Dugo me nije bilo i vreme je brzo prošlo. Volela bih da ga je bilo više za pisanje i druženje na blogu, ali kao i svakog leta, uvek postoji mali period kada moram zapostaviti moj mali blog. Kao što kaže moj drug Dejan: "Kad si na strateškom mestu, trpi!". Familiji i prijateljima je privlačna ideja letovanja kod nas: more je tu, klopa je dobra i hoću da verujem da smo i mi gostoprimljivi. Koliko god je lepo imati goste, to ume da bude naporno, naročito za domaćicu koja voli i želi svima da ugodi. Najviše volim da nas obilaze opušteni ljudi, koji se kod nas osećaju kao kod kuće bez preterane zvaničnosti: svako može da otvara frižider i uzima šta poželi kada je gladan, svako može da izlazi kada poželi bez obaveza prema nama, dremanje po želji, spavanje, opušteno i bez opterećenja. Kada su gosti opušteni, onda sam i ja. Bilo kako bilo, sada su mi u gostima roditelji. "Čudna" stvar se desila: odjednom, moje celo telo i um su se opustili, bukvalno nisam mogla da se naodmorim i naspavam jedno tri dana. Shvatila sam koliko mi je zapravo bila potrebna pomoć oko dece, oko kuće, a nisam ni bila svesna koliko sam umorna ili bolje reči iscrpljena.
Činjenica da mogu napokon, makar na desetak dana, da dam sebi oduška ne budi u meni ni malo griže savesti. Krivica ne postoji. Mogu bez osećanja sramote da priznam da danima leškarim i iščitavam brojeve mog omiljenog Easy Living časopisa koji proteklih nekoliko meseci jedva uspevam da prelistam. Moram da priznam da sam prepustila ćaletu da mi šeta decu, hrani ih sladoledom i sumnjivim hot-dogovima. Moram da priznam da sam dozvolila mami da preuzme kuhinju i kuva šta joj je volja (njene supe i salate su najbolje na svetu). Moram da priznam da mogu, hoću i da uživam u svakom trenutku. Znate šta, mislim da sam zaslužila.
Ovom prilikom želela bih da zamolim sve vas koji imate pomoć roditelja tj. baka i deka oko dece i kuće da ih ne uzimate zdravo za gotovo. Njihova pomoć je zlata vredna i često se ne ceni. Zahvalite im se na pomoći, priredite im neko lepo iznenađenje, kupite im poklon, platite im večeru u restoranu ili ih jednostavno zagrlite i recite im: "Hvala, mama (tata), tvoja pomoć mi mnogo znači." Sve što rade, rade iz ljubavi prema vama i vašoj deci.
Bake i deke su super. Volela bih da su bake i deke moje dece bliže nama, ali do tada, trudiću se da im stavim do znanja koliko mi znači što su sada tu, pored nas.
Činjenica da mogu napokon, makar na desetak dana, da dam sebi oduška ne budi u meni ni malo griže savesti. Krivica ne postoji. Mogu bez osećanja sramote da priznam da danima leškarim i iščitavam brojeve mog omiljenog Easy Living časopisa koji proteklih nekoliko meseci jedva uspevam da prelistam. Moram da priznam da sam prepustila ćaletu da mi šeta decu, hrani ih sladoledom i sumnjivim hot-dogovima. Moram da priznam da sam dozvolila mami da preuzme kuhinju i kuva šta joj je volja (njene supe i salate su najbolje na svetu). Moram da priznam da mogu, hoću i da uživam u svakom trenutku. Znate šta, mislim da sam zaslužila.
Ovom prilikom želela bih da zamolim sve vas koji imate pomoć roditelja tj. baka i deka oko dece i kuće da ih ne uzimate zdravo za gotovo. Njihova pomoć je zlata vredna i često se ne ceni. Zahvalite im se na pomoći, priredite im neko lepo iznenađenje, kupite im poklon, platite im večeru u restoranu ili ih jednostavno zagrlite i recite im: "Hvala, mama (tata), tvoja pomoć mi mnogo znači." Sve što rade, rade iz ljubavi prema vama i vašoj deci.
Bake i deke su super. Volela bih da su bake i deke moje dece bliže nama, ali do tada, trudiću se da im stavim do znanja koliko mi znači što su sada tu, pored nas.
