Mala misija u okviru velike misije "Pojednostaviti život"

Mislim da su već i ptičice na grani naučile da je jedan od mojih najvećih trenutnih  životnih ciljeva pojednostaviti život. Želim da naučim da živim jednostavno, bez gomile stvari i predmeta, da svoje potrebe svedem na minimum.

Manje je više...

Recimo da sam sa sprovođenjem te misije u delo krenula odmah nakon što sam donela tu odluku, ali moram da priznam da je to mnogo teže ostvariti nego što sam mislila. Količina nagomilanih stvari u kući, po fijokama i ormanima me većinom vremena čine da se osećam kao da se gušim. Ja znam da sam u duši  neostvareni minimalista, ali eto, moj muž nije. Ja ću kupiti na primer jedan šampon, a on će kupiti tri, ja ću kupiti jednu čokoladu, a on pet, ja ću kupiti pet para novog veša, on će kupiti deset. Njemu nije dovoljan jedan računar u kući, već tri. Voli da pravi kolekcije, da skuplja, da ima, da kupuje,  mnogo je više potrošački raspoložen od mene. Ja sam uvek ta koja pokušava da ga odvrati od neke kupovine ili nepotrebnog troška. Nemojte me pogrešno razumeti-on nije ništa nalik onim jadnim ljudima u emisiji "Živi zatrpani" na TLC kanalu. Taman posla! Ponekad mi se čini da su naše jedine (doduše retke) rasprave upravo one u vezi sa tim "problemom". Ja hoću manje, on hoće više.

I tako, napokon smo se dogovorili i složili da ću ja taj deo našeg života preuzeti na sebe. On se neće mešati niti uticati na mene. Jedini njegov zadatak je da prebaci sve filmove sa jedno zilion CD-a na HDD, a ostalo preuzimam ja.

Odakle da počnem? Prvo treba utvrditi željene ciljeve:

•  nemati dug i uštedeti novac
•  manje stresa i više zdravlja
•  manje stvari i više vremena
•  manje obaveza i više uživanja.

a s obzirom da je to jako dug proces koji zahteva mnogo rada, dobru strategiju i disciplinu trebaće mi puno vremena da sve to ostvarim onako kako sam zamislila. Ipak, ukoliko sebi zacrtam određene male misije svakodnevni rezultati će doprineti približivanju konačnom cilju ili ciljevima, a s obzirom da se te misije mogu odmah ostvariti onda ću se u samom startu osećati dobro zbog postignutog rezultata ma koliko on bio mali. Kako?

Mala misija- 5 stvari za 10 minuta

Za ovu misiju je potrebno samo 10 minuta. Otišla sam do ormana i iz njega izvadila 5 odevnih predmeta koje nisam obukla NI JEDNOM u poslednjih 6 meseci do godinu dana. Stavila sam ih u kesu koju sam smestila pored izlaznih vrata iz stana kako bih je ponela sam sobom na izlasku iz kuće. Međutim, ja sam uzela zalet i napunila još 3 kese dok sam neke bluze koje su mi male dala mami, takođe sam joj poklonila jedan džemperić,  plus jednu jaknu i jedan blejzer. Moj orman je počeo lakše da "diše", a Boga mi, i ja! Mami super stoje, a ja sam super srećna! Nije mi žao stvari:
1.  zbog toga sam ih kupila "na gomili" za malo para.
2. zbog toga što sam ih dobila od nekoga kome nisu trebale.
3. zbog toga što ih imam već puno godina.
4.  zbog toga nikada ih nisam obukla ili sam to učinila vrlo retko.

i najvažnije
5. zbog toga što sam ih u međuvremenu zamenila stvarima koje su nove i koje rado nosim.

Ovo je moj prvi korak (dobro, možda drugi) ka jednoj većoj misiji koja se zove

Pojednostaviti Garderobu
Ukratko ću objasniti "proces". Svaki put kada se smenjuju godišnja doba ja obično napravim reviziju stvari. Međutim, ona se uglavnom svede na "sipanje iz šupljeg u prazno" što znači da većinu stvari zadržim iako ih kasnije uopšte i ne nosim. Jedini način da uradim nešto što će izroditi nekim plodom je sledeće:

treba izvaditi sve stvari iz ormana, staviti ih na krevet (tako ću biti u obavezi da ih do kraja dana sredim), isprazniti fijoke i dobro razmisliti o tome koliko je novca potrošeno na određeni odevni predmet i koliko prostora zauzima u ormanu, a zatim treba sebi postaviti sledeća pitanja:

•  Da li mi je taman? Ne kroz godinu dana ili kada smršam, nego SADA, da li mi je SADA taman?
• Da li mi se baš sviđa?
• Da li je u dobrom stanju?
• Da li se uklapa u filozofiju "manje je više"?

Ako odgovor na sva četiri pitanja bude "da", onda ću taj odevni predmet zadržati, a ako nije onda: bye-bye!

Inače, jako mi privlačno zvuči jedan projekat koji kruži blogosferom, a koji se zove "Projekat 333". Naime, izazov je sledeći: treba za jednu sezonu ( na primer prolećnu) izabrati od celokupne garderobe samo 33 odevna predmeta koja ćete nositi u naredna 3 meseca koliko traje određeno godišnje doba. U ta 33 predmeta se ne uključuju veš ili čarape, ali se uključuju ukrasni odevni predmeti kao što su nakit, šeširi, marame ili cipele. Kada to učinite, ostalu garderobu treba spakovati i skloniti. Imate pravo da nosite samo one odevne predmete koje ste odvojili.
Hmmm, meni to zvuči  teško, ali moram da priznam da ću makar pokušati. Naravno, o tome ću pisati na blogu kada dođe vreme.

Za sada sam zadovoljna mojim napretkom i nadam se da ću istrajati u mojoj odluci da živim jednostavnije u što jednostavnijem  okruženju.

Slatki lom

Današnji dan mi je baš kasno počeo. Lenje kasno ustajanje, kafa i torta za doručak (hajde, priznajte da i vi to radite), hladno jutro, kuhinja i dnevna soba u lomu, brdo stvari za pranje i peglanje, ja i deca još uvek u pidžamama.
Božić je protekao divno-mirno i veselo, sa prijateljima (familija nam je daleko) uz lepu i domaću hranu. Moja starija kćer je provela poslednja 3 dana u krevetu, ali ništa zato-nama je bilo lepo. Smestili smo je u dnevnu sobu na trosedu pored jelke, a na dan Božića je napokon uspela da popije vodu, da pojede jednu sarmicu i malo čokolade. Namučila se mala dušica, ali Bog je veliki i sve je sada dobro. Društvance i lepa atmosfera su joj pomogli da stane na noge koliko-toliko.

Manje od pola torte,

sudovi koji se spremaju za sklanjanje,

 oprane vinske čaše,

 trpezarijski sto koji je još uvek nasred dnevne sobe,

jelkica, visoka, ukrašena i ponosna

 i

Willy Wonka na TV-u

su dokaz jednog lepo provedenog popodneva i večeri i jednog još lepšeg jutra...u slatkom lomu...u jednom toplom domu...

~ Srećan Božić!~

Ima dana kada...

~ Ima dana kada ustanem ujutru i čak ni krevete ne namestim.

~ Ima dana kada je kuhinja u takvom haosu da me mrzi čak i da uđem u nju.

~ Ima dana kada mi je obično ljuštenje krompira teže od najmukotrpnijeg posla. Znam da moram, jer treba i danas nešto da se jede.

~ Ima dana kada poželim da sama pojedem celu tepsiju posnih brownie kolača i ne samo da želim nego to i učinim (recept će uskoro). Barem sam u nečemu istrajna.

~ Ima dana kada ne želim da izađem iz kuće, kada nikoga ne želim da vidim. Pada kiša...žudim za tišinom i za tim da napokon crkne televizor. Nisam tužna, niti depresivna, samo sam onako...bezvezna.

~ Ima dana kada grabim svaku priliku da prilegnem, toliko sam pospana da jedva čekam da dođe sutrašnji dan ne bi li ponovo prilegla. Eto, tako.

~ Ima dana kada neko treba da me uveri da nije strašno i da se svi ponekad osećaju tako. Je li tako da nije strašno? Kažite mi da nije...

~ Ima dana kada u jednom danu objavim dva posta na blogu i shvatim da je zaista sve OK. Možda je kuća u haosu, možda sam danas lenja i neproduktivna, ali  barem je ovaj blogić srećan. Ma, i ja sam zajedno sa njim...iako bezvezna, ipak srećna.

Happy Chez Moi petkom

Još uvek praktično nije ni počeo, a već me je ovaj dan toliko zamorio da stvarno ne znam kako ću ga pregurati. Vreme je šućmurasto i blesavo, boli me svaka koščica i mišić na telu (kickboxing), kafa nije uspela da me probudi, osećam kao robot, kao neka mašina. Funkcionišem automatski, mehanički obavljam poslove, hodam levo desno kao "navijena", nervozna sam i umorna kao pas.
Sada je pola dvanaest, a već sam ispratila muža i stariju kćer u školu, umesila hleb, stavila ga da nadođe,  otišla po kćer sa mojom mlađom "prikolicom" oko 10 sati (nisu imali nastavu, već malu proslavu uoči sutrašnjeg državnog praznika), kupile joj nove patike za trening, otišle za mleko, svratile do muževljeve ordinacije, vratile se kući, premesila hleb i stavila ga u  pleh, oprala šerpe, skupila stvari koje su se sušile napolju, dala deci da jedu, a od same pomisli na to šta me sve danas čeka mi se diže kosa na glavi: ručak, sudovi, trening starije kćerke, kupovina, čas slikanja, večera, moj kickboxing trening i još bezbroj drugih sitnica. Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Smiruje me ovo piskaranje, dokumentovanje svakodnevnice, druženje sa vama. Petkom takođe sastavljam i moju listu za kupovinu, čak me i taj proces umiruje, uliva mi neku sigurnost.Evo mog spiska:

Radujem se vremenu posle ručka kada će (nadam se) moja mlađa kćer zadremati, starija će biti na treningu, a ja ću ugrabiti malo vremena da dovršim film "Kada je Hari sreo Sali" i popijem moj čaj. Taj film ne znam ni sada  koliko puta sam gledala, ali svaki put mi bude onako toplo oko srca i lepo. Ukoliko želite, možete ga pogledati ovde  na youtube-u.

Hleb je gotov, jelo se krčka, deca crtaju...možda ja malo dramim, izgleda da ništa nije toliko "loše" i strašno kao što  mi se učinilo.
Uživajte ovog vikenda, volite se i grlite. Ne dramite, evo ja prestajem od ovog trenutka. Obećavam.

Dom u kome se živi

Živeći u Grčkoj poslednjih sedam godina sretala sam se tri "vrste" žena:

~ zaposlene majke sa decom koje stalno osećaju krivicu zbog toga što ne provode dovoljno vremena sa njima i ne uspevaju savršeno da usklade porodicu, kućne poslove i posao van kuće.
~ mame koje nisu zaposlene, ali koje osećaju veliki pritisak, jer se od njih očekuje da s obzirom na to što su kod kuće njihov dom i deca treba da budu savršeni.
~ žene koje se uglavnom imaju dovoljno novca da plaćaju ženu u kući, koje su zaposlene, imaju pomoć oko dece, domovi su im savršeno čisti i sređeni i opet se žale. Verovatno i one osećaju neku vrste krivice, ali još uvek nisam ukapirala koju.

Ne znam kakva je situacija kod vas, ali čini mi se da je to univerzalni problem. Krivica koja uvek postoji ma koliko žena pokušavala, ma koliko se trudila. Možda ću zvučati kučkasto, ali iskreno, počinjem da gubim želju da se družim sa mamama. Zašto?

Žene stalno moraju sebe da opravdavaju. Zaista, boli me uvo ako joj sudovi nisu oprani, ako danas nije pustila mašinu ili ako nije stigla da skuva ručak! Našle smo se da bi se ispričale, smejale i lepo provele. Međutim, shvatila sam da se mi žene ne pravdamo drugima, već same sebi.
Drugo, nije mi jasno odakle proističe tolika potreba za upoređivanjem. Koja je od nas više poslova uradila za jedan dan, čije dete je bolje u školi, koja je svom detetu kupila skuplje patike i markiranu haljinicu, koja je od nas već oprala i uredno spakovala zimske stvari?

"Jesi li oprala tepihe?", pita jedna.
"Jesam", odgovara druga.
"Jao, a ja još nisam", ona je pokuljena, oseća se kao gubitnik.

Razgovor se sastoji u nizu opravdanja zašto tepisi nisu oprani, zašto stoji brdo neispeglanih stvari u spavaćoj sobi i zašto su juče jeli giros umesto kuvanog jela. Baš me briga! Zašto ne bi mogle da tračamo, da gledamo neki glupi rijaliti, da se "ubijemo" od čokoladne torte, da pričamo o našim snovima i pijemo Martini usred bela dana?

Ono zbog čega sam napravila ovako veliki uvod je činjenica da u mom slučaju pitanje: "Kada ćemo da pijemo kafu?", znači: "Kada ćemo da pijemo kafu kod tebe?" ili "Kada će deca da se poigraju?", ustvari znači da će decu poslati kod mene ("teta Dora uvek ima Nutellu i sveži hleb"), jer iz nekog razloga moje poznanice ne vole da primaju ljude u svoje domove. OK, možda samo za neki praznik kao što je Imendan ili rođendan, jer onda imaju dovoljno vremena da raščiste taj veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki lom na koji se toliko žale ili možda ne žele da im iko prlja već čiste i sređene domove?
Žene su toliko opterećene da čak i "zabranjuju" pristup ljudima u svoje kuće (ne pozivajući ih, naravno), zabranjuju deci da se nesmetano igraju sa drugom decom, ne umeju da se opuste i pričaju o bilo čemu drugom sem o deterdžentima, sredstvu za čišćenje, o tome koliko su umorne i kako "ništa ne stižu", stalno su "na trncima" i kao da sede na jajima jer ih čeka "važan" posao. Važan posao my ass! Ako je taj posao pranje sudova ili usisavanje onda, majke ti, pusti me ja da ti to uradim! Jaka stvar!

Vidite, bolje mi je da sama pijem kafu, da se izjadam na mom blogu, da gledam glupi rijaliti sama i da pijem Martini u svoje zdravlje nego da se me takve osobe čine da se osećam krivicu zato što umem da uživam u momentu.

Podovi služe da bi se prljali i brisali, igračke da bi se razbacivale, tanjiri da bi se prljali i povremeno lomili, odeća i čaršavi su tu da bi se gomilali, prozori i zidovi da budu "ukrašeni" tragovima od sladoleda i umrljanih ručica,  kuća služi da bi se njoj kuvalo,

jelo i pilo,

igralo, pravio lom,

smejalo, uživalo.

Dom nije muzej ili apoteka.

Znate šta? Evo, sada ću da se spremim i da izađem da kupim prelepi otirač koji sam videla pre neki dan u jednoj prodavnici sa velikim natpisom: "Welcome!" (Dobrodošli). Neću prestajati da hranim ljude, da ih pozivam u naš dom, da skupljam decu i perem šolje i tanjire uprljane od kolača i kafe! Neću!
U našem domu se živi i planiram da tako ostane, bez obzira na sve.

(fotke maznute sa pinteresta)

Ovih dana

Ja sam vam, drage moje, u totalno sređivačkom fazonu. Naš novi stan napokon liči na dom, poslednje kutije su ispražnjene i bačene u kontejner za reciklažu, kuva se, jede se, gledaju se filmovi, sluša muzika, spremaju se večerinke za društvo, život je krenuo da se odvija normalno. Napokon. O umoru, bolovima u nogama, upali mišića, prehladama (usled stresa opada imunitet, tako kažu) neću ni da pričam, ali zato, vrlo rado želim da pričam :

~ o celom celcatom ormanu preko celog zida koji moj i samo moj,

~ o tome kako sam pronašla garderobu za koju sam zaboravila da  imam,

~ o tome kako poslednjih dana nosim haljine i mirišem na smeli parfem iz osamdesetih,

~ o tome kako sam kupila mentu i zasadila je u našem dvorištu,

~ o tome kako se u našem gradiću održava izložba cveća (miris je neponovljiv), pa se uvek nekako "slučajno" i "u prolazu" zateknem tamo,

~ o komšijskim kanarincima koji nas bude ujutru i pevaju po celi dan,

~ o tome kako sam gledala ovaj divni film koji od srca preporučujem svim ženama, ljubavnicama, majkama. Budite srećne što živite u vremenu u kome ste slobodne da izaberete koga ćete voleti. Spremite papirne maramice.

~ o neverovatnoj poslastici u kojoj sam se prosto davila ovih dana, Käsekuchenu, nemačkom čizkejku.  Nešto najlepše što sam skoro ikada okusila.

~ o tome kako uveliko planiram slavlje sa velikim brojem gostiju. Veći prostor mi to sada omogućava. Mmmmmm, mediteranski ukusi, lagano, letnje, opušteno, nezvanično.

~ o tome kako kada već spominjem mediteranske ukuse, evo i mediteranske muzike. Pesmica koja će predstavljati Italiju na ovogodišnjem izboru za pesmu Evrovizije mi se veoma dopada. Onako je...baš ženska: snažna i nežna. L'Amore È Femmina ... Ljubav je ženska.

Eto, o tome želim da vam pričam.

(photos from pinterest and Anne Solange Gaulier)