Osobe koje karakteriše samoživost su svuda oko nas: u porodici, familiji, među prijateljima i komšijama, a ako ste dovoljno hrabri i samosvesni, možda ćete priznati da ste i vi sami osoba koja misli samo i isključivo na sebe.
Takvi ljudi su uvek u meni izazivali prezir, ali i pokušaj da shvatim zašto se tako ponašaju: jesu li bili isuviše maženi u detinjstvu ili su možda bili nedovoljno voljeni, da li se to ponašanje "uči" ili se jednostavno "rodiš samoživ"?Ne umem da odgovorim na pitanja, to ostavljam profesionalcima, mogu samo da spekuliram i dajem pretpostavke, ali jedno znam: znam kako da ih prepoznam.
~ Samoživa osoba u razgovoru najčešće koristi zamenicu "ja". Često se iza inicijacije razgovora te osobe krije želja da se priča (samo) o istoj. Svaka tema se vrti oko nje, a nije retkost da je takva osoba ljubazna i prijatna samo iz neke koristi.
~ Ne, takve osobe nisu obavezno loše, zle i pokvarene, naprotiv, mogu biti osetljive na bol drugih, ali retko čine bilo šta ne bi li nekome pomogli, znači, skoro nikada ne nude svoju pomoć. Često izbegavaju neprijatne situacije (bolest, sahrane, bolnice) iz čiste sebičnosti pod izgovorom da "ne mogu to da podnesu...", a u suštini sve što žele je da zaštite same sebe.
~ Samoživa osoba ume dobro da kritikuje, pridikuje, usijana je glava, sve zna i u sve se razume, ali vešto izbegava da radi nešto konkretno, sem ako se iza toga ne krije neka lična korist. Ni u kom slučaju, ni za koga ne menja svoje planove ili ono što je zacrtala i naumila, pobegne "kada zagusti", neosetljiva je na potrebe drugih.
~ Ona voli da "glumi" humanistu i altruistu, ali u suštini, zbog sebičnosti, svoja takozvana verovanja i etiku nikada ne sprovodi u delo. Veliki na rečima, ali slabi na delima.
~ Samoživi ljudi su loši očevi, majke, supružnici. Nesposobnost da budu požrtvovani ih sprečava da vole i istinski brinu.~
~ Ta osoba će prva da sedne za to, prva će jesti i piti, ne obazirajući se na druge.
~ Ona je uglavnom škrtica kada su u pitanju drugi. Na sebe rado potroši novac. Jedna od karakterstika takvih ljudi je da obožavaju da se slikaju tj. fotografišu. Znam da zvuči glupo, ali sigurna sam da je sebičnost/samoživost ustvari narcisoidnost. Te osobe su prave zvezde, u svojim glavama.
~ Samoživa osoba smatra da mora da živi "svoj život" onako kako želi, opsednuta je sobom, svojim problemima i osećanjima, sebi pridaje preveliki značaj, često se vređa i ljuti.
~ Nije isključivo da je veoma društvena i da ima puno poznanika/prijatelja, mada oni uglavnom koriste takvoj osobi za ličnu zabavu i da ne bi bile same. Ne vole usamljenost. Usamljenici nisu obavezno samoživi i sebični.
~ Takva osoba kada prolazi kroz težak životni period, ume da bude krajnje naporna, misli da joj "svet nešto duguje". Okolina mora da plati zbog njenog lošeg raspoloženja, svaki njen problem dobija svetske razmere i svi ostali padaju u senku njihovog velikog značaja.
Naravno, kod nekih samoživih ljudi ne postoje sve ove indikacije, glupo je tvrditi da su ova opažanja apsolutna. Moram napomenuti da je sve ovo odraz mog ličnog posmatranja i zapažanja. Poznajem takve ljude, živim ih svakoga dana, analiziram ih, pokušavam da ih dokučim, mada mi je veoma teško da ih opravdam ili razumem.
Svedoci smo moderne filozofije da ključ sreće živeti samo za sebe i činiti ono što nas čini srećnima, jer nas to na neki način štiti od toga da postanemo žrtve drugih i samim tim smo imuni na tuđe iskorišćavanje. Takođe, činjenica je da takvi ljudi postižu i veliki uspeh na profesionalnom planu, jer ih njihove sebične želje motivišu na uspeh. Moram da priznam da im pomalo zavidim, jer sam nekako uvek kroz život pokušavala da udovoljim drugima i da činim "pravu stvar", a skoro nikada nisam nailazila na uzvraćeno ponašanje. Umem da kažem sebi kako moram da budem sebičnija i da više mislim na sebe, ali kada bi zaista to učinila, mislim da bi mi život umesto da bude jednostavniji, bio komplikovaniji. Zašto? Pa, zato što, hteli mi to ili ne, bitna su i osećanja drugih. Možda ti "drugi" i nisu nama najdraže osobe na svetu, možda i jesu, ali njihove potrebe za nas predstavljaju određeni napor i pritisak, ali zamerati se, potpuno isključiti druge i njihove potrebe dovodi do još većih problema. Jedan brak, veza, odnos sa roditeljima ili drugim ljudima iz neposredne okoline se ne može bazirati na egocentričnosti. Ti odnosi su komplikovani i uključuju u sebe emocije puno ljudih, na koje treba misliti, bez obzira na poteškoće. Čvrsto verujem da u suštini, sebične osobe nisu sposobne da ostvare prava, duboka i iskrena prijateljstva, često su same, bez smisaone veze. Takvi ljudi postaju odbojni, prijateljstva se prekidaju, a ljubavne veze su neostvarive, propadaju zbog njihove anomalije i nesposobnosti da suštinski vole. Oni se pitaju u čemu je problem, retko svesni da se on krije u njima samima. Dešava se da ne mogu da objasne iznenadni raskid ili "pucanje filma" partnera koji je dugo trpeo egoizam i sebičnost.
Voleti znači staviti potrebe drugih ispred svojih. Sebičnost nije prirodna, ona bez sumnje dovodi do samoće i propadanja. Uostalom i sama ta reč u sebi sadrži tri najusamljenija slova na svetu- samoživost.
P.S. Verovatno je kriva nesnosna vrućina ovde na Peloponezu, ona koja utiče na živce i čini da sva pozitivnost ispari iz mog srca, pa sam zato dozvolila da se moj mali, lepi blog naruži prilično negativnim postom. A, možda sam morala iz svog sistema da izbacim tu negativnost prouzrokovana kontaktom sa samoživim ljudima. Nije da mi posebno smetaju, ne utiču naročito na moj život, samo njihovo postojanje budi u meni ružna osećanja. Ne mogu protiv toga. Sada mi je lakše. To je važno.
