da čuje.
Inače, kada  vidim moju komšiku  tako sređenu i picnutu, uvek joj se nasmejem i udelim kompliment:
"Kako ste danas lepi gospođo Irini!"
"Hvala, ljubavi! Idem na uzo i mezetluk sa prijateljicama", odgovara mi sva nasmejana, vrcava i važna.
Auto je uvek prepun starijih gospođa isto tako doteranih sa pufnastim frizurama i blještavim nakitom.
"Jednom ću poći sa vama, jer se očigledno mnogo bolje zabavljate od mene", doviknem u šali, a ustvari sam mrtva ozbiljna.
Ponekad se desi da je na ulici vidim pokisnulu, utučenu, bez frizure i osmeha na licu.
"Pa, kako ste gospođo Irini? Nije vam baš najbolje danas."
"Jao, ljubavi moja (tako zove mene i moje ćerke), bila sam pre nekoliko dana na ekskurziji sa Udruženjem, izgleda da sam se umorila,malo sam se razbolela, ali biću ja dobro. Moram da budem dobro, jer ćemo za jedno mesec dana opet na put".
I zaista, već posle nekoliko dana, možeš je videti kako sa svojom prepoznatljivom frizurom i nakitom ulazi u taksi ili u auto svoje prijateljice. Svaki put se zapitam: "Gde li je sada krenula?".

Gospođa Irini  voli život i uživa u njemu više od nekih koji su mnogo mlađi od nje. Imaš žena koje se već u svojim četrdesetim ponašaju i žive kao starice bez budućnosti. Često se pitam kakva li je bila gospođa Irini u mojim godinama? Je li i tada bila tako puna energije, društvena, doterana i raspoložena? Prozor  naše dnevne sobe  gleda na ulicu. Kada po lepom danu rešim da ga brišem dešava se da baš ona tuda prođe u trenutku dok radim.
"Ljubavi moja, podsećaš me na mene kada sam bila u tvojim godinama. Pusti prozore, uživaj u životu, izađi, provedi se", svaki put mi kaže.
Meni se u tom trenutku, da budem potpuno iskrena, malo plače, ali umesto toga ja joj kažem:
"Pa, ko će gospođo Irini  ovo umesto mene da uradi?".
"Pusti prozore, pusti prozore", mašeći mi polako prelazi ulicu, " idem u prodavnicu za bombone, baš mi se nešto jedu."
Znam da je u pravu, ali nastavljam da radim svoj posao. Prozori ipak "ne mogu" da čekaju.

Gospođa Irini je za mene beskrajno inspirativna. Bez obzira na svoje probleme sa zdravljem, godine i gubitak muža ona pronalazi načine da se raduje životu i da uživa u njemu. Možda je to neki njen očajni pokušaj da odloži neminovno, ali čak i da jeste, ja moram izraziti svoje divljenje prema njoj. Razmišljala sam o tome kakva ću ja biti, ako Bog da, u njenim godinama. Sigurna sam da bih se drugačije pripremala za smrt, ali pitanje je sledeće: da li sada, dok smo mladi, zdravi i živi umemo da se radujemo životu kao ova osamdesetpetogodišnja starica?
Baš smo se pre neki dan ponovo srele dok smo se ja i Elpida vraćale iz obdaništa.
"Sinoć sam na televiziji videla jedan recept za svinjski but sa sokom od pomorandže i vinom. Rekla sam sebi da ću danas to da napravim za ručak.. Idem da kupim masline bez košpica, jer mi i to treba.Nadam se da će lepo ispasti. Uostalom, sama sam i sama ću ga pojesti!", uz gromoglasan smeh nam je poželela dobar dan i krenula ka prodavnici u potragu za maslinama.
 Naravno, reći ćete da ona nema obaveza koje imamo mi, ne mora da brine o deci, o poslu, o budućnosti. Šta joj je drugo preostaje sem da poslednje dane svog života provede udovoljavajući sebi?
Međutim, ja na to gledam ovako: u poslednjih nedelju dana sam pričala sa šestoro ljudi od kojih su petoro bili užasno negativni, nezadovoljni i u  "moj život je sranje, ne mogu više" fazonu. Svih petoro su bili uglavnom fokusirani na ono šta drugi rade, šta im smeta kod njih i koliko ih ovaj ili onaj nervira. Svih petoro osećaju nemogućnost da se raduju životu ili da pronađu nešto lepo i pozitivno u svom životu bez obzira na to što su: mladi, zdravi, sa živim i zdravim životnim partnerima, sa poslom, divnom decom i krovom nad glavom.

Jedino me je gospođa Irini prepričavajući mi recept sa divni, sočni svinjski but sa pomorandžama i maslinama ulepšala dan i inspirisala me da napišem ovaj post. Jedino mi je ona probudila glad za svinjenitom (jao!)  i...životom.
Vrlo bih se rado sredila, doterala i krenula sa njom i njenim prijateljicama na uzo i mezetluk, ali samo da se razumemo-ne sedam u auto sa njima ni za živu glavu!
Još uvek sam mlada, pa mogu da hodam, hvala. Uostalom, uvek je tu  i taksi.