Kako izgleda život sa anksioznošću

Živeti sa  ansksioznošću  je dovoljno teško i bez nerazumevanja drugih ljudi, čak i vaših najbližih. Nisu oni krivi. Niko drugi sem vas i onih koji prolaze kroz isto ne mogu razumeti kako se osećate, kako izgleda konstanta borba sa svojim strahovima i brigama.

"Opusti se."

"Nije toliko strašno."

"Nemaš razloga za brigu."

"Preteruješ".

Neki su od komentara vaših prijatelja, poznanika, članova porodice.

Pošto nisam psiholog niti psihijatar ne mogu pričati o anskioznosti uopšteno. Jedino što mogu je da sa vama podelim kako izgleda moj život sa njom. Ako ste ovde da delite savete, držite pridike ili da kritkujete, prestanite da čitate tekst odmah. Ako želite da saznate kako je živeti sa ansksioznošću, onda nastavite.
Setite se trenutka kada ste osećali veliki stres i strah,  srce  vam je toliko lupalo da vam se činilo da će izaći iz vaših grudi. Ili zamislite kako je kada vas neko odjednom prepadne, pa se onako pošteno "presečete" . E, tako se oseća osoba koja pati anksioznosti skoro non-stop. Male, svakodneve stvari mogu da izazovu  preteranu reakciju, nelogični stres i brigu. Svaka situacija ima potencijalno negativni ishod.

Anksioznost je kada se posle 9 sati provedenih u krevetu, od kojih sam pola provela razmišljajući o stvarima koje treba da obavim sledećeg dana,  probudim toliko isrcrpljena da nemam snage da obavim  ni trećinu stvari o kojima sam provela toliko vremena razmišljajući.
Dan počinje tako što se već brinem "kako ću sve stići", a pod tim mislim: da spremim doručak, spakujem užine i pošaljem decu u školu. Za početak. Mislim, koliko je to teško? Dok sve to radim već razmišljam kako moram kolima do supermarketa, što mi se u tom trenutku čini kao da najmanje moram  avionom preći okean. Hvata me strah i javljaju se pitanja: "A, šta ako ne nađem parking ili šta ako me neka domaćica sa džipom opali i poginem na licu mesta? Šta će moja deca bez mene?".
Kada izlazim iz kuće, sto puta proverim da li mi je pasoš u torbi, jer, nikada se ne zna, možda se negde onesvestim ili mi se nešto desi i niko neće znati ko sam, pa će me moji tražiti dok ću ja biti u bolnici ili pupupu ne daj Bože u mrtvačnici. I to sve se desi u mojoj glavi dok deca obuvaju patike i izlaze na vrata.
Dok su deca u školi,desi se da mi padnu na pamet misli kao na primer: šta će biti sa njima u slučaju da se desi zemljotres ili ako nam Turci baš tog dana objave rat. Hoću li stići svo troje da pokupim?Čija škola je bliža? Kojim putem se najbrže stiže? A, šta ako zakače neki virus ili se malenom prikaki, a znam da neće da kaki u obdaništu, jer ne daje nikome drugome da mu briše guzu. Starija je zaboravila svesku iz matematike. Gotovo! Sada će dobiti keca ili će je profesorka izblamirati pred celim razredom.
Anskioznost je kada ti se svakodnevne obaveze čine kao da im nema kraja, pa se pod pritiskom stresa koji osećaš jednostavno zalediš i na kraju ne uradiš ništa,a onda paničiš zbog toga i tako u krug.
Ako me pozovu na proslavu ili neki događaj,  danima unapred pravim planove o tome šta ću obući, razmišljam  kako moram da kupim poklon na vreme, gde ću ga kupiti i koliko ću potrošiti. A, onda rešim da neću da idem, jer je sve to previše stresno i sigurno su me pozvali onako "iz obaveze". Najverovatnije me ne podnose i jedva čekaju da se uopšte i ne pojavim.
Anksioznost je kada se nedelja još uvek nije završila, a je već razmišljam šta sve moram da obavim sledeće nedelje. Oko putovanja koje će se desiti za mesec dana, već od danas se stresiram i vrtim razne scenarije u glavi.
Ako mi se neko ne javi na ulici ili me popreko pogleda to shvatam kao smak sveta i onda preispitujem sebe šta sam uradila i gde sa pogrešila ne shvatajući da
pod 1. taj neko me nije ni video,
 pod 2. čak i drugi ljudi imaju svoje probleme i verovatno u tom trenutku im ja nisam ni na kraj pameti, drugim rečima, niko te sem tebe same ne shvata toliko ozbiljno, ali tako razmišljaju normalni ljudi, zar ne? Anskioznost je kada si toliko svestan sebe da imaš utisak da svi vide tvoje mane.
Anksioznost je kada istovremeno razmišljaš o hiljadu stvari, kada se bojiš onoga što se nije desilo i verovatno se nikada neće desiti: svako nepoznato lice koje priđe mojoj deci je potencijalni kidnaper i perverzni pedofil,  ako mi se ćerka ne javi na mobilni, pretpostaviću da je kidnapovana ili ubijena, u najboljem slučaju se negde ljubaka sa nekim majmunom koji vozi motor i zbog koga će da izgubi glavu.
"Mama, boli me stomak", u mojoj glavi znači  SALMONELA, slepo crevo ili stomačni virus, što automatski znači da ću se razboleti i ja. Ideja o tome me čini nervoznom, jer znam da neću moći da brinem o deci.
Anksiznost je kada se bojiš da ostaviš decu kod ljudi u koje imaš poverenja samo zato što si ubeđena da će baš te večeri dobiti 40 temperaturu ili da će se ugušiti u snu u sopstvenoj povraćki.

Kada vidim miliciju sigurna sam da su tu za mene zbog nečega što sam uradila, iako u životu nisam ni papirić bacila na ulicu, a kamoli učinila neko krivično delo.  Anksioznost me čini da  se osećam da mora da sam negde zeznula i da moram zbog toga ići u zatvor ili makar platiti kaznu.


Kada sam u velikoj grupi ljudi, buka i galama ne čine da se osećam kao će mi mozak eksplodirati, zbog čega sam usavršila metodu potpunog isključenja i zurenja kroz prozor. Inače, u velikoj grupi ljudi, uvek biram da sednem negde sa strane, jer ne daj Bože, možda neko poželi da razgovara sa mnom,a  sigurno ću nešto lupiti i zauvek uništiti moj ionako nepostoječi društveni život.

Anksioznost je kada vidiš da je sve u redu, svi su zdravi, srećni i zbrinuti, a ipak u tebi živi neracionalni strah da će se nešto strašno desiti. Anksioznost je stalna borba sa samim sobom dok se istovremeno smešiš. Anskioznost je kada ti se čini da ćeš se ugušiti pod teretom poslova, pritiska, obaveza. Anksioznost je kada si ljuta bez razloga, svi su ti krivi i sigurna si da te niko ne voli. Anksioznost je nespavanje, trzanje na svaki zvuk, nervoza, bolovi u mišićima i umor koji nikakav san niti relaksacija ne mogu ukloniti. Relaksacija? Šta je to? Kod anksioznih ljudi to je samo reč koji stoji u rečniku.
Pre nego što donesete svoje zaključke, moj tip anksioznosti ne mogu da kontrolišem. To nije nešto što želim niti zavisi od mene. Jako sam jako funkcionalna i  efikasna osoba, dobro organizovana, što je sasvim neophodno. Kada ne bi postojali strah i briga, rekla bih da bi sve bilo savršeno.
Želela bih naglasiti da anksioznost nije pretvaranje niti umišljanje, to stanje je jako, jako stvarno i teško. Ako patite od anksioznosti potražite pomoć, a ukoliko poznajete nekoga ko se bori sa njom, pitajte kako možete pomoći. Bez kritike. Bez saveta. Bez pridike. Samo razumevanje.
U sledećem postu ću pisati malo o tome kako se suočavam i borim sa njom, koje metode koristim da sebi olakšam život sa konstatntom brigom i strahom.  Do tada, hvala što ste izdržali. 

Audentes fortuna iuvat

"Sreća prati hrabre."

Došlo je vreme da se javim i ovim putem, jednim velikim dosadnim postom na blogu. Sada kada svakodnevica polako počinje da liči na rutinu, sada kada novi dom manje  liči na hotel, sada kada se tinejdžerki koja je ostavila društvo polako vraća osmeh na lice, došlo je vreme da pišem malo o razlozima našeg odlaska iz Grčke. Vaše, naše, moje voljene Grčke.

Da ste pre neki dan pitali kako se osećam, rekla bih vam da kada bi mi neko garantovao da će se stvari u Grčkoj promeniti na bolje, kada bi se nekim čudom sve izokrenulo naopačke u pozitivnom smislu: ekonomija procvetala, na vlast došli sposobni ljudi, ja bih se iz ovih stopa vratila. Rekla bih vam da mi nedostaje Grčka, njeni mirisi, moj dom, moje stvari, ulice, sve ono što mi je poznato i drago, nedostaje mi moja kuhinja, pijaca, čak i bučni studenti iz zgrade prekoputa. Govorila je nostalgija i sentimentalnost, osećanja za koja nema mesta u životu u kome moraš misliti na budućnost dece, na njihovo obrazovanje, na to kakve će šanse sutra imati,  na kvalitet života, čak i na preživljavanje. Grčka nas je grejala svojim suncem, stekli smo prijatelje i dom, ali nam, za sada,  ne obezbeđuje svetlu budućnosti, ni nama, ni našoj deci.  

Mnogi su nam govorili: "Ma, šta ako ovde bude bolje? Ne žurite".

A, šta ako ne bude?

Ne možeš se oslanjati na "šta bi bilo kad bi bilo", moraš da deluješ sada kada si u najproduktivnijim godinama, moraš da deluješ na osnovu onoga što govore činjenice, brojevi, opšta situacija. A, situacija nije dobra. Moraš ugrabiti šansu čim ti se ona pruži.Ne znam šta drugi misle, ali mi smo došli do zaključka da je vreme da odemo.

Činjenica je da ne bi izašli na kraj da nismo poslednje dve i po godine živeli dosta vremena odvojeno, ja sa decom u Grčkoj, moj muž u inostranstvu kako bi zaradio. U par navrata je malo falilo da krenemo sa njim, međutim čekali smo bolju priliku, nešto da "klikne". Ono što smo stavili na prvo mesto su jezik, ne izgubiti identitet, da postoji crkveni život i blizina Grčke i Srbije.

"E, sad' vi mnogo hoćete, baš!", sigurno mislite u sebi.

Moguće, ali desilo se ono što smo priželjkivali.

Desio Kipar i poslovna prilika za mog muža. Rekla sam sebi da ću ga podržiti, biti uz njega, ohrabriti ga da krene u  novu poslovnu avanturu. Kipar je zemlja u kojoj ekonomija raste, Grčka je zemlja u kojoj  raste nezaposlenost, privatni biznisi propadaju zbog velikih poreza, sve više i više mladih i obrazovanih napuštaju zemlju. 

Izvagaš, staviš na papir, dobro razmisliš i kažeš: "To je to. Neće biti lako, ali moramo da probamo".

E, sada, da se ne lažemo, postojali su i emotivni razlozi. Neko mi reče pre neki dan: "Ne možeš pobeći od problema". Tačno je, ali možeš pobeći od onih koji ti izazivaju probleme, koji te guše, ne cene, odbacuju, ne prihvataju. Da ne ulazim previše u to, ali recimo da nismo naišli na podršku koju smo očekivali.  Ne podržava te sistem, ne podržava država, ne podržava te famlija, niti prijatelji. Ako nemaš oslonac, bazu, ljude oko sebe koji ti pomažu, onda možeš i dalje sam da se boriš, ali negde gde su ti veće šanse da uspeš. Možeš makar pokušati. Takođe, daljina, odvojenost dece od tate, moja usamljenosti, njegova samoća, sve to bilo jako naporno za sve nas. Došlo je vreme da budemo zajedno. Došlo je vreme da donesemo odluku. Zajedno smo jači, zar ne?

Ne znam da li uopšte ovo što govorim ima smisla. Znam da razumete.

"Šta? Usred školske godina ćete vući decu u drugu zemlju?". Nema više odlaganja, čekanja niti strahovanja. To je to.

Našla sam namešten stan preko neta, pronašli škole, čak i novog trenera za moju najstariju kćer. Strogo sam gledala da škole budu blizu i da je kraj miran. Prioritet su mi bili da deci bude udobno, da okolina bude prijatna. Prvo je otišao muž,a  ja sam ostala sa decom dok se nije završilo tromesečje. Spakovala sam  samo najosnovnije u kutije, poslala ih firmom za selidbe brodom: nekoliko praktičnih stvari, letnju garderobu, dokumenta, cipele, kuvare, igračke,  par stvarčica sentimentalne vrednosti. Pozdravili se sa svima, poneli tugu, nadu  i veliku dozu hrabrosti,  popeli se na avion, svako od nas sa jednim koferčetom i rancem na leđima i krenuli. 

Moja srednja kćer je dobila blaži napad panike u avionu. Nikada do tada nije letela, dok je starija još uvek plakala zbog rastanka sa najboljom drugaricom. Ja sam zbijala šale, crtala sa njima, čak i pevala. Radila sam sve ono što svaka majka mora da radi- da drži sve pod kontrolom. Čini mi se da su ti bila najduža dva sata u mom životu. Novu Godinu smo dočekali na aerodromu u Larnaki. Sletela sam sa decom tačno u ponoć. Simbolika? Želim da verujem da jeste.

Kada bih vas lagala, rekla bih da sam odmah bila omađijana lepim vremenom, palmama, suncem i morem. Kada bih govorila istinu, rekla bih da nas je dočekalo očajno vreme, obilna kiša, mrak, a vreme se narednih nekoliko dana nije poboljašalo. Štaviše, poslednji put je padala ovoliko obilna kiša pre 40 godina. Kažu nam da smo im doneli sreću, jer zbog kiše na Kipru neće biti nestašice vode ovog leta.

Ušli smo u stan i počela sam da plačem, kao kiša koja je napolju neumoljivo  padala. Realnost situacije me je tresnula. Novi život nije više ideja, plan, već stvarnost. Našla sam se u nepoznatoj sredini, ranjiva i izgubljena. Do tog trenutka nisam  bila potpuno svesna onoga što se dešava, jer se celo moje biće nalazilo u pozornosti, u "survivor modu" kako bih bila efikasna i jaka dok traje proces selidbe.

Ono što je sigurno je to da sam ipak osetila neko olakšanje. Sav onaj stres zbog selidbe i cele te procedure je nestao. Iako je nervoza postojala, iako sam se osećala totalno izgubljeno, stres se prepolovio. Barem sam znala da je sa selidbom gotovo, sada su na redu drugi izazovi na koje do tada nisam ni mislila.

Male stvari kao na primer: gde se pali svetlo, koji ključ otvara glavna vrata, vožnja sa leve strane puta, kako da odem do supermarketa, gde je banka, snalaženje, orijentacija, sve to je na početku bilo  jako frustrirajuće. Sve ti je nepoznato, čak i te male, bezvezne, trivijalne stvari su nešto na šta se moraš naviknuti.

Mnogo smo se grlili, malo vikali, i opet grlili. Najviše smo grlili moju stariju kćer koja je teško podnela promenu. Sto puta bih poželela da se vratim kući, uspavljivala bih se u suzama, i tako svaki dan, svaku noć. "Ženo, saberi se, svi ste, hvala Bogu, živi, zdravi, budi zahvalna", govorila sam sebi, svojoj ludoj, emotivnoj, preumornoj sebi. Neretko sam kinjila sebe i optuživala za nezahvalnost, jer moja kuknjava je smešna u poređenju sa pravim bolom i iskušenjima kroz koje ljudi prolaze.

Upisali smo se u škole, krenuli u vrtić.  Buditi se u 6 ujutru, jer škola počinje rano je jedno vreme bilo pravo mučenje. Totalna nervoza i haos. Olakšavajuća okolnost, barem za mene, je činjenica da se u školi nose "uniforme" koje ustvari nisu klasičnog tipa. U školi moje starije ćerke obavezne su sive pantalone (ili farmerice), bluza tamno plave ili crne boje bez ukrasa, slova, printova. Ništa lakše za jutarnje spremanje. U osnovnoj školi nose se zimi sive trenerice i bela bluzica. Zvanična uniforma za specijalne prilike uključuje suknju, belu košuljicu i kravatu. Ako ništa drugo, nema rasprave ko će šta da nosi i garderoba se lako nalazi u ormanu.

Suza više nema, buđenje nije više problem, ležemo rano i budimo se baš onda kada krene da sviće. To sunce znatno olakša buđenje. Najpre je nebo divne ružičasto-narandžaste boje koja se prelije preko celog neba, a onda sunce, dok se spremimo i krenemo od kuće, počne unajveće da sija i blješti. Pravo je uživanje šetnja do škole i vrtića, a kada krenu vrućine, već od marta, pretpostavljam da neće biti tako.  Još uvek sa ushićenjem gledam na palme, visoke i drske. A, od zrelosti teške pomorandže i jasmin na ogradama kućnih dvorišta nagoveštavaju mirišljave prolećne večeri. Jeste li ikada osetili kako miriše cvet pomorandže? Opijajući, slatki, rajski miomiris.

Trenutni prioritet su mi deca, njihova adaptacija,a zatim i moja. Teško se rešavam da sednem za volan, ali muž me konstantno davi i tera, pa nemam kud. Stalno moram sebe da podsećam na to da automatik nema kvačilo, da moram uvek levo, levo, levo da idem (volan je sa desne strane), da žmigavac ide naopačke, gore je za levo, dole je za skretanje desno, i često umesto žmigavca uključim brisače, jer su sa "pogrešne" strane. Previše komplikovano, ali na dobrom sam putu. Kada mi je sinoć jedna Grkinja, mama ćerkine drugarice iz nove škole, rekla da joj je trebalo godinu dana da se reši da vozi nakon selidbe na Kipar, osetila sam se bolje zbog svog straha. Čak sam se u meni probudio i neki inat.  

"E, nećeš vala."

I tako,  vozila sam pre neki dan na autoputu. Nije bilo povređenih. Ima nade.

Strah se pobeđuje suočavanjem sa njim. I vežbanjem, vežbanjem, vežbanjem.

Ovo su neki prvi utisci, jer još uvek nisam u situaciji da vam kažem nešto više.Sve ovo vreme ovde se svelo na puko navikavanje i obavljanje papirologije. Bez zezanja. Znam da nije ništa posebno niti sam u mogućnosti da još uvek podelim sve ono što je lepo i čarobno, osim možda prelepe promenade u Limasolu i  Limasol Marinu. To je pravi dragulj grada,  šetalište pored mora, sa luksuznim hotelima, restoranima, zabavom, jahtama. Jako je zanimljivo čuti i videti ljudi iz celog sveta. Kada je vreme lepo, pravo je uživanje šetati kilometrima duž plaže, pojesti sladoled, voziti bicikl, gledati skejtbordere ili zuriti u more dok su deca na ljuljaškama u prelepom parkiću. Vikendom je puno sveta i zaista imaš osećaj da si negde u Majamiju ili Kaliforniji. Iskreno, mislim da nikada u životu nisam videla nešto tako lepo.

 A, palme? Ja sam stvarno apsolutno opčinjena njima. 

Jeste. Jako sam pozitivna, uzbuđena i ponosna što smo se usudili da ponovo krenemo ispočetka. Odavno nisam osetila ovakav mir, jer napokon nisam više sama, a svaki teret je lakši kada se podeli. 

Ono što od srca želim je da sa vama ponovo delim moju svakodnevicu, moj život na ovom prelepom ostrvu koji ću vremenom upoznati i zavoleti kao mnogi pre mene.  Ne znam šta će biti, ne mogu predvideti budućnost, ali barem sada postoji nešto što odavno nismo osetili, a to je nada.

I jedva čekam da procvetaju narandže u proleće.