Dan 2. Okolina (30 dana zahvalnosti)

Često uzimamo zdravo za gotovo okolinu u kojoj živimo. U stalnoj smo nekoj žurbi ili grču, pa ne primećujemo sva ona mesta sa kojima se srećemo svakoga dana, ne primećujemo našu ulicu, stvari koje vidimo iz auta ili autobusa, parkove, trgove, prirodu, čist vazduh , zaboravljamo na sve one mogućnosti koje nam pruža mesto u kome se nalazimo. Međutim, to isto važi za naš dom. Naša neposredna okolina, naš životni prostor je mesto u koje se vraćamo posle napornog dana provedenog u spoljašnjem svetu. Važnost tog prostora je neoboriva, pa je svakako jako bitno da se osećamo lepo u prostoru u kome provodimo najviše vremena.
Da li zaista sebi umete da dozvolite da primetite, da  stvarno primetite stvari oko sebe u trenutku kada se probudite, kada otvorite prozore ili kada uveče krenete na spavanje?

Toliko smo zauzeti, toliko smo naviknuti na istu sredine da je više ne vidimo, ne umemo da cenimo sve ono što postoji u našoj okolini i ono što nam ona pruža? Ono što svi radimo je sledeće: toliko silno priželjkujemo nešto drugo, da ne vidimo ono što nam je ispred nosa, zar ne? Okruženi smo voćnjacima, ali priželjkujemo more, imamo more, a želimo da vidimo planine, okruženi smo soliterima, a priželjkujemo polja i livade, živimo na selu, a nedostaju nam gradska vreva i beton. Prestanite sa tim! Sada je vreme da primetimo, oslušnemo, upijemo sve ono što je u našoj okolini i da joj kažemo: "Hvala".
Pa, jeste li spremni? Idemo!

Živimo blizu mora i često se ujutru kada otvorim oseća slani, morski vazduh. Nisam nikada mogla ni zamisliti da ću živeti samo par kilometara od mora, to je nekada samo bio daleki, daleki ...san. Zahvalna sam, jer me je Bog doveo ovde, u sredinu koja mi potpuno odgovara. Ovo sunce, boje i more su me zauvek promenili. Okruženi smo maslinjacima, drvećem pomorandži, limuna, mandarina i grejpfruta. Volim što živim ovde zbog svih darova koje ovo podnjeblje pruža, zbog svih njenih lepota, ukusa i mirisa. Mesto je malo i svi se znaju. Imamo lep  centralni trg, puno kafića, restorana i divnih poslastičara. Sve je blizu. To je ono što mi se najviše sviđa. Zahvalna sam na tome što mogu svuda otići pešaka i završiti za čas svoje poslove. Kuća u kojoj živimo  se nalazi u mirnoj ulici odmah preko puta škole. Volim što je škola blizu, jer uživam u dečijoj graji i njihovoj energiji. Iza kuće je maleno dvorište sa dva limunova drveta, ruzmarinom, mentom, bosiljkom i ružama, a pored je komšijsko drveće pomorandži koje u proleće kada cvetaju šire najopojnije mirise. Mislim da je noš dom skroman i lep, sređen po našem ukusu, svaka stvar ima neku sentimentalnu vrednost. Tu je okićena jelka, zvezda na prozoru, crvene sveće, figure Deda Mraza i snežna kugla. 

To me trenutno jako usrećuje. Osećam se kao malo dete. Kada sam negativna, neraspoložena, bolesna ili ljuta, moj dom me leči svojom toplinom. Okrepljuje me čeprkanje po kuhinji, muzika sa radija ili ćerkino sviranje klavira. Volim što mogu biti u njemu slobodna i svoja. Dečiji crteži na frižideru, naređane šarene šolje za kafu, bojice, igračke, moj topli tepih, vuneni pleteni, stari pokrivač na fotelji, sve su to stvari koje me čine da se osećam lepo. Možda su to samo stvari, ali pružaju mi osećaj topline i sigurnosti. Jedan dom čine ljudi koji žive u njemu, mislim da je to ono što mene ustvari leči i usrećuje. Zahvalna sam na podneblju u kome živimo, na malom mestu, na toplom domu, na malenom i mirišljavom dvorištu, na okićenoj jelki i toplom, debelom tepihu. Zahvalna.