Prvi dan maja pod suncem Peloponeza i jedna zalutala užina

Srećni četvrtak

Dani iza mene u rečima i slikama:

procvetalo drveće pomorandži, slatki, opijajući miris pravo iz raja,

milina, divota, moja lavanda, menta, bosiljak i origano u saksijama, srećna sam, tepam im i milujem ih, šarene prostirke na terasi,

teški limuni koji vise sa drveta, penjem se na merdevine, berem ih i skupljam one koji su pali,mesim mekane i slatke tsoureki

zamirisan mastihom sa ostrva Hios i mahlepijem,

vrela kafa ili jak, engleski čaj, čisti prozori, umirisane zavese, ja i moj muž napokon "radimo" nešto zajedno-gledamo Downton Abbey i stičemo opasnu zavisnost od serije,

moja šarena  "mramorna" jaja

putovanje na sever, more i zelenilo, jedna reka, pa grčka brda, jagode i pomorandže na prodaju pored puta u velikim gajbama,

Crkva, tamjan, Hristos Voskrese dočekujući jutro, mirni, puni ljubavi Vladika Andreas koji mi ponovo puni srce nadom, familija, hrana, smeh, ljubav, kraj posta, jagnjetina, belo, hladno vino, čizkejk i čokoladna torta, ležem da spavam, otvaram prozor da slušam slavuje, bude me noću i srećna sam, drugačija vegetacija, drugi mirisi, zeleni i cvetniji, jorgovan u dvorištu,

želja za ravnotežom, za mirom, oslobađanje od gorčine i ljutnje, nove Pepe Jeans patikice za špartanje,

film Before Midnight

i lepa Mesinija, želja da je ponovo obiđem, da se kupam u njenim vodama i leškarim na njenim plažama,da sedim ispod neke masline u hladu, u haljini sa tufnicama i udobnim sandalama, uzo, mezetluk, prijatelji, deca koja trčkaraju i vrište od radosti,

kolači sa limunom koje pravim za svekrvu, jer ih mnogo voli,

šetnja  u parku u rodnom gradu moga muža među fontanama i lavandom, priroda, tetke, bake, stričevi i komšije, ogromni sladoledi, ledena mućkana kafa, galama, grčka strastvenost i dramatičnost, žudnja da se vratim kući, svom miru, rutini i tišini, put nazad, kiša na putu, gromovi i munje, pauza-Ikea: švedske ćuftice u restoranu, kupujem novu lampu za dnevnu sobu

činiju za ogromantne salate,

i posudu za zalivanje 

duga vožnja, napokon kod kuće, moj krevet, kupatilo i kuhinja, buđenje, jutro i tek kupljena, sveža kafa, sve novo, a poznato, nekako veće i lepše, naše, sunčano i blještavo, mirišu biljke na terasi i procvetala ruža,  sunce mi je nekako žutije i svetlije, boje jače i živopisnije, kupujem hleb, paradajz, krastavac, parmezan, kuvam testeninu sa jajima i tunjevinom za ručak, seckam kapare i cedim limun, lagano je i fino,

mutim jaja, puter, topim čokoladu, udobnost, komfor, toplina, pravim mramorni kolač za decu, ja pijem kafu, a devojčice mleko i uživamo, dom

pronalazim ovu fotografiju i topim se, 

(source)

pomalo sanjarim da živim ovde

(source)

ponovo sam kući, a to je najvažnije... 

Komentari

 Počela sam da sumnjam da su ljudi ljubomorni na moj ten, jer ne mogu drugačije da objasnim njihove sve učestalije komentare naročito sada kada je leto praktično počelo:" Evo prilike da malo dobiješ boju" ili "Jao, kako si bela, idi malo do plaže", itd. Njihove reči tumačim kao kompliment ili samo zapažanje, čuđenje nad tako "retkom" pojavom kao što je svetli ten (pa, mislim stvarno, ima li ičeg neobičnijeg na ovom svetu od bele kože?), jer mi je zaista nezamislivo da neko može tako otvoreno da izrazi "gađenje" prema ovom "fenomenu". Znači, verovatno komentari nisu zlonamerni. S druge strane pomislim da možda zaista smatraju da je  ružno imati belu kožu, da svetli ten smatraju manom, nečim što meni predstavlja veliki problem, žaljenje ili razlog da budem samosvesna, pa se stoga ne mogu obuzdati niti suzdržati od komentarisanja, ali ako je tako, da li bi im moje skretanje pažnje na njihove "mane" u sličnom tonu tipa: "Jao, baš si se ugojila, idi malo do teretane", ili "Stiže leto, evo pruža ti se prilika da smršaš" smetalo? 

Ljudi konstantno komentarišu kilažu moga muža, trljaju  ga po stomaku cerekajući se kao hijene. Njemu to smeta, kao i meni, on to ne može da razume, jer mu nikada ne bi palo na pamet da komentariše na primer nečiju proređenu kosu, jer smatra da bi to dotičnu osobu povredilo. Pitam se šta bi se desilo kada bih ja napravila eksperiment i dozvolila sebi da kažem sve ono što mislim o nečijem izgledu,a da pritom to uopšte ne učinim sa namerom da uvredim, već samo da konstatujem ono što je očigledno. Pa smetalo bi, zato što je komentarisanje tuđeg fizičkog izgleda ružno i veoma škakljivo i zato što nikada ne znaš kako će onaj kome je komentar upućen reagovati. Ponekad i samoi glasno zapažanje očiglednog može nekoga da povredi. Evo, ja na primer nisam nikada obraćala pažnju na moj ten sve dok mi neko drugi nije skrenuo pažnju na njega. U suštini, smatram da nismo mi krivi za sopstvenu samosvest, ako za to nisu krivi naši drugari iz razreda, komšiluka ili roditelji, onda će to sasvim sigurno biti mediji i njhovo konstantno ispiranje mozga  o onome šta je zdravo, lepo i prihvatljivo. Ljudi su ovce i mediji to dobro znaju. 

Ja stvarno želim da mislim da ljudi to ne rade iz zle namere već iz čiste bezobzirnosti i pre svega zbog toga što su pod uticajem stereotipa da je jedino preplanula koža lepa i privlačna. Ipak, njihovi komentari me stvarno zbunjuju, jer ne mogu da razumem šta ih motiviše da se tako ponašaju: da li je u pitanju glupost ili zlonamernost? Odavno su prestali da me povređuju tuđi komentari i da na mene utiču, međutim ja i dan danas ne mogu da shvatim zašto to rade i vrlo često ne znam kako da im odgovorim. Danas sam ponovo dok sam čekala stariju kćer sa grupom mama ispred škole morala da "istrpim" komentare na račun mog belog tena, što mi nije smetalo, samo me je eto opet zbunilo i ostavilo bez teksta. U pomoć mi je priskočio otac jedne od devojčica primetivši moju zatečenost: "I moja ćerka je bela kao sneg. Vas dve ste kao dve Snežane bez sedam patuljaka." Ja sam to doživela kao kompliment i jedan prijatan način da se skrene pažnja na nešto što možda jeste pomalo neobično za  neke ljude.

Volela bih da čujem vaše mišljenje na ovu temu? Da li postoje ljudi u vašem okruženju koji komentarišu neku vašu fizičku karakteristiku?  Da li vam to smeta? Kakva su vaša iskustva? Kako vi objašnjavate takvo ponašanje?

Tu sam...

Pre jedno desetak dana probudila sam se ujutru sa željom da više nikada ne upalim računar. Verovatno je u meni došlo do prezasićenja od interneta, pisanja, čitanja, prerađivanja fotografija. Moja glava je bila prepuna informacija, inspiracija, želja, toliko da su prosto vrištale u meni, a ja od njih nisam uspevala da čujem samu sebe, moje prave, istinske želje i potrebe. Bila sam puna planova, svašta sam htela da uradim, ali nikako nisam uspevala da te planove sprovedem u delo. I tako, kaš što rekoh, jednog jutra reših da je sa tim gotovo. Potpuno sam se posvetila stvarima koje sam dugo odlagala ili sam jednostavno na njih zaboravljala. Naš dom polako, polako liči na onaj dom koji sam zamišljala: sa puno prostora za igru, bez suvišnih stvari. Za poslednjih deset dana sam puno toga postigla i puno toga me čeka. Provodim mnogo više vremena sa decom, primećujem čak i da su mnogo srećnija.  Neću mnogo detaljisati oko toga šta radim i kako mi prolaze dani, to ostavljam za neki drugi put. Reći ću vam samo da sam srećnija, spokojnija, prisutnija, mada umornija, ali to mi ne smeta. Jednostavno...slušam moj unutrašnji glas i živim onako kako me on vodi. To je prilično oslobađajući osećaj. Za sada, želim samo da vam se javim, da vam kažem da ću se uskoro vratiti blogu čim se neke stvari u meni iskristališu. Evo prilike da vas malo častim ovako putem interneta kolačićima koje sam napravila za društvo u školi za kćerkicim 9. rođendan. Trenutno pokušavam da organizujem žurku iznenađenja za nju, ne znam koliko će mi uspeti da to sakrijem od nje, u tome mi pomažu i ostale mame koje za sada uspešno kriju tu informaciju od svoje dece. Teže je nego što sam mislila, ali nadam se da će se sav moj trud na kraju isplatiti.

Puno vas ljubim i pozdravljam do sledećeg puta...

Savršeni život

 Tiger in a Jar čine Matt i Julie Walker, bračni par, kreativni duo, talentovani snimatelji, majstori kamere, svetla, ambijenta koji stoje iza prelepih kratkih filmova koji su me zauvek osvojili.  Eterično osvetljenje, magična muzika, mekoća, smisao za pričanje jednostavnih priča koje uz pomoć njihovog talenta postaju bajke. Njihovi filmovi su veoma kratki, ali puni lepote. Delim sa vama dva filmčića koji mi se najviše sviđaju i beskrajno inspirišu. Oba su vezana za hranu.

Prvi pokazuje proces pripreme jednostavne italijanske gozbe i uživanje u njoj uz svetlost sveća sa prijateljima. Ne znam, meni je to mnogo lepo i inspirativno:

Cooking with Bella Cucina from Bella Cucina on Vimeo.

Drugi je takođe vezan za hranu, ali on pokazuje njen put od života u zemlji na prelepoj porodičnoj farmi do trpezarijskog stola. Ja sam apsolutno zaljubljena u ideju života na divotnoj farmi sa životinjama, među voćem i povrćem i njihove pripreme u prostranoj i sunčanoj kuhinji:

fig + fauna from tiger in a jar on Vimeo.

Ako bi mi neko tražio da opišem trenutak apsolutne srećne sasvim sigurno bi to bila sledeća scena:

„Ja sa nekih 7-8 godina sedim na krevetu u garaži još uvek nedovršene kuće na selu. Tada smo to mesto popularno zvali "plac". Tu je tata zasadio mlade voćke, a mama je bila zadužena za povrtnjak. Ona je upravo ubrala boraniju iz bašte, pere ga i seče na pola, maslac se greje na rešo-šporetu, širi se miris belog luka. Gledam u brdo prekoputa. U to vreme još uvek nisu bile izgrađene kuće koje su kasnije krile pogled na daleke vinograde i voćnake iza kojih je živeo užurbani i bučni grad Niš. Ona povremeno baca pogled na brdo, uzdahne, nešto pevuši istovremeno  mešajući boraniju dok ne krene da se cakli od kremaste masnoće maslaca. Srećna je. Seče hleb i pažljivo reže slatki paradajz koji je sama uzgajila. Pred sam kraj kuvanja, grabi  svežu vezu peršuna i secka ga direktno u jelo, stavlja šerpu na sto, sipa boraniju u tanjire.
 „Jedi, boranija je ukusna kao puter“. I zaista, ta mamina boranija  prosto se topi u ustima onako žuta prošarana zelenim peršunom. Ja, iako sam mala, dobro razumem mamino zadovoljstvo zbog toga što je pripremila nešto što je sama gajila, zalivala, negovala sa toliko ljubavi i pažnje. Volim miris vlažne zemlje i sunca koja je polako suši i hrani. Učestvujem u njenoj sreći kada god bi spazile da se od malih zelenih plodova stvorio zreli i slatki paradajz, zajedno punimo vanglu dugačkom, žutom boranijom i tražimo jagode sakrivene ispod guste trave.

Godinama sam se vraćala u prošlost i taj trenutak. Pitala sam se često: zašto bi mi se ti momenti vraćali svaki put kada bih mislila o sreći? Odgovor je postepeno dolazio i na kraju mi se iskristalizovao da "za sreću nije mnogo potrebno", treba ti:

~ jednostavna sredina: odsustvo preteranog komfora i nepotrebnog luksuza.
~ skromno pripremljeni sveži obroci.
~ neko kome ćeš da kuvaš.
~ nekoga da voliš.
~ da budeš okružen prirodom.
~ da imaš kontakt sa zemljom i životinjama.
Koga su do sada usrećili kompjuteri, facebook, televizija i otuđivanje od prirode? Ovaj moderan način života nas čini da postajemo sve manje i manje osetljivi i srećni, a sve ono što odstupa od jednostavnog i prirodnog sasvim izvesno dovodi do propadanja i nesreće.

Naravno, potpuno sam svesna toga da većina ne zamišlja ovako svoj "savršen život" . Ono što je meni lepo nekom drugom je neshvatljivo, ali da li je zaista to bitno? Nije. Bitno je to da polako shvatam šta mi je sve vreme nedostajalo i zašto toliko često, do sada sasvim neobjašnjivo, sanjam tu garažu, sebe na krevetu sa cvetnim pokrivačem, moju mamu i tanjir puteraste boranije.

Mala misija u okviru velike misije "Pojednostaviti život"

Mislim da su već i ptičice na grani naučile da je jedan od mojih najvećih trenutnih  životnih ciljeva pojednostaviti život. Želim da naučim da živim jednostavno, bez gomile stvari i predmeta, da svoje potrebe svedem na minimum.

Manje je više...

Recimo da sam sa sprovođenjem te misije u delo krenula odmah nakon što sam donela tu odluku, ali moram da priznam da je to mnogo teže ostvariti nego što sam mislila. Količina nagomilanih stvari u kući, po fijokama i ormanima me većinom vremena čine da se osećam kao da se gušim. Ja znam da sam u duši  neostvareni minimalista, ali eto, moj muž nije. Ja ću kupiti na primer jedan šampon, a on će kupiti tri, ja ću kupiti jednu čokoladu, a on pet, ja ću kupiti pet para novog veša, on će kupiti deset. Njemu nije dovoljan jedan računar u kući, već tri. Voli da pravi kolekcije, da skuplja, da ima, da kupuje,  mnogo je više potrošački raspoložen od mene. Ja sam uvek ta koja pokušava da ga odvrati od neke kupovine ili nepotrebnog troška. Nemojte me pogrešno razumeti-on nije ništa nalik onim jadnim ljudima u emisiji "Živi zatrpani" na TLC kanalu. Taman posla! Ponekad mi se čini da su naše jedine (doduše retke) rasprave upravo one u vezi sa tim "problemom". Ja hoću manje, on hoće više.

I tako, napokon smo se dogovorili i složili da ću ja taj deo našeg života preuzeti na sebe. On se neće mešati niti uticati na mene. Jedini njegov zadatak je da prebaci sve filmove sa jedno zilion CD-a na HDD, a ostalo preuzimam ja.

Odakle da počnem? Prvo treba utvrditi željene ciljeve:

•  nemati dug i uštedeti novac
•  manje stresa i više zdravlja
•  manje stvari i više vremena
•  manje obaveza i više uživanja.

a s obzirom da je to jako dug proces koji zahteva mnogo rada, dobru strategiju i disciplinu trebaće mi puno vremena da sve to ostvarim onako kako sam zamislila. Ipak, ukoliko sebi zacrtam određene male misije svakodnevni rezultati će doprineti približivanju konačnom cilju ili ciljevima, a s obzirom da se te misije mogu odmah ostvariti onda ću se u samom startu osećati dobro zbog postignutog rezultata ma koliko on bio mali. Kako?

Mala misija- 5 stvari za 10 minuta

Za ovu misiju je potrebno samo 10 minuta. Otišla sam do ormana i iz njega izvadila 5 odevnih predmeta koje nisam obukla NI JEDNOM u poslednjih 6 meseci do godinu dana. Stavila sam ih u kesu koju sam smestila pored izlaznih vrata iz stana kako bih je ponela sam sobom na izlasku iz kuće. Međutim, ja sam uzela zalet i napunila još 3 kese dok sam neke bluze koje su mi male dala mami, takođe sam joj poklonila jedan džemperić,  plus jednu jaknu i jedan blejzer. Moj orman je počeo lakše da "diše", a Boga mi, i ja! Mami super stoje, a ja sam super srećna! Nije mi žao stvari:
1.  zbog toga sam ih kupila "na gomili" za malo para.
2. zbog toga što sam ih dobila od nekoga kome nisu trebale.
3. zbog toga što ih imam već puno godina.
4.  zbog toga nikada ih nisam obukla ili sam to učinila vrlo retko.

i najvažnije
5. zbog toga što sam ih u međuvremenu zamenila stvarima koje su nove i koje rado nosim.

Ovo je moj prvi korak (dobro, možda drugi) ka jednoj većoj misiji koja se zove

Pojednostaviti Garderobu
Ukratko ću objasniti "proces". Svaki put kada se smenjuju godišnja doba ja obično napravim reviziju stvari. Međutim, ona se uglavnom svede na "sipanje iz šupljeg u prazno" što znači da većinu stvari zadržim iako ih kasnije uopšte i ne nosim. Jedini način da uradim nešto što će izroditi nekim plodom je sledeće:

treba izvaditi sve stvari iz ormana, staviti ih na krevet (tako ću biti u obavezi da ih do kraja dana sredim), isprazniti fijoke i dobro razmisliti o tome koliko je novca potrošeno na određeni odevni predmet i koliko prostora zauzima u ormanu, a zatim treba sebi postaviti sledeća pitanja:

•  Da li mi je taman? Ne kroz godinu dana ili kada smršam, nego SADA, da li mi je SADA taman?
• Da li mi se baš sviđa?
• Da li je u dobrom stanju?
• Da li se uklapa u filozofiju "manje je više"?

Ako odgovor na sva četiri pitanja bude "da", onda ću taj odevni predmet zadržati, a ako nije onda: bye-bye!

Inače, jako mi privlačno zvuči jedan projekat koji kruži blogosferom, a koji se zove "Projekat 333". Naime, izazov je sledeći: treba za jednu sezonu ( na primer prolećnu) izabrati od celokupne garderobe samo 33 odevna predmeta koja ćete nositi u naredna 3 meseca koliko traje određeno godišnje doba. U ta 33 predmeta se ne uključuju veš ili čarape, ali se uključuju ukrasni odevni predmeti kao što su nakit, šeširi, marame ili cipele. Kada to učinite, ostalu garderobu treba spakovati i skloniti. Imate pravo da nosite samo one odevne predmete koje ste odvojili.
Hmmm, meni to zvuči  teško, ali moram da priznam da ću makar pokušati. Naravno, o tome ću pisati na blogu kada dođe vreme.

Za sada sam zadovoljna mojim napretkom i nadam se da ću istrajati u mojoj odluci da živim jednostavnije u što jednostavnijem  okruženju.

Magično

Iskrenost. Hoćete iskrenost? E pa, ovako. Želim da mi se desi nešto magično. Želim da ta čarobnost bude toliko čarobna da nije ni važno hoće li trajati samo dan ili dva zato što će mi biti toliko mnogo lepo da će me to pratiti celoga života, grejati u hladnim noćima i činiti da kažem: eto, i to sam doživela.
Mnogo tražim, zar ne? A, šta to može biti? Nemam pojma. Recimo da mi je dosadila moja udobna i sigurna (relativno) svakodnevnica.
Zar udaja za ljubav mog života nije magična? Zar rođenje moje lepe i zdrave dece nije magija? Zar svako jutarnje svitanje, svetlucanje mesečine na površini mora i sladoled od vanile nisu magični? Jesu. Itekako jesu.

Ja sam malo umorna od traženja čarobnosti u malim stvarima. Umorna sam malo od gledanja na svet kroz roze naočare. Umorna sam od sanjarenja i traženja. Ne, ja se ne žalim, samo vam kažem. Zar se vi niste umorili?

Zašto nam nešto lepo i magično jednostavno ne zakuca na vrata? Zašto se jednostano nešto ne desi bez našeg truda, traženja i pokušavanja? Stvarno nisam sigurna da li možete da razumete...I još manje sam sigurna da je to moguće.

Ako tražimo sreću van našeg srca moramo biti spremni na to da je nikada nećemo naći. Međutim, ja ovde ne govorim o sreći... govorim o trenutcima apsolutnog ushićenja, govorim o onom čudnom treperajućem osećaju u stomaku, mislim na "umiranje od miline" ...makar na sekund, na tren. Teško je to objasniti.


A, do tada...


~ šetajući u parkiću sa ćerkicom slušale smo ptice kako magično  pevaju i gledale ih kako proliću iznad naše glave. ~

~ isekla sam bananu i prelila je slatkim, kondenzovanim mlekom i davila se u savršenoj, grešnoj, magičnoj kremoći.

~ na putu do Elenine škole magično i blistavo sunce me je nežno milovalo i izmamilo moje prve pege.

~ šetala sam sa mužem ulicama grada u  magičnoj noći Punog Meseca.

~ trener je pohvalio moj napredak i rekao mi "bravo!". bio je to magičan momenat.

~ otkrila sam magične Girl Crisis.

~ godinama sam zamišljala moju savršenu kuhinju, sa velikim vratima sa kojima se izlazi u dvorište puno zelenila i cveća i slučajno naletela na ovu fotografiju. pravi pravcati deja vu. nešto što sam veće negde videla u mom snu. bilo je magično.

~ cveće u vazi na prozoru koje je Elpida ubrala u parkiću. njene, male, magične ručice...

~ magična osam sata sna. bez prekida.

~ mamina magična salata od zelene salate, crvenog kupusa, šargerepe i luka...


Ćiri-bu, ćiri-ba...

Srećni januar

Ako izostavimo stomačni grip i prehlade koje su odležale obe moje kćeri, ružno, kišovito i hladno vreme, neprijatnosti finansijske i lične prirode, ovaj mesec januar i nije bio toliko loš.
Srećna sam, jer sam neke moje odluke od letos ovog meseca sprovela u delo. Više brinem za svoje zdravlje i zdravlje moje porodice: unela sam neke promene u našoj  ishrani (to je proces koji traje), aktivniji smo fizički, a generalno učimo da živimo skromnije, mirnije i jednostavnije. Ne mogu reći da nas trenutna osetna kriza u Grčkoj nije na neki način primorala na to, ali da budem potpuno iskrena sa vama ta žudnja za jednostavnošću u meni tinja već duže vreme.
Ovaj mesec je bio veoma značajan za mene u fizičkom pogledu. Moji kickboxing treninzi su me pretvorili u drugu osobu: fizički jaču, optimističniju, a izazovi koje nosi ovaj sport me čini neobično uzbuđenom, a manje uplašenom. Od sebe očekujem više i bolje. Znala sam da sport i fizička aktivnost tome doprinose, ali eto, nikada do sada nisam mogla u to lično da se uverim. Ma, moram da vam se pohvalim! Počeli su da mi se naziru trbušnjaci, guza je čvršća, noge oblikovanije, a ja sam mnogo, mnogo srećnija. Čak sam i promenila frizuru! Opet.

Sada ću malo praviti pametna ako mi dozvolite: ženske, krenite ne neki sport (ako već niste), jer to će vam promeniti život!

Već skoro dve nedelje se osećam kao na godišnjem odmoru-tu mi je mama. Uživamo u njenim supicama, čorbicama i salatama za koje je majstor. Njenom polu-vegetarijanskom kuhinjom nas polako "dovodi u red", a palačinke, krofnice i štrudlice su rezervisane isključivo za decu. Njena štedljivost, kreativnost u kuhinji, ta njena sposobnost da ni od čega stvori nešto me je veoma inspirisala, a najviše mi je ukazalo na neke greške koja ja kao domaćica pravim. Čovek uči dok je živ, a od koga ćeš naučiti više ako ne od svoje mame?

Januar je bio pun druženja, dešavanja, sklapanja nekih novih poznanstava, raskidanja starih odnosa. Naizmenično sam gubila veru u ljude  i ponovo je vraćala. Neki ljudi su me razočarali i svojim postupcima duboko uvredili, a onda s druge strane neki drugi mi toliko povrate veru u ljudskost i dobrotu da mi dođe da poletim. Takav je život, takvi su ljudi. Izgleda da ne treba od njih imati prevelika očekivanja. I treba opraštati, jer se tako skida veliki teret sa leđa...i srca. Takođe sam shvatila da neki ljudi ne mogu ostati u našim životima zauvek. Oni se pojave onda kada od njih nešto moramo da naučimo, možda su poslati u naš život zbog neke svrhe, a onda onako kako su došli oni tako i odu. Tiho i neprimetno. Ponekad je to bolno, a ponekad osećaš kao da je to nešto neminovno, prirodno, spontano i da tako mora biti. Jesam li vas sada skroz zbunila?
Ovog meseca sa skoro da uopšte nisam gledala TV, nisam ni čitala niti sebe preterano mentalno zamarala. Mislim da je to neka faza, ali stvarno se nadam da jeste, barem što se čitanja tiče.
Interesuju me ljudi, njihove priče, od najtrivijalnijeg susreta sa nekim pravim veliki događaj. Sve mi je interesantno, svi imaju nešto da kažu što vredi saslušati, želim da naučim, čujem, da se smejem i plačem zajedno sa njima. Ne želim o tome da čitam. Želim sve da vidim  svojim očima. Volela bih da su i ostali ljudi takvi i da je ta radoznalost uzajmna. O, kakav bi to divan svet bio!

Puno šetam po gradu, pijemo kafu pod retkim zracima sunca negde u nekoj bašti u centru, šminkam se, brinem o sebi, pomažem mužu u poslu, radoznala sam, čudno uznemirena nekom preteranom energijom koju posedujem, ne kuvam, samo jedem maminu hranu, brišem prozore i povremeno usisam, brinem o deci, češljamo se, friziramo i doterujemo,  puno razmišljam, sekiram se i brinem, pokušavam vešto to da sakrijem, smejem se i tešim druge, pružam im snagu i iz njih crpem svoju. Ne sme niko da vidi da iznutra vrištim.


Moja internet prijateljica Anđela, koja je inače jedna veoma inspiritavna i brilijantna osoba mi je pre neki dan rekla nešto veoma pametno putem ove fotkice:

Kakva genijalna misao, ali ipak tako zastrašujuća...I onda sam počela da se pitam: da li imam hrabrosti da budem ono što istinski jesam  pred drugim ljudima? Šta radim kada sam sama i kada niko me ne gleda? A, kakva sam ja kada sam sama i kada me niko ne gleda?
~ nespretna.
~ raspevana.
~ živim u snovima.
~ zaljubljena.
~ uplašena.
~ nesigurna u sebe.
~ nespokojna ("restless"...kako volim tu reč na engleskom).
~ čeznem za nečim, za nekim.
~ pišem ili čitam.
~ sanjam, smišljam, planiram.
~ razgovaram sa Bogom.
~ malo se smejem, a najviše plačem.
~ razmišljam o svojim greškama i greškama drugih.
~ mrzim ih, pa im onda opraštam.
~ mrzim sebe, pa onda i sebi oprostim.
~ razmišljam o prošlosti, o propuštenim šansama.
~ razmišljam o novim šansama, tu je strah, ali i ushićenje.
~ opet pokušavam da oprostim, nekome, nešto, a najviše sebi.
~ kinjim sebe, kritikujem i zahtevam više.

Pred drugima sam: nasmejana, zbijam šale, niko ne vidi ono što mi je u duši, niko ne vidi moj nespokoj, ne zna  za moje snove, neko tamo nema pojma da sam ga/je u privatnosti moje sobe pre nekoliko trenutaka osuđivala, psovala i mrzela u sebi i pamtila svaku uvredu i nepravdu, a kako da pretpostavi kada se sada i ovde ljubazno smejem, pa sva sam uslužna i fina? Jesam li licemer, jesam li dvolična? Ne, mene je strah od ljudi i njihovih reakcija. Nikada niko ne sme da sazna ništa o mom slomljenom srcu ili razočarenju. Bolje da se smeškam. Niko ne zna da sebe krivim za mnogo toga, a pred drugima se pravim da više nije ni važno, da sve držim pod kontrolom. Nije me strah, ja to mogu, ja sam jaka. Meni niko ne treba. Sve mogu sama. Nisam umorna. Naravno da mogu. Nema problema. Nije važno.

I onda...onda sam rešila da se pomirim sa mojom Unutrašnjom Kučkom, više se ne plašim da je pozovem u pomoć, manje mi je važno šta će drugi misliti ako otvoreno izrazim negodovanje ili ako im se otvoreno suprostavim. OK, važno mi je. I dalje sam kukavica. Međutim, sada kada sam uspela da izvedem levi low kick i da udaram boksersku vreću sve jače i jače, mislim da mogu sve. Mogu manje da budem kukavica. Radim na tome. Vežbam. Na kraju neću više da se plašim. Biću hrabra.


Sve u svemu-januar stvarno nije bio toliko loš. Možda malo konfuzan, intenzivan i lud, ali loš? To nikako.

Kakav je bio vaš januar? Razmislite o tome kakvi ste vi...kada vas niko ne gleda.

45 +5 životnih lekcija Redžine Bret

Redžina Bret je poznata i veoma čitana kolumnistkinja u novinama "The Plan Dealer". Njenih 45 životnih lekcija koje su objavljenje su najčitanija kolumna koju je ikada napisala. U međuvremenu je dodala još pet lekcija sa kojima "tek mora da se saživi", kako sama kaže.

1. Život nije fer, ali je zato lep.
2. Kada ste u nedoumici samo učinite sledeći mali korak.
3. Život je isuviše kratak da bi ga proćerdali mrzeći sve i svakoga.
4. Ne shvatajte sebe toliko ozbiljno, ionako to niko drugi ne čini.
5. Plaćajte vašu kreditnu karticu svakoga meseca.
6. Ne morate pobediti u raspravi. Složite se u tome da se ne slažete.
7. Isplačite se sa nekim. To ima veću isceljujuću moć od plakanja u samoći.
8. OK je biti ljut na Boga. On to može podneti.
9. Štedite za penziju počevši od prve plate.
10. Što se tiče čokolade, svaki otpor je uzaludan.
11. Pomirite se sa prošlošću da vam ne bi zeznula sadašnjost.
12. Sasvim je OK dozvoliti da vas deca vide kako plačete.
13. Ne upoređujte se sa drugima. Nemate pojma kako je njima.
14. Ako veza mora biti tajna, onda ne smete biti u njoj.
15. Sve se može promeniti u treptaju oka, ali ne brinite-Bog nikada ne trepće.
16. Život je isuviše kratak za samosažaljevanje. Budite zauzeti životom ili zauzeti umiranjem.
17. Sve možete prevazići ako se usresredite na sadašnjost.
18. Pisac piše. Ako želite biti pisac onda pišite.
19. Nikada nije kasno imati srećno detinjstvo, ali to kakvo će ovo drugo biti zavisi od vas i nikoga drugog.
20. Što se tiče jurenja za onim što volite u životu, nikada ne prihvatajte "ne" kao odgovor.
21. Palite sveće, koristite finu posteljinu, nosite lep veš. Ne čuvajte ih za specijalne prilike. Danas je specijalna prilika.
22. Detaljno se pripremite, a onda se prepustite.
23. Budite ekscentrični sada. Ne čekajte starost da biste nosili ljubičastu boju.
24. Najvažniji seksualni organ je mozak.
25. Samo ste vi odgovorni za vašu sreću.
26. U slučaju "katastrofe" recite sebi: "Da li će ovo biti važno kroz jedno pet godina?".
27. Neka vaš izbor uvek bude život.
28. Oprostite svima sve.
29. Šta drugi misle o vama nije vaš problem.
30. Vreme leči sve. Dajte malo vremena vremenu.
31. Koliko god da je dobra ili loša situacija ona će se promeniti.
32. Vaš posao se neće brinuti o vama kada se razbolite, već vaši prijatelji. Ostanite u kontaktu sa njima.
33. Verujte u čuda.
34. Bog vas voli zbog onoga što on jeste, a ne zbog onoga što vi činite ili ne.
35. Ono što vas ne ubije samo može da vas ojača.

36. Ostariti je uvek bolja alternativa od- umreti mlad.
37. Vaša deca imaju samo jedno detinjstvo. Učinite ga nezaboravnim.
38. Čitajte Pismo. Ono obuhvata sva ljudska osećanja.
39. Izlazite napolje svakoga dana. Svuda možete naići na čuda.

40. Kada bi svi mi sve naše probleme bacili na gomilu i videli gomile drugih,  odmah bi zgrabili nazad našu gomilu.
41. Nemojte revizirati život. Pojavite se i iskoristite ga najbolje što možete.
42. Otarasite se svega što nije lepo, korisno i što vam ne pruža radost.
43. Ono što je na kraju najvažnije je činjenica da ste bili voljeni.
44. Zavist je gubljenje vremena. Već imate sve ono što vam je potrebno.
45. Najbolje tek dolazi.
46. Bez obzira ne to kako se osećate, ustanite iz kreveta, obucite se i pojavite se.
47. Dišite duboko. To smiruje vaš um.
48. Ukoliko ne tražiš nećeš ni dobiti.
49. Pametan popušta.
50. Život nije vezan mašnicom, ali je ipak poklon.

Vikend kroz 5 čula

:: Sluh::

~Sunday Girl "Four floors".

Sunday Girl - Four Floors Directors Cut from Elisha Smith-Leverock on Vimeo.

~ "Good luck, Charlie" na Disney kanalu.
~ Dianna Ross "Missing you".
~ Zvuk grmljavine usred noći.
~ Zvuk aparata za hleb.
~ Elenino negodovanje zbog Elpidinih nestašluka.
~ Elpidino pevanje.

:: Vid ::

~ Sunčano nebo posle kiše.

~ Čista kuhinja i prozori.

~ Film "Zbogom, ljubavniče".

~ Fotografija Sare Briton, holističkog nutricioniste i osnivača prelepog bloga "My New Roots", koja mi se iz nekog razloga mnogo, mnogo, mnogo sviđa.

~ pogled na moju šoljicu kafe koja je još uvek...puna.

~ puna kesi pomorandži i mandarina sa kojima ne znam šta da radim.

:: Dodir ::

~ Elpidine mekane hulahopkice.

~ Zamrznuta riba koju sam izvadila danas za ručak.

~ Ugrejano staklo prozora od jutarnjeg sunca.

~ Testo pod mojim rukama.

~ Toplo ćebe i teški jorgan.

  :: Ukus ::

~ Mekani jastučići punjeni krem sirom i jajetom uvaljani u sećer i cimet, pa zapečeni za doručak. Mnjac!

~ Džejmi Oliverova paradajz ćorba iz knjige "Jamie's dinners". Malo sam ga promenila dodavši šoljicu pirinča.

~ Kafa. Naravno.

~ Seckani orasi za posipanje kolača.

:: Miris ::

~ Čokoladni kolač po receptu Pioneer Woman (Chocolate Sheet Cake) koji se peče za današnju večeru kod prijatelja. Ja sam zadužena za dezert.

~ Čisti veš koji miriše na lavandu.

~ Miris sveže, jutarnje kafe i toplog mleka za decu.

~ Muževljev duks koji sam jutros obukla.

~ Le Petit Marseillais mleko za telo od badema na mojoj koži.

❤❤❤❤❤

Hrana za utehu

Danas je bio "jedan od onih dana": hladan, neinspirativan, psihički naporan, pravo vreme da prizovem u pomoć moju kuhinju. Znate, čokolada ne pomaže u takvim momentima. Ona te svojom slatkoćom baca u neko srećno i euforično stanje, od nje možeš da se zaljubiš ili da pomisliš da se zaljubljuješ, ona nikako ne leči slomljeno srce i ne ublažava tugu. Ne. Čokolada je za neke druge momente. Slavljeničke. Ovde ti treba nešto toplo i jednostavno. Nešto neprentenciozno i domaće. Ništa orgazmatično, lepljivo i preterano glamurozno. Treba ti hrana koja će kao najbolji prijatelj ili kao mama da ti leči dušu i srce, hrana koja će svojim zagrljajem da ti ugreje telo i uteši  po lošem danu. Hrana utehe. Za mene postoje tri stvari koje spadaju u tu grupu jela: krompir pire, sutlijaš i čorbica. Sva tri mogu da ti spase život. Znam da se ponavljam, ali istina treba da se čuje. Nije stvar samo u njihovom ukusu, već i u pripremi.
Ljuštenje krompira, njihovo potapanje u slanu vodu, kuvanje, ceđenje, a zatim gnječenje, dodavanje mirisnog putera i toplog mleka, mešanje dok se ne dobije nešto kremasto i bajno, pa onda rendanje malo muškatnog orašćica na kraju i sipanje snežne planine od pirea na tanjir. Kuvanje sutlijaša je za mene čista nostalgija i povratak u jednostavnost detinjstva. Volim da stojim uz šerpu i polako mešam vrelo, ušećereno mleko sve dok se pirinač ne skuva. Ima nečeg smirujućeg u celom tom procesu, iščekuješ, vežbaš strpljenje, jer je za dobar sutlijaš potrebno imati vremena i  njegovo se pripremanje svodi uglavnom na čekanje. Sa samo tri najosnovnija sastojka dobija se lek i uteha. Sve ono čekanje i mešanje se na kraju isplate. Nego, ima li ičeg utešnijeg od šerpe sa kipućom čorbicom na šporetu? To je savršeni primer udobnosti. Čorbica je simbol domaće atmosfere i topline doma i ne samo to- ona ume da izleči i najtežu boljku. Čorbica znači...mama!
Teleća čorbica nas je danas sve porodično utešila i umirila: opterećenog i nervoznog muža, još uvek slabu i neraspoloženu stariju kćer, gladnu i nestrpljivu mlađu kćer, mene dežurnog  prehlađenog utešitelja zatrpanog svojim i tuđim problemima. I pre nego što sam je spremila bila sam ubeđena da će magično makar na kratko isceliti njihovu i moju brigu.

Volim je sa malo šargarepice i krompira,volim da parčići mesa budu veliki i.. mesnati, a najviše volim kada vidim moje najbliže sa blaženim izrazom lica koji kao da mi govori: "E, ovo mi je danas baš bilo potrebno".

Hrana utehe. Tako nešto postoji. Verujte mi na reč. Da li bih vas ja ikada lagala?

Praznici bez trošenja

Ako sam nešto naučila ove 2012. godine koja je već na izdahu je to da me stvari ne usrećuju i da mi nisu potrebne. Da, priznajem, volela bih da imam ovu knjigu ili ovaj parfem, ali da budem iskrena, sasvim sam srećna i zadovoljna bez njih, a eventualan poklon bi me trenutno obradovao, ali me nikako ne bi učinio ispunjenijom i srećnijom. Sa decom je drugačije, njih zaista usrećuju Lego kocke ili Barbike, onako iskreno se raduju poklonima i svakako ih očekuju, prosto zahtevaju, zar ne? Međutim, ono što ja pokušavam da im prenesem je to da svrha Božića nije u poklanjanju i Deda Mrazu, on ima mnogo dublji značaj- Božić znači rođenje Hrista, oproštaj, ljubav, pružanje i porodica. Reći ćete: ma gde to jedno dete može razumeti? Hm, možda ne može da razume, ali može da nauči.
Ukoliko stvarno osećate pritisak da morate potrošiti novac za praznike, evo nekoliko ideja koje će vam možda pomoći da se malo oslobodite pritiska i pronađete neki novi, lepši i ispunjeniji način obeležavanja predstojećih praznika.

~ Umesto igračaka i stvari poklonite jedni drugima nova, lepa iskustva: znam da su putovanja danas luksuz, ali ako možete sebi to priuštiti, svakako je mnogo bolje uložiti u lepo putovanje nego u plastičnu kinesku igračku. Možete otići u pozorište, sankanje, novogodišnji koncert. Izaberite zajedno jelku za kićenje, kupite ukrase, nabavite zajedno neku novu društvenu igru u kojoj ćete porodično uživati. Slikajte se, igrajte se, blesavite se. Vreme koje provodite sa decom je najbolje i najlepše ulaganje.

~ Ako već morate, obavite kupovinu SADA. Ne čekajte zadnji momenat i gužvu. Kada smo u frci sa vremenom, imamo tendenciju da više potrošimo bez mnogo razmišljanja. Ovako ćete uštedeti na vremenu, a o novcu da ne govorimo.

~ Ugasite TV. Makar dok traju reklame. Ne znam kako je kod vas, ali u Grčkoj nas preko celog dana bombarduju raznoraznim reklamama, naročito onim za igračke. Moja deca su već počela da kenjkaju, da traže, da prave liste, a kako i ne bi kada im se  neprestano to nameće?! Umesto toga, skinite sa interneta ili iznajmite filmove/ crtaće sa božićnom tematikom, napravite kokice, skuvajte kakao i uživajte pod toplim ćebetom. Ja volim mojoj deci da čitam božićne bajke i priče. Crtajte ili napravite handmade čestitke za praznike (uh, a mene to posebno mrzi da radim). TV je otrov, morate se složiti.

~ Pomognite drugima da im ovi praznici budu lepši od prethodnih. Svako od nas zna nekoga ko je bolestan, usamljen, tužan, nesrećan, siromašan. Svako od nas zna nekoga kome je potrebno prijateljstvo, nega, mali znak pažnje. Budimo mi, umesto svetlećih reklama i božićnih svetiljki, nekome svetlost u tami.

~ Probudite vaša čula. Uživajte u mirisu snega, slatkih đakonija, pomorandži, cimeta i karanfilića, u mirisu drva u peći ili kaminu i  aromi pečenih kestena. Ja lično jako volim praznične, vesele pesme, slušam ih po ceo dan, plešem po kući, obožavam način na koji trepću svetiljke na jelci, uživam gledajući ukrašene ulice, izloge i prozore, upijam atmosferu i pucam od miline. Šljašteće haljine, cipele i nakit me zaista ne zanimaju, jednostavno me intrigira sav taj sjaj i strašno mi je zanimljiva ta groznica, panika i jurnjava koju primećujem samo kao posmatrač.

 Ne treba da bankrotirate da bi se lepo proveli za praznike. Obogatite se ukusima, senzacijama, iskustvima, pružanjem nematerijalne, nesebične ljubavi svim ljudima.
Ako vas trošenje novca u vreme praznika zaista čini srećnima, onda go for it! Ko sam ja da vas ubedim u suprorno?

Uživajte u vikendu i volite se!

(fotke sa pinterest)

Happy, happy, HAPPY chez moi petkom

O, kako volim kada osvane lep i sunčan dan! Trenutno blješti jutarnje sunce i ulazi kroz prozore, razliva se po okolnim zgradama, kućama, limun na drveću u dvorištu se žuti, zlatni pokrivač od napadanog lišća je još zlatniji sa nijansama zelenog, sve je nekako živo, vibrirajuće, raspevano. A, možda je to samo moje srce...
Neke velike, tamne i pretereće mase plove neverovatno plavim nebom. Zamišljam da je nebo veliko platno za slikanje, držim u ruci gumicu i njom brišem i poslednji oblačak na nebu.
Kada bolje razmislim, ne smetaju mi toliko oblaci, ne smeta mi tamna fleka od kafe koju sam upravo posula na svoju čistu pidžamu, ne smeta mi dozivanje moje mlađe kćeri iz sobe (upravo se probudila) uz jedno razvučeno: "Maaaaaamaaaaa, mleeeeeekoooooooooo!", ne smetaju mi obaveze koje me danas očekuju. Moje srce peva, raduje se, drhti, kliče! Kao onda kada se zaljubiš...znate taj osećaj, zar ne? U šta sam se zaljubila, pitate se? U koga?
U život. U kretanje. U ljude. U moju porodicu. U vas. U ovaj blog. U sve.
Znate onaj osećaj kada želiš da budeš baš tu gde si sada? Osećaj kada ništa, ama ništa ne želiš da promeniš, ni mesto, ni vreme, ni ljude. Osećaj kada želiš stvari budu uvek ovakve kakve su sada. Meni se to retko dešava. Ustvari, stvarno se ne sećam kada sam se poslednji put tako osećala. Možda nikada, a možda...da, možda onda kada sam poslednji put bila zaljubljena. Sigurna sam da će me ovaj osećaj držati kratko, možda će me proći već kroz 5 minuta, možda će nestati pre nego što stavim poslednju tačku u ovom postu, a možda će trajati malo duže, dan-dva. To bi baš bilo lepo. Bitno je da sam ga zabeležila i prenela vama. Bitno je da je sada ovde, na ovim stranicama dokumentovan...zauvek. Volela bih da se moje raspoloženje kao i ova jutarnja svetlost razlije po vama, htela bih da vas umijem njom, volela bih da je ovaj osećaj virus kojim bih zarazila ceo celcasti svet i da niko nikada ne pronađe lek protiv njega.
Petak je.
Obući ću danas moju sivu zimsku haljinu sa čizmicama, namirisaću sveže opranu kosu opojnim Agent Provocateur parfemom, uokviriti oči sivom, sedefastom senkom i krenuti u dan sa pesmom u srcu. Da me nije sramota, grlila bih svakog kog bih srela na svom putu, pogledala u oči i rekla:"Dobar dan!"i stvarno to mislila, stvarno bih im poželela dobar, dobar dan. Kada je neko od svih tih ljudi na ulici poslednji put imao dobar dan? Koliko njih stvarno imaju razlog da budu nasmejani ili srećni? Koliko njih trenutno pate, bole, koliko njih je nešto ili nekoga izgubilo? Eeeeeh, kada bi stvarno postojala jedna onakva magična gumica i kada bih ja postala njen vlasnik......znala bih ja šta bih sa njom...

Obećala sam sebi neke stvari:
~ da neću više ničega da se plašim.
~ da neću nikada više biti ono što sam nekada bila.
~ da ću više paziti na sebe.
~ da ću ukrasiti kuću za praznike.
~ da ću uživati u praznicima.
~ da ću se više družiti i smejati.
~ da ću prestati da se borim protiv promena koje su neminovne.

Ovog vikenda ću biti na misiji: misija je pronaći najlepšu i najsavršeniju svetleću zvezdu koju ću zakačiti na prozor. I nije neka korisna misija, ali je lepa i to mi je za sada dovoljno.

Ljubim vas, želim vam divan, najdivniji vikend. Evo, zamislite da držite u rukama onu magičnu gumicu uz pomoć koje može nestati sve ono što je bezvezno i ružno. Briši! Briši! Briši!

Subotnji ulov i kolač

Ne mogu da odolim- moram na brzinu sa vama da podelim moj današnji ulov sa pijace! Nije ništa posebno, ali mene je mnogo razveselio: mali, slatki miljei u raznim bojama i dezenima, zlatasta zvezda koju sam kupila zbog predstojećih praznika i veliki, beli (i izgužvani) stolnjak sa cvetovima. A, da! I jedna plavo-bela štrikana stvarčica koja mi se takođe mnogo dopala!

Subota mi miriše na cimet i muškatni oraščić u kolaču od šargarepe i oraha koji sam napravila za popodnevni čaj.

                            Kako miriše vaša subota? Umirem od želje da saznam!

 

Update: