Radikalni manifest samoljubavi

Teži ka tome da uvek budeš optimistična i zahvalna.
Fokusiraj se na ono što je pozitivno i dobro, ne zadržavaj se na negativnostima.
Nemoj dozvoliti da te život učini cinikom i usamljenikom.
Biti otvoren i iskren prema sebi je avantura koja traje celoga života.
Neka tvoj izbor bude da vidiš samo dobro u drugima.
Započni razgovor sa apsolutnim strancem.
Nikada se nemoj bojati da zatražiš ono što mnogo, mnogo želiš.
Voleti, iskreno i strastveno, bez traženja nečega zauzvrat, je zastrašujuće, ali istovremeno je nešto što pruža najveću nagradu.
Putovanja hrane dušu.
Par prelepih cipela ne znače ništa ako imaš ružno srce.
Pokušaj svim silama da ne sudiš drugima, iz toga ništa dobro ne može izaći.
Izbegavaj ogovaranja i tračeve; oni uništavaju dušu i truju srce.
Ljubaznost i vernost neka ti postanu navika.
Mnoge stvari u životu su mnogo lepše i važnije od novca.
Uvek veruj svojoj intuiciji. Uvek.
Imaj milosti prema svakom živom stvoru.
Ne raduj se tuđoj nesreći. Kolo sreće se okreće...
Ulaganje u sebe je najbolja investicija.
Veruj u magiju novog dana, veruj u moć novog početka.
Radi ono što voliš. Kada god možeš, koliko god možeš.
Pronađi svoju strast i budi dobra u tome.
Uvek pokušaj da daš malo više sebe u svemu što radiš.
Bori se kao lavica za one koje voliš.
Kada ti se pruža neka prilika koja te plaši, reci joj "da". To će ti pomoći da ojačaš.
Voli sebe.
Voli život.
Ne predaj se. Nikada.
Život je avantura.

(inspirisana idejom sa Galadarling, photo via pinterest)

Neočekivane male sreće

Čekajući nešto veliko, sjajno i lepo da se desi, gotovo svaki put se suočavamo sa neminovnim razočarenjem. Često ne vidimo one "neočekivane male srećice", kako ja volim da ih zovem, koje su brojnije, češće i veoma tužne zbog toga što im ne pridajemo značaj i tako prolaze neprimećeno. Radar za detekciju tih malih srećica uglavnom zataji tamo negde na prelazu između detinjstva i mladosti.U onom prvom periodu života on je optimalno funkcionalan i efektan. Kasnije, od neupotrebe i zapostavljanja on zarđa dok se konačno ne ugasi njegova sposobnost detekcije.Potrebna je vežba, trud i rad ne bi li radar ponovo proradio. Iznad svega je potrebna želja i jedna velika ambicija, veća od svih ostalih- odlučnost za postizanje sreće, one tihe, stalno prisutne, nepokolebljive, svakodnevne. Euforične i ekstatične sreće su sasvim u redu, ali suočimo sa istinom- takvih momenata u životu je malo, oduševljenje brzo splasne, kratkog su veka i odmah se zaborave. Uostalom sve ono što je brzo, ekspolozivno i trenutno kratko traje, dok sladak miomiris malih, ali vrednih momenata ostaje dugo u vazduhu, u duši, u srcu. Uključite radar i detektujte te neočekivane male sreće, evo nekoliko mojih... detektovanih:

~ Dok sam u autu kreće pesma koju trenutno mnogo volim.

~ Zvoni budilnik, budim se i setim se da je subota. Jao, što to volim!...Ponekad mi dođe namerno da ostavim budilnik samo zbog tog osećaja.

~ Strašno mi se jede čokolada, kopam po fijoci i nalazim parče u kome je "zapalo" najviše lešnika.

~ Kada u kaputu ili jakni od prošle sezone nađem lovu na koju sam potpuno zaboravila.

~ Sve mi je nešto bezveze, pomalo sam tužna i taman kada se spremim da briznem u plač zazvoni telefon i čujem glas drage osobe ili dobijem neku lepi "ljubavnički" SMS.

~ Čitam knjigu i nailazim na redove koji potpuno rezonuju sa mojim trenutnim osećanjima.

~ Idemo ulicom i malena mi sama pruži svoju malu ručicu.

~ Tražim savršeni poklon za nekoga i nađem ga u prvoj prodavnici!

~ "Mama, volim te".

~ Kada posle dugog posta na trenutak zaboravim da je gotov i onda se setim da mogu da jedem šta god poželim!

~ Kada se pogledamo i krenemo da se smejemo, jer znamo da smo pomislili na istu stvar.

~ Kada se ugase svetla u bioskopu.

~ Mrzi me da kuvam i pozovu nas prijatelji na ručak. Ili se setim da imam jelo "od juče".

(kažite, zar ova fotografija ne opisuje savršeno radost i lepotu življenja?)

~ Hitno mi treba olovka (koja radi) da zapišem nešto važno i ona se nekako "stvori" u tom trenutku ispred mene.

~ Kada se odloži nešto što sam ionako htela da izbegnem.

~ Kopam po ormanu i nalazim džemper koji miriše na neki bajni parfem. I onda ga nosim celoga dana...

~ Kreće jedan od mojih najomiljenijih filmova na TV-u i radujem se iako sam ga gledala sto puta!

~ Kada mi neko onako lepo i ljudski stisne ruku pri upoznavanju. Volim taj osećaj.

~ Ushićenje i nalet inspiracije posle "perioda suše".

~ Kada nađem neku fenomenalnu i retku fotografiju Merilin Monro.

~ Obeshrabrena sam , neko mi pošalje neki lep mail i ulepša mi dan.

~ Friend request od osobe koju nisam videla godinama.

~ Ulazim u stan i kreće ludački pljusak.

~ Šetam po gradu i ugledam neki šarmantni izlog, zastanem, gledam i uzdišem.

Koje su vaše neočekivane male sreće? Možete slobodno da pozajmite moje...

(photos from pinterest)

Upoređivati se sa drugima ili živeti?

Da se ne lažemo- nikome ne cvetaju ruže u životu. Svako se suočava sa manjim ili većim problemima. Niko nije oslobođen od poteškoća, raznoraznih potresa i prepreka. Vrlo često nam se naši problemi čine većim nego što zapravo jesu. Mislim da je to zbog toga što skoro uvek upoređujemo naše živote sa životima drugih i to onih za koje nam se čini da "imaju više sreće" od nas. Uvek se upoređujemo sa boljim slučajem, retko sa nekim ko je u goroj poziciji. Ne znam za vas, ali ja lično to činim. Ne znam zašto to radimo. Rekla bih da je u svima nama prisutna ona ružna malodušnost ili želja da sami sebe sažaljevamo i još više ubijemo u pojam. Neki kažu da je kriva zavist ili urođeni takmičarski duh. Možda bi bilo još "ružnije" upoređivati naš trenutno umišljeno bezvezan život sa životom nekoga ko je duboko nesrećan, bolestan, siromašan, ružan i tako dalje. To bi značilo da nas tuđa nevolja i nesreća u neku ruku raduju ili čine da se osećamo zaštićenima, privilegovanima, o da, čak i boljima od drugih! Na trenutak nam naši problemi nisu toliko strašni. To nas nekako "smiri" nadmeno misleći da nas je sam Bog lično odabrao za njegove štićenike.
Priznajem da, suočavajući se sa raznoraznim dilemama i problemima svakoga dana, pomislim na trinaestogodišnju devojčicu iz komšiluka koja vodi tešku borbu protiv jedne opake bolesti. S obzirom na to da sam majka, stavim se u poziciju njenih roditelja. Pri samoj pomisli na to užasno iskušenje kroz koje prolaze zaplačem se na kratko i odmahnem rukom kao da time želim da obrišem sve ono što me je do tada mučilo. Odjednom moja sekiracija postaje smešna i banalna. Sama sebi sam smešna! Rešen problem! Naravno, osećam se ružno što sam uopšte sebi dozvolila to kratko upoređivanje i što sam to iskoristila sasvim sebično. Zatim me preplavi beskrajna sreća i zahvalnost; grlim, stiskam i ljubim moje kćerke dok im prosto ne ponestane daha- sreća pomešana sa nerazumljivom krivicom zbog radosti koju osećam i svešću koliko su nam životi krhki.

Vraćam se na ono što češće radim(o). Stalno nam se čini da je život nekog drugog sa kim smo u tom trenutku odlučili da se uporedimo zanimljiviji ili bolji: taj neko ima više para, više vremena za sebe, više razumevanja od strane supružnika, veću kuću ili stan, bolji auto, više uspeha na profesionalnom planu. U tome dosta pomažu i savremena sredstva komunikacije i društvene mreže, naročito Facebook koji veoma uspešno pruža iluziju da su (skoro) svi lepi, srećni i bezbrižni. Ono što se vidi spolja nije merilo nečije sreće, a sigurno ne dokazuje da je neko "bolji" od nas. Ova igra upoređivanja nikada ne prestaje, jer postoji bezbroj kategorija u kojima se možemo upoređivati- bezbroj razloga da se osećamo još gore. Upoređivanje ubija radost i motivaciju u pokušaju da u nečemu uspemo, zbog toga što će uvek neko, hteli mi to ili ne, biti bolji od nas, u čemu god to bilo. Ako nam to smeta, zadovoljstvo će svakako biti odsutno, a s obzirom da se čovek retko trudi oko nečega što mu ne pričinjava zadovoljstvo onda je i neuspeh neminovan. Upoređivanjem mi se fokusiramo na pogrešnu osobu, znači ne na nas same. Mi smo glavni akteri u našim životima i činjenica da neko živi bolje, da ima više para ili više sreće u ljubavi ne treba da nas dotiče, jer vrlo jednostavno, mi u tome nemamo nikakvog udela. To nije naš život.

U čemu je onda fazon? Treba prestati sa upoređivanjem, iako je to jedna od težih prepreka koje treba savladati s obzirom na to da nas odmalena upoređuju i postavljaju nam visoke kriterijume: "Treba da budeš kao tvoj otac!" ili "Njoj tako dobro ide matematika, potrudi se da budeš više kao ona!", itd. Mnogi podržavaju mišljenje da upoređivanje može imati i pozitivnog uticaja na nas, ukoliko nam to daje veću pokretačku snagu i želju da budemo bolji. Ne mogu a da ne pomislim da se iza toga opet kriju...zavist i gordost! Retki su ljudi koji mogu da ponište svoju sujetu ili oni koji mogu da je pretvore u želju da "uče od boljeg". To bi svakako bilo najmudrije i najpraktičnije rešenje koje zahteva veoma inteligentnu osobu oslobođenu od kompleksa.
Ja za sada imam jedan predlog: hajde da živimo naše živote onako kako mi to najbolje umemo. Svako od nas je u nečemu dobar. Svako od nas u nečemu može da zasija. Dajmo sve od sebe da postanemo bolja verzija nas samih, jer morate priznati da niko drugi to umesto nas ne može učiniti. Niko.


(fotka sa pinterest)