Htela sam da budem "nešto"

Uči školu da budeš "nešto" u životu. Upiši fakultet da budeš "nešto" u životu. Diplomiraj da budeš "nešto". I sada, sa svoje skoro 42 se pitam šta je to "nešto"?

Sećam se mojih planova i snova, sećam se ambicija drugih, sećam se ambicija i želja mojih roditelja. Sećam se ispita, diplomiranja i osećaja da je ceo svet moj. Došlo je vreme za "velike stvari".

Istina je da sam kao mala uvek sanjala da ostavim neki trag, da uradim nešto po čemu ću biti pamćena. Često bih u igri sa drugaricom govorila: "Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

"Ma, šta je to "nešto""?, pitala bi me ona. Nikada nisam umela da joj odgovorim.

***

Materinstvo bez pauze, evo već 14 godina. Ni jedan dan odmora, nikoga da me odmeni. Godine su prošle tako brzo, ono "nešto" u glavi devojčice pune snove i želja nikada se nije ostvarilo. 

"Mama, boli me zub", budi me glas usred noći. Isprepadana, bunovna, skačem iz kreveta, još uvek ne shvativši šta se dešava. Prva reakcija? Pripravnost i ustajanje kada te usred noći probudi dečiji glas. Odlazimo u kuhinju i dajem joj lekić, stavljam u mobilni podsetnik da pozovem zubara, smeštam je u krevet i na kratko milujem po kosi dok napokon, mokrog lica od suza, ne zaspi. Vraćam se u krevet.

"Mama, hoću da piškim". Ponovo se budim i stavljam ga na nošu. Automatski, više i ne razmišljam. Snalazim se po mraku, bez upaljenog svetla. Smeštam ga u krevet i napokon ponovo spavamo.

Budilnik na mobilnom zvoni tačno u 7. Ustajem, stavljam kafu, sipam mleko u činije za žitarice, budim ih polako i pakujem užinu. Dok uranjam moje jutarnje keksiće u kafu, hiljadu misli mi se motaju po glavi:

"Znači, to je to? Sve one neprospavane noći uz knjigu, diplome iz jezika, sertifikati, sve se svodi na to da im ujutru tražim čarape, peglam majice i brišem guzice? Nekada sam htela da doprinesem svetu, da budem nezavisna, da živim život pun avantura i putovanja, i eto, zbog NJIH ne mogu."

I tako kukumavčenje se nastavlja dok nisam napokon nisam došla do zaključka: "Materinstvo mi je oduzelo sve ono što sam nekada mogla biti".

***

Prošlo je mnogo godina od dana kada sam uzela diplomu u svoje ruke, prošlo je mnogo vremena otkad sam akademski, svojim mentalnim trudom nešto postigla i time se ponosila. Vreme je prošlo u ubeđenju da je materinstvo nešto "prolazno", mislim, najteže je dok su mali, prošlo je u ubeđenju da "ima vremena" i da kada dovoljno porastu ja ću imati vremena za velike stvari, za to "nešto".

Ja jesam dobra majka, ali to se ne vidi. To se ne može opitati. Materinstvo nema platu, ne dobijaš priznanja, hvalospeve, ne daju ti godišnji odmor, bolovanje ili makar jednu malu pauzu. Nema nadogradnje, unapređenja.

Kako možeš biti "nešto", kako možeš činiti velike, sjajne i značajne stvari dok si majka?

Odgovor leži u tome kako svako od nas definiše to "nešto" i šta za nas znače "velike stvari"?

Činjenica je da živim sa četiri ljudska bića koja me vole najviše na svetu. Činjenica je da sam oduvek želela da nekoga nešto naučim, da inspirišem, da prenesem ono što znam. To se nije desilo u učionici, niti u amfiteatru, ali dešava se svakodnevo u našem domu. 

Veličina čoveka se meri time koliko je spreman da sebe da drugome, koliko pruža i koliko voli. 

 I to jedino važno i istinsko merilo naše vrednosti.

Ako je to zaista tako, onda su majke zaista velike. One su "nešto". 

Moja deca, svakodnevno me uče strpljenju, traže od mene da budem bolja, jača i izdržljivija, zbog njih svakoga  dana ostvarujem male, ali značajne ciljeve koji vode dobrobiti naše porodice.

***

"Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

I ja sam postala mama. Ima dana kada to nije dovoljno i to je sasvim OK.

Ima dana kada jeste. I danas neka bude takav dan.

Jelovnik za ovaj vikend, sledeću nedelju i recept

Mnoge od vas ste mi poslale poruke tipa: "Kada ćeš postovati novi jelonik?, "Daj inspiriši nas malo". I baš mi je drago što vas moji jelovnici makar malo inspirišu ili pomažu u tome da odlučite šta ćete kuvati. Plus, delim sa vama jedan brz i lak recept. To je jelo koje moja deca jako vole, brzo se sprema i ukusan je.

Testenina sa slaninom i paradajzom

Potrebno:

175 grama slanine, dimljene šunke ili suvog vrata seckano na kockice

2 kašike maslinovog ulja

1 manji crni luk

2 sitno seckana čena belog luka

prstohvat ljute tucane suve paprike (po želji)

2 konzerve paradajz pirea ili pulpe (oko 800 grama)

500 grama testenine po želji (najbolje idu linguini, špageti, taljatele)

so, biber

pola šolje rendanog parmezana

Postupak: Na maslinovom ulju propržite slaninu nekih 5 do 8 minuta, dodajte luk, pržite još dodatnih 5 minuta. Dodajte seckani beli luk, pržite oko 30 sekundi. Dodajte pire od paradajza i kuvajte na srednoj vatri bez poklopca nekih 15- ak minuta dok sos ne postane gust.

Dodajte so i biber po ukusu.

Skuvajte testeninu prateći uputstva sa pakovanja. Pre ceđenja testenina, sačuvajte jednu šolju vode u kome se testenina kuvala.

Skuvanu testeninu sipati u šerpu sa sosom i promešati dodajući polako vodu u kojoj se testenina kuvala. Ne morate dodatu svu vodu, već tek toliko da testenina bude vlažna i obložena sosom. Dodajte rendani parmezan i sve promešajte. Služiti toplo.

(adaptirano po receptu Giada de Laurentis)

PRIJATNO!

A, sada je na redu jelovnik za sledeću nedelju na osnovu onoga što planiram sutra da kupim na pijaci (povrće, voće i jaja) i onoga što imam u zamrzivaču. Sada smo u fazi pražnjenja istog, pa se jelovnik uglavnom "vrti" oko onoga čega ima u njemu.

Subota: 

ručak: pečena riba sa povrćem, voće za dezert

večera: pica, zelena salata

Nedelja: 

ručak: krmenadle, krompir i salata, voće

lagana večera: grčka salata sa feta sirom, ječmeni dvopek sa Krita, maslinovo ulje

Ponedeljak: 

ručak: tikvice sa jajima, feta i anthotiro sir, paradajz 

večera: testenina sa sosom od paradajza ili bazmati pirinač, ćufte od pilećeg mlevenog mesa (kupujem gotovo, mešano sa začinima i predobro je)

Utorak: 

ručak: ostaci od večere od prethodnog dana

večera: grčka strpacada ili jaja sa paprikom, paradajzom (nešto kao srpska prženija)

Sreda (posno): 

ručak: hobotnica sa kratkom testeninom, salata

večera: ostaci od ručka, salata,

Četvrtak: 

ručak: pečena jagnjetina (najstarija kćer ne voli jagnjetinu, pa ćemo ću za nju spremiti domaće grčke hamburgere, biftekja)

večera: salata,ostaci od ručka

Petak (posno): 

ručak: čorba od sočiva, dinstana šargarepa

večera: humus  i taramosalata namaz i sirovo povrće

Subota: 

ručak: pečena riba, povrće, sveže voće

večera: pica i zelena salata

Nedelja: 

ručak: bolonjeze sos sa špagetima, salata, sladoled

večera: losos sa tikvicama i bazmati pirinač

Srećan vikend i prijatno planiranje i kuvanje!

Šta ti je činiti ako si "pukla"?

Sećate se teksta "Da li si pukla?"? Znam, prošlo je mnogo vremena od tada, ali recimo da ste imali dovoljno vremena da uočite sve simptome i da ste napokon rešili da sebi pomognete. Da, baš tako. Morate sami sebi pomoći. Ukoliko čekate da to neko učini umesto vas, pa recimo da ćete čekati. Zauvek.

(art by Nathalie Jomard)

1. Pre svega morate biti apsolutno i brutalno iskreni prema sebi. Morate sebi postaviti pitanje i razjasniti u vašoj glavi šta za vas znači "pukla sam"?To može biti sve od iscrpljenosti do nervnog sloma. Za ovo drugo, za potpuni kolaps psihe i tela, dobro je potražiti pomoć profesionalca. Da li ste pukli zato što osećate da ste iscrpljeni, možda gubite na težini ili se nekontrolisano gojite, da li mnogo vičete, da li ste toliko umorni da zaboravljate gde šta ostavljate, gde ste krenuli i šta radite? Možda provodite previše vremena uzalud gubeći vreme na društvenim mrežama ili vam jednostavo dan prolazi neproduktivno i jadno? Da li se osećate kao da niste "svoji", možda ste izgubljeni, uplašeni?
Ja sam lično doživela onaj"eureka momentat" kada sam shvatila da idem protiv sebe i svojih želja, shvativši da ne živim u skladu sa sobom. Takođe, nisam mogla da povučem granicu između mojih želja i mogućnosti što je dovelo do toga da puknem. Onda kada su "moram" i "ne želim" u neskladu, e,  onda nastane problem.

2. Kada sam ja shvatila da sam pukla i da je vreme da nešto menjam, zapitala sam se kako želim da se osećam i šta moram učiniti da bih to postigla? Moja želja je bila i ostala da budem staloženija, mirnija, da se ne opterećujem savršenošću i da dam sebi oduška. Želja da budem takva osoba, majka, supruga i Dora, značilo je da to nisam, da sam sasvim suprotno od toga. Za mene je to značilo da moram sebi i drugima postaviti granice. Samo zato što mogu da ih obavim, ne moram danas, ne moram baš sada. Ukoliko poželim da odmorim, ja to jednostavno učinim. Ukoliko poželim da nekim danima budem minimalno produktivna, dopuštam sebi i takav dan. Naravno, s obzirom da sam majka "minimalno produktivna" znači da neću juriti ko muva bez glave, da ne moramo danas u šetnju ili park ukoliko sam umorna, to znači da neću danas kuvati, već ćemo jesti nešto brzinski ili naručiti picu, itd, ali svakako moram biti odgovorna i nekako "održati decu u životu". Zaista, sve što možeš danas, ostavi za sutra. Kada mora.  Postavljanje granice drugima je verovatno najznačajnija stavka. Bez ikakve griže savesti odbijem poziv za druženje ili posetu. Reći "ne" drugima je sada mnogo lakše i to me oslobađa neverovatnog stresa. Nije strašno reći "ne" mužu, deci, majci, svekrvi, prijateljici. Probajte. S druge strane, "pucanje" ume da bude znak da ste se previše izolovali ili da ste usamljeni. Ukoliko osećate potrebu za društvom, smehom, izlaskom ili da sa nekim porazgovarate, učinite prvi korak. Zaista vredi i pomaže. Velika je verovatnoća da osoba sa kojom biste porazgovarali želi upravo to isto, ali kao i vi, "ne želi da smeta".
Mi majke ne možemo same, potrebne smo jedna drugoj.

3. Ukoliko ste osoba koja je receptor tuđeg raspoloženja i ako jednostavno na vas utiču tuđe emocije,  neminovno ćete osećati psihičku isrcpljenost što se odražava negativno čak i na vaš organizam. Kontakt i bilo kakvu interakciju sa takvim osobama svedite na maksimalni minimum. To sam sebi dopustila tek nedavno. Pošto sam osoba koja se uvek plašila da će time nekoga uvrediti ili naljutiti, izbegavanje tih osoba je za mene bilo jako teško. U nekom trenutku sam se setila reči koje sam nekada, negde čula: "Moraš šititi samu sebe". I to se i desilo. Rešila sam da sebe štitim od negativnih uticaja i ljudi u čijem društvu se osećam loše. Zato zapitajte se "da li će taj susret sa tom i tom osobom ikako biti dobar za mene?", ako je odgovor "ne", znate šta vam je činiti. Zaštitite se.

4. Ne tretirajte sebe kao nekoga ko je uvek svima na usluzi. To znači da je došlo vreme da sebe povremeno  stavite na prvo mesto.  Ukoliko se osećate kao "otirač" najverovatnije nisu krivi drugi što se tako osećate. Najverovatnije ste sebi dozvolili da se tako osećate. Zapitajte se: "Šta ja to radim , pa me to čini da se tako osećam?". Stavljate sebe na poslednje mesto. Iz nekog razloga VI  sami verujete, a NE drugi da niste zaslužili da udovoljavate sebi i da je to loše. To je sebično i jedna dobra majka, supruga, kćer, snaja i zaposlena žena nikada ne gleda sebe i svoje potrebe. To je čisto sranje!
Čini mi se da je mnogo lakše dovesti sebe do iscrpljenosti nego sebi udovoljiti. Ne bih to nazvala "udovoljavanjem", već našim osnovnim pravom. Pronađite nešto što volite da radite, što vas smiruje i povezuje sa unutrašnjim "ja". Ukoliko nemate vremena za hobi, dopustite sebi najpre minimum vremena za sebe. Neka to bude kratka pauza za kafu, sledeći put neka bude kratka šetnje, treći put odlazak kod frizera i tako, vremenom, briga o sebi postaje navika.  Vremenom ta neka slatka zadovoljstva koja su samo vaša postaju nešto o čemu nećete ni razmišljati, jednostavno postaju deo vas. Krenite malim koracima, ukoliko vam je stavljanje vas samih na prvo mesto strano i teško.

5. Pojednostavite sve, apsolutno sve u vašem životu: hranu, garderobu, odnose, oslobodite se svega onoga što vam predstavlja teret, svedite na minimum radnje i poslove koji vam unose stres. Znam da zvuči suludo: "Pa, kako to da uradim?", pitate se.  Jednostavno ne opterećujte se stvarima koje nisu toliko važne. Neprijatnosti na poslu, u familiji, na ulici, u kući, one su neminovne, ali uvek možete sebi olakšati na drugim poljima. Ishrana neka vam bude jednostavna, pronađite zdrave, ali brze recepte. Ne komplikujte garderobu, neka bude jednostavna i udobna. Pobacajte ili poklonite sve ono što ne nosite, ne koristite ili vam ničemu ne služi. Oslobodite, rasteretite vaš životni prostor, automatski ćete se osećati i sami lakšima. Isključite telefon, ugasite računar i vidite šta će se desiti. Svedite igračke, ukrase, dečiju garderobu na minimum. Svakoga dana uradite po nešto, malo ovoga , malo onoga.  Odredite dan kada ćete čistiti kuhinju, dan kada ćete čistiti spavaće sobe, dan za kupovinu, dan za pijacu. Ne trudite se da uradite sve za jedan dan. Niste mašina i ne tretirajte sebe kao da jeste.

6. Spavajte! Ako ste jedna od onih osoba koja radi  poslove u ponoć, jer nije stigla preko dana ili sedi uz TV do kasno u noć- prestanite odmah i sada! Ukoliko legnete ranije i dozvolite vašem umu i telu da se odmore, ujutru ćete biti daleko produktivniji, pa posao koji ste želeli da uradite prethodne večeri  uradićete mnogo brže i bolje sledećeg jutra. Garantujem! Nedostatak sna je jedan od glavnih razloga "pucanja", zato spavajte, spavajte i spavajte!

7. Potražite pomoć i podršku. Bilo da se radi o potrebi da se obratite stručnjaku ili da zamolite mamu ili svekrvu za pomoč, učinite to. Ukoliko nemate tu mogućnost, jednostavno odredite sebi koje su vam mogućnosti i koji su vaši priroriteti. Razgovarajte sa vašim partnerom i decom. Pričajte o vašim potrebama i zahtevajte da budu uključeni u svakodnevne poslove. To nije pomoć, to je njihova obaveza.
"Vi mi NE POMAŽETE, vi živite ovde kao i ja, i vaša je OBAVEZA da učestvujete u svemu."

Budite jasni i oštri.

Podrška može biti i neka inspiracija, neko ko vas nadahnjuje ili kome se divite. Potražite savet ili jednostavno učite od te osobe posmatrajući kako funksioniše, koja je njena filozofija života, učite, slušajte, gledajte i vežbajte.

"Pretvarajte se dok ne uspete". 

8. Ono što sam shvatila da pomaže u slučaju "pregorevanja" je početi da radiš ono što si dugo odlagao ili čega se plašiš. Da li su to časovi vožnje, pilates, odlazak kod zubara ili promena boje kose, nije važno.  To unosi neki osećaj snage i ponosa, osećaj pomaka i moći. To je put ka životu koji je u skladu sa onim ko ste i ko želite biti. Znam da zvuči čudno, ali deluje. Ja sam dugo odlagala vožnju iz straha i verujući da neću uspeti,  ali u trenutku kada sam sela za volan, osetila sam da sam povratila neku kontrolu nad mojim životom i da sam nešto postigla, baš zato što sam se suočila sa strahom. Radeći nešto što smo odlagali ili čega smo se plašili obnavljamo sebe novom energijom. Osećaj euforije zbog postignutog cilja, ma koliko on bio mali, kao i zadovoljstvo zbog neke sitne promene koju smo uneli, umeju biti lekoviti i regenerativni.


9. Budite dobri prema sebi. Tretirajte sebe kao kao neki nežni, retki cvet, negujte i volite sebe kao što to činite kada su vaša deca u pitanju. Ne brinite mnogo šta drugi misle i žele od vas, zapitajte se šta vi mislite, kako se osećate i šta u tome trenutku želite? Život je dovoljno težak, naporan i kratak da bi ga živeli tako što ćemo ići protiv sebe i svoje dobrobiti.

Čuvajte se...

Da li si "pukla"?

Poslednjih par godina se divim samo jednoj vrsti žena. One su mudre, inteligentne i duboko su zašle u samospoznaju. One dobro znaju gde im je granica, brinu o sebi i slušaju svoje telo. Ne, ne mislim na žene koje se doteruju, sređuju i koje uvek izgledaju lepo. Lako je biti "boginja" kada se graciozno šetaš po gradu u svojim visokim štiklama, sa savšenom kosom i oblakom parfema koji ostavljaš za sobom.To je lako. A, šta je sa onim delom dana kada moraš ustati iz kreveta i otići do kuhinje, spremiti doručak, skuvati kafu, spremiti decu za školu? A, šta je sa onim delom svakodnevice u kome moraš skuvati ručak, pustiti mašinu, otići na posao, u banku, poštu, na roditeljski sastanak? Šta ćemo sa onim delom života kada moraš da se nosiš sa roditeljima, svekrvom, mužem, decom, kolegama?

 Pa, ništa. Upadamo u zamku "zauzetosti" i "zabrinutosti", jer to je danas merilo naše vrednosti. Što više obaveza imaš to si značajniji i tvoj život ima smisla. Što se više brineš to si odgovornija i efikasnija.  Zar ne? Nije nam samo društvo nametnulo to verovatnje, već smo i mi sami sebi stvorili ta očekivanja. I tako, drage moje, nikada nećemo biti "boginje" (jako je popularno nazivati danas žene ili mi se čini?), već iscrpljene, nervozne, našminkane i namirisane karikature. I što smo umornije, to više sebi namećemo obaveze koje će nas još više zamarati i opterećivati. 

I to je , drage moje, jedna jako loša navika. Toliko loša da vodi do takozvanog "pucanja". To je stanje koje se može izbeći.

 Nije fazon da sebe iscrpljujemo, fazon je znati kada da stanemo. Mudrost leži u tome da prepoznamo loše navike koje dovode do "pucanja", a kada ih prepoznamo onda možemo te loše navike zameniti dobrim. 

1. Kada vam je dosadno, okrećete se Fejsbuku. Skrolujete, klikćete, pratite isprazne sadržaje, gledate fotografije drugih ljudi, mrzite vaš život ili jednostano zurite u sve to bez razmišljanja.

2. Kasno ležete iako ste umorni. Uvek mislite da možete obaviti još par sitnica po kući ili odgledati još jednu epizodu serije.

3.Ceo dan čistite i sređujete vaš dom. Nikada nije dovoljno čisto, primećujete svaku sitnicu, opsesivno želite da sve bude na svom mestu. 

4. Brinete o stvarima koje ne možete promeniti, kao na primer, o ponašanju drugih ljudi za čije ponašanje niste vi odgovorni.

5. Ustajete iz kreveta u poslednjem trenutku. 

6. Vaša lista obaveza je previše dugačka.

7. Želite da uradite puno toga u jednom danu.

8. Radite više stvari odjednom.

9. Čim ustanete ujutru proveravate vaš telefon (Facebook, Instagram, e-mail).

10. Odlazite u krevet sa telefonom ("čekaj da proverim šta ima novo na fejsu").

11. Provodite većinu dana na kompjuteru.

12.  Više obraćate pažnju na telefon nego na svoju decu i voljene.

13. Zaboravljate na sebe i na ono što vas relaksira. Vreme za relaksaciju nije nešto što stavljate u vaš raspored.

14. Svuda žurite i sve obavljate na brzinu.

15. Ne pratite šta vam drugi pričaju. 

16. Ne želite nikome ništa odbijete. Svima govorite "da", osim sebi.

17. Bojite se da kažete "ne".

18.  Previše ili premalo jedete.

19. Iritiraju vas sitnice, puno vičete.

20. "Nemam vremena za to", vam je omiljeni izgovor.

Sada kada znamo koji su to znakovi pucanja i iscrpljenosti pitanje je šta možemo učiniti povodom toga? Više o tome u sledećem postu.

Zanima me, da li na ovoj listi prepoznajete neku od vaših loših navika? Da li imate nešto da dodate?

Tu sam...

Pre jedno desetak dana probudila sam se ujutru sa željom da više nikada ne upalim računar. Verovatno je u meni došlo do prezasićenja od interneta, pisanja, čitanja, prerađivanja fotografija. Moja glava je bila prepuna informacija, inspiracija, želja, toliko da su prosto vrištale u meni, a ja od njih nisam uspevala da čujem samu sebe, moje prave, istinske želje i potrebe. Bila sam puna planova, svašta sam htela da uradim, ali nikako nisam uspevala da te planove sprovedem u delo. I tako, kaš što rekoh, jednog jutra reših da je sa tim gotovo. Potpuno sam se posvetila stvarima koje sam dugo odlagala ili sam jednostavno na njih zaboravljala. Naš dom polako, polako liči na onaj dom koji sam zamišljala: sa puno prostora za igru, bez suvišnih stvari. Za poslednjih deset dana sam puno toga postigla i puno toga me čeka. Provodim mnogo više vremena sa decom, primećujem čak i da su mnogo srećnija.  Neću mnogo detaljisati oko toga šta radim i kako mi prolaze dani, to ostavljam za neki drugi put. Reći ću vam samo da sam srećnija, spokojnija, prisutnija, mada umornija, ali to mi ne smeta. Jednostavno...slušam moj unutrašnji glas i živim onako kako me on vodi. To je prilično oslobađajući osećaj. Za sada, želim samo da vam se javim, da vam kažem da ću se uskoro vratiti blogu čim se neke stvari u meni iskristališu. Evo prilike da vas malo častim ovako putem interneta kolačićima koje sam napravila za društvo u školi za kćerkicim 9. rođendan. Trenutno pokušavam da organizujem žurku iznenađenja za nju, ne znam koliko će mi uspeti da to sakrijem od nje, u tome mi pomažu i ostale mame koje za sada uspešno kriju tu informaciju od svoje dece. Teže je nego što sam mislila, ali nadam se da će se sav moj trud na kraju isplatiti.

Puno vas ljubim i pozdravljam do sledećeg puta...

Praznici bez trošenja

Ako sam nešto naučila ove 2012. godine koja je već na izdahu je to da me stvari ne usrećuju i da mi nisu potrebne. Da, priznajem, volela bih da imam ovu knjigu ili ovaj parfem, ali da budem iskrena, sasvim sam srećna i zadovoljna bez njih, a eventualan poklon bi me trenutno obradovao, ali me nikako ne bi učinio ispunjenijom i srećnijom. Sa decom je drugačije, njih zaista usrećuju Lego kocke ili Barbike, onako iskreno se raduju poklonima i svakako ih očekuju, prosto zahtevaju, zar ne? Međutim, ono što ja pokušavam da im prenesem je to da svrha Božića nije u poklanjanju i Deda Mrazu, on ima mnogo dublji značaj- Božić znači rođenje Hrista, oproštaj, ljubav, pružanje i porodica. Reći ćete: ma gde to jedno dete može razumeti? Hm, možda ne može da razume, ali može da nauči.
Ukoliko stvarno osećate pritisak da morate potrošiti novac za praznike, evo nekoliko ideja koje će vam možda pomoći da se malo oslobodite pritiska i pronađete neki novi, lepši i ispunjeniji način obeležavanja predstojećih praznika.

~ Umesto igračaka i stvari poklonite jedni drugima nova, lepa iskustva: znam da su putovanja danas luksuz, ali ako možete sebi to priuštiti, svakako je mnogo bolje uložiti u lepo putovanje nego u plastičnu kinesku igračku. Možete otići u pozorište, sankanje, novogodišnji koncert. Izaberite zajedno jelku za kićenje, kupite ukrase, nabavite zajedno neku novu društvenu igru u kojoj ćete porodično uživati. Slikajte se, igrajte se, blesavite se. Vreme koje provodite sa decom je najbolje i najlepše ulaganje.

~ Ako već morate, obavite kupovinu SADA. Ne čekajte zadnji momenat i gužvu. Kada smo u frci sa vremenom, imamo tendenciju da više potrošimo bez mnogo razmišljanja. Ovako ćete uštedeti na vremenu, a o novcu da ne govorimo.

~ Ugasite TV. Makar dok traju reklame. Ne znam kako je kod vas, ali u Grčkoj nas preko celog dana bombarduju raznoraznim reklamama, naročito onim za igračke. Moja deca su već počela da kenjkaju, da traže, da prave liste, a kako i ne bi kada im se  neprestano to nameće?! Umesto toga, skinite sa interneta ili iznajmite filmove/ crtaće sa božićnom tematikom, napravite kokice, skuvajte kakao i uživajte pod toplim ćebetom. Ja volim mojoj deci da čitam božićne bajke i priče. Crtajte ili napravite handmade čestitke za praznike (uh, a mene to posebno mrzi da radim). TV je otrov, morate se složiti.

~ Pomognite drugima da im ovi praznici budu lepši od prethodnih. Svako od nas zna nekoga ko je bolestan, usamljen, tužan, nesrećan, siromašan. Svako od nas zna nekoga kome je potrebno prijateljstvo, nega, mali znak pažnje. Budimo mi, umesto svetlećih reklama i božićnih svetiljki, nekome svetlost u tami.

~ Probudite vaša čula. Uživajte u mirisu snega, slatkih đakonija, pomorandži, cimeta i karanfilića, u mirisu drva u peći ili kaminu i  aromi pečenih kestena. Ja lično jako volim praznične, vesele pesme, slušam ih po ceo dan, plešem po kući, obožavam način na koji trepću svetiljke na jelci, uživam gledajući ukrašene ulice, izloge i prozore, upijam atmosferu i pucam od miline. Šljašteće haljine, cipele i nakit me zaista ne zanimaju, jednostavno me intrigira sav taj sjaj i strašno mi je zanimljiva ta groznica, panika i jurnjava koju primećujem samo kao posmatrač.

 Ne treba da bankrotirate da bi se lepo proveli za praznike. Obogatite se ukusima, senzacijama, iskustvima, pružanjem nematerijalne, nesebične ljubavi svim ljudima.
Ako vas trošenje novca u vreme praznika zaista čini srećnima, onda go for it! Ko sam ja da vas ubedim u suprorno?

Uživajte u vikendu i volite se!

(fotke sa pinterest)

Moji rezultati vežbe "promeni svoj život za 20 minuta"

Svi vi koji ste uradili vežbu "Promeni svoj život za 20 minuta" znate da se u njoj traži od vas da ono što ste napisali odložite i pročitate sledećeg dana. Takođe, traži se da sebi postavite određena pitanja kao što su na primer: Koliko od napisanih stvari sam uspeo\la da ostvarim?  Koliko je napisanih stavki realistično i ostvarljivo? Na koji način ih mogu ostvariti? Da li me je nešto iznenadilo od onoga što sam napisao\la? Da li postoji nešto na listi što mi nikada do sada nije  palo na pamet? Kako se osećam zbog toga? Da li me je to zaprepastiolo, iznenadilo, nasmejalo? Šta mogu učiniti?

Što se mene tiče, ono što mi je odmah upalo u oči je da su se kroz listu smenjivale reči "pisanje", "zdravlje", "kreativnost", "kvalitet života", "jednostavnost", "porodica", "energija", "elan", "priroda", "aktivnost", "ishrana", "deca". Uočila sam da su sve moje želje bile vezane za težnju ka blagostanjem i za sve ono što uključuje u sebe dobrobit i lep život za moju porodicu. Pod pretpostavkom da su naši egsistencijalni problemi rešeni (posao koji se kotrlja i dom čiji nismo vlasnici, ali je ipak...dom) shvatila sam da su mi sada najvažnije stvari u životu upravo one koje se ne mogu kupiti: a to je zdravlje, energija i vreme provedeno sa onima koje volim. Tu su i još neke, lične stvari kojima nisam pridavala značaj ili bolje reći: nisam ih bila svesna. Jedna od njih je činjenica da nikada nisam naučila da slušam svoje telo. Poslednjih par i više godina sam bila potpuno posvećena  onome i onima koji me usrećuju. Naime, tokom odrastanja nije mi se često pružala ta šansa. U svojim "najboljim" godinama sam bila opterećena (ne svojom krivicom) stvarima sa kojima nisam umela da se nosim. Zbog toga nisu mi ni bile stvorene prilike da udovoljim sebi. Moj život je uglavnom ličio na konstantno udovoljavanje drugima tako što sam radila ono što se od mene očekivalo, bez mnogo pitanja i bez mogućnosti da biram. Pošto prirodno nisam dominantna niti borbena ličnost, dozvolila sam da me  nosi stihija i da drugi donose odluke umesto mene.Tek sam pre nekoliko godina, znači relativno kasno u mom životu, shvatila da nije kasno da promenim sebi život i nadoknadim sve ono što sam izgubila. I tako, grozničavo sam pokušavala da saznam ko sam, šta volim i šta me usrećuje? Kao što rekoh tim procesom sam naučila da slušam svoje srce i izgradila sam svoju filozofiju razmišljanja i života koju više niko i ništa ne može da poljulja. Mislim da je to jedan od najlepših osećaja na svetu. Međutim, na tom putu jedno nisam naučila, a to je da slušam svoje telo. Ono je pokušavalo nešto da mi kaže, bunilo se, vrištalo: "Hej, hej ti! Probudi se! Pokreni se! Ovo nije dobro za tebe! Ne radi to sebi! Tebi to ne treba". Umesto da ga poslušam ili makar oslušnem birala sam da povlađujem sebi, a svi znamo do čega to dovodi:  neželjeni kilogrami, umor, nedostatak energije, neraspoloženje, dizbalans.
Nakon ove vežbe sam konačno iskristalisala sebi da iako volim sebe i svoje telo, ja sam daleko od one žene kakva želim biti. Možda nikada neću dostići taj neki ideal koji imam u svojoj glavi, ali makar znam šta želim od sebe: da budem optimalno zdrava, energična, aktivna, prirodna i zadovoljna.
Odricanje od šećera na koji sam se nedavno rešila je samo jedan mali početak, sitnica. Toliko toga još moram uraditi, ali barem ovoga puta dobro znam kako ću to postići. Verovatno ste zaključili  da želim da postignem određeni fizički izgled, ali ne, ne mislim isključivo na to: cilj je da napokon uspostavim ravnotežu između onoga kako se osećam i kako izgledam, a to je mnogo više od kilograma, savršene zadnjice i trbušnjaka. Ništa od toga mene posebno ne zanima, ne intereseuje me savršenostvo niti da li se nekome dopadam, samo želim da budem snažna, energična i zdrava i da se osećam DOBRO. To isto želim i mojoj porodici. I tako, prvi korak koji smo preduzeli (porodično) je naša promena odnosa prema hrani. Tek je početak i ni jedan početak nije lak. Zatim, dogovorili smo se da svake nedelje, kao porodica i individualno, postavimo sebi određene izazove. Još uvek ih nismo konkretno odredili, ali radimo na tome. U suštini, ti izazovi će učiniti da se još više zbližimo, da imamo više kvalitetnog vremena zajedno i nateraće nas da  se svako od nas potrudi ima "svoje vreme" koje zaslužuje. Potrebe SVIH u porodici moraju biti zadovoljene, nema požrtvovanja, odricanja i svaljivanje krivice. Takođe, utvrdili smo da to najpre iziskuje organizaciju i spremnost na kompromis cele porodice. O tome ću detaljno drugi put.

A, sada dolazi na red pisanje. Oni koji me znaju, takođe znaju da nisam baš nešto pričljiva niti posebno komunikativna osoba. Jedini vid komunikacije i izražavanja koji koristim je pisanje. Tu se najbolje snalazim. U "stvarnom životu" sam čutljiva, stojim po strani, često ne učestvujem u raspravama. Pisanje ovog bloga je moja lična terapija i moram reći da mi je on promenio život zauvek. Ne zarađujem od njega, čitanost i nije neka, nisam niti poznata niti popularna,  daleko od toga da sam pisac, međutim, shvatila sam putem ove vežbe da ako želim da budem potpuno zadovoljna ovim što radim moram da se rukovodim devizom "piši o onome što znaš" i "pronađi svoj stil, svoj glas". Naime, oduvek sam želela da ovaj blog bude nešto 100 % iskreno i moje, a da bih to postigla moram da u njega ulijem celu moju dušu. I tako, rešila sam da ovaj blog postane ličniji i manje uopšten. Dala sam sebi zadatak da verodostojnije dokumentujem svoj život time što ću pokušavati da stavljam više mojih fotografija, da pišem o svakodnevnim stvarima koje me muče, da delim sa vama moje  izazove, rezultate istih i sve ono što je lepo, čak i ono što je ružno. Čini mi se da oni koji obilaze moj blog imaju utisak da živim neki začarani i bajkoviti život samo zato što biram da pišem samo o lepim stvarima. To je daleko od istine i ne želim da vlada ta zabluda. Istina je da me često ljudi iz okruženja pitaju: "Kako izdržavaš?". To vam sve govori. Ne krijem da sam veoma srećna i zadovoljna, ali takođe znam da smo uložili mnogo truda, strpljenja,  prošli kroz razne muke, izazove i iskušenja da bih smo stigli ovde gde smo. Svakodnevno se susrećemo sa novim problemima, ali smo borci i uvek idemo napred.  Vidite da koristim reč "mi". U tome je tajna.
Ponekad je sve stvar izbora i mirenja sa činjenicom da nikada nećeš imati sve ono što želiš i da možeš biti srećan sa onim što već imaš. Upitala sam se takođe: zašto je meni ovaj blog toliko važan  kada od njega nemam nikakvu korist? I upravo u tome leži  i odgovor. Vrednost bloga ne leži u materijalnom dobitku (koji inače nemam) već u tome da on opisuje moju evoluciju i moj put ka onome što želim da postignem, a zaista, krajnji cilj nije ni bitan, već sam proces. Takođe kažu da blogeri pate od egocentričnosti i da vole da neprestano pričaju o sebi. Ne slažem se sa tim. Da objasnim: ja sam oduvek volela i želela da pišem, oduvek sam volela da me neko inspiriše i da nekoga inspirišem. U ovom blogu su te dve želje objedinjene bez trunke egocentričnosti i narcisoidnost, šta više on mi pomaže da pobedim moj strah od ljudi i stidljivost.

Reč "jednostavnost" se isuviše često pominjala u listi. I moram vam reći da mi je jedan od najvećih životnih ciljeva da postignem jednostavnost u svemu tj. da živimo što jednostavnijim i skromnijim životom: šta nam je stvarno potrebno, a šta je suvišno?  Lično ne nalazim nikakvu radost niti sreću u stvarima: imam jeftini mobilni telefon, garderoba me ne zanima, šminka, cipele takođe. Pored izloga prolazim vrlo nezainteresovana i stvarno ne kapiram čemu tolika frka? Da budem iskrena,sve  to može samo da optereti čoveka, a nikako da ga usreći. Ako već moram biti opterećena, onda neka budem nečim što mi je zaista važno i što me čini srećnom, a to je da se deca i mi kvalitetno i zdravo hranimo i da provodimo što više vremena zajedno. Moj muž je manijak za tehniku, kompjutere, alat, spravice i ima veću sklonost ka trošenju novca od mene. Često umem u šali (mada nije daleko od istine) da mu kažem: " Ti si srećan čovek. Imaš ženu koja ti štedi, a ne troši pare." Stalno sam u nekom pokušaju da ga odvratim od neke kupovine ili da mu dokažem da nam većina stvari koje imamo u kući nisu potrebne. To je proces i zaista želim da maksimalno pojednostavnim naš život i svedem naše potrebe na minimum.

Jedna od nerealističnih stvari na listi od njih 100 je moja želja za...prostorom. Ta skrivena potreba je isplivala posle jedno 15 minuta pisanja liste. Izašla je iz mene totalno neplanirano i što znači da je nisam čak ni bila svesna. Šta pod tim mislim? Prostor je za mene mogućnost da otvorim prozor i da pred sobom imam pogled koji se završava u nedogled. Idealno bi to bio pogled na more i talase i mogućnost da kada god poželim prošetam plažom...okružena prostranstvom, slobodna i srećna. Da bi se to desilo morali bi da imamo kuću pored mora, što za sada  nije moguće. Možda se nikada neće ni ostvariti, ali eto, mi smo pronašli alternativna rešenja. Jedan do naših planova je da svakog vikenda (nedeljom), kada god to vreme dozvoljava idemo porodično na pecanje. Takođe, zacrtali smo da ma koliko umorni i pretrpani poslom bili moramo makar 3 puta nedeljno da idemo u šetnju pored mora, čak i po kiši i vetru što ume da bude prelepo, baš magično. Ovu potrebu tumačim vrlo jednostavno: toliko smo zaokupljeni poslom, tehnologijom, kućom, decom da pre ili kasnije počinjemo da se osećamo kao zarobljenici svih tih stvari. Zarobljenici sopstvenog života. Želja za prostorom je ništa drugo do želja za slobodom koju, ako si odgovorna osoba, gubiš u trenutku kada osnuješ porodicu. Umesto da se nakuplja nervoza i elektricitet u kući, svu tu negativnu energiju treba izemitovati u prostranstvo i poslati je daleko, što dalje od nas. Neka je preuzme more, reka, jezero, drvo ili planina. Priroda zna šta će sa njom. Pretvoriće je u nešto lepo, a ne u svađu, bolest i prezir, kao što to činimo mi, ljudi.

Mogu odgovorno da tvrdim da mi je ova vežba pomogla mnogo više nego što sam očekivala. Stavljanje mojih misli na papir i dajući sebi vremena da se one stalože i iskristališu mi je pomoglo da  pronađem načine da nekako ostvarim ono što duboko u sebi već odavno želim, a što nisam umela da prepoznam niti definišem. Iako sam bila pomalo skeptična, uradila sam vežbu iz čiste zabave ne očekujući  da će desiti nešto, a ipak jeste. Desilo se. Desile su se neke odluke, desio se ovaj blog post, dešava se puno toga u ovom trenutku.
.
.
.
Sve je počelo tako što sam namestila štopericu na 20 minuta i krenula da pišem.


Pa, šta čekate?