Dan 17. Radovati se tuđoj sreći {gost na blogu}

Svakog dana mogu da budem zahvalna na tome što smo svi živi i zdravi, što su mi deca radoznala i samostalna, što me muž i posle deset godina braka voli na isti, čak i lepši način, što imam posao i kuću u kojoj svi zajedno živimo... Mogla bih da budem zahvalna i na tome što imam mnogo divnih prijatelja, što uspevam i da otputujem i da izađem i da se opustim... Pa ipak, postoji nešto zbog čega sam, genima ili Bogu, neizmerno zahvalna – oslobođena sam svake vrste zavisti. Možda zvuči kao nešto čemu ne treba pridavati toliko značaja ali meni je ova osobina donela u životu mnogo toga dobrog. Postala sam je svesna tek nedavno, kada sam shvatila koliko ljudi oko mene ne oseća ništa dok se drugima dešavaju divne stvari. To što ću se iskreno obradovati kada moji prijatelji dobiju dobar posao, kupe stan ili uspeju u nečemu što im mnogo znači, ili kada njihova deca osvoje medalje tamo gde moja ne uspevaju – to me ispunjava na sasvim poseban način. To što ne zavidim onima koji su u mom poslu bolji od mene, što ne mrzim one koji ostvaruju svoje ciljeve a krenuli su posle mene, sve to me zaista čini srećnom. Jer, ja znam da mogu sve što i oni i da nijedan cilj nije neostvariv samo je bitno koliko to želiš i koliko se predaš. A ja sam se predala samo onome za šta sam znala da imam snage da izguram do kraja. I više od toga ne tražim.

Tatjana Trajković je mama tri devojčice. Zavisna je od pisanja, dizajniranja i dečijih osmeha. Rođena je u Beogradu, 1975.g. Diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna, na odseku fotografije i grafičkog dizajna. Radila je kao art direktor, grafički dizajner, foto urednik, novinar, kolumnista i bloger. Vodila je nekoliko dečijih kreativnih radionica. Danas živi u Zemunu i bavi se grafičkim i web dizajnom. Tekstove o sebi, svojoj porodici, vaspitavanju, razumevanju i sazrevanju piše iz ugla mame devojčica, sa posebnom pogledom na ugao iz kojeg one posmatraju svet. Voli kada ima podršku za to što radi, ali je najviše raduje kada joj se jave mame koje je svojim tekstovima inspirisala.Njene tekstove možete naći u okviru rubrike Blog na sajtu Yumama.


Ovih dana se radujem predstojećem Božiću koji ćemo proslaviti u krugu ljudi koje volimo. Radujem se svakom satu ili danu koji mogu da provedem sa mužem, jer puno radi i retko je kod kuće. Radovala sam se ovih dana predstavi u ćerinom obdaništu i njenoj prvoj "ulozi". Radujem se susretu sa prijateljima, našim večerinkama i kafenisanjima. Svoju sreću ili oduševljenje delim otvoreno sa drugima ljudima. S obzirom da se radujem tuđoj sreći ili uspehu, ponekad (naivno) mislim da se i drugi ljudi tako osećaju u vezi sa mnom. Moram reći da svi ljudi sa kojima smo bliski nikada ne kriju svoje zadovoljstvo i radost zbog naših individualnih ili zajedničkih uspeha. Kada nam je kao porodici bilo najteže, ono što me je održalo je radost zbog tuđeg uspeha. Ja razmišljam isto kao i Tatjana: "I nama će se kad-tad sreća osmehnuti". Samo je bilo pitanje vremena. I zaista, tako je i bilo. Uvek će biti onih koji imaju više, ali takođe stalno imam u vidu i one koji nisu ni malo u zavidnom položaju. Pred njima ne volim da se "busam", niti da se hvalim, uostalom, to i nije nešto što me karakteriše kao osobu, međutim, uvek ću nekoga utešiti i ubediti da će doći bolji dani, uz rad, strpljenje i veru u Boga. Naši prijatelji, Jorgos i Sula, su sebi napravili divan dom, mi još uvek živimo u stanu za koji plaćamo kiriju. Obožavamo da idemo kod njih, da se divimo njihovoj kući, načinu na koji su je uredili. Ja umem malo da preteram, pa krenem da vriskam i da se oduševljavam, a Boga mi, umem i da hvatam beleške. Njihov uspeh i dostignuće na tom polju mi daje snagu, inspiriše me i održava moj san živim. Moram da priznam da mi malo smeta nezaslužen uspeh, onaj koji je postignut prevarama, krađom ili nekom drugom nepoštenom radnjom. Ne volim kada vidim grabljivce kako "napreduju", ali ne zavidim im. Naprotiv, zahvalna sam na tome što mogu mirno da spavam. Zahvalna sam na svemu.