Happy Chez Moi petkom

Petak je. Meni to apsolutno ništa ne znači. Sve ono što radim preko nedelje, radiću i za vikend. Nije da idem na posao, pa je eto vikend prilika da odmorim kod kuće, da provedem više vremena sa decom, da se opustim se, uradim nešto po kući. Vikend-šmikend. Jaka stvar. Osećate moju negativnost u ovim redovima, čujete moj umor, zar ne? Baš je očigledno. Znam i izvinjavam se zbog toga. Neću se pretvarati da živim nekim magičnim životom i da me ništa ne dotiče. Stvar je u tome što svim silama pokušavam da ulepšam stvarnost i da uživam u onome što imam, ali ponekad, majku mu, hoćeš nešto više. Ponekad ti stvarno treba odmor.

Moje želje za ovaj (i bilo koji drugi vikend) su drugačije od realnosti. Znate šta bih baš volela? Volela bih da spakujem dve-tri stvarčice, sednemo sa decom u auto i priuštimo sebi sobu u nekom lepom hotelčiću pored mora.

 

Volela bih da mi neko drugi ( za promenu) skuva dobru, crnu kafu i servira doručak sa sve svežim novinama koje još uvek mirišu na štampariju.

Volela bih da makar jedan, jedini dan ne mrdam, samo da blejim u ništa sedeći pored bazena, da pustim mozak na otavu, meditiram, pijem čaj i nešto grickam. Svi obliću oko mene, pitaju me šta mi treba: "Gospođo, da li biste hteli još sendviča uz vaš čaj?". Odavno me neko nije pitao da li nešto želim...

Volela bih da šetam, šetam, šetam, satima plažom i udišem slani vazduh, da osećam morske kapljice po licu i slušam penušanje talasa...
Umesto svega toga:
 ~ Danas ću isplanirati obroke za celu sledeću nedelju i time uštedeti novac (kada znaš šta ti tačno treba ne trošiš bespotrebno).
~  Otići ću do supermarketa i obaviti kupovinu.
~  Sutra ću ustati rano, napraviću američke palačinke sa komadićima čokolade za doručak.
~ Svi će ustati, jesti, a ja ću uzeti moja kolica-torbu i otići na pijac.
~ Spremiću neki dobar ručkić i raditi po kući.
~ Ako budem imala dovoljno sreće ("imati sreće" = "imati vremena"), možda ću moći da prelistam moj omiljeni "Easy Living" časopis ili ćemo se videti sa prijateljima.

Iako znam da se prava sreća krije u malim stvarima svakodnevnice, ideja o besramnom uživanju u nekom hotelu mi je naročito ovih dana strašno privlačna. A, kome nije? Ne bi mi ni malo smetalo da neki zgodni, mladi kelner obliće oko mene i ljubazno mi se klanja. Ustvari, ni kelnerica mi ne bi smetala. Nećemo da zepidlačimo.

(photos from pinterest)

Grešna zadovoljstva

 Grešno zadovoljstvo (engleski: guilty pleasure) ili slatki grijeh je izraz za aktivnost koju neka osoba upražnjava i koja je donosi užitak, iako istovremeno zbog nje nelagodu ili grižnju savjesti. Pod time se najčešće podrazumijevaju hrana ili vrste zabave koja se smatraju odrazom lošeg ukusa ili na ovaj ili onaj način "nedostojne" osobe koja ih konzumira, obično pripadnika više klase ili intelektualca. Kao primjeri se mogu navesti brza hrana, slušanje turbo folk muzike ili gledanje eksploatacijskih filmova. (Wikipedia)

1. Rijaliti emisije. Ne sve, već ova. Gledam je svakog vikenda na satelitskoj. Tori Speling, njen zgodni muž, njihov bajan život, dečica, trudnoće, prijatelji. Volim! Volim! Volim! Priređuju prelepe rođendanske zabave za svoju decu i mnogobrojne prijatelje, imaju savršeno uređenu kuću, Tori se oblači u prelepe cvetne haljine, sve to gledam, upijam i uživam. Nije me briga što su odvratno bogati i zgodni, ne! Volim! Volim! Volim! Priznajem!

2. Nutella. Iz tegle. Kašikom. Kako drugačije?

3. "Twilight". Da. Dobro ste pročitali.

4. Pošto se nisam dovoljno obrukala, evo dodajem na listu i čitanje novine "Daily Mail", koja je prepuna tračeva i intriga u svetu šou biznisa. Volim da čitam o "stranskim" zvezdama, domaće mi nisu dovoljno glamurozne niti zanimljive. Opet možete da me ubijete.

 
i 



 
5. Kolači, kolači, kolači!!!!

A, koja su vaša "grešna zadovoljsva"? Priznajte ako smete!

(fotke pinterest)

Francuskinje i umetnost života

Jedna od mojih omiljenih knjiga kojoj se rado vraćam svaki put kada osetim da preterujem u raznoraznim uživanjima (čitaj "hrani") je "Francuskinje se ne goje" od Mirej Žulijano ('French women don't get fat', Mireille Guiliano). Ne želim da prepričavam knjigu, već ono što bih volela da podelim sa vama je jedan lep članak sa sajta ove knjige koji sam pokušala da što verodostojnije prevedem. Mirej u tekstu priča u ime svih Francuskinja, koje su poznate ne samo po stilu i šarmu, već i po svojoj čuvenoj filozofiji uživanja u životu sa merom. Nadam se da ćete uživati:

Francuskinji je upravo njen um najjači zaštitni zid od gojenja, a čula su, naravno, portali  do uma. Uz pomoć njih mi upoznajemo svet oko nas: njegove ukuse, teksture, zvukove i mirise. Sve mi (misli na Francuskinje) na neki način praktikujemo "jogu" naših čula. Usresređujemo se na njih na isti način kao i na disanje u toku joge. Na ovaj način, izvaličimo ono najbolje iz iskustava, čak i onda kada je u pitanju hrana. Zadovoljstvo ove vrste je nešto što same sebi stvaramo. Suština umetnosti života (l’art de vivre) je traganje za životnim radostima (joie de vivre). To često izaziva ruganje od strane ljudi koji tvrde da je ono "isuviše buržujski", ali u suštini, naša potraga za zadovoljstvom ima malo veze sa društvenim statusom. Nama mnogo više znači odlazak na odmor nego kupovina novog auta i nikada se ne bi odrekle putovanja zbog tako nečega, sem u slučaju kada je to zaista neophodno. Radije ćemo izbrati  biti i osećati umesto imati u bilo koje doba.
Svako ko poseduje pet ljudskih čula može da ubere plodove njihovog izoštravanja. Šetnja na plaži, dodirivanje i mirisanje komada drveta, uživanje u sočnoj pomorandži, sve su to čulna iskustva kojih možemo postati mnogo svesniji ukoliko vežbamo.
Usresredite se na svako od njih: opišite ih u svojoj glavi, na svoj način, svojim jezikom i uskoro će svaki vaš trenutak biti ispunjeniji. Nikada se ne sme zaboraviti da mala iskustva mogu uz pomoć asocijacija i sećanja da probude u nama čitav niz emocija. One su povezane sa našim životnim iskustvima, kulturom i sredinom u kojoj živimo. Na ovaj način se možemo mnogo uspešnije odbraniti od nepoželjnih destruktivnih emocija.

Moram ovde da napravim pauzu, jer mi je pao na pamet najslikovitiji i verovatno najšarmantniji prikaz ove filozofije života Francuskinja koji je opisan scenom u filmu "Čudesna sudbina Amelije Pulen". Pogledajte i znaćete o čemu govorim.

"Malo", ali ne i beznačajno

Francuskinja će se uvek pobrinuti za to da časti sebe sa mnogo  petits riens, iliti sa mnogo "malih ništa" koja joj itekako mnogo znače. U francuskom jeziku postoje više reči koje znače "ugađati sebi": gâter, dorloter, bichonner, se chouchouter—ali ni jedna od tih reči ne povezujemo sa dekadencijom. Naprotiv, mi znamo da uživamo u životu na pravi način, od trenutka do trenutka, i ugađanje sebi nikako ne znači tražiti utehu u izobolju i preterivanju, a naročito ne u hrani. Ako nešto sebi uskraćujemo, to ne činimo da bi same sebe kaznile (samokažnjavanje nikada nije pravi put do blagostanja), jedina svrha uzdržavanja od nekih zadovoljstava je mogućnost da uživamo u nekim drugim stvarima i da time uspostavimo odgovarajuću ravnotežu. 

(Moj primer: Ukoliko Francuskinja želi da pojede dezert posle ručka, preskočiće hleb i poješće manje jela ne bi li kasnije uživala u svojoj omiljenoj poslastici).

Naravno, ono u čemu najčešće uživamo je hrana, tako da su nam osećanja kao što su krivica i greh kada je ona u pitanju potpuno strana .
Francuskinja će biranje svog popodnevnog kolača u poslastičari simpatično nazvati svojom "malom slabošću", petit péché mignon, ali ona to čini uz dozu ironije, jer samo u njenom, francuskom umu  greh može biti "malen" i "neodoljiv".

Francuskinja zna da nije strašno uživati u puteru, hlebu, vinu i crvenom mesu, jer je apsolutno svesna opasnosti njihovog preteranog konzumiranja. Najveća opasnost i strah za nju je gubitak užitka koji neminovan kada se u nečemu preteruje, a ona to majstorki izbegava.

Uživanje ne mora biti vezana za raskalašnost, dekadenciju, buržuje i bogataše. Uživanje je univerzalno i svima dostupno, ono se uči i vežba, a ko nas tome može bolje naučiti od Francuskinja?

(first and last photo from On my way, second from pinterest)