Htela sam da budem "nešto"

Uči školu da budeš "nešto" u životu. Upiši fakultet da budeš "nešto" u životu. Diplomiraj da budeš "nešto". I sada, sa svoje skoro 42 se pitam šta je to "nešto"?

Sećam se mojih planova i snova, sećam se ambicija drugih, sećam se ambicija i želja mojih roditelja. Sećam se ispita, diplomiranja i osećaja da je ceo svet moj. Došlo je vreme za "velike stvari".

Istina je da sam kao mala uvek sanjala da ostavim neki trag, da uradim nešto po čemu ću biti pamćena. Često bih u igri sa drugaricom govorila: "Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

"Ma, šta je to "nešto""?, pitala bi me ona. Nikada nisam umela da joj odgovorim.

***

Materinstvo bez pauze, evo već 14 godina. Ni jedan dan odmora, nikoga da me odmeni. Godine su prošle tako brzo, ono "nešto" u glavi devojčice pune snove i želja nikada se nije ostvarilo. 

"Mama, boli me zub", budi me glas usred noći. Isprepadana, bunovna, skačem iz kreveta, još uvek ne shvativši šta se dešava. Prva reakcija? Pripravnost i ustajanje kada te usred noći probudi dečiji glas. Odlazimo u kuhinju i dajem joj lekić, stavljam u mobilni podsetnik da pozovem zubara, smeštam je u krevet i na kratko milujem po kosi dok napokon, mokrog lica od suza, ne zaspi. Vraćam se u krevet.

"Mama, hoću da piškim". Ponovo se budim i stavljam ga na nošu. Automatski, više i ne razmišljam. Snalazim se po mraku, bez upaljenog svetla. Smeštam ga u krevet i napokon ponovo spavamo.

Budilnik na mobilnom zvoni tačno u 7. Ustajem, stavljam kafu, sipam mleko u činije za žitarice, budim ih polako i pakujem užinu. Dok uranjam moje jutarnje keksiće u kafu, hiljadu misli mi se motaju po glavi:

"Znači, to je to? Sve one neprospavane noći uz knjigu, diplome iz jezika, sertifikati, sve se svodi na to da im ujutru tražim čarape, peglam majice i brišem guzice? Nekada sam htela da doprinesem svetu, da budem nezavisna, da živim život pun avantura i putovanja, i eto, zbog NJIH ne mogu."

I tako kukumavčenje se nastavlja dok nisam napokon nisam došla do zaključka: "Materinstvo mi je oduzelo sve ono što sam nekada mogla biti".

***

Prošlo je mnogo godina od dana kada sam uzela diplomu u svoje ruke, prošlo je mnogo vremena otkad sam akademski, svojim mentalnim trudom nešto postigla i time se ponosila. Vreme je prošlo u ubeđenju da je materinstvo nešto "prolazno", mislim, najteže je dok su mali, prošlo je u ubeđenju da "ima vremena" i da kada dovoljno porastu ja ću imati vremena za velike stvari, za to "nešto".

Ja jesam dobra majka, ali to se ne vidi. To se ne može opitati. Materinstvo nema platu, ne dobijaš priznanja, hvalospeve, ne daju ti godišnji odmor, bolovanje ili makar jednu malu pauzu. Nema nadogradnje, unapređenja.

Kako možeš biti "nešto", kako možeš činiti velike, sjajne i značajne stvari dok si majka?

Odgovor leži u tome kako svako od nas definiše to "nešto" i šta za nas znače "velike stvari"?

Činjenica je da živim sa četiri ljudska bića koja me vole najviše na svetu. Činjenica je da sam oduvek želela da nekoga nešto naučim, da inspirišem, da prenesem ono što znam. To se nije desilo u učionici, niti u amfiteatru, ali dešava se svakodnevo u našem domu. 

Veličina čoveka se meri time koliko je spreman da sebe da drugome, koliko pruža i koliko voli. 

 I to jedino važno i istinsko merilo naše vrednosti.

Ako je to zaista tako, onda su majke zaista velike. One su "nešto". 

Moja deca, svakodnevno me uče strpljenju, traže od mene da budem bolja, jača i izdržljivija, zbog njih svakoga  dana ostvarujem male, ali značajne ciljeve koji vode dobrobiti naše porodice.

***

"Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

I ja sam postala mama. Ima dana kada to nije dovoljno i to je sasvim OK.

Ima dana kada jeste. I danas neka bude takav dan.

Povratak u budućnost

Image by Vicky Scott via Getty.

Evo me još uvek u pidžami nad zapušenim odvodom u sudoperi, čeprkam po prljavoj vodi sa gumenim rukavicama na rukama. Čuje se jedno "sviiiiiiiš" i voda kreće nesmetano da teče u vrtlogu ostavljajući za sobom kapljičaste ostatke od ulja i tragove mlevenog zrnevlja kafe. Na moj užas veći deo zida koji odvaja kuhinju od dnevne sobe je u ogledalu. Sa troje nepažljive dece to nije ni malo prednost u našem domu, a svakako moj lik u njemu nije nešto sa čim se rado srećem. Mogu da se zakunem da danas izgledam  starije nego juče. Da li neko može da toliko ostari za jedan dan? Nije ni čudo. Noćima ne spavam dobro, a umor neminovno ostavlja tragove na koži, ispod očiju, u pokretima i raspoloženju. Srebrne vlasi štrče na vrhu moje glave, kosa mi je čupava i nesređena. Malo me steže pidžama oko struka,a i gornji deo je tesniji."Smanji baklavu!", zapisujem na papir koji visi na frižideru. Uspela sam nekako sinoć, kada su deca zaspala,  da sperem sa kose prašinu i miris kuvanog graška. Onako umorna legla sam na peškir kojim sam pokrila jastuk i zaspala dok se nisam ponovo probudila u toku noći, i tako jedno 2-3 puta. Spavam, budim se, spavam, pa se budim. I tako dok alarm na mobilnom ne krene da drnda negde oko 7. Kada se lepo naspavam, sebi sam najlepša na svetu.

Prolazi pored mene očešajući se o moje rame. Odmah sam osetila njen parfem, "Eden", cvetan i prodoran. Zaista, diskutabilan izbor. Duge, tamne lokne joj uokviruju lice i još više ga izdužuju.Plava sedefasta olovka na očima, njen zaštitni znak i sjaj za usne koji miriše na višnje. Bezvoljno se baca na trosed pustajući MTV , namešta tesne farmerke koje se neprimereno spuštaju još niže na bokove: "Čoveče, sve me mrzi. Mrzim faks, mrzim moju glupu kovrdžavu kosu. Samo me neki debili muvaju i spopadaju.Nemam grudi ni zadnjicu. Umreću sama, potpuno sama", kaže ona, potpuno poražena nad teretom mladosti.

Odmah sam je prepoznala.  Prepoznala sam tu mrzovoljnost. Prepoznala sam mršavu devojku bez ambicjia, ali punu snova. Prepoznala sam devojku koja tvrdi da ne zna šta želi,  a ustvari se plaši da prizna sebi i drugima svoje želje. A, kako bi? Studira nešto što ne voli, nema momka, kolega koji joj se sviđa se pred njom žvalavi sa plavokosom lepoticom. Keva i ćale samo vrše pritisak i uopšte je ne kapiraju. Sve što želi je da ode odavde i da je svi ostave na miru. Sve što želi je da prestane da ispunjava tuđa očekivanja. Znam ko je, ali ne znam kako se stvorila ovde i najvažnije: zašto je prevalila toliko put iz prošlosti i posetila me posle toliko godina?

Ovog leta punim 42. I moram da priznam: totalno sam prestrašena. Plašim se saznanja da toliko toga još nisam uradila, iz straha, iz obaveze prema drugima, zbog života. I drhtim pred činjenicom da moram još mnogo godina biti tu za moju decu, da im se nađem, da im budem podrška i oslonac, drhtim jer me telo ne služi kao nekada i potpuno sam svesna da ne pazim dovoljno na svoje zdravlje. Užasnuta sam promenama koje nas čekaju, odlukama koje su na "stand by" iz straha od nepoznatog, osećam teret obaveza i odgovornosti koje se gomilaju. Bojim se da ću se probuditi jednog jutra i shvatiti da sam sebe nekako izdala i razočarala. Bojim se da nemam još mnogo vremena da napokon postanem ona žena koja sam oduvek želela da budem. Ma, zašto da krijem? Užasava me činjenica da gubim lepotu, mladost je prošla. 

"Mrzim moj život", čujem je kako mi dobacuje, "Mrzim ga. Ništa nije onako kako sam zamišljala".

I počinjem da se smejem, što od besmislenosti  reči koje izlaze iz usta jedne dvadesetogodišnjakinje, što od potrebe da je utešim iako sam do malopre plakala nad svojim propuštenim prilikama, strahovima i greškama. Osećam duboku ljubav prema njoj i želim da je zagrlim toliko čvrsto i jako kako bih joj odagnala sve sumnje i strah. Zaboga, kako ne vidi koliko je mlada, lepa i puna potencijala?
Odjednom mi je sinulo zbog čega je ona ovde i kako se ovde stvorila. 

 Dobro se sećam.

 Sećam se trenutaka kada sam utehu tražila u stvarima koje se još uvek nisu desile, u ljubavima koje još uvek nisam doživela, u mestima koja još uvek nisam videla, u životu koji još uvek nisam okusila. Dobro se sećam tih bolnih momenata u kojima sam maštala o jačoj, boljoj, smirenoj, zrelijoj verziji sebe  same. Dobro se sećam da sam zatvarala oči, prizivala moju buduću verziju sebe i posećivala je svaki put kada bi mi bilo teško. 

Znam da sam ona mirišljava i izgubljena dvadesetogodišnja devojka zapravo ja. Vratila se u budućnost kao neki san. Došla mi je u posetu, jer joj trebam. Došla je, jer mi je potrebna.

Došla je da me svojim bolom podseti na to koliko sam sada jaka, 

došla je da me svojim sumnjama ubedi u moju čvrstinu,

 da svojom nesigurnošću potvrdi moje samopouzdanje, 

da svojim nekadašnjim strahom vidi mene hrabriju,

 da  me svojim razočarenjem podseti na ostvareni san.

 Došla je zbog mene, duh iz prošlosti, posetilac u budućnosti, došla je kao uteha, pobeda i nada.

 Ona je ovde zbog mene, kao što sam i ja ovde zbog nje.

"Divno je videti te opet. Vrati se sada u svoju vremensku mašinu i ništa ne brini. Znaj da će ti jednoga dana sve tvoje brige  biti smešne", pozdravljam je i puštam je da ode.

Stavljam karmin na usta i nameštam kosu.

"Lepa si", kažem sebi. Kažem njoj.

I jedva čekam da vidim šta budućnost nosi.