Kolač od šargarepe

Ovaj kolač je redovno bio na repertoaru u našem domu dok sam odrastala. Moja majka ga je često pravila za naš popodnevni čaj. Ona je uživala u malim, slatkim ritualima koji su možda ličili na neke "stranske", ali  ona ih je stvarala kao svoje i oblikovala iz čiste želje da nas dve stvorimo uspomene i zajednički uživamo u stvarima koje smo obe volele. Nikada neću zaboraviti atmosferu tokom naših malih druženja. Nekako ih uvek povezujem sa kasnim, hladnim popodnevnim časovima, nebom prošaranim oblacima, sa kukavicom na zidu, heklanim stolnjakom i njenim lepim romantičnim šoljicama i tacnicama.

Moja mlađa kćer u tom pogledu dosta na mene. Baš mi je pre neki dan tražila da umesim neki kolač kako bi zajedno napravile čajanku. Starija kćer, sada već predpubertetlija, na sve to gleda sa krajnjom nezainteresovanošću.

Jednostavan, izdašan, mekan, zamirisan cimetom, ovaj kolač evocira uspomene na zimska popodneva, na uljuljkanost toplog roditeljskog doma, na bezbrižnost detinjstva, na mamu. Takve asocijacije želim da imaju moja deca...kada ih prođe pubertet.

KOLAČ OD ŠARGAREPE

Potrebno:

1 šolja biljnog ulja
1/2 šolje vode
2 šolje brašna
2 kašičice praška za pecivo
2 kašičice sode bikarbone
2 kašičice mlevenog cimeta (ja narendam i malo muškatnog oraščića)
3 šolje rendane šargarepe
1 šolja na krupno seckanih oraha
4 jaja
2 šolje šećera

Postupak:
Zagrejte rernu na 180 stepeni C.
Umutite jaja sa šećerom, dodajte ulje i još malo mutite . U posebnoj posudi pomešajte brašno sa praškom za pecivo, sodom bikarbonom, začinima i dodajte u smesu sa jajima. Promešajte. Dodajte, vodu,  rendanu šargarepu i na kraju seckane orahe. Simajte smesu u podmazan okrugli pleh (prečnika oko 28 cm) ili u veći podmazani kalup za kuglof. Pecite oko 40-50 minuta.

  Prijatno!

Hrana za utehu

Danas je bio "jedan od onih dana": hladan, neinspirativan, psihički naporan, pravo vreme da prizovem u pomoć moju kuhinju. Znate, čokolada ne pomaže u takvim momentima. Ona te svojom slatkoćom baca u neko srećno i euforično stanje, od nje možeš da se zaljubiš ili da pomisliš da se zaljubljuješ, ona nikako ne leči slomljeno srce i ne ublažava tugu. Ne. Čokolada je za neke druge momente. Slavljeničke. Ovde ti treba nešto toplo i jednostavno. Nešto neprentenciozno i domaće. Ništa orgazmatično, lepljivo i preterano glamurozno. Treba ti hrana koja će kao najbolji prijatelj ili kao mama da ti leči dušu i srce, hrana koja će svojim zagrljajem da ti ugreje telo i uteši  po lošem danu. Hrana utehe. Za mene postoje tri stvari koje spadaju u tu grupu jela: krompir pire, sutlijaš i čorbica. Sva tri mogu da ti spase život. Znam da se ponavljam, ali istina treba da se čuje. Nije stvar samo u njihovom ukusu, već i u pripremi.
Ljuštenje krompira, njihovo potapanje u slanu vodu, kuvanje, ceđenje, a zatim gnječenje, dodavanje mirisnog putera i toplog mleka, mešanje dok se ne dobije nešto kremasto i bajno, pa onda rendanje malo muškatnog orašćica na kraju i sipanje snežne planine od pirea na tanjir. Kuvanje sutlijaša je za mene čista nostalgija i povratak u jednostavnost detinjstva. Volim da stojim uz šerpu i polako mešam vrelo, ušećereno mleko sve dok se pirinač ne skuva. Ima nečeg smirujućeg u celom tom procesu, iščekuješ, vežbaš strpljenje, jer je za dobar sutlijaš potrebno imati vremena i  njegovo se pripremanje svodi uglavnom na čekanje. Sa samo tri najosnovnija sastojka dobija se lek i uteha. Sve ono čekanje i mešanje se na kraju isplate. Nego, ima li ičeg utešnijeg od šerpe sa kipućom čorbicom na šporetu? To je savršeni primer udobnosti. Čorbica je simbol domaće atmosfere i topline doma i ne samo to- ona ume da izleči i najtežu boljku. Čorbica znači...mama!
Teleća čorbica nas je danas sve porodično utešila i umirila: opterećenog i nervoznog muža, još uvek slabu i neraspoloženu stariju kćer, gladnu i nestrpljivu mlađu kćer, mene dežurnog  prehlađenog utešitelja zatrpanog svojim i tuđim problemima. I pre nego što sam je spremila bila sam ubeđena da će magično makar na kratko isceliti njihovu i moju brigu.

Volim je sa malo šargarepice i krompira,volim da parčići mesa budu veliki i.. mesnati, a najviše volim kada vidim moje najbliže sa blaženim izrazom lica koji kao da mi govori: "E, ovo mi je danas baš bilo potrebno".

Hrana utehe. Tako nešto postoji. Verujte mi na reč. Da li bih vas ja ikada lagala?

Krompir u rerni na manastirski način

Pre nekoliko godina, ne sećam ni sama kada je to bilo, jela sam najukusniji krompir na svetu spremljen u rerni sa maslinovim uljem, origanom i limunom. Bilo je to u jednom manastiru u selu Rapsani, ovde u Grčkoj.  Godinama sam pokušavala da napravim krompir koji će imati makar približan ukus kao onaj u manastiru, ali nikada u tome nisam uspela. Naravno, silno sam se pokajala što nisam pitala monahe za recept.
Imala sam prilike da u Parizu jedem najbajniju hranu iz svih krajeva sveta, sve od sušija do čuvenog omleta u Sen Mišelu, ali iz nekog razloga, ništa od toga na mene nije ostavilo poseban utisak, ništa kao taj krompir. Kako je to samo čudno... Najbolja i najukusnija jela su ona najnepretencioznija, najjednostavnija. Najlepše se jede kod siromaha, a posle večere kod imućnog možeš 'ladno na pljesku ili giros.
Svaki put kada bih ljudima pričala o tom jelu rekli bi mi da je verovatno bilo u pitanju dobro maslinovo ulje u kome se krompir pekao ili možda sama vrsta krompira, neka specijalna, baš za pečenje, a treći su bili sigurni da je u pitanju blagoslov koji je pratio monahe, mir i lepota kojom su okruženi, pa nam je zbog toga čak i  suv i pomalo bajati mešeni hleb toga dana bio toliko ukusan, a kako onda ne bi i krompir?
Reći ćete: "Dobro de, šta se toliko primaš? Jaka stvar. To je samo krompir!", ali uveravam vas da nije tako. Ja sam o njemu sanjala godinama, tragala za njim u tavernama, restoranima, kuvarima i sajtovima. Nikada ga nisam pronašla...sve dok nisam dobila manastirski kuvar na poklon!
Iz priloženog možete pretpostaviti da sam ipak nakon toliko godina napokon pronašla recept koji najpribližnije podseća na onaj famozni pečeni krompir iz Rapsanija. To je recept u koji se kunem, a krompir nikada više nisam poželela da spremim na drugačiji način. Naročito dobro ide uz pečenu jagnjetinu, uuuuh nego, to je sasvim druga priča...neću sada o tome da razmišljam...U vreme posta, jedemo ga uz bareni brokoli sa limunom i uljem, maslinama i salatom o šargarepe, a onda kada pojedemo sav krompir, umačemo hleb u ulje iz tepsije ko neki prasići sve dok ne nestane sav hleb i to nam onako bude najslađe. Ma, fešta!

Krompir u rerni na manastirski način

Treba ti:
1 kilogram krompira
150-200  ml dobrog maslinovog ulja
1-2 limuna (sveže ceđen sok)
5-6 čena belog luka sečen na tri dela
4-5 lista lovora svaki seckan na četvrtinu
origano, so, biber

Slušaj sada 'vamo. Rokni rernu na 250 °C. Operi, oljušti i iseči krompir (vidi sliku gore) i naređaj ga u tepsiju. Ne sme krompir da bude jedan preko drugoga.
Prokuvaj vodu (nešto više od jedne čaše, u suštini dovoljno da prekrije krompir) i u nju rastvori so (treba dosta soli, ali oprezno), pa tom vodom prekrij krompir koji smo naređali u tepsiju. Dodaj ulje, pospi krompir origanom, stavi beli luk, lovor i biber. SOK OD LIMUNA NIKAKO NE DODAJEMO NA POČETKU! Od njega će se krompir stvrdnuti.
Gurni tepsiju u vrelu rernu koju smo zagrejali do 250 °C. Čim krompir krene da rumeni tj. čim dobije boju i ispari sva voda tj. ostane samo ulje, smanji temperaturu na 200°C i peči  sve dok krompir ne omekša, oko 50 minuta, sve zavisi od rerne i krompira. Ponekad mu je potrebno manje, a ponekad više vremena. Tu ćeš već morati tu i tamo da izvadiš po neki krompirić na tanjir i probaš dok se ne ispeče onako kako ti se sviđa. Negde pred kraj pečenja izvadi  tepsiju i prelij krompir sokom od sveže ceđenog limuna, vrati par minuta u rernu, izvadi i služi. Eto, toliko je prosto!

(photo is not mine)

Tetka

Pre neki dan, dok sam seckala neke voćke u kuhinji, ne znam da li zbog svežeg vetrića koji je ljuljao krošnje limunovog drveta u dvorištu ili  zbog one jutarnje, zlatne svetolosti koja nežno nagoveštava jesen, mene uhvati neka neutešna  tuga i počeh da plačem potpuno zatečena i iznenađena naglom poplavom emocija.  Čega je to bilo vazduhu ne znam, ali u tom trenutku se setih moje tetke i toga koliko mi nedostaje. Ona je zdrava (koliko god je to moguće u njenim godinama) i živa, ali veoma, veoma daleko.
Kada sam bila dete, pored tate ona mi je bila najomiljenija ličnost na svetu. Za razliku od mame, ona me nikada nije grdila, nikada se nije ljutila na mene i  ispunjavala  je svaki moj hir. Dešavalo se da često nestanem iz dvorišta zgrade, moji bi me uspaničeno tražili, niko ne bi znao gde sam, sva bi se deca igrala ispred zgrade sem mene. Ispostavilo bi se posle izvesnog vremena  da sam se onako mala hrabro uputila pešaka do tetkine kuće. Ona je bila smeštena odmah pored pruge koja je prolazila pored Starog Groblja u Nišu. Podjednako su me intrigirali i vozovi i spomenici na groblju, a najviše sam se radovala svežem "Žitopekovom" hlebu premazanom margarinom i slatkom od višanja u tetkinoj kuhinji. Ustvari, ta poslastica je i bila razlog mog povremenog nestanka. I ne samo to, ja sam obožavala moju teta Miru! Ona bi odmah javila roditeljima gde sam, blagim glasom me molila da se sledeći put javim mami i tati, da me podseća na to kako su mogla kola da me zgaze ili da me,ne daj Bože, neko ukrade. Mene to nije ni zanimalo, oblizivala bih se ko gladno kučence i sa hlebom u ruci krenula da istražujem meni uvek iznova interesantnu tetkinu kuću. Znala sam takođe da će sve biti u redu ako krene mama da me grdi, jer tu je teta Mira da me brani.  Najviše sam volela da sedim za njenim trpezarijskim stolom i da zajedno slušamo Minimaksa na radiju. Smejale bi se, prepričavale njegove šale, koje ja većinu vremena nisam ni razumela, ali sam se svejedno smejala, ona bi verovatno razvlačila kore ili pravila salčiće i vanilice za moga teču,da budu gotove i vruće taman kada se vrati sa puta. Puštala bi i mene da joj pomažem, da izvlačim čašom kružiće za kolače ili da nespretno pokušavam da razvučem koru za pitu do uglova stola.  Bilo je tako zabavno! Svakog letnjeg raspusta sam provodila nekoliko dana kod nje. Vraćala bi se sa posla i posle ručka bismo sedele na terasi na stolicama na rasklapanje i jele dinju iliti "dinjče" kako je ona volela da kaže. Svaki put kada je jedem ja se setim nje. Zbog nje sam je i zavolela. Subotom i nedeljom bismo išle zajedno na pijacu, volela je da čavrlja sa prodavcima i da me "pokazuje": "Ovo je moje Dorče! Tetkina lepotica!".
Kada su se preselili u veću kuću, imala sam više soba, fijoka i ormana na raspologanju za radoznalo njuškanje . Do sobe "sa blagom" se stizalo dugačkim krivudavim stepenicama. Ajoj, čega je sve tu bilo!!!! Starih i novih bočica parfema,  nakit, šminka, raznobojni končići, dugmići, požutele slike iz mladosti. Volela sam da se kitim njenim perlama, svetlucavim broševima i da poziram pred ogledalom sa raskošnim purpurnim  šeširom na glavi, "ciganskim" maramama sa resicama i bordo cipelama sa ukrasnom šnalom na prstima. Nećete mi verovati, ali često sanjam tu magičnu kuću, verovatno podsvesno želim tamo da se vratim, u ono sobu gde sam se pretvarala da sam glamurozna i velika. Sanjam njenu ulicu, mene na biciklu, srećnu i slobodnu kako jurim nizbrdo i prolazim brzinom svetlosti pored Crkve Svetog Nikole i sve mi je lepo, isto kao nekada, samo mnogo lepše, nekako drugačije, kao da sam u samom Raju...

Zimski raspusti su bili čarobno bajkoviti. Dok su ona i teča bili na poslu (on je putovao i retko ga je bilo kod kuće) i brat na fakultetu, ja sam čitala moju lektiru, grickala doručak koji mi je ostavljala na stolu, gledala zimski program, naročito one opere i balete koje su stalno emitovali, umišljala sam da sam Snežna Kraljica u dvorcu na vrhu snežne planine, tumarala po hladnom hodniku i lizala sav prah šećer sa vanilica koje je tamo u ogromnoj vangli čuvala moja tetka . Jedva sam čekala da se vrati sa posla. Prepoznatljivo škripanje kapije i zvuk njenih štikli značilo je da je vreme  da se postavi sto i podgreje jelo. Dugo bismo mezile i pričale,  a posle ručka gledale zajedno televiziju, a ona bi gotovo uvek zadremala, zahrkala i smešno se trzala iz sna govoreći: "Dorče, će kuvamo kafu?". Ja bih dobila belu kafu ili čaj, neki keksić ili kolač "da se zasladimo".

Napolju bi obično vejao sneg, lepila bih se za staklo prozora i posmatrala pahulje kako polako prekrivaju dvorište. Dešavalo bi se da ponekad ujutru ustanem i da me pored prozora čeka Sneško Belić sa sve kapom, očima i osmehom. Ni dan danas ne znam ko se toliko trudio da me ujutru  iznenadi. Nikada nisam ni pitala. Ja sam verovala da se Sneško Belić nekim čudom tu stvorio samo zbog mene.
 Obožavala sam njenu peć na ugalj pored koje je stajao veliki i udoban trosed na kome sam uvek nešto čitala ili grickala. Na pećki bi se obično nešto krčkalo, peklo ili lagano kuvalo za sledeći dan. Uh, što sam volela njen paprikaš!
 Dok sam  odrastala moje posete su i dalje bile učestale, njeno jelo je uvek bilo ukusnije od maminog, a njen dom sam doživljavala kao  pravo sklonište kada god bi nešto zaškripilo.
Ona je bila prva osoba kod koje sam našla utočište zbog slomljenog srca, prva bi me pozvala posle svakog ispita, odmah sam je upoznala sam mojim momkom (danas mužem), prva bi me posetila kada bih se razbolela, prvo bih se njoj javila kada bi se vratila sa nekog dužeg putovanja.
Oduvek sam obožavala njen smisao za humor, pomalo sarkastičan i oštar. Bez dlaka na jeziku, ne ustručava se da izrazi svoje mišljenje ili negodovanje. Snažna, jaka, izdržljiva i trpeljiva, takva je uvek bila i ostala. Za sve je imala odgovor, za sve je postojao lek. Sećam se da sam joj se jednom požalila: "Teta Miro, baš sam nešto depresivna", a ona mi je odgovorila svojim pirotskim naglaskom i dobro poznatom oštrinom i snagom: "More, u'vati se u neki pos'o, pa da vidiš kako će prođe!".
I dan danas, kada god se osećam down, setim se njenih reči. Zaista, biti zauzet i zaokupljen nekim poslom je najbolji lek protiv tuge i nevolje, valjda je i zato ona toliko mnogo radila...
Često bi mi tata kada god bi nastala između nas neka rasprava u ljutnji prebacio: "Uh bre, sada ista kao ona tvoja teta Mira!". Za mene je to bio najveći kompliment! On me je grdio, a ja sam se ponosno šepurila!

I dan  danas, posle 8 godina boravka u Grčkoj meni strašno nedostaje mogućnost da krenem pešaka preko Čaira, preko pruge i dugačkih stepenica pored Česme i dođem do njene kuće, da se izjadam, našalim, isplačem, kada god za tim osetim potrebu. Zaista, osoba koja mi je najviše nedostajala svih ovih godina je upravo ona: moj saveznik, moja prijateljica, moja druga mama, moja tetka. Najveća mi je želja da me napokon poseti ovde u Grčkoj, da čavrljamo i da se smejemo kao nekada. Za sada jedino što mi je preostaje je da je pozovem telefon i čujem njen glas...dugo nisam...Mislim da će je to mnogo obradovati.

(mama, teta Mira u crvenom i ja u Grčkoj)

Da li ste i vi član nekog tajnog društva?

Ja jesam. Oduvek sam želela da budem, još od kada sam pročitala knjigu "Božanstvene tajne Ya-Ya sestrinstva".

Dobro, ovo naše i nije baš toliiiiiiiko tajno. Ustvari, bilo je, a pošto imamo dugačak jezik sada svi znaju za njega. Ne mogu da odolim. Društvo za sada ima 3 člana. Sakupljamo se svake nedelje ispod šatora sklepanog od razapetog ćebeta i četiri stolice. Mi ga zamišljamo ovako

i onda nam je odmah sve lepše. Prvobitno je i tata bio deo društva, ali jednoglasno smo se složile da ga moramo razrešiti članstva, jer ima isuviše veliki stomak, pa ne može stati ispod šatora. Zato on sada tri puta nedeljno ide na stadion i trči- i to sve samo zato što očajno želi da ponovo postane član našeg tajnog društva "Obojeno♥".

Susreti se održavaju na velikim šarenim jastucima pod mističnom, vilinskom svetlošću koja emituje energiju duginih boja. (ustvari to je obična lampa na baterije sa svetlucavim vlaknima koju smo kupili u "Lidl-u".)

Osim što jedemo pomfrit sa kečapom, mi pričamo priče (uglavnom ih ja "na licu mesta" izmišljam kao npr. onu u kojoj mala devojčica svojim sutlijašem spašava selo od večite tuge i propasti. Ne pitajte!), čitamo bajke, slažemo kockice i cerekamo se, ponekad vodimo i ozbiljne razgovore. Vidite, tu, u tom magičnom šatoru svako može da kaže šta misli i oseća, bez osuđivanja i grdnje. Može da se požali i iskreno izrazi svoje negodovanje ili neslaganje.

Svakako, tu su i uslovi! Pa, kakvo bi to tajno društvo bilo kada ne bi postojala pravila?!

~ Član društva "Obojeno ♥" ne sme da gleda seriju "Patty". (Naime, to je popularna tinejdžerska sapunska opera koju gledaju i vrlo male devojčice (čak i njihove mame!) na koju je moja starija ćerka užasno "alergična". Logično, ovo je njen predložen i usvojen predlog/uslov za članstvo i sasvim sigurno je imala na umu određenu devojčicu iz škole koja joj posebno ide na živce).

~ Član mora da savlada veštinu piškanja u noši, a za kakanje se može progledati kroz prste.

~ Član mora da voli: picu,

sladoled,

voće,

kokice,

slane perece,

kolačiće sa kokosom,

čokoladno mleko,

"Shakespears sisters",

"Benovo i Holino malo kraljevstvo",

"Anđelu Anakondu",

kompjutere,

karaoke,

ples uz "Just Dance 2",

Bolivud filmove,

i
trčanje.

U toku okupljanja nije dozvoljeno:

• svađati se,
• udarati,
• vikati
• biti neljubazan.

Ha! Mislite da ispunjavate uslove za ulazak u naše tajno društvo (zloban smeh u pozadini)? Postoji još jedna caka! Eeeee, nije sve ovo tako lako. Tu je i...inicijacija! Ona se sastoji iz niza vrlo teških izazova koje mogu završiti samo oni koju su duboko motivisani i obdareni vrhunskim veštinama. Naime, potencijalni član mora:

~ da u roku od 60 sekundi očisti tri mandarine istovremeo pevušeći (dva puta) uvodnu pesmu iz "Anđele Anakonde". Ukoliko nije sezona mandarina, onda mora u roku od 60 sekundi da pojede pet slanih pereca i to istovremeno skakutajući na jednoj nozi. Mlađi od tri godine su oslobođeni ovog izazova. Dovoljno je da pojedu perece i da ne pokušavaju sami da očiste mandarine.

~ da odigra celu rutinu tj. koreografiju iz gornje navedenog "Just Dance 2" uz pesmu "Kung-fu fighting". Mlađima od tri godine je dozvoljena slobodna koreografija, a onima sa zdravstvenim problemima (srce, zglobovi) mogu sedeći da je odigraju što će im znatno smanjiti ukupan zbir bodova.

~ da ispriča mnogo smešan vic, priču, anegdotu, lični doživljaj. Mlađima od tri godine je dozvoljeno pravljenje grimasa, a svi oni kojima nedostaje gen "glupiranja", "kreveljenja", "blesavljenja" i svih ostalih "-enja" i "-anja" mogu odmah da odustanu od inicijacije. Verovatnoća da budu primljeni je veoma mala. Bolje reći- nepostojeća.

i poslednji izazov je:

~ okrenuti nepoznati broj iz imenika i osobi koja se javi reći : "Želim da vam današnji dan bude najlepši dan ikada!", spustiti slušalicu, vrištati i smejati se do mile volje.

Nije lako postati član tajnog društva "Obojeno ♥", zar ne? Pa, lepo sam vam rekla. Možda je najbolje da sami napravite vaše društvo i odredite svoja pravila. Nas tri smo za sada sasvim srećne u našem društvu ispod šatora pod svetlošću jeftine lampe na baterije...ovaj, pod vilinskom svetlošću duginih boja. A, da! Još nešto- nemojte da nam ukradete ime! Naziv je zaštićen autorskim pravima. Copyright karma postoji! Šalim se...možete ga pozajmiti, ali samo ako ispunite dva uslova: obećajte da će se vaša deca ludo zabavljati i da ćete podeliti vaše kokice sa nama...

(photos pinterest and μυρίζει γλυκιά μανούλα)

Melomakarona- grčki medenjaci (posni)

Nekada davno, postojao je jedan blog. Zvao se Sugar Glazed Fairy Tales (šećerom glazirane bajke). Krenula sam da ga pišem u zimu 2009. godine dok sam bila trudna sa mojom mlađom ćerkicom. To su bila divna vremena; kao pčelica sam zujala po ceo dan, kuvala, mesila kolače, hranila sve i svakoga, dekorisala stan, menjala zavese, prostirke, svijala gnezdo i pripremala se za veliki dan. Blog je pao u zaborav, najviše zbog moje nemarnosti, zbog dolaska bebe i malo vremena za čeprkanje po kuhinji.
Pre neki dan mi je drugarica zatražila proveren recept za grčke medenjake- melomakarona koji su neizostavna poslastica u Grčkoj u predbožićnom periodu. Svaka kuća ih ima i gde god otišli domaćica će vas ponuditi njima i gurabijama (kurabjedes). Danas se setih mog zaboravljenog bloga sa receptom i priče koja me je podsetila na jedno lepo, bezbrižno i spokojno vreme:

To veče je bilo magično, svaki ugao kuće je ispunjavao začinjeni, topli miris medenjaka, negde u pozadini se osećala pomorandža koja kao da je želela da ublaži slatkoću i mednu silinu. Dok sam utapala pečene kolačiće u sirup menjali su boju, postajali tamniji i aromatičniji, upijali su tu čarobnu tečnost i harmonija je postignuta. Magija je upotpunjena seckanim orasima posutim preko medenjaka koji su bili spremni da ponosno paradiraju na stolu i čekaju isprobavanje koje je odmah usledilo. Kako im odoleti?Nemoguće.

Recept za medenjake


Za testo:

oko 9 šolja za čaj brašna
1 šolja šećera
3 šolje maslinovog ulja
2 kafene kašičice praška za pecivo
1 kafena kašičica sode bikarbone
1/2 supene kašike mlevenog karanfilića
1/2 supene kašike mlevenog cimeta
rendana kora od cele pomorandže
šolja isceđenog soka od pomorandže

Za sirup:

1/2 isceđenog soka od limuna
4 šolja šećera
2 šolje meda
4 šolja vode


Postupak: Pomešati brašno sa praškom za pecivo. U drugom sudu razmutiti sodu bikarbonu u sok od pomorandže, dodati šećer, mešati da se delimično istopi šećer, dodati ulje, promešati, dodati karanfilić, cimet i rendanu koru od pomorandže, promešati sve zajedno. Sada dodajemo brašno malo po malo, možda neće trebati da iskoristite celu količinu brašna, dodajemo ga sve do trenutka kada tečnost upije brašno i testo postane veoma meko. Tajna u dobrim medenjacima je da se testo NE SME INTENZIVNO MESITI, jer inače postaju tvrdi i neće dobro upiti sirup. Znači, testo mora biti veoma mekano, ali dovoljno tvrdo da se oblikuje u željeni oblik. Tepsiju za pečenje obližiti papirom za pečenje, a svaki medenjak tu i tamo nežno probosti viljuškom. To se čini da kasnije sirup prodre u unutrašnjost medenjaka i postanu sočni i mekani.
Peći na temperaturi od 160-170°C , oko 25 minuta dok ne dobiju rumenu boju. Nemojte ih prepeći! Izvaditi iz rerne i ostaviti ih da se potpuno ohlade.
Pomešajte sve sastojke za sirup u šerpicu i kuvajte ga nekoliko minuta. Smanjiti vatru, ne sklanjati šerpicu sa sirupom sa ringle, ali paziti da sirup ne vrije, već samo da se održava toplim, ubacujte pečene kolačiće u isti. U zavisnosti od veličine šerpe, ubacujte po 5-6 kolačića. Ostavite ih u sirupu sa jedne strane oko 2-3 minuta, zatim ih okrenite i ponovite postupak naredna 2-3 minuta. Na taj način medenjaci upiju dovoljno sirupa da bi bili mekani. Naravno, ako želite da spolja budu mekani, a iznutra krckaviji, ostavite kolačiće oko 1-1,5 min. u sirupu sa obe strane.
Vaditi medenjake kašikom sa rupicama u veliki tanjir i svaki posuti, dok su vrući, seckanim orasima.

Obećavam da će vas miris i ukus ovih medenjaka potpuno osvojiti, ali PAZITE- možete steći zavisnost od njih!

(photo from pinterest and sugarglazedfairytales)

Inspiracije, podsećanja, pitanja i odgovori

Šta te inspiriše da pišeš, stvaraš i težih ka dobrom životu?

Želja da postignem jednostavnost, da otkrivam lepotu i da sve ono što saznam, mislim i osetim podelim sa drugima. Cilj mi je da stvorim za moju porodicu određen kvalitet života koji se neće bazirati na materijalnim stvarima već na nizu iskustava i svakodnevih malih proslava: muzika u kući, čitanje bajki, zdrava i ukusna jela, ples, molitva,  igra, odlazak u Crkvu, porodična rekreacija, šetnje, blesavljenje. Stvari koje me inspirišu su: razgovor sa nekom zanimljivom osobom, pročitana stranica u knjizi, kratki citat, nečiji blog, pesma, slika u časopisu ili na pinterest-u, mirisi iz pekare, boje na pijaci, dobra, jaka, crna kafa, nečija šminka ili način oblačenja, film, najsitnija životna zadovoljstva. Najviše od svega me nadahnjuje mogućnost da to delim.

Koji je najbolji savet koji si ikad dobila?

Budi zahvalna na onome što već imaš. Svaki put pred spavanje se prekrstim i kažem "hvala".

Nezahvalnost je karakteristika loših ljudi koji su istovremeno uvek nezadovoljni sobom i drugima. Mišljenje da nam drugi nešto duguju nas nikada neće dovesti do sreće, jer čekanje na druge može se pretvoriti u večnost. I ako život ne teče onako kako smo sanjali i zamišljali uvek imamo nešto na čemu možemo biti zahvalni. U trenutku kada to shvatimo, sreća nam već pokazuje svoje nasmejano lice.

Kako bi izgledao tvoj savršen dan?

Buđenje uz vrelu, crnu kafu, američke palačinke sa javorovim sirupom za doručak, muž ima slobodan dan, deca su raspoložena, nema kuknjave i vriske, oblačimo se, napolju je hladno, grad je ukrašen i vlada euforija. Kupujemo ukrase za jelku, svetiljke, poklone za naše najbliže. Sedimo u kafiću, umorni i zadovoljni, slušamo "sekularne", zapadnjačke, božićne pesmice i pijemo toplu čokoladu. Kod kuće, dok ja pravim medenjake i gurabije, deca sa tatom krase jelku i postavljaju svetiljke po kući! Nema mere, nema ukusa, samo kič, kič i kič! Iz Najdželine knjige "Christmas" sastavljam jelovnik za proslavu Božića, deca umorna odlaze na popodnevnu dremku, a mi gledamo neki limunadasti film. Pada mrak, cela kuća blista, šljašti, sve miriše na cimet, vanilu i karanfilić, na šporetu se kuva sirup sa kolutovima limuna, spreman da ga upiju medenjaci, deca su umazana od šećera u prahu, igramo se "Ne ljuti se, čoveče". Prskam se božanstvenim Coco parfemom i stavljam sedefasto-plavu senku na oči. Dolaze prijatelji, pijemo kuvano vino, jedemo kokice i ušećereni badem. Mnogo smeha i dobrog raspoloženja. Oblačimo naše nove, zimske pidžame i svi tonemo u san. Sutradan se sve vraća u normalu, ali barem smo imali taj jedan, savršeni dan.

Koja je knjiga na tvojoj komodi pored kreveta?

Već neko vreme iščitavam dnevnike Anais Nin, žene čiji me život fascinira upravo zbog toga što me strašno zanimaju razlozi i rezultati njenih postupaka iako neke njene izbore ne razumem niti opravdavam. Ona piše jezikom razumljivim svakoj ženi, njeni dnevnici su prava psihološka analiza. Iako mnogi tvrde da je njeno vođenje dnevnika proizvod čiste egocentričnosti, lično mislim da jedna osoba jedino dobrim upoznavanjem same sebe može da pruži, voli, da bude srećna i kreativna. Anais Nin je intuitivna, emotivna, mudra i senzualna. Na mojoj komodi stoji knjiga "Fire" ili "Vatra". To je dnevnik koji je pisala od 1934.-1937. godine. Pun je melodrame, seksa, fantazija, snova, ispovesti i obzervacija- 100 % žensko štivo. Evo, jednog citata koji delimično rezonira sa mnom:

"Borim se protiv nametanja sveta, politike, rata, komunizma, revolucije, zbog toga što oni ubijaju individualni život, to jedina stvar koju mi imamo, koju ja imam.

.

.

.

Jedino za šta vredi živeti je ženski svet*- za ljubav između muškarca i žene. Žene su fundamentalno u pravu. Podržavam življenje. Mrzim politiku. I istoriju. One nas udaljavaju od naše individualne sreće. "

*misli na emotivni, unutrašnji svet

Da li se slažete?

(photos pinterest)

Playlist od uspomena

Nekada davno, pre interneta, Facebook-a i mobilnih telefona,prva stvar koju sam radila nakon buđenja bila je pritiskanje "play" dugmeta na mom metalik kasetofonu. Uvek sam se budila sa muzikom, učila uz nju, jela, sanjala, pisala, spremala se za izlazak, plakala, volela, putovala, uspavljivala se.
Uz nju i zbog nje sam postala nepopravljiv romantičar i sanjar, sa dovoljnim osećajem za realnost, čisto onako, da se ne bi "izgubila" u tom svetu opijajućih mehurića i sladunjavih melodija. Moj otac je kupovao ploče i voleo da ih sluša sa mnom. Ponekad bi zgrabio moju majku dok bi petljala po kuhinji, plesali bi i nešto bi joj šaputao na uvo, za mene neke velike tajne na jeziku koji nisam razumela, ali zbog koga sam skakala i cičala od sreće. Pa, šta dete želi više od igračaka i slatkiša? Da vidi svoje roditelje nasmejane i srećne! Moj brat, koji je inače dosta stariji, bi tada prevrtao očima i zatvarao se u sobu odakle bi se, u znak protesta, čuli "Dire Straits".
Najviše sam volela da plešem sa ocem. Pravili smo smešne figure, smejali se i pevali glasno. Valjda su mi se zato posle toga, kada sam maaaaaaalo više porasla, sviđali muškarci koji su voleli da plešu.

"Hoćemo li danas malo da slušamo Frenkija?", uzimao bi Sinatrinu ploču sa čijeg omota mi se on smešio svojim prodorno- plavim očima, pažljivo bi spuštao iglu gramofona na nju i prostorijom bi se prolila čarolija pesme "Strangers in the night". Kakav bi se samo film počeo odvijati u mojoj glavi!

Dvoje lepih ljudi u gužvi, negde u pozadini svira klavir, ona nosi dugu haljinu od satena sa šampanjcem u ruci i zavodljivo zabacuje svoju smeđu kosu, a on u crnom smokingu, zgodan, visok i tajanstven. Vode ljubav pogledima, vazduh miriše na cigarete i parfem.

I uvek bi to u mojoj mašti bio mamin miris, "Charlie", koji sam redovno "krala" od nje. Tata mi je uvek prevodio stihove, neke bih razumela, a neke sam shvatala tek mnogo kasnije. Umem da kažem da je za moj romantični pogled na sveti kriv moj otac, njegove ploče i filmovi koje su gledali on i mama. Puštao bi joj od Barbare Strejsend "Woman in love" ili njenu omiljenu "Mandy", a ona bi sedela pored velike, uspravne lampe na trosedu i štrikala pevušeći tiho ili bi zajedno gledali stare filmove sa Keri Grantom i Ingrid Bergman. Ja bih se tu, između njih, uvek nekako ugnezdila i zaspala sa glavom u maminom krilu.
Volela sam da ga slušam dok mi je pripovedao životnu priču Čajkovskog slušajući "Labudovo jezero" ili o tome kako je Malerova muzika kao stvorena za romane Tomasa Mana.

Svakodnevo bi treštali ABBA, Hulio Iglesias (moj tata ga je zvao "Huso Iglesias"), Mantovanijev Orkestar, Edit Pjaf od čijih pesama su mu uvek suzile oči, Pegi Li za koju je tvrdio da ima "najerotičniji" glas (nema veze što nisam imala pojma šta ta reč znači, a nisam ni smela da pitam) i Bitlsi, mnogo, mnogo, mnogo Bitlsa koje sam zavolela odmalena i čije su pesme obeležile veoma lepe i dragocene momente u mom životu.

Radio emisiju "Muzički dragstor" Dragane Kaucki petkom uveče nisam propuštala ni za živu glavu. Pozdravljala bih društvo ispred zgrade, žurila kući, zatvarala se u sobu i sedela do kasnu u noć na mom krevetu vežbajući veštinu brzog pritiskivanja "record" dugmeta pokušavajući da ulovim pesmu od početka. Eh, to su bila dobra vremena! Želela sam čaršave, i to bele, od satena, želela sam da budem predmet obožavanja kao što je to bila žena u pesmi "Nights in white satin". Od nje sam se ježila i drhtala od emocija.

Zidovi u mojoj maloj sobici su bili oblepljeni posterima Madone, a njene pesme sam slušala i učila napamet, toliko posvećeno i vredno da se skoro graničilo sa religioznim. Svetilište. Obožavanje.


Onda je nastupio period razočarenja koji je trajao veoma dugo, počeo je tamo negde posle tinejdžerskih godina. Muziku sam slušala, ali samo onu veselu, brzu, uz koju se pleše, veseli. Samo da odagnam mrak devedesetih i misao na rat, sankcije, siromaštvo. Time sam se borila da zadržim svoje neostvarene snove i neispunjene želje. Grčevito, ali uzaludno. Što brže, daj mi taj beat, techno, trans, rap, udri, skači, zaboravi! Dizel!

Studije su, doduše, bile sasvim druga priča- muzika, muzika i muzika! I to ona glasna, luda. Ona koja te tera da radiš još luđe stvari, ona kojom smo slavili mladost, optimizam i sam život: dumba-damba u glavi, blago šuštanje i zujanje u ušima od preglasne muzike, mamurluk od prethodne noći ludovanja i plesa do jutra. Muzika je zatim obeležila i veliku ljubav, onu prvu i pravu. Romantične, spore, tihe i senzualne melodije, čisto da ne remete ljubav, njen tok, naša šaputanja i poljupce, žustre svađe i slatka pomirenja.

Ipak, sve do relativno skoro, ona nije bila deo mog svakodnevog života. Bila je propratni element nekih događaja, ali nikako soundtrek moje svakodnevice. Sada jeste. Prisutna je već od samog jutra dok kuvam kafu i pokušavam da se probudim, slušam je dok kuvam, dok peglam, pišem ili čistim. Čuje se, ali veoma tiho dok malena piše domaći, a veoma glasno trešti kada nas tri pevamo karaoke sa mikrofonima u ruci. Cee Loo Green peva "Fuck you" kada sam ljuta, "In the sun" se čuje kada sam srećna, "All by myself" kada sam usamljena. Imam jedan playlist za čišćenje, drugi za pisanje, treći za relaksaciju. Hvala Bogu na internetu!

Neke majke fanatično uče decu Bibliji, neke insistiraju da ona lepo crtaju ili da uče strane jezike, ja insistiram na tome da slušaju i da čuju sve, od klasike do panka, pa šta im se dopadne! Starija voli žešći zvuk, gitare i rok, a mlađa- brzi ritam uz koji se pleše, mada joj se sviđaju i romantične melodije. Ona je više na mamu.

Pokušala sam da napravim playlist od pesama koje su obeležile moj život (sa gornje, vaše desne strane na blogu, nažalost zbog moje smotanosti neke pesme se ponavljaju). Uz mnoge sam se vratila u prošlost, uz neke sam osetila setu, obaveznu nostalgiju, uz druge sam osetila leptiriće u stomaku i setila se prošlih ljubavi i čežnji. Najviše od svega se radujem pesmama koje će tek ući u ovu listu. Radujem se potencijalnim uspomenama i iskreno se nadam da će neke od ovih, mojih muzičkih sećanja, naći svoje mesto na listi pesama moje dece. Jednog dana...


(fotke sa pinterest)

Note: playlist sam u međuvremenu skinula sa bloga, jer je mnogima smetao da se stranica brzo učita. Izvinjavam se.

Mesta i uspomene

Juče, vraćajući se od zubara, prošla sam ulicom u kojoj se nalazi nekadašnje obdanište moje starije kćerke. Čudna stvar se desila: iz nekog razloga, počele su da se vraćaju uspomene koje imaju i nemaju direktnu vezu sa ovim mestom, osetila sam leptiriće u stomaku kao onda kada se setite osobe u koju ste zaljubljeni ili neke samo vama znane tajne. Pomislih u sebi: "To su bile lepe godine...". Setih se maskenbala koje je organizovala najbolja vaspitačica na svetu, kostim Crvenkape koji je sašila moja majka za jednu od prilika, rođendanske žurkice u čast maleninog rođendana, moje cupcakes (mini tortice) ukrašene Smarties bombonama, njihovog velikog "uspeha" kod dece u školici, ćerinog prvog "kobajagi muža" koga i sada spominje...Neobično u celoj ovoj priči je činjenica da je krenula lavina osećanja i uspomena koja nisu strogo vezana za to mesto, već za to vreme ili bolje reći, doba. Nekada sam provodila svoja leta u Parizu, slobodna i bezbrižna, ali za njega me ne vezuju smisaona, duboka, suštinska i prava sećanja, dok me za tu jednu, naizgled bezličnu uličicu i vrata iza kojih se čuje žamor dečice, vezuju stvari koje se ne mogu uporediti po važnosti sa šetnjama ulicama Pariza i blejanjem po izlozima. Setih se sa nostalgijom radostnih meseci trudnoće sa mojom drugom kćerkom, šetnji i skitaža kojih je sada mnogo manje zbog više obaveza, setih se mog euforičnog i zaraznog dekorisanja, kuvanja, velike želje za druženjem. Sa tugom konstatovah da mi je majka tada češće dolazila. Iako je prošlo samo par godina, njeno zdravlje je bilo daleko bolje, imala je više snage da putuje i prevali 1000km da bi zajedno lunjale po prodavnicama, tražile materijale za zavese i jastučiće, sadile cveće i pile kafu ispod suncobrana dok je mala bila u obdaništu. Često uzimamo zdravo za gotovo ljude i prividno banalne događaje. Zaboravljamo ih, ne pridajemo im značaj, želimo više, bolje, u smislu da su nam retko ti sitni momenti i mala zadovoljstva dovoljna. Bolje reći, prestaju biti zadovoljavajuća. Javlja se nemir. Želimo sjajnija, glamuroznija dešavanja, uspomene prošarane zlatom, dalekim morima i planinanama, zanimljivijim i nepoznatim ljudima, noćnim svetlima, punim Mesecom iznad krovova nekog drugog, većeg i lepšeg grada. I šta dobijemo od svega toga? Brdo fotografija koje postavljamo na našoj facebook stranici, poneki suvenir, uspomene koje blede...Ne, ne shvatajte me pogrešno. Putovanja i obilaženje novih mesta je osvežavajuće kako za telo, tako i za dušu. Ovde govorim o dubljim emocijama i uspomenama koje može probuditi jedna šetnja ulicom u kojoj ste odrasli, prolazak pored šik kafića koji je nekada bio poslastičara u kojoj ste jeli šampite, jedan pogled na oronulu kućicu u kojoj je živela namrgođena starica u čije dvorište vam je stalno upadala lopta, tu je vaša škola, škola vaše dece, bolnica u kojoj ste izvadili krajnike ili ste se porodili, trafika u kojoj ste kupovali čips u pauzi spremanja ispita, stari video (sada DVD) klub u kome ste uzimali filmove sa društvom. Mesta nisu samo zgrade, ulice, parkovi, drveće, nisu samo opipljive stvari , već su ona neka vrsta geografsko-emotivne mape naših sećanja. Ona imaju veliku vrednost, mnogo veću od materije koja je potrebna da se ta mesta sagrade. Prošetajte gradom u kome živite i sačinite vašu mapu. Prisetite se stvari koje ste već doživeli, ljudi koji su tada prolazili kroz vaš život i ostavili neki trag. Nada i želja da vidite druga mesta je deo ljudske prirode, večita težnja ka novim, ali ono što je direktno oko nas, mesto u kome živimo je deo naše lične istorije, priča koja nastavlja da se piše.

Prva kafa

(photo by Jane Linders)

Velike ljubavi se nikada ne zaboravljaju, kao ni sve ono vezano za njih. Postoji jedna strast, crna i vrela, koja me nije napustila, izdala i razočarala ni jednom do sada- kafa.
Ona je oduvek bila prisutna u mom životu. U detinjstvu je to uglavnom bio vid društvenog rituala između mame, tetke, rođaki, komšika, prijateljica. Uz nju su se prolivale suze, otvarale duše, neobavezno ćaskalo, pućkale cigare, ogovaralo i "pljuvalo" po familiji i komšijama. Kafa je bila prilika da se napravi pauza tokom velikog čišćenja, pravljenja ajvara, spremanja ispita. Moj prvi kontakt sa kafom je bilo ono, svima poznato, mešanje mleka i dve- tri kašičice tek skuvane kafe u maloj šoljici, sa sve tacnicom i mestom za stolom među odraslima. Ja bih uzela Bic žutu hemijsku olovku, glumila da pušim i osećala se "kao velika". Svaki srk te blede, tople tečnosti je bio moj novi ulazak u tajanstveni i zanimljivi svet odraslih. Zašto se toliko žurimo kada smo mali? To mi nikada neće biti jasno...Nema ničeg zanimljivog u tom svetu.

Mi žene imamo sklonost ka tome da pamtimo sve ono što smo prvi put doživele ili uradile: prvi poljubac, prvi brushalter, prva cigareta, prva ljubav, prvi sex, prvi odlazak na more sa dragim, prvi dan škole, fakulteta. Ja čak pamtim i moju prvu, pravu, odraslu kafu, bez mleka i ostalih detinjarija. Možda je to nekima glupo, ali sve vezano za taj trenutak je obeležilo, čini mi se, poslednje dane bezbrižnosti i detinjstva.
Svaka zima je za moje roditelje bila noćna mora, stalna borba sa dosadnim bronhitisom koji bi se naredne zime vraćao, mučio me nesnosnim kašljem sa obaveznim izostancima iz škole, neprospavanim noćima, odvratnim čajevima od luka i mlekom sa pregorenim šećerom. Da bi vam dočarala moja stanja reći ću vam da me je tata u šali tada nazivao "tuberkuloznom". Čudan smisao za humor, zar ne? Naime, jedan doktor je predlagao Soko Banju i inhaliranje, drugi planinu i šetnje po svežem i čistom vazduhu, a treći, Bog ga blagoslovio, odlazak na more i dugosatne, uporne šetnje, ujutru i predveče, tik uz more. Tako smo ja i moja majka, u narednih 5 godina, bile stalni gosti prelepe Opatije, o kojoj i dan danas sanjam i koju želim ponovo da obiđem. Iz godine u godinu meni je bilo sve bolje i bolje, jačala sam, ozdravljivala polako i bronhitis se nikada više nije vratio, da kucnem na drvo.

Imala sam negde oko 13 godina. Posle celonoćnog putovanja do Opatije, stigle smo, ja i moja mama, u hotel rano izjutra. Imale smo divnu sobu sa pogledom na more, čamce i jahte. Sećam se zvuka galebova, lupkanja barki jedne o drugu, tiho zapljuskivanje talasa o njih, slani, mirisni vazduh, zov pržene ribe i lignji iz kuhinje.
Kao prava Piroćanka, mama je ponela ono kuvalo za kafu na struju (moj otac joj je jedno 100 puta naglasio da NE SME da meša kafu gvozdenom kašičicom) . Ponela je dve šoljice od njenog omiljenog servisa za belu kafu, šećer, tutto completo- organizovana kao i uvek. Taj gen sam nasledila i ja od nje. Bile smo strašno umorne, ali uzbuđene i srećne.
"Mislim da sada možeš da popiješ jednu kafu sa mnom. Posle ćemo u šetnju, da ne gubimo vreme." (photo by Rosa Blu)
Pratila sam njene pokrete: sipala je vodu u ružno kuvalo, umešala šećer i mlevena, crna zrnca, pažljivo i smireno. Lebdeo je neodoljivi miris kroz sobu, onaj koji mami i budi nestrpljivost. Sipala je kafu u tankom mlazu u velike, bele šolje sa žutim cvetićima. Smestile smo se na terasi sa pogledom na more i šetalište. Prvi put sam okusila gusti kajmak koji je ispod sebe krio ukus crne boje, jaku aromu koja mi je milovala nepce. Kafein je tekao kroz moje vene, otvarao oči, budio telo i bistrio um. Sećam se samo da mi nikada ništa u životu nije tako prijalo: "Kako je lepa ova kafa...", smeškajući se govorila sam majci. Složila se sanjivo posmatrajući prolaznike koji su već tiho šetali i uživali u primorskom suncu. Mislim da nije bilo ničega u budućnosti što je moglo nadmašiti taj osećaj. Savršenstvo trenutka, gorčiljavi ukus, vrele, turske kafe, tu, na tom mestu, uz galebove i slani miomiris, sa mojom majkom, za koju se ne sećam da je ikada bila lepša i srećnija. To je bila moja prva kafa...ikada. Svi mi imamo one trenutke kada nam se učini da su sve kockice na broju i na svom mestu, da je ceo univerzum u savršenom skladu. Vi tada osećate da ste deo te slagalice, da ste jedno sa celim svetom, da je sve lepo, savršeno. Znate, itekako znate da neće biti tako zauvek, da će taj trenutak biti veoma kratak, ali vredan potpunog prepuštanja. To je bio moj momenat. Najslađi. Ne mogu naći bolju reč da ga opišem.
Godinama se prepričavao taj "doživljaj". I mojoj majci, iako nije bila prva, je to bila najlepša kafa koju je ikada popila. Ne znam da li je kriv ambijent, lepota okoline, saznanje da rastem i da ćemo ja i moja majka deliti još puno priča, jutra i popodneva uz kafu. Nije ni bitno. Činjenica je da pamtimo taj naizgled beznačajan događaj. Ovo mi je jedna od najdražih uspomena, koja još jednom dokazuje da su najlepši i najsrećniji trenutci u životu vezani za sitna zadovoljstva i ljude koje volimo.

Prošlo je dosta godina od tada dok nisam krenula da budem prava, regularna ispijačica kafe, ali ona prva je još uvek neprevaziđeni užitak. Sada je kafa potreba i neophodnost rano izjutra, način da se probudim i uključim u život i dnevne obaveze. Uglavnom je pijem sama, s nogu ili za kompjuterom, u prolazu je srknem dok menjam pelene, kuvam, hranim decu, čistim i kada kradem malo vremena za pisanje. Pijem tu jutarnju kafu ceo dan; šolja je čas na stolu, čas u kuhinji, pa na dasci za peglanje, tu je, uz mene, ne napušta me, svaki gutljaj je zadovoljstvo, nešto moje, samo moje.
I dan danas najomiljenije pitanje koje neko može da mi postavi je: "Hoćemo li da pijemo kafu?" Pa, hoćemo li? Kakvu vi pijete?

Snežne uspomene

Sinoć je bilo užasno hladno ovde u Kozani, totalna suprotnost toploj, primorskoj zimi Peloponeza, koji mi je užasno nedostajao dok smo ruku pod ruku ja i moj dragi koračali uzbrdicom do centra grada. Razmazilo nas je sunce, pogled na drveće puno pomorandži i limuna, slani miris mora iz daljine, blage zime i duga, preduga leta. Ipak, shvatila sam upravo tada, dok me je hladan vetar šibao po licu i dok su mi trnule noge, ruke i uši, da odavno ja i on nismo išli ulicom tako čvrsto stisnuti jedno uz drugo. Zaista, to se nije desilo od kada smo se preselili u topliji kraj. Zaboravila sam na milinu koju pruža telo voljene osobe uz moje po ledenom vazduhu i okrutnoj zimi. Ustvari, prisetila sam se naših studentskih dana, šetnji po cičoj zimi Bulevarom, baš onako čvrsto stisnuti jedno uz drugo, ne osećajući ništa sem otkucaja naših srca dok smo topili led toplinom ljubavi govoreći u sebi "ništa mi više od ovoga ne treba, ništa", potpuno, kompletno, sto posto, ma hiljadu posto srećni!!!!

Setih se naše lude, mladalačke odluke da odemo u Nišku Banju i pijemo vino u snegom pokrivenom, starom amfiteatru, da bi zatim usred snežne vejavice krenuli do grada pešaka i onako premrzli jurili za autobusom shvativši koliko je ta ideja luda, naročito po takvom vremenu.
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....

Bila jednom jedna...

Nova godina, davne ne znam koje godine, znam samo da smo još uvek bili bezbrižni, laki kao vazduh, naivno se nadajući da će naša veselost i optimizam oterati privremeni mrak devedesetih. Kada bolje razmislim mislim da je to bio doček 1995. godine, nisam sigurna. Oni koji se prepoznaju u ovoj priči, neka mi jave...

Društvo od nas četiri musketara je rešilo da te davne devedeset i neke proslavimo doček Nove godine u mojoj kući nedaleko od Niša. Pozvani su bili i neki klinci iz komšiluka, koji očigledno nisu imali nigde drugde da provedu tu noć. Moje društvo iz grada, da bi došlo do moje kuće na brdu koja je stajala usamljeno među ogolelim drvećem i vinogradima posutim teškim i belim pokrivačem, moralo je da pešači oko 2 km od autobuske stanice.
Sigurna sam da sam za to veče spremila neke lepe đakonije, onoliko koliko su uslovi tada to dozvoljavali, ali čini mi se da je važio dogovor, ako se dobro sećam, da svako ponese nešto od kuće. U tim godinama ti je jelo poslednja i nebitna stavka, zar ne? Garderoba i šminka sporedna stvar. Mislilo se na muziku koju ćemo slušati, na film koji ćemo gledati, na šalu i smeh. Sve bi to započinjalo od trenutka kada bi se našli; trenutno kikotanje, blesavljenje i zadirkivanje, padanje na pod od smeha, osećaj čudne bliskosti...samo da budemo zajedno.
Ko bi pretpostavio da će veče početi u mraku? Da, u pravom pravcatom mraku; mislim na onaj koji je rezultat isključenja struje i neminovnih resktrikcija. Za Novu godinu? "Bože, koji sam ja maler? Reših i ja jednom da napravim žurku i oni nam isključiše struju!", o, da, bila sam duboko razočarana, osramoćena, tražeći u očima mojih prijatelja neki zračak optimizma i saosećanja, čak i žaljenje.
Najpre je nastala tišina u kojoj se moglo čuti umirujuće pucketanje drva u pećki, a zatim komešanje, psovanje, treskanje po nameštaju, "uh" i "oh" od zadatih udaraca, otvaranje fijoka, traženje sveća i šibica. I onda, kada sam pomislila da će se svi pokupiti i napustiti moj dom, ismejati moj neuspeli pokušaj da napravim žurku koju će pamtiti, desilo se nešto lepo, čudno, spontano: neki su posedali na debeli vuneni tepih ispred velikih staklenih vrata koja su gledala na dvorište posuto belim i orah nasred njega, drugi su se izvalili na mekani i stari trosed među jastucima. Sneg je svetlucao na mesečini, nebo je bilo mračno u divnom kontrastu sa srebrnim ispred nas, čuli su se komšijski psi i zvukovi u daljini, a mi, mi smo sedeli u tami ublaženoj tinjajućom svetlošću sveća. Vazduh je mirisao na sladunjavi vosak, Colu, cigarete i slane grickalice.
Neko od nas, malo stariji sa više iskustva i prilika za doživljaje, je krenuo da priča svoju šaljivu priču. Gromki smeh bi prekidao to pripovedanje, koje bi se posle nekog vremena pretvorilo u pravu ispovest, neočekivano otvaranje duše. Onda je neko drugi iz društva počeo obazrivo i neobavezno da se uključuje svojim dogodovštinama. Razmišljanja, priče, vicevi, ispovesti su se preplitale sa smehom, dobacivanjem, dvosmislenim, ali nevinim komentarima, pa opet smehom, novim doživljajima, sitnim raspravama, sve to sa trenutcima kratke tišine i pauze u kojima su nam lica zračila i oči gorele na crvenkastom svetlu sveća i onda bi ponovo jasno čuli pucketanje drvceta u peći i ubacili po neko da se ugrejemo. Da, vreme je brzo prošlo, dočekali smo Novu godinu u mraku, nastavili da se zabavljamo bez muzike, filma i praznih priča. Znam, sada znam, da su svi tajno priželjkivali da struja te noći ne dođe. Želeli smo da dočekamo jutro na način na koji je započelo veče: sakriveni u mraku, otkrivenih srca. Znali smo da u suprotnom ne bi primetili ni svetlucanje snega, ni usamljeni orah, ne bi čuli zvuk drva koji gori, ni lajanje pasa, ne bi čuli mrak, noć, otkucaje i ispovesti mladih duša. Ona "čudna povezanost" je postala divna, kao da smo podelili neku drevnu i skrivenu tajnu, kao da smo otkrili jedan novi svet; onaj u kome pričamo, onako izistinski, otvoreno, bezbedni pod maskom mraka koji nas štiti od preterane ranjivosti.
Jutro je svanulo, polako i oprezno, sneg i orah su još uvek bili tu, ovog puta okupani lenjim, jutarnjim suncem.
Zajedno smo pokupili čaše, tanjire, očistili mrve, namestili trosed, ispravili tepih i moji drugari su krenuli u jutro niz moje brdo prema gradu, mašući i pozdravljajući me: "Super mi je bilo, majke mi", na poznato detinjasti način su mi dobacili i znala sam da to iskreno misle.

Godinama kasnije, kada bi se očekivalo da su ti isti ljudi u međuvremenu dočekali mnoge Nove godine na lepši, glamurozniji, svetlucaviji i bučniji način, oni su mi priznali da im nikada ni jedna nije bila toliko lepa kao ta tiha Nova godina provedena u mraku gledajući na snežno dvorište. Iako mi je to priznanje bilo neverovatno, zaista, bilo mi je veoma drago. Prosto sam bila ponosna, kao da sam ja nečim doprinela. Jedno sada znam, a to je da njihove tople reči i nostalgično sećanje na tu noć pokazuju na najočigledniji način pravu, istinsku ljudsku potrebu za bliskošću, za tišinom u burnom i bučnom svetu, za otvaranjem duše i iskrenošću. Vremenom se ta potreba potisne negde duboko u neki ćošak našeg uma, zatrpa se drugim površnim željama, navikama i potrebama koje nas samo udaljavaju jedne od drugih. Nisu samo u pitanju razna okupljanja i slavlja, već i u svakodnevom životu, više vremena provodimo zureći u TV živeći tuđe, veštački ulepšane živote i ispred kompjutera gde elektronski, putem raznih znakova i smajlića izražavamo naše emocije. Ni sama ne pamtim kada sam poslednji put nekome lično, lice u lice otvorila dušu, dobro se isplakala ili od srca nasmejala. Oh, sa kakvom setom se sećam one noći među ozarenim licima pod svetlošću sveća! I kakva je moja radost zbog toga što je, sigurna sam, ljudi sa kojima sada više nisam u kontaktu još uvek dobro pamte.
Čini mi se da nam u životu manje treba raskošnih dočeka na okićenom trgu negde u Parizu od onih dugih, zimskih, smisaonih, punih priča i ispovesti noći, gde postajemo bliži i to zauvek, bez obzira na daljinu i godine koje će nas možda razdvojiti.

Vikendi, nekada i danas

Nikada nisam volela školu, iako sam bila odličan đak. Ideja da moram svaki dan da učim i budem spremna za pisane zadatke i odgovaranje lekcija mi je bila neshvatljiva, glupa i dosadna. Sve što sam želela je da slušam Madonnu, pišem dnevnik i igram se sa drugaricama ispred zgrade. Srećom, otac mi je bio (i jeste) pametan čovek, shvatio je odavno da naše školstvo ubija svaku kreativnost i da ne pruža negovanje slobode mišljenja, pa je insistirao da učim jezike i da savladam matematiku:"To je sve što ti treba u životu!", govorio je. To mi je dalo slobodu da se uz minimalan trud provlačim sa odličnim uspehom kroz celu osnovnu školu. Vikend mi je, kao i svakom drugom detetu, bio omiljeni deo nedelje, a on je počinjao u petak, posle škole, čim bih bacila školsku torbu na patos sobe. Celo popodne bih gledala MTV, serije na satelitskom programu, a uveče sam slušala "Muzički dragstor" na Radiju 202. Subota je bila puna igre ispred zgrade: vožnja bicikle, roleri, igranje lastiža, osmišljavanje koreografija, planiranje venčanja sa pevačem iz New Kids On The Block (svaka od nas je imala svog izabranika) ili odlazak na plac, gde bi ja i ćale šetali našeg foksterijera po brdima i tuđim njivama. Volela sam da idem na pijacu sa ocem, koji bi se seljankama koje su prodavale razne đakonije obraćao sa "seko", na šta bi one crvenele i kikotale se kao devojčice. Zato sam uvek u svom cegerčetu imala ekstra paradajz, po koju papriku i uvek bih gricklala neku sočnu, poklonjenu voćku.To je bilo vreme bezbrižnosti, prave, istinske zabave i smeha koji dolazi pravo iz srca. Nedelju nisam volela iz jednog jedinog razloga-sutradan je ponedeljak i ide se u školu. Mama bi nedeljom pravila pečeno, punjeno pile, neki kolač i uvek bi peglala kada bi na TV-u išla serija "Bolji život", na šta bi se moj otac mrštio, s obzirom da je uvek bio "pro" Zapadan, pa je te serije nazivao "komunističkim proizvodima". Miris zagrejanih košulja i čaršava od pegle je za mene bio oličenje najnezabavnijeg dana u nedelji, dana posle koga se ide u školu!

Gimnazija, dani osećaja totalne neadekvatnosti, uljez u sopstvenoj koži, razdori u porodici, povlačenje u sebe. Naravno, još uvek nisam zavolela školu, ustvari, mrzela sam je iz dubine duše i moje nesimpatije prema njoj rezultovale su vrlo dobrim uspehom. "Može Dora i bolje", govorio je razredni starešina, ali Dora nije htela bolje, nije morala, Doru je bilo baš briga!Dora je pisala lepe sastave, to je bilo važno! Petak posle škole je i dalje bio trenutak neizmerne sreće. Bacanje tašne, MTV, strane serije, povlačenje u sobu, slušanje kaseta, čitanje brda i brda knjiga na engleskom (ne zaboravite da je moj otac bio "pro" Zapadan),sanjarenje i pisanje dnevnika. Sada se javilo u meni novo interesovanje-momci, izlasci i provod. Telefonski poziv od drugarice i jedno kratko pitanje:" Idemo?" bili su dovoljni da u rekordno vreme navučem farmerice i bluzu i kao furija izjurim na vrata. Volele smo da igramo bilijar u obližnjem kafiću i pijemo sok. Smejale bi se kao lude, očijukale sa dečacima, neko ko bi osvojio naše srce ukrao bi ponekad i po koji poljubac. Nevine subotnje večeri, pune detinjastog smeha i fazona, lica čista, bez šminke, srca slomljena i lečena iznova i iznova.Ne znam da li današnji klinci mogu time da se pohvale? Nedelja bi ponovo bio dan bez zabave, učenje bi se odlagalo do kasno uveče, ali svest da će taj trenutak doći uništio bi svaku čar. Majka bi peglala, opet bi se kućom širio onaj poznati miris zagrejanog deterdženta za rublje,ali barem, ako ništa drugo, ja bih se "hranila" događajima od petka i subote cele radne nedelje, živeći u iščekivanju "kratke slobode" vikenda.

Dvadesete,zbunjujuće i oslobađajuće, fakultet, nova iskustva, nade, ideali, razočarenja. Da, pogodili ste- mrzela sam predavanja i vežbe po jadno opremljenim hemijskim laboratorijama, a da ne govorim o iskompleksiranim profesorima i lošim asistentima. Volela sam hemiju i razumela sam je, ali nisam volela da to studiram, da je učim i proučavam, a još manje da radim glupe, besciljne, nepotrebne i zastarele vežbe koje niko u svetu više nije radio. Dobro, možda u Kazahstanu... Moja ljubav su bili i ostali - jezici, ta ljubav je isplivala i na kraju pobedila tuđa očekivanja i želje, a sklonost ka hemiji se odrazio kroz moju opsesiju parfemima i talentom za kuvanje.
Suvišno je reći da je vikend, gle iznenađenja, nešto što sam sa nestrpljenjem očekivala. Beli mantil koji bi mirisao na hemikalije bih zafrljačila u korpu za veš i utonula bih u slatku dremku uz muziku i TV. Spremanje za izlazak bi počeo jedno 5 sati ranije od zakazanog okupljanja.Posebnu pažnju sam posvećivala kosi, odabiru garderobe i parfema. Uzbuđenje i elektricitet od nastupajućeg provoda prožimali bi celo moje telo. Studentske žurke po domovima i klubovima fakulteta, igranje do iznemoglosti, neiscrpna energija, vrištanje kada bi DJ pustio "našu" pesmu koja bi uvek bila puno ritma,zarazne melodije, mladalačkih poruka o dobrom provodu i ljubavi:"Žurka!Žurka!". Interesantna je činjenica da smo ja i moja društvo uvek bili "high", bez droga, alkohola i cigareta. Bilo je dovoljno da budemo zajedno, da čujemo prve note naših omiljenih hitova i energija bi letela po prostoru, prenosila se i obnavljala do ranih jutarnjih časova. Inače, nisam više mrzela nedelju kao dan, zbog toga što jednostavno nisam morala da se pojavim na predavanju ili vežbi ako to nisam želela. Ha! Nedelja bi značila sledeće: spavanje do podneva, umorne oči umrljane loše skinutom šminkom, okupljanje familije za nedeljnim ručkom, (možda bih umesila "apple pie" ako sam zaljubljena) i puno, puno muzike i TV-a!

Po završetku fakulteta, neki od nas su uveliko bili u "ozbiljno ozbiljnim" vezama koje su se uglavnom završavale brakom. Neki od nas su postali roditelji, a svi mi koji jesmo, znamo da deca menjaju sve i da "your life, as you know it, is gone. Never to return", kako kaže Bill Murray u filmu "Lost in Translation". Za neke je ta činjenica poražavajuća, teško se mire sa njom i sa idejom da se vikendi menjaju i da su ludi provodi retkost ili potpuno deo prošlosti.
Moje subote danas su obeležene brzim doručkom uz crtaće, kupovinom namernica za sledeću nedelju, pijacom, užurbanim spremanjem ručka uz "Friends" na TV-u,tapkanjem bosih nožica po pločicama na podu, popodnevnom dremkom, eventualnom šetnjom. E,a nedelja....ceo dan posvećena malim uživanjima,jedini dan kada odbijam da uključujem usisivač ili da radim po kući. Dan počinje dugim doručkom sa Sunđerom Bobom u pozadini, tu je kafica uz novine ili časopis, vriska, igra, izležavanje na kauču, Hallmark filmovi, izlomljen keks na podu, pečeno pile punjeno limunom ili izlaskom na ručak, ponovo dremka, duga siesta, šetnja do plaže ili po gradu. Provod je sada promenio svoj oblik, prerastao je u nešto mirnije: u dobar film, časopis ili knjigu čim deca utonu u san, u šetnju pored mora ili odlazak na kraći put. Ritam muzike je usporen, melodije mekše, stihovi smisaoniji i dublji. Razmena energije postoji eventualnom posetom prijatelja, kratkim okupljanjima koja se uglavnom svode na to da svi jedva čekamo da se vratimo svojim kućama i strpamo decu u krevet. Glavni likovi su mali slinavci; vikendi se vrte oko njih, kao i sav naš život, sa povremenom dozvolom za lenjstvovanje na kauču...nedeljom po podne. I, znate šta? Ne bih to menjala ni za kakav provod na svetu! I još nešto- nikada, ali nikada ne peglam nedeljom...