Htela sam da budem "nešto"

Uči školu da budeš "nešto" u životu. Upiši fakultet da budeš "nešto" u životu. Diplomiraj da budeš "nešto". I sada, sa svoje skoro 42 se pitam šta je to "nešto"?

Sećam se mojih planova i snova, sećam se ambicija drugih, sećam se ambicija i želja mojih roditelja. Sećam se ispita, diplomiranja i osećaja da je ceo svet moj. Došlo je vreme za "velike stvari".

Istina je da sam kao mala uvek sanjala da ostavim neki trag, da uradim nešto po čemu ću biti pamćena. Često bih u igri sa drugaricom govorila: "Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

"Ma, šta je to "nešto""?, pitala bi me ona. Nikada nisam umela da joj odgovorim.

***

Materinstvo bez pauze, evo već 14 godina. Ni jedan dan odmora, nikoga da me odmeni. Godine su prošle tako brzo, ono "nešto" u glavi devojčice pune snove i želja nikada se nije ostvarilo. 

"Mama, boli me zub", budi me glas usred noći. Isprepadana, bunovna, skačem iz kreveta, još uvek ne shvativši šta se dešava. Prva reakcija? Pripravnost i ustajanje kada te usred noći probudi dečiji glas. Odlazimo u kuhinju i dajem joj lekić, stavljam u mobilni podsetnik da pozovem zubara, smeštam je u krevet i na kratko milujem po kosi dok napokon, mokrog lica od suza, ne zaspi. Vraćam se u krevet.

"Mama, hoću da piškim". Ponovo se budim i stavljam ga na nošu. Automatski, više i ne razmišljam. Snalazim se po mraku, bez upaljenog svetla. Smeštam ga u krevet i napokon ponovo spavamo.

Budilnik na mobilnom zvoni tačno u 7. Ustajem, stavljam kafu, sipam mleko u činije za žitarice, budim ih polako i pakujem užinu. Dok uranjam moje jutarnje keksiće u kafu, hiljadu misli mi se motaju po glavi:

"Znači, to je to? Sve one neprospavane noći uz knjigu, diplome iz jezika, sertifikati, sve se svodi na to da im ujutru tražim čarape, peglam majice i brišem guzice? Nekada sam htela da doprinesem svetu, da budem nezavisna, da živim život pun avantura i putovanja, i eto, zbog NJIH ne mogu."

I tako kukumavčenje se nastavlja dok nisam napokon nisam došla do zaključka: "Materinstvo mi je oduzelo sve ono što sam nekada mogla biti".

***

Prošlo je mnogo godina od dana kada sam uzela diplomu u svoje ruke, prošlo je mnogo vremena otkad sam akademski, svojim mentalnim trudom nešto postigla i time se ponosila. Vreme je prošlo u ubeđenju da je materinstvo nešto "prolazno", mislim, najteže je dok su mali, prošlo je u ubeđenju da "ima vremena" i da kada dovoljno porastu ja ću imati vremena za velike stvari, za to "nešto".

Ja jesam dobra majka, ali to se ne vidi. To se ne može opitati. Materinstvo nema platu, ne dobijaš priznanja, hvalospeve, ne daju ti godišnji odmor, bolovanje ili makar jednu malu pauzu. Nema nadogradnje, unapređenja.

Kako možeš biti "nešto", kako možeš činiti velike, sjajne i značajne stvari dok si majka?

Odgovor leži u tome kako svako od nas definiše to "nešto" i šta za nas znače "velike stvari"?

Činjenica je da živim sa četiri ljudska bića koja me vole najviše na svetu. Činjenica je da sam oduvek želela da nekoga nešto naučim, da inspirišem, da prenesem ono što znam. To se nije desilo u učionici, niti u amfiteatru, ali dešava se svakodnevo u našem domu. 

Veličina čoveka se meri time koliko je spreman da sebe da drugome, koliko pruža i koliko voli. 

 I to jedino važno i istinsko merilo naše vrednosti.

Ako je to zaista tako, onda su majke zaista velike. One su "nešto". 

Moja deca, svakodnevno me uče strpljenju, traže od mene da budem bolja, jača i izdržljivija, zbog njih svakoga  dana ostvarujem male, ali značajne ciljeve koji vode dobrobiti naše porodice.

***

"Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

I ja sam postala mama. Ima dana kada to nije dovoljno i to je sasvim OK.

Ima dana kada jeste. I danas neka bude takav dan.

Šta ti je činiti ako si "pukla"?

Sećate se teksta "Da li si pukla?"? Znam, prošlo je mnogo vremena od tada, ali recimo da ste imali dovoljno vremena da uočite sve simptome i da ste napokon rešili da sebi pomognete. Da, baš tako. Morate sami sebi pomoći. Ukoliko čekate da to neko učini umesto vas, pa recimo da ćete čekati. Zauvek.

(art by Nathalie Jomard)

1. Pre svega morate biti apsolutno i brutalno iskreni prema sebi. Morate sebi postaviti pitanje i razjasniti u vašoj glavi šta za vas znači "pukla sam"?To može biti sve od iscrpljenosti do nervnog sloma. Za ovo drugo, za potpuni kolaps psihe i tela, dobro je potražiti pomoć profesionalca. Da li ste pukli zato što osećate da ste iscrpljeni, možda gubite na težini ili se nekontrolisano gojite, da li mnogo vičete, da li ste toliko umorni da zaboravljate gde šta ostavljate, gde ste krenuli i šta radite? Možda provodite previše vremena uzalud gubeći vreme na društvenim mrežama ili vam jednostavo dan prolazi neproduktivno i jadno? Da li se osećate kao da niste "svoji", možda ste izgubljeni, uplašeni?
Ja sam lično doživela onaj"eureka momentat" kada sam shvatila da idem protiv sebe i svojih želja, shvativši da ne živim u skladu sa sobom. Takođe, nisam mogla da povučem granicu između mojih želja i mogućnosti što je dovelo do toga da puknem. Onda kada su "moram" i "ne želim" u neskladu, e,  onda nastane problem.

2. Kada sam ja shvatila da sam pukla i da je vreme da nešto menjam, zapitala sam se kako želim da se osećam i šta moram učiniti da bih to postigla? Moja želja je bila i ostala da budem staloženija, mirnija, da se ne opterećujem savršenošću i da dam sebi oduška. Želja da budem takva osoba, majka, supruga i Dora, značilo je da to nisam, da sam sasvim suprotno od toga. Za mene je to značilo da moram sebi i drugima postaviti granice. Samo zato što mogu da ih obavim, ne moram danas, ne moram baš sada. Ukoliko poželim da odmorim, ja to jednostavno učinim. Ukoliko poželim da nekim danima budem minimalno produktivna, dopuštam sebi i takav dan. Naravno, s obzirom da sam majka "minimalno produktivna" znači da neću juriti ko muva bez glave, da ne moramo danas u šetnju ili park ukoliko sam umorna, to znači da neću danas kuvati, već ćemo jesti nešto brzinski ili naručiti picu, itd, ali svakako moram biti odgovorna i nekako "održati decu u životu". Zaista, sve što možeš danas, ostavi za sutra. Kada mora.  Postavljanje granice drugima je verovatno najznačajnija stavka. Bez ikakve griže savesti odbijem poziv za druženje ili posetu. Reći "ne" drugima je sada mnogo lakše i to me oslobađa neverovatnog stresa. Nije strašno reći "ne" mužu, deci, majci, svekrvi, prijateljici. Probajte. S druge strane, "pucanje" ume da bude znak da ste se previše izolovali ili da ste usamljeni. Ukoliko osećate potrebu za društvom, smehom, izlaskom ili da sa nekim porazgovarate, učinite prvi korak. Zaista vredi i pomaže. Velika je verovatnoća da osoba sa kojom biste porazgovarali želi upravo to isto, ali kao i vi, "ne želi da smeta".
Mi majke ne možemo same, potrebne smo jedna drugoj.

3. Ukoliko ste osoba koja je receptor tuđeg raspoloženja i ako jednostavno na vas utiču tuđe emocije,  neminovno ćete osećati psihičku isrcpljenost što se odražava negativno čak i na vaš organizam. Kontakt i bilo kakvu interakciju sa takvim osobama svedite na maksimalni minimum. To sam sebi dopustila tek nedavno. Pošto sam osoba koja se uvek plašila da će time nekoga uvrediti ili naljutiti, izbegavanje tih osoba je za mene bilo jako teško. U nekom trenutku sam se setila reči koje sam nekada, negde čula: "Moraš šititi samu sebe". I to se i desilo. Rešila sam da sebe štitim od negativnih uticaja i ljudi u čijem društvu se osećam loše. Zato zapitajte se "da li će taj susret sa tom i tom osobom ikako biti dobar za mene?", ako je odgovor "ne", znate šta vam je činiti. Zaštitite se.

4. Ne tretirajte sebe kao nekoga ko je uvek svima na usluzi. To znači da je došlo vreme da sebe povremeno  stavite na prvo mesto.  Ukoliko se osećate kao "otirač" najverovatnije nisu krivi drugi što se tako osećate. Najverovatnije ste sebi dozvolili da se tako osećate. Zapitajte se: "Šta ja to radim , pa me to čini da se tako osećam?". Stavljate sebe na poslednje mesto. Iz nekog razloga VI  sami verujete, a NE drugi da niste zaslužili da udovoljavate sebi i da je to loše. To je sebično i jedna dobra majka, supruga, kćer, snaja i zaposlena žena nikada ne gleda sebe i svoje potrebe. To je čisto sranje!
Čini mi se da je mnogo lakše dovesti sebe do iscrpljenosti nego sebi udovoljiti. Ne bih to nazvala "udovoljavanjem", već našim osnovnim pravom. Pronađite nešto što volite da radite, što vas smiruje i povezuje sa unutrašnjim "ja". Ukoliko nemate vremena za hobi, dopustite sebi najpre minimum vremena za sebe. Neka to bude kratka pauza za kafu, sledeći put neka bude kratka šetnje, treći put odlazak kod frizera i tako, vremenom, briga o sebi postaje navika.  Vremenom ta neka slatka zadovoljstva koja su samo vaša postaju nešto o čemu nećete ni razmišljati, jednostavno postaju deo vas. Krenite malim koracima, ukoliko vam je stavljanje vas samih na prvo mesto strano i teško.

5. Pojednostavite sve, apsolutno sve u vašem životu: hranu, garderobu, odnose, oslobodite se svega onoga što vam predstavlja teret, svedite na minimum radnje i poslove koji vam unose stres. Znam da zvuči suludo: "Pa, kako to da uradim?", pitate se.  Jednostavno ne opterećujte se stvarima koje nisu toliko važne. Neprijatnosti na poslu, u familiji, na ulici, u kući, one su neminovne, ali uvek možete sebi olakšati na drugim poljima. Ishrana neka vam bude jednostavna, pronađite zdrave, ali brze recepte. Ne komplikujte garderobu, neka bude jednostavna i udobna. Pobacajte ili poklonite sve ono što ne nosite, ne koristite ili vam ničemu ne služi. Oslobodite, rasteretite vaš životni prostor, automatski ćete se osećati i sami lakšima. Isključite telefon, ugasite računar i vidite šta će se desiti. Svedite igračke, ukrase, dečiju garderobu na minimum. Svakoga dana uradite po nešto, malo ovoga , malo onoga.  Odredite dan kada ćete čistiti kuhinju, dan kada ćete čistiti spavaće sobe, dan za kupovinu, dan za pijacu. Ne trudite se da uradite sve za jedan dan. Niste mašina i ne tretirajte sebe kao da jeste.

6. Spavajte! Ako ste jedna od onih osoba koja radi  poslove u ponoć, jer nije stigla preko dana ili sedi uz TV do kasno u noć- prestanite odmah i sada! Ukoliko legnete ranije i dozvolite vašem umu i telu da se odmore, ujutru ćete biti daleko produktivniji, pa posao koji ste želeli da uradite prethodne večeri  uradićete mnogo brže i bolje sledećeg jutra. Garantujem! Nedostatak sna je jedan od glavnih razloga "pucanja", zato spavajte, spavajte i spavajte!

7. Potražite pomoć i podršku. Bilo da se radi o potrebi da se obratite stručnjaku ili da zamolite mamu ili svekrvu za pomoč, učinite to. Ukoliko nemate tu mogućnost, jednostavno odredite sebi koje su vam mogućnosti i koji su vaši priroriteti. Razgovarajte sa vašim partnerom i decom. Pričajte o vašim potrebama i zahtevajte da budu uključeni u svakodnevne poslove. To nije pomoć, to je njihova obaveza.
"Vi mi NE POMAŽETE, vi živite ovde kao i ja, i vaša je OBAVEZA da učestvujete u svemu."

Budite jasni i oštri.

Podrška može biti i neka inspiracija, neko ko vas nadahnjuje ili kome se divite. Potražite savet ili jednostavno učite od te osobe posmatrajući kako funksioniše, koja je njena filozofija života, učite, slušajte, gledajte i vežbajte.

"Pretvarajte se dok ne uspete". 

8. Ono što sam shvatila da pomaže u slučaju "pregorevanja" je početi da radiš ono što si dugo odlagao ili čega se plašiš. Da li su to časovi vožnje, pilates, odlazak kod zubara ili promena boje kose, nije važno.  To unosi neki osećaj snage i ponosa, osećaj pomaka i moći. To je put ka životu koji je u skladu sa onim ko ste i ko želite biti. Znam da zvuči čudno, ali deluje. Ja sam dugo odlagala vožnju iz straha i verujući da neću uspeti,  ali u trenutku kada sam sela za volan, osetila sam da sam povratila neku kontrolu nad mojim životom i da sam nešto postigla, baš zato što sam se suočila sa strahom. Radeći nešto što smo odlagali ili čega smo se plašili obnavljamo sebe novom energijom. Osećaj euforije zbog postignutog cilja, ma koliko on bio mali, kao i zadovoljstvo zbog neke sitne promene koju smo uneli, umeju biti lekoviti i regenerativni.


9. Budite dobri prema sebi. Tretirajte sebe kao kao neki nežni, retki cvet, negujte i volite sebe kao što to činite kada su vaša deca u pitanju. Ne brinite mnogo šta drugi misle i žele od vas, zapitajte se šta vi mislite, kako se osećate i šta u tome trenutku želite? Život je dovoljno težak, naporan i kratak da bi ga živeli tako što ćemo ići protiv sebe i svoje dobrobiti.

Čuvajte se...

Da li si "pukla"?

Poslednjih par godina se divim samo jednoj vrsti žena. One su mudre, inteligentne i duboko su zašle u samospoznaju. One dobro znaju gde im je granica, brinu o sebi i slušaju svoje telo. Ne, ne mislim na žene koje se doteruju, sređuju i koje uvek izgledaju lepo. Lako je biti "boginja" kada se graciozno šetaš po gradu u svojim visokim štiklama, sa savšenom kosom i oblakom parfema koji ostavljaš za sobom.To je lako. A, šta je sa onim delom dana kada moraš ustati iz kreveta i otići do kuhinje, spremiti doručak, skuvati kafu, spremiti decu za školu? A, šta je sa onim delom svakodnevice u kome moraš skuvati ručak, pustiti mašinu, otići na posao, u banku, poštu, na roditeljski sastanak? Šta ćemo sa onim delom života kada moraš da se nosiš sa roditeljima, svekrvom, mužem, decom, kolegama?

 Pa, ništa. Upadamo u zamku "zauzetosti" i "zabrinutosti", jer to je danas merilo naše vrednosti. Što više obaveza imaš to si značajniji i tvoj život ima smisla. Što se više brineš to si odgovornija i efikasnija.  Zar ne? Nije nam samo društvo nametnulo to verovatnje, već smo i mi sami sebi stvorili ta očekivanja. I tako, drage moje, nikada nećemo biti "boginje" (jako je popularno nazivati danas žene ili mi se čini?), već iscrpljene, nervozne, našminkane i namirisane karikature. I što smo umornije, to više sebi namećemo obaveze koje će nas još više zamarati i opterećivati. 

I to je , drage moje, jedna jako loša navika. Toliko loša da vodi do takozvanog "pucanja". To je stanje koje se može izbeći.

 Nije fazon da sebe iscrpljujemo, fazon je znati kada da stanemo. Mudrost leži u tome da prepoznamo loše navike koje dovode do "pucanja", a kada ih prepoznamo onda možemo te loše navike zameniti dobrim. 

1. Kada vam je dosadno, okrećete se Fejsbuku. Skrolujete, klikćete, pratite isprazne sadržaje, gledate fotografije drugih ljudi, mrzite vaš život ili jednostano zurite u sve to bez razmišljanja.

2. Kasno ležete iako ste umorni. Uvek mislite da možete obaviti još par sitnica po kući ili odgledati još jednu epizodu serije.

3.Ceo dan čistite i sređujete vaš dom. Nikada nije dovoljno čisto, primećujete svaku sitnicu, opsesivno želite da sve bude na svom mestu. 

4. Brinete o stvarima koje ne možete promeniti, kao na primer, o ponašanju drugih ljudi za čije ponašanje niste vi odgovorni.

5. Ustajete iz kreveta u poslednjem trenutku. 

6. Vaša lista obaveza je previše dugačka.

7. Želite da uradite puno toga u jednom danu.

8. Radite više stvari odjednom.

9. Čim ustanete ujutru proveravate vaš telefon (Facebook, Instagram, e-mail).

10. Odlazite u krevet sa telefonom ("čekaj da proverim šta ima novo na fejsu").

11. Provodite većinu dana na kompjuteru.

12.  Više obraćate pažnju na telefon nego na svoju decu i voljene.

13. Zaboravljate na sebe i na ono što vas relaksira. Vreme za relaksaciju nije nešto što stavljate u vaš raspored.

14. Svuda žurite i sve obavljate na brzinu.

15. Ne pratite šta vam drugi pričaju. 

16. Ne želite nikome ništa odbijete. Svima govorite "da", osim sebi.

17. Bojite se da kažete "ne".

18.  Previše ili premalo jedete.

19. Iritiraju vas sitnice, puno vičete.

20. "Nemam vremena za to", vam je omiljeni izgovor.

Sada kada znamo koji su to znakovi pucanja i iscrpljenosti pitanje je šta možemo učiniti povodom toga? Više o tome u sledećem postu.

Zanima me, da li na ovoj listi prepoznajete neku od vaših loših navika? Da li imate nešto da dodate?

Povratak u budućnost

Image by Vicky Scott via Getty.

Evo me još uvek u pidžami nad zapušenim odvodom u sudoperi, čeprkam po prljavoj vodi sa gumenim rukavicama na rukama. Čuje se jedno "sviiiiiiiš" i voda kreće nesmetano da teče u vrtlogu ostavljajući za sobom kapljičaste ostatke od ulja i tragove mlevenog zrnevlja kafe. Na moj užas veći deo zida koji odvaja kuhinju od dnevne sobe je u ogledalu. Sa troje nepažljive dece to nije ni malo prednost u našem domu, a svakako moj lik u njemu nije nešto sa čim se rado srećem. Mogu da se zakunem da danas izgledam  starije nego juče. Da li neko može da toliko ostari za jedan dan? Nije ni čudo. Noćima ne spavam dobro, a umor neminovno ostavlja tragove na koži, ispod očiju, u pokretima i raspoloženju. Srebrne vlasi štrče na vrhu moje glave, kosa mi je čupava i nesređena. Malo me steže pidžama oko struka,a i gornji deo je tesniji."Smanji baklavu!", zapisujem na papir koji visi na frižideru. Uspela sam nekako sinoć, kada su deca zaspala,  da sperem sa kose prašinu i miris kuvanog graška. Onako umorna legla sam na peškir kojim sam pokrila jastuk i zaspala dok se nisam ponovo probudila u toku noći, i tako jedno 2-3 puta. Spavam, budim se, spavam, pa se budim. I tako dok alarm na mobilnom ne krene da drnda negde oko 7. Kada se lepo naspavam, sebi sam najlepša na svetu.

Prolazi pored mene očešajući se o moje rame. Odmah sam osetila njen parfem, "Eden", cvetan i prodoran. Zaista, diskutabilan izbor. Duge, tamne lokne joj uokviruju lice i još više ga izdužuju.Plava sedefasta olovka na očima, njen zaštitni znak i sjaj za usne koji miriše na višnje. Bezvoljno se baca na trosed pustajući MTV , namešta tesne farmerke koje se neprimereno spuštaju još niže na bokove: "Čoveče, sve me mrzi. Mrzim faks, mrzim moju glupu kovrdžavu kosu. Samo me neki debili muvaju i spopadaju.Nemam grudi ni zadnjicu. Umreću sama, potpuno sama", kaže ona, potpuno poražena nad teretom mladosti.

Odmah sam je prepoznala.  Prepoznala sam tu mrzovoljnost. Prepoznala sam mršavu devojku bez ambicjia, ali punu snova. Prepoznala sam devojku koja tvrdi da ne zna šta želi,  a ustvari se plaši da prizna sebi i drugima svoje želje. A, kako bi? Studira nešto što ne voli, nema momka, kolega koji joj se sviđa se pred njom žvalavi sa plavokosom lepoticom. Keva i ćale samo vrše pritisak i uopšte je ne kapiraju. Sve što želi je da ode odavde i da je svi ostave na miru. Sve što želi je da prestane da ispunjava tuđa očekivanja. Znam ko je, ali ne znam kako se stvorila ovde i najvažnije: zašto je prevalila toliko put iz prošlosti i posetila me posle toliko godina?

Ovog leta punim 42. I moram da priznam: totalno sam prestrašena. Plašim se saznanja da toliko toga još nisam uradila, iz straha, iz obaveze prema drugima, zbog života. I drhtim pred činjenicom da moram još mnogo godina biti tu za moju decu, da im se nađem, da im budem podrška i oslonac, drhtim jer me telo ne služi kao nekada i potpuno sam svesna da ne pazim dovoljno na svoje zdravlje. Užasnuta sam promenama koje nas čekaju, odlukama koje su na "stand by" iz straha od nepoznatog, osećam teret obaveza i odgovornosti koje se gomilaju. Bojim se da ću se probuditi jednog jutra i shvatiti da sam sebe nekako izdala i razočarala. Bojim se da nemam još mnogo vremena da napokon postanem ona žena koja sam oduvek želela da budem. Ma, zašto da krijem? Užasava me činjenica da gubim lepotu, mladost je prošla. 

"Mrzim moj život", čujem je kako mi dobacuje, "Mrzim ga. Ništa nije onako kako sam zamišljala".

I počinjem da se smejem, što od besmislenosti  reči koje izlaze iz usta jedne dvadesetogodišnjakinje, što od potrebe da je utešim iako sam do malopre plakala nad svojim propuštenim prilikama, strahovima i greškama. Osećam duboku ljubav prema njoj i želim da je zagrlim toliko čvrsto i jako kako bih joj odagnala sve sumnje i strah. Zaboga, kako ne vidi koliko je mlada, lepa i puna potencijala?
Odjednom mi je sinulo zbog čega je ona ovde i kako se ovde stvorila. 

 Dobro se sećam.

 Sećam se trenutaka kada sam utehu tražila u stvarima koje se još uvek nisu desile, u ljubavima koje još uvek nisam doživela, u mestima koja još uvek nisam videla, u životu koji još uvek nisam okusila. Dobro se sećam tih bolnih momenata u kojima sam maštala o jačoj, boljoj, smirenoj, zrelijoj verziji sebe  same. Dobro se sećam da sam zatvarala oči, prizivala moju buduću verziju sebe i posećivala je svaki put kada bi mi bilo teško. 

Znam da sam ona mirišljava i izgubljena dvadesetogodišnja devojka zapravo ja. Vratila se u budućnost kao neki san. Došla mi je u posetu, jer joj trebam. Došla je, jer mi je potrebna.

Došla je da me svojim bolom podseti na to koliko sam sada jaka, 

došla je da me svojim sumnjama ubedi u moju čvrstinu,

 da svojom nesigurnošću potvrdi moje samopouzdanje, 

da svojim nekadašnjim strahom vidi mene hrabriju,

 da  me svojim razočarenjem podseti na ostvareni san.

 Došla je zbog mene, duh iz prošlosti, posetilac u budućnosti, došla je kao uteha, pobeda i nada.

 Ona je ovde zbog mene, kao što sam i ja ovde zbog nje.

"Divno je videti te opet. Vrati se sada u svoju vremensku mašinu i ništa ne brini. Znaj da će ti jednoga dana sve tvoje brige  biti smešne", pozdravljam je i puštam je da ode.

Stavljam karmin na usta i nameštam kosu.

"Lepa si", kažem sebi. Kažem njoj.

I jedva čekam da vidim šta budućnost nosi.

Kolač od šargarepe

Ovaj kolač je redovno bio na repertoaru u našem domu dok sam odrastala. Moja majka ga je često pravila za naš popodnevni čaj. Ona je uživala u malim, slatkim ritualima koji su možda ličili na neke "stranske", ali  ona ih je stvarala kao svoje i oblikovala iz čiste želje da nas dve stvorimo uspomene i zajednički uživamo u stvarima koje smo obe volele. Nikada neću zaboraviti atmosferu tokom naših malih druženja. Nekako ih uvek povezujem sa kasnim, hladnim popodnevnim časovima, nebom prošaranim oblacima, sa kukavicom na zidu, heklanim stolnjakom i njenim lepim romantičnim šoljicama i tacnicama.

Moja mlađa kćer u tom pogledu dosta na mene. Baš mi je pre neki dan tražila da umesim neki kolač kako bi zajedno napravile čajanku. Starija kćer, sada već predpubertetlija, na sve to gleda sa krajnjom nezainteresovanošću.

Jednostavan, izdašan, mekan, zamirisan cimetom, ovaj kolač evocira uspomene na zimska popodneva, na uljuljkanost toplog roditeljskog doma, na bezbrižnost detinjstva, na mamu. Takve asocijacije želim da imaju moja deca...kada ih prođe pubertet.

KOLAČ OD ŠARGAREPE

Potrebno:

1 šolja biljnog ulja
1/2 šolje vode
2 šolje brašna
2 kašičice praška za pecivo
2 kašičice sode bikarbone
2 kašičice mlevenog cimeta (ja narendam i malo muškatnog oraščića)
3 šolje rendane šargarepe
1 šolja na krupno seckanih oraha
4 jaja
2 šolje šećera

Postupak:
Zagrejte rernu na 180 stepeni C.
Umutite jaja sa šećerom, dodajte ulje i još malo mutite . U posebnoj posudi pomešajte brašno sa praškom za pecivo, sodom bikarbonom, začinima i dodajte u smesu sa jajima. Promešajte. Dodajte, vodu,  rendanu šargarepu i na kraju seckane orahe. Simajte smesu u podmazan okrugli pleh (prečnika oko 28 cm) ili u veći podmazani kalup za kuglof. Pecite oko 40-50 minuta.

  Prijatno!

Kratak post o snu koji sam usnula

Sanjala sam noćas najdivniji san: prilazi mi žena i uzima mi dlan, ja joj kažem:
"Ne, ne, nemojte, ja ne verujem u to, to nije u redu!".
Ona mi svejedno uzima ruku i kaže: "Aaaaaa, dolazi vaše vreme, imaćete još dvoje dece."
Pomislih u tom trenutku: "Ma, imam već 36 godina kada ću stići da rodim još DVOJE dece?".
Onda je pitam: "Jao, hoću li mnogo povraćati?" ( u toku obe trudnoće sam imala hyperemesis gravidarum, pa pri samoj pomisli na trudnoću počinje da mi bude muka!).
Ona će meni: "Ne, neeee, uopšte vam neće biti muka", uveravala me je.
"Da li to znači da će biti blizanci?", pitam je ja, mada ne znam odakle mi takav zaključak. Uostalom, to je san, tako da ništa ne mora biti logično.
Žena se zagonetno nasmeši i reče: "Možda...". I onda nestade...Sećam se samo da sam bila beskrajno srećna. I eto, ja ti sada ceo dan razmišljam o bebama...

Kako da deca snose posledice za svoje "loše" ponašanje?

Zvuči strogo. Znam. Takođe znamo da se deca često ponašaju na određeni način potpuno nesvesna da je to ponašanje loše za njih ili okolinu. Čak i mi roditelji grešimo, a kamoli deca! Mi ih kao roditelji, skretanjem pažnje na to neželjeno ponašanje i na njegove posledice učimo da postanu svesni svojih postupaka, sa roditeljskom nadom u srcu da će ih to učiniti boljim i odgovornijim ljudima. Mama Kim na svom blogu Not Consumed deli  sa nama njenu "tehniku" kojom možemo uoblikovati naša mala srculenca i vaspitati ih na blag i pravedan način. Njena tehnika se zove "ljubav". Kako pokazati ljubav u situacijama kada bi radije vrištali, tresnuli vragolana po guzi i zasigurno doživeli mali nervni slom?

Pravila su jednostavna.

Na primer: prirodna posledica trčanja po neravnom pločniku (iako je mama rekla da to ne čine) je oguljeno koleno ili lakat. To je logična posledica koja služi da bi se naučilo  da je trčanje po takvom terenu opasno. Dete potencijalno uči da sledeći put pazi. To nije kazna, to je samo, kao što smo rekli, sasvim normalna, logična posledica koju niste namerno izazvali. Ona se neminovno dešava. To se isto može primeniti i u drugim slučajevima. Svesno i pametno se, bez nametanja, bez dreke i nerviranja,  iz određene neželjene situacije (tj. iz ponašanja deteta) izvodi logičan sled događaja tj. logična posledica tog ponašanja. Tu nema mnogo mozganja niti velikog filozofiranja. Pomoću ovih nekoliko primera iz života mame Kim i njenih poznanica  možete lakše shvatiti tu "tehniku". Meni je bukvalno otvorila oči:

~ Ako ne možeš naći svoje cipele, mama će ti pomoći, ali moraš da joj platiš za pomoć i vreme koje je uložila u nešto što je tvoja obaveza, a ne njena i to delom svog džeparca, slatkišima ili omiljenom igračkom.

~ Ukoliko biraš da se ponašaš ružno prema svojoj porodici, mama će pretpostaviti da ti je potrebno malo vremena da razmisliš o svom ponašanju  i to u tvojoj sobi, na tvom krevetu, u samoći.

~ Ukoliko se svađaš sa svojim bratom ili sestrom, pretpostaviću da nemaš pametnija posla, pa ću ti stoga dati neki poslić u kući kako ti ne bi bilo dosadno: brisanje prašine, usisavanje, pranje sudova, itd.

~ Ako ti mama kaže da pokupiš svoje igračke i stvari, a ti to ne učiniš, mama će pretpostaviti da ti te stvari ne trebaju, staviće ih u korpu za "time-out igračke" ili će ih pokloniti drugom detetu ukoliko to ponašanje postane hronično.

~ Ukoliko se klackaš napred nazad  stolicom, mama će se uplašiti za tvoju sigurnost, pa ćeš zato tokom obroka stajati umesto da sediš za stolom.

~ Ako nemaš dobre manire za stolom, zamoliće te da jedeš na nekom drugom mestu.

~ Ako kenjkaš, psuješ ili  pričaš neljubazno, oduzima ti se pravo na pričanje. Do daljneg.

~ Ukoliko se ne spremiš na vreme za igranje napolju, za bazen, za šetnju, za vožnju biciklom (za nešto u čemu uživaš), oduzeće ti se to izgubljeno vreme od ukupnog vremena trajanja aktivnosti (ukoliko ste npr. na bazenu, dete će izaći i sedeti na stolici, dok se vi i ostala deca zabavljate, jer nije fer da kažnjavate sebe niti drugu decu zbog nemarnosti jednog deteta).

~ Ako se igraš umesto da se spremaš za spavanje, nema vremena za maženje i čitanje bajke.

~ Nisi uradio\uradila domaći na vreme, nema TV-a ili šetnje do parka.

~ Ako je dete pojelo čokoladicu uprkos tome što je mama rekla da ne sme, neće dobiti dezert ili čokoladicu posle ručka za razliku od ostalih članova porodice.

~ Ukoliko odbijaš da pojedeš ono što je mama skuvala, ostaćeš gladan\gladna do sledećeg obroka.

~ Ako se negde zaturi poklopac od flomastera, i ako ga mama ne pronađe (a, to nije njena obaveza) on će osušiti. Osušeni flomasteri nisu zabavni!Nema kupovine novih flomastera.

~ Sat vremena pre odlaska u krevet, cela porodica se uključuje u akciju "brzo rastrebljivanje". Stavite tajmer na 15 minuta. Jedan nepokupljeni predmet vredi 5 minuta. Ukoliko ostanu 2 nepokupljena predmeta deca idu 10 minuta ranije na spavanje, ukoliko ih ima 3, otićiće 15 minuta ranije na spavanje itd.

~Ako je dete "zaboravilo" da stavi stvar na svoje mesto, mama tu stvar konfiskuje. Dete je može dobiti nazad za određenu sumu od džeparca (na primer 10 ili 100 dinara za svaki predmet).

~ Ukoliko se deca međusobno svađaju, sledeći dan će provesti svako u samoći, nezavisno jedno od drugog. Ne smeju da pričaju, da se zajedno igraju, da zajedno rade domaći ili da jedu u istoj prostoriji. Ovo mi je pravilo omiljeno!

 Biti strog, ali pravičan roditelj nije lako. Pravilno odgajanje dece iziskuje mnogo ljubavi i vremena. Učiti ih da određeno ponašanje nosi sa sobom i određene posledice je po meni znak najveće ljubavi, jer to znači da želimo od naše dece napraviti duhovno i fizički odgovorne i jake osobe.
Zapamtite da nisu sva deca ista i da se neka pravila ne mogu primeniti na svu decu. Uz puno ljubavi, pravedno i svesno iskrojite ona koja vama i vašoj decu odgovaraju. Slušajte pojednako vaše srce i razum. Zapamtite: super ste roditelj i dajete sve od sebe!

Kako stvarno zavoleti materinstvo

Činjenica je da kada god pokušavamo da budemo savršeni ili perfekcionisti u nečemu, na kraju uvek budemo razočarani i frustrirani. Kada je materinstvo u pitanju, mi žene umemo da budemo veoma stroge i samokritične. Ma, takve smo kada je u pitanju i naš posao, fizički izgled, veza, naše domaćinstvo, o, da, a naročito roditeljstvo. Iz nekog razloga smo ubeđene da od trenutka kada jedno malo stvorenje donesemo na svet moramo automatski sve da znamo i da smo dužne da u odgoju deteta budemo besprekorne i nepogrešive. U tome dosta doprinose i svi oni koji nam sole pamet o tome kako se čuvaju deca deleći "dobronamerne" savete koji su ništa drugo do konstantna pridikovanja i zamerke. Ja sam u jedno ubeđena- roditeljstvo je najteži posao na svetu i zbog toga je skoro nemoguće raditi ga savršeno. Jedino što možemo učiniti je da damo sve od sebe, ali takođe velika je umetnost znati uživati u tome. Treba naučiti da voliš materinstvo. Shvatajući isuviše ozbiljno našu ulogu, zaboravljamo da imamo pravo na to da se zabavimo. Ustvari, to je još jedna dužnost koju treba ispuniti ne samo prema nama samima, već i prema našoj deci. Evo jedne ideje koja je proizvod inspiracije divnim sajtom koji se zove Planet Sark. On je jedno pravo igralište, radionica za sve one koji žele da razviju svoju kreativnost, pronađu inspiricaju, ulepšaju svoj život i nađu smisao u svakodnevici.

Kako stvarno zavoleti materinstvo

Seti se da dišeš. Duboko i često. Slušaj svoje negativne emocije, indentifikuj ih i pusti ih da odu. Srećan im put. Kada te deca izlude svojim vrištanjem, kada te pogledaju ljutito u lice i kažu:"Mrzim te!" (a jednog dana sigurno ćeš i to čuti), ti se onda seti njihovih malih nožica, ručica i prstića, seti se vremena kada si njihova sićušna tela držala uz sebe dok su bili sasvim, sasvim mali i sve će te proći. Da, i to će proći. Sve će proći. Isuviše brzo. Ne zaboravi. Ostavi sudove da se gomilaju i napravite žurku. Smej se sa njima. PUNO. Skačite po barama, oterajte oblake. Gradite dvorce i borite se sa gusarima. Penjite se po drveću i idite na ljuljaške. Provedite kišne dane ušukani u krevetu, grlite se i golicajte. Kada grane sunce, izađite i potražite neku avanturu. Jedite sladoled na stepeništu. Posadite cveće. Pevajte GLASNO i falširajte. Šta vas briga? Plešite kao manijaci! Ljubite se trepavicama i grlite se čvrsto, onako kao medvedići. Time se leče mala i velika slomljena srca. Reci im da mogu biti šta god požele! Reci to i...samoj sebi. A, sada poveruj u to. Odmah! I ne zaboravi da dišeš...Sve je u disanju, draga.

Majka ne sme...

~ da bude bolesna. Ako se to desi, u kući nastaje "raspad sistema". Niko ne može brinuti o kući, deci i poslovima kao ona. Kada majka legne u krevet, e, to znači da joj je mnogo teško, da je nesnosno umorna, jer ipak, nagon i želja da brine o drugima, da bude zauzeta, vredna, zaposlena i na raspologanju svima su jači od umora i iscrpljenosti. Niko nema veći osećaj za dužnost od nje. Kada se ona razboli svi u kući postaju nervozni, nemirni, izgubljeni i zabrinuti, ne toliko zbog njenog zdravlja, već zbog straha i pitanja: "Ko će sada brinuti o nama?" To se vrlo retko dešava, mame se ne razboljevaju često, primetila sam i znam iz iskustva, jer "Bog čuva majčice"....Ja ne znam puno mama koje se razboljevaju lako, i kada se to desi, bolest "preležu" na nogama. I kada su svi ostali slomljeni zbog bolesti, ona jaka i uspravna, bleda i umorna, kuva vruću supu, šparta po kući sa šoljicama čaja i gleda na sat kada će doći vreme da se ponovo pije sirup. Čudno je to- majke su najjača i najizdržljivija stvorenja.

~ da spava "do kasno" i da priušti sebi leškarenje i lenjstvovanje. Kao da joj okolina, njena uloga i sredina oduzimaju to pravo. Kada je umorna, tužna, neispavana i loše volje ona ipak ustaje iz kreveta. Pritisne dugme automatic i kreće u akciju. Njeno "ah" popraćeno jedva čujnim, teškim uzdahom budi nesigurnost i strah kod njenih ukućana, njeno "uh" izaziva brigu, sebičnu brigu. Njen pokretač je reč "moram", možda čak i jača od ljubavi ili je možda to ljubav- moranje da budeš tu, moranje da brineš, moranje da voliš. Ništa nije jače od toga. Ona je svima potrebna, jer je najsnažnija.

~ da bude sebična. Zamislite kakav bi ovo bio svet kada bi majke mislile samo na sebe. A, kakva je tek porodica koju je zadesila takva nesreća? Sviđalo se to nama ili ne, prava patnja i propast zadesi porodicu u kojoj je ona egocentrična, rasipna, raskalašna. Više od očevog, takvo njeno ponašanje utiče negativno na život svih članova porodice i društva.
Svet bez materinskog instinkta, bez majčinske ljubavi usmerene na druge bi bio svet praznine, mraka i beznađa. Zamislite samo planetu u kojoj se rađaju deca uz odsustvo majčinskog osećaja. Sva se stresem. Njena ljubav je osnova života. Na njoj počiva svet.

Postoje one koje misle da su lišene materinskog instinkta. Kažem da "misle", jer ne verujem da je to moguće, to je samo privid. Međutim, ako je to zaista slučaj, onda je u pitanju veliko odstupanje od prirodnog, gotovo je to neka vrsta anomalije. Strah. To mogu da razumem. Strah pri saznanju da će jedno dete toliko drastično promeniti vaš život da prosto niste spremni na to. Međutim, instinkt da brinemo o drugima u nama ženama je jači od sebičnosti. Nisu uvek u pitanju deca, nije obavezno ni želeti ih, ali žena ipak u sebi ima žudnju da promeni svet, da unese malo nežnosti i humanosti: ona brine o životinjama, o prirodi, o bolesnima i nemoćnima, ona podučava, ona plače nad siromaštvom, surovošću, tuđim bolom i nepravdom. Tu se iskazuje taj nagon, on u njoj uvek gori i u svemu što radi je prisutan. Ona je majka svima: deci, biljkama, drveću, cveću, morima i vazduhu. Majka je ljubav. Svaka žena je majka. Žena je ljubav.

(art by sascalia)

Ponosna majka i domaćica! Da, to sam ja!

Na spomen reči "domaćica", a dodajte na to i reč "majka" u ljudima se uglavnom javlja sledeća slika- neuredna i zapuštena žena u ishabanom i ružnom šlafroku, sa dosta viška kilograma koje je dobila konstantnim grickanjem preostale hrane, neutešno i praznim pogledom bulji u TV, plače nad svojim neispunjenim i nesrećnim životom, sanja o drugačijem životu, i proklinje dan kada je stala pred oltar i rešila da se uda i brine o kući i deci.
Zar to nije otprilike ono kako se ta žena, koja je samovoljno rešila da se posveti porodici, predstavlja već unazad puno godina najviše preko televizijskih serija i filmova, raznoraznih knjiga i članaka u časopisima za žene. Takva žena se predstavlja kao žrtva sopstvenog izbora koja je u konstantnom haosu, neorganizovana je, nema vremena za sebe, njen intimni  život ne postoji, neprivlačna je, nesrećna i izgubljena. Usled tolikog omalovažavanja, žene koje su na početku bile sigurne u ispravnost svog izbora, pod pritiskom okoline i medija prosto osećaju da njihov izbor nije ispravan, da manje vrede od drugih. Život prolazi pored njih i u to okolina želi stalno da ie ubedi koristeći kao argument mišljenje da je uloga majke i supruge ženi nametuta od strane religije i muškaraca. Kao da to nije dovoljno, nego se još i vrši  nemilosrdna kampanja protiv ženinog "največeg neprijatelja", "opresora", "gušioca kreativnosti i napretka u društvu", sve pod izgovorom borbe za "slobodu i prava žene" i njeno pravo na "zanimljiv i ISPUNJEN život". Ko bi rekao da će najveća moguća privilegija data ženi, najveće poklon i nagrada- MATERINSTVO, biti razlog tako dubokog osećanja opresije i nesreće. Nije ni čudo što se danas mlade žene plaše rađanja dece i obaveza koje dolaze sa njim. Tu je i strepnja od promena koje nastupaju u njenom privatnom i profesionalnom životu.

Žena domaćica i majka se u današnjem društvu naziva "zatucanom", "robinjom", "debelom kravom", "parazitom", a njenu treću, četvrtu, petu trudnoću ljudi komentarišu rečima "bolje malo više gledajte TV umesto da....", "jeste li vi čuli za kontracepciju?","pa, vi ste obrazovani ljudi!", "a, šta će ti TO treće?", a ima tu i onog lažnog saosećanja tipa " jadnice..." popraćen pogledom sažaljenja i unutrašnjeg "Hvala Bogu, nisam u njenoj koži.....". Zaista, da li ljudi STVARNO misle da su te žene silovane od strane muževa ili da u najboljem slučaju "ne znaju kako se prave deca"? Ako žena reši da zapostavi karijeru i posveti se brizi o deci, mužu, domaćinstvu, miru i prosperitetu porodice na drugom, suštinskom,a ne materijalnom nivou, ona je automatski okarakterisana kao "lenja" i za nju se kaže da "ona ne želi da radi"! Lično sam doživela komentar tipa "kako ti nije dosadno"? Hajde da opišem jedna tipičan dan žene koja je SAMOVOLJNO odlučila da bude majka i domaćica. Ja jesam domaćica, jesam majka. Moj dan je ispunjen obavezama vezanim za moju decu, koje nisam htela da ustupim (a, mogla sam), babama, dedama, dadiljama, a još manje vaspitačicama i obdaništima. Moj dan je ispunjen flašicama za mleko, igračkama, slikovnicama,pelenama, bojicama, kuvanjem, čiščenjem, pranjem sudova i veša, igranjem,učenjem i podučavanjem, stavljanjem DVD-a sa crtaćima, čiščenjem i pranjem jagoda, serviranjem sladoleda,šetnjom,hranjenjem,uspavljivanjem, čitanjem bajki, pokušajima da budem prijatna uteha i prijatelj mužu posle njegovog napornog i teškog dana. Na iznenađenje mnogih ti poslovi u meni ne izazivaju nesreću, nezadovoljstvo, neispunjenje. Odsustvo od kuće i ideja o celom danu provedenom bez moje dece, u ime mog "ličnog napredka i emancipacije" mi je krajnje odbojna i u meni izaziva ogroman osećaj tuge. Ne nosim "korporacijsko" žensko odelo i visoke potpetice, nemam svoju kancelariju ni laptop, na jurim od jutra do sutra na sastanke, seminare i poslovne ručkove, ali takođe- ne nosim šlafrok,kosa mi nije u viklerima, ne gledam serije, redovno čupam obrve i depiliram noge, mirišem na novi Nina Ricci, pazim šta jedem, pokušavam da vežbam na stepper-u, nalazim vremena za prijatelje, za čitanje, za pisanje, gledam History Channel, volim zanimljive dokumentarce i dobar film, ceo dan sam na nogama, kuća mi blista i miriše na ukusno jelo i kolače, deca su zbrinuta i srećna, muž takođe (barem se tako nadam)... i JESAM "samo" domaćica, ja JESAM "samo" majka!!!!! Dosadno? Oh, no sir, meni nije dosadno, a još manje sam DOSADNA!!!!
Ponosna majka i domaćica! Da, to sam ja!I neću se izvinjavati zbog toga. Ne dozvoljavam da neko omalovažava najznačajniji posao na svetu, poziv koji vredi više od najbolje karijere na svetu, novca ili slave. Posao koji je težak, pun žrtve i odricanja, ali nagrade i zadovoljstva se ne mogu izmeriti ni jednim bankovnim računom. Zar život u kancelariji pred kompjuterom može da pruži više nagrada i veće ispunjenje od mog prisustva u svakom trenutku života moje dece?

Zar je slušanje naređenja šefa i ugađanja NJEMU izraz moje "emancipacije"? Zar je to bolje od ugađanja mome mužu, od negovanja toplog, čistog i mirnog doma, svijanja gnezda za moje najmilije? Da, da, da, tu sada ide argument koji se odnosi na finansije, na to "kako su deca i život skupi"? Život jeste skup, ali su i naše potrebe veštačke, nerealne i zaista, možemo živeti sa mnogo manje. Nemojte me shvatiti pogrešno, svesna sam kolike su plate, znam da jedna plata nije dovoljna, potpuno sam svesna koliko se teško živi, a da ne pričam o samohranim majkama i o ženama koje su udate za totalne gubitnike i lenčuge. Njima skidam kapu.
Mislim da se možda nismo razumeli. Ove moje reči su odraz besa, mada je to isuviše jak izraz, bolje reći, su odraz osećanja nanete nepravde i diskriminacije prema ženama koje su rešene da vode život koji je određen nekim drugim načelima i pravilima, koja potiču od Boga,a što je nešto što je mnogima nerazumljivo i strano.
Ovo je odraz negodovanja usled neumesnih i nevaspitanih komentara onih koji nisu doživeli isti tretman zbog NJIHOVOG načina života od strane onih žena koje tako nemilosrdno omalovažavaju, umesto da ih UVAŽAVAJU.
Ne očekujem da neko razume mene, kao što ja ne razumem strahove i stremljenje nekih žena da se "oslobode okova braka i dece". Ono što je za nekog "povratak starim vrednostima", za drugog je "unazađivanje". Ono što je za nekog "skromnost", za drugog je "totalno OUT".Ono što je za nekoga pakao, za drugog je raj.