Tetka

Pre neki dan, dok sam seckala neke voćke u kuhinji, ne znam da li zbog svežeg vetrića koji je ljuljao krošnje limunovog drveta u dvorištu ili  zbog one jutarnje, zlatne svetolosti koja nežno nagoveštava jesen, mene uhvati neka neutešna  tuga i počeh da plačem potpuno zatečena i iznenađena naglom poplavom emocija.  Čega je to bilo vazduhu ne znam, ali u tom trenutku se setih moje tetke i toga koliko mi nedostaje. Ona je zdrava (koliko god je to moguće u njenim godinama) i živa, ali veoma, veoma daleko.
Kada sam bila dete, pored tate ona mi je bila najomiljenija ličnost na svetu. Za razliku od mame, ona me nikada nije grdila, nikada se nije ljutila na mene i  ispunjavala  je svaki moj hir. Dešavalo se da često nestanem iz dvorišta zgrade, moji bi me uspaničeno tražili, niko ne bi znao gde sam, sva bi se deca igrala ispred zgrade sem mene. Ispostavilo bi se posle izvesnog vremena  da sam se onako mala hrabro uputila pešaka do tetkine kuće. Ona je bila smeštena odmah pored pruge koja je prolazila pored Starog Groblja u Nišu. Podjednako su me intrigirali i vozovi i spomenici na groblju, a najviše sam se radovala svežem "Žitopekovom" hlebu premazanom margarinom i slatkom od višanja u tetkinoj kuhinji. Ustvari, ta poslastica je i bila razlog mog povremenog nestanka. I ne samo to, ja sam obožavala moju teta Miru! Ona bi odmah javila roditeljima gde sam, blagim glasom me molila da se sledeći put javim mami i tati, da me podseća na to kako su mogla kola da me zgaze ili da me,ne daj Bože, neko ukrade. Mene to nije ni zanimalo, oblizivala bih se ko gladno kučence i sa hlebom u ruci krenula da istražujem meni uvek iznova interesantnu tetkinu kuću. Znala sam takođe da će sve biti u redu ako krene mama da me grdi, jer tu je teta Mira da me brani.  Najviše sam volela da sedim za njenim trpezarijskim stolom i da zajedno slušamo Minimaksa na radiju. Smejale bi se, prepričavale njegove šale, koje ja većinu vremena nisam ni razumela, ali sam se svejedno smejala, ona bi verovatno razvlačila kore ili pravila salčiće i vanilice za moga teču,da budu gotove i vruće taman kada se vrati sa puta. Puštala bi i mene da joj pomažem, da izvlačim čašom kružiće za kolače ili da nespretno pokušavam da razvučem koru za pitu do uglova stola.  Bilo je tako zabavno! Svakog letnjeg raspusta sam provodila nekoliko dana kod nje. Vraćala bi se sa posla i posle ručka bismo sedele na terasi na stolicama na rasklapanje i jele dinju iliti "dinjče" kako je ona volela da kaže. Svaki put kada je jedem ja se setim nje. Zbog nje sam je i zavolela. Subotom i nedeljom bismo išle zajedno na pijacu, volela je da čavrlja sa prodavcima i da me "pokazuje": "Ovo je moje Dorče! Tetkina lepotica!".
Kada su se preselili u veću kuću, imala sam više soba, fijoka i ormana na raspologanju za radoznalo njuškanje . Do sobe "sa blagom" se stizalo dugačkim krivudavim stepenicama. Ajoj, čega je sve tu bilo!!!! Starih i novih bočica parfema,  nakit, šminka, raznobojni končići, dugmići, požutele slike iz mladosti. Volela sam da se kitim njenim perlama, svetlucavim broševima i da poziram pred ogledalom sa raskošnim purpurnim  šeširom na glavi, "ciganskim" maramama sa resicama i bordo cipelama sa ukrasnom šnalom na prstima. Nećete mi verovati, ali često sanjam tu magičnu kuću, verovatno podsvesno želim tamo da se vratim, u ono sobu gde sam se pretvarala da sam glamurozna i velika. Sanjam njenu ulicu, mene na biciklu, srećnu i slobodnu kako jurim nizbrdo i prolazim brzinom svetlosti pored Crkve Svetog Nikole i sve mi je lepo, isto kao nekada, samo mnogo lepše, nekako drugačije, kao da sam u samom Raju...

Zimski raspusti su bili čarobno bajkoviti. Dok su ona i teča bili na poslu (on je putovao i retko ga je bilo kod kuće) i brat na fakultetu, ja sam čitala moju lektiru, grickala doručak koji mi je ostavljala na stolu, gledala zimski program, naročito one opere i balete koje su stalno emitovali, umišljala sam da sam Snežna Kraljica u dvorcu na vrhu snežne planine, tumarala po hladnom hodniku i lizala sav prah šećer sa vanilica koje je tamo u ogromnoj vangli čuvala moja tetka . Jedva sam čekala da se vrati sa posla. Prepoznatljivo škripanje kapije i zvuk njenih štikli značilo je da je vreme  da se postavi sto i podgreje jelo. Dugo bismo mezile i pričale,  a posle ručka gledale zajedno televiziju, a ona bi gotovo uvek zadremala, zahrkala i smešno se trzala iz sna govoreći: "Dorče, će kuvamo kafu?". Ja bih dobila belu kafu ili čaj, neki keksić ili kolač "da se zasladimo".

Napolju bi obično vejao sneg, lepila bih se za staklo prozora i posmatrala pahulje kako polako prekrivaju dvorište. Dešavalo bi se da ponekad ujutru ustanem i da me pored prozora čeka Sneško Belić sa sve kapom, očima i osmehom. Ni dan danas ne znam ko se toliko trudio da me ujutru  iznenadi. Nikada nisam ni pitala. Ja sam verovala da se Sneško Belić nekim čudom tu stvorio samo zbog mene.
 Obožavala sam njenu peć na ugalj pored koje je stajao veliki i udoban trosed na kome sam uvek nešto čitala ili grickala. Na pećki bi se obično nešto krčkalo, peklo ili lagano kuvalo za sledeći dan. Uh, što sam volela njen paprikaš!
 Dok sam  odrastala moje posete su i dalje bile učestale, njeno jelo je uvek bilo ukusnije od maminog, a njen dom sam doživljavala kao  pravo sklonište kada god bi nešto zaškripilo.
Ona je bila prva osoba kod koje sam našla utočište zbog slomljenog srca, prva bi me pozvala posle svakog ispita, odmah sam je upoznala sam mojim momkom (danas mužem), prva bi me posetila kada bih se razbolela, prvo bih se njoj javila kada bi se vratila sa nekog dužeg putovanja.
Oduvek sam obožavala njen smisao za humor, pomalo sarkastičan i oštar. Bez dlaka na jeziku, ne ustručava se da izrazi svoje mišljenje ili negodovanje. Snažna, jaka, izdržljiva i trpeljiva, takva je uvek bila i ostala. Za sve je imala odgovor, za sve je postojao lek. Sećam se da sam joj se jednom požalila: "Teta Miro, baš sam nešto depresivna", a ona mi je odgovorila svojim pirotskim naglaskom i dobro poznatom oštrinom i snagom: "More, u'vati se u neki pos'o, pa da vidiš kako će prođe!".
I dan danas, kada god se osećam down, setim se njenih reči. Zaista, biti zauzet i zaokupljen nekim poslom je najbolji lek protiv tuge i nevolje, valjda je i zato ona toliko mnogo radila...
Često bi mi tata kada god bi nastala između nas neka rasprava u ljutnji prebacio: "Uh bre, sada ista kao ona tvoja teta Mira!". Za mene je to bio najveći kompliment! On me je grdio, a ja sam se ponosno šepurila!

I dan  danas, posle 8 godina boravka u Grčkoj meni strašno nedostaje mogućnost da krenem pešaka preko Čaira, preko pruge i dugačkih stepenica pored Česme i dođem do njene kuće, da se izjadam, našalim, isplačem, kada god za tim osetim potrebu. Zaista, osoba koja mi je najviše nedostajala svih ovih godina je upravo ona: moj saveznik, moja prijateljica, moja druga mama, moja tetka. Najveća mi je želja da me napokon poseti ovde u Grčkoj, da čavrljamo i da se smejemo kao nekada. Za sada jedino što mi je preostaje je da je pozovem telefon i čujem njen glas...dugo nisam...Mislim da će je to mnogo obradovati.

(mama, teta Mira u crvenom i ja u Grčkoj)

Današnja inspiracija- Švedska

Oduvek sam imala čudnu fascinaciju dalekim, hladnim i severnim zemljama. Možda je to zbog toga što sam nekako umislila da bi boravak u takvom okruženju smirio i zaledio moju uzavrelu i nervoznu slovensku krv. Kakva ironija! Živim u jednoj od najsunčanijih i najtoplijih zemalja u Evropi, ljudi mi bukvalno zavide na uživanju na suncu i pogledu na drveće pomorandži, a ja sanjam o ledom okovanim belim ulicama i hladnom, uzdržanom temperamentu Skandinavaca.

(Stereotipi su pomalo bezveze, zar ne?) Drama, sklonost ka galami i večiti sarkazam Grka čini mi se da mi ne prijaju, iako su mi sunce i toplota ove zemlje ugrejali dušu i učinili me srećnijom. Ipak, to me ne sprečava da često uživam u raznim vizuelnim đakonijama koje me inspirišu da sanjarim u ...skandinavskom stilu:

Moja skandinavska bajka se odigrava u crvenoj seoskoj kući sa belim prozorima. Zimi se sa njih pruža pogled na utaban i gust sneg,

a leti je ona okružena visokom zelenom travom, gustim krošnjama i divljim cvećem. Iza dvorišta i male poljane stoji jezero, duboko i hladno.

Dok se u daljini čuju veseli glasovi dece na obližnjem jezercetu, u rerni se peku mali, švedski hlebčići spremni za debeli sloj krem-sira i tanki list dimljenog lososa.

Na šporetu se krčkaju švedske ćufte u belom sosu zamirisane muškatnim oraščićem. To je za ručak.

Zidovi su prepuni ukrasnim tanjirima sa folklornim motivima,

tu je i "Mora" sat koji glasno podseća na prolaznost života,

krevet sa drvenom klupom, udobnim i nežno plavim jastucima, pogled na jezero i drveće.

Nosimo šarene kreacije Gudrun Sjödéns,

(Foto www.gudrunsjoden.com source Kurbits)

pijemo Söderblandning, vrelu mešavinu crnog čaja, tropskog voća i cveća iz veselih švedskih šoljica,


koje "razbijaju" melanholiju još jednog filma Ingmara Bergmana čiju poruku ne možemo shvatiti.


Kome treba avion, voz ili autobus!? Putujem i ovako, putem slika, filma, reči i ukusa. Svet mi je na dlanu: u tren oka sam bliža Vikinzima, sada sam na Božićnom vašaru u Stokholmu, sutra ću na pecanje u Norrbotten-u, a možda skoknem i do Göteborg muzeja. Evo je Liv Ullmann! Gleda me smrknuto i izgovara svoje čuvene reči iz "Jesenje sonate":

"Majka i ćerka-kakva užasna kombinacija emocija, konfuzije i destrukcije. Sve je moguće i sve će biti učinjeno u ime ljubavi i brige. Ćerka će naslediti povrede majke. Ćerka će patiti za neuspeh majke. Nesreća majke biće nesreća ćerke. To je kao da pupčana vrpca nikada nije prekinuta."

Ovo je baš depresivno. Uostalom, uvek će tu biti IKEA. Tamo je sve savršeno. I Švedsko.


(photos from pinterest)

Snežne uspomene

Sinoć je bilo užasno hladno ovde u Kozani, totalna suprotnost toploj, primorskoj zimi Peloponeza, koji mi je užasno nedostajao dok smo ruku pod ruku ja i moj dragi koračali uzbrdicom do centra grada. Razmazilo nas je sunce, pogled na drveće puno pomorandži i limuna, slani miris mora iz daljine, blage zime i duga, preduga leta. Ipak, shvatila sam upravo tada, dok me je hladan vetar šibao po licu i dok su mi trnule noge, ruke i uši, da odavno ja i on nismo išli ulicom tako čvrsto stisnuti jedno uz drugo. Zaista, to se nije desilo od kada smo se preselili u topliji kraj. Zaboravila sam na milinu koju pruža telo voljene osobe uz moje po ledenom vazduhu i okrutnoj zimi. Ustvari, prisetila sam se naših studentskih dana, šetnji po cičoj zimi Bulevarom, baš onako čvrsto stisnuti jedno uz drugo, ne osećajući ništa sem otkucaja naših srca dok smo topili led toplinom ljubavi govoreći u sebi "ništa mi više od ovoga ne treba, ništa", potpuno, kompletno, sto posto, ma hiljadu posto srećni!!!!

Setih se naše lude, mladalačke odluke da odemo u Nišku Banju i pijemo vino u snegom pokrivenom, starom amfiteatru, da bi zatim usred snežne vejavice krenuli do grada pešaka i onako premrzli jurili za autobusom shvativši koliko je ta ideja luda, naročito po takvom vremenu.
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....

Bila jednom jedna...

Nova godina, davne ne znam koje godine, znam samo da smo još uvek bili bezbrižni, laki kao vazduh, naivno se nadajući da će naša veselost i optimizam oterati privremeni mrak devedesetih. Kada bolje razmislim mislim da je to bio doček 1995. godine, nisam sigurna. Oni koji se prepoznaju u ovoj priči, neka mi jave...

Društvo od nas četiri musketara je rešilo da te davne devedeset i neke proslavimo doček Nove godine u mojoj kući nedaleko od Niša. Pozvani su bili i neki klinci iz komšiluka, koji očigledno nisu imali nigde drugde da provedu tu noć. Moje društvo iz grada, da bi došlo do moje kuće na brdu koja je stajala usamljeno među ogolelim drvećem i vinogradima posutim teškim i belim pokrivačem, moralo je da pešači oko 2 km od autobuske stanice.
Sigurna sam da sam za to veče spremila neke lepe đakonije, onoliko koliko su uslovi tada to dozvoljavali, ali čini mi se da je važio dogovor, ako se dobro sećam, da svako ponese nešto od kuće. U tim godinama ti je jelo poslednja i nebitna stavka, zar ne? Garderoba i šminka sporedna stvar. Mislilo se na muziku koju ćemo slušati, na film koji ćemo gledati, na šalu i smeh. Sve bi to započinjalo od trenutka kada bi se našli; trenutno kikotanje, blesavljenje i zadirkivanje, padanje na pod od smeha, osećaj čudne bliskosti...samo da budemo zajedno.
Ko bi pretpostavio da će veče početi u mraku? Da, u pravom pravcatom mraku; mislim na onaj koji je rezultat isključenja struje i neminovnih resktrikcija. Za Novu godinu? "Bože, koji sam ja maler? Reših i ja jednom da napravim žurku i oni nam isključiše struju!", o, da, bila sam duboko razočarana, osramoćena, tražeći u očima mojih prijatelja neki zračak optimizma i saosećanja, čak i žaljenje.
Najpre je nastala tišina u kojoj se moglo čuti umirujuće pucketanje drva u pećki, a zatim komešanje, psovanje, treskanje po nameštaju, "uh" i "oh" od zadatih udaraca, otvaranje fijoka, traženje sveća i šibica. I onda, kada sam pomislila da će se svi pokupiti i napustiti moj dom, ismejati moj neuspeli pokušaj da napravim žurku koju će pamtiti, desilo se nešto lepo, čudno, spontano: neki su posedali na debeli vuneni tepih ispred velikih staklenih vrata koja su gledala na dvorište posuto belim i orah nasred njega, drugi su se izvalili na mekani i stari trosed među jastucima. Sneg je svetlucao na mesečini, nebo je bilo mračno u divnom kontrastu sa srebrnim ispred nas, čuli su se komšijski psi i zvukovi u daljini, a mi, mi smo sedeli u tami ublaženoj tinjajućom svetlošću sveća. Vazduh je mirisao na sladunjavi vosak, Colu, cigarete i slane grickalice.
Neko od nas, malo stariji sa više iskustva i prilika za doživljaje, je krenuo da priča svoju šaljivu priču. Gromki smeh bi prekidao to pripovedanje, koje bi se posle nekog vremena pretvorilo u pravu ispovest, neočekivano otvaranje duše. Onda je neko drugi iz društva počeo obazrivo i neobavezno da se uključuje svojim dogodovštinama. Razmišljanja, priče, vicevi, ispovesti su se preplitale sa smehom, dobacivanjem, dvosmislenim, ali nevinim komentarima, pa opet smehom, novim doživljajima, sitnim raspravama, sve to sa trenutcima kratke tišine i pauze u kojima su nam lica zračila i oči gorele na crvenkastom svetlu sveća i onda bi ponovo jasno čuli pucketanje drvceta u peći i ubacili po neko da se ugrejemo. Da, vreme je brzo prošlo, dočekali smo Novu godinu u mraku, nastavili da se zabavljamo bez muzike, filma i praznih priča. Znam, sada znam, da su svi tajno priželjkivali da struja te noći ne dođe. Želeli smo da dočekamo jutro na način na koji je započelo veče: sakriveni u mraku, otkrivenih srca. Znali smo da u suprotnom ne bi primetili ni svetlucanje snega, ni usamljeni orah, ne bi čuli zvuk drva koji gori, ni lajanje pasa, ne bi čuli mrak, noć, otkucaje i ispovesti mladih duša. Ona "čudna povezanost" je postala divna, kao da smo podelili neku drevnu i skrivenu tajnu, kao da smo otkrili jedan novi svet; onaj u kome pričamo, onako izistinski, otvoreno, bezbedni pod maskom mraka koji nas štiti od preterane ranjivosti.
Jutro je svanulo, polako i oprezno, sneg i orah su još uvek bili tu, ovog puta okupani lenjim, jutarnjim suncem.
Zajedno smo pokupili čaše, tanjire, očistili mrve, namestili trosed, ispravili tepih i moji drugari su krenuli u jutro niz moje brdo prema gradu, mašući i pozdravljajući me: "Super mi je bilo, majke mi", na poznato detinjasti način su mi dobacili i znala sam da to iskreno misle.

Godinama kasnije, kada bi se očekivalo da su ti isti ljudi u međuvremenu dočekali mnoge Nove godine na lepši, glamurozniji, svetlucaviji i bučniji način, oni su mi priznali da im nikada ni jedna nije bila toliko lepa kao ta tiha Nova godina provedena u mraku gledajući na snežno dvorište. Iako mi je to priznanje bilo neverovatno, zaista, bilo mi je veoma drago. Prosto sam bila ponosna, kao da sam ja nečim doprinela. Jedno sada znam, a to je da njihove tople reči i nostalgično sećanje na tu noć pokazuju na najočigledniji način pravu, istinsku ljudsku potrebu za bliskošću, za tišinom u burnom i bučnom svetu, za otvaranjem duše i iskrenošću. Vremenom se ta potreba potisne negde duboko u neki ćošak našeg uma, zatrpa se drugim površnim željama, navikama i potrebama koje nas samo udaljavaju jedne od drugih. Nisu samo u pitanju razna okupljanja i slavlja, već i u svakodnevom životu, više vremena provodimo zureći u TV živeći tuđe, veštački ulepšane živote i ispred kompjutera gde elektronski, putem raznih znakova i smajlića izražavamo naše emocije. Ni sama ne pamtim kada sam poslednji put nekome lično, lice u lice otvorila dušu, dobro se isplakala ili od srca nasmejala. Oh, sa kakvom setom se sećam one noći među ozarenim licima pod svetlošću sveća! I kakva je moja radost zbog toga što je, sigurna sam, ljudi sa kojima sada više nisam u kontaktu još uvek dobro pamte.
Čini mi se da nam u životu manje treba raskošnih dočeka na okićenom trgu negde u Parizu od onih dugih, zimskih, smisaonih, punih priča i ispovesti noći, gde postajemo bliži i to zauvek, bez obzira na daljinu i godine koje će nas možda razdvojiti.