Ljuljaj me nežno

Slučajno sam tražeći nešto na računaru nabasala na jedan moj tekst koji sam napisala pre skoro 3 godine. Nisam ga nikada objavila na blogu, pa evo prilike.

Selidba sa severa na jug Grčke, dobar posao (napokon), obećanje boljeg života, stan sa pogledom na more, sunce, topla, pitoma klima. Da, rekli su nam da u poslednje vreme „drma“, ali zaista, ko uopšte misli o tome kada upravo kreće u novu avanturu, novi život?

Bio je februar 2008. godine i baš tako, počelo je da „ljulja nežno“ kako je šaljivo govorio moj otac svaki put kada bih pozvala, eto, da me uteši uspaničenu i uplašenu nakon svakog potresa. Onako naučno i relativno stručno mi je objašnjavao mehanizam zemljotresa, pričao o tektonskim pločama, predlagao mi da kontaktiram neke njegove poznanike u Solunu, seizmologe i o tome da je sve to naravno, samo priprema za „onaj veliki“. U svakom slučaju, uvek, uz puno ljubavi sam slušala ono:“ Uzmi dete i dođi ovamo“. Nije bilo govora o tome, naravno. Čekala sam. Ovde živim. Ovde je moja mala porodica. Ovde je moje srce. I na televiziji isto- priče o „velikom zemljotresu“ koji će sigurno uslediti, prognoze, flajeri po školama, obaveštenja, ulivanje straha.

Bilo je skoro svakodnevih potresa, čas sa epicentrom negde blizu Zakintosa, čas Kalamata, pa onda Patra i tako u krug. Jačina im je išla do 5 Rihtera na skali. Strah se nije javio postepeno, već od prvog potresa, sve me je to izbacilo iz ravnoteže. Odjednom! Bam! Počela sam da pijem mleko (ja nikada ne pijem mleko), da mršavim, da ne spavam i da budem veoma, veoma razdražljiva, a da ne govorim o stalnom osećaju stegnutosti u stomaku, glavoboljama...Naš drug Miltos, homeopata, nakon postavljanja niza pitanja o tome šta jedem, šta osećam, i tako to (što je deo utvrđivanja „dijagnoze“) je zaključio:“ Nešto te je izbacilo iz ravnoteže! Pa, čoveče ti piješ mleko!To je znak da tvoj organizam reaguje na neku promenu time što ima sasvim druge potrebe.“ Nisam neki „vernik“ što se tiče homeopatije, više volim da mi doca da neki provereni lek i da se sve prođe. „Pokazuješ znake tek početnje faze depresije“. Kako da ne budem depresivna, čoveče; svaki dan mrda,  zveckaju mi čase i tanjiri, ljuljaju mi se kauč, krevet i sijalice, trzam se na svaki zvuk, briznem u plač iz čista mira? „Navići ćeš se....“  Molim? Počela sam da osećam najmanje potrese, kao  mačka ili neka druga životnja, ili neki ljudski merač, receptor, pojma nemam, razlikovala sam vertikalni od horizontalnog zemljotresa, osluškivala sam lajanja komšijskih pasa (laju karakteristično pred zemljotres),generalno, SVE sam osluškivala, kao Bionic Woman čula bih svako zveketanje, osetila i najmanje talasanje tla...“Ti si čudna žena“, govorio mi je muž (naravno, iz ljubavi nije hteo da mi kaže da sam luda), ali lako je bilo njemu, stalno odsutnom, među ljudima, udubljenom u posao, a meni, samoj sa malim detetom, na četvrtom spratu, kako je bilo? Nisam bila luda, samo je onaj materinski instikt da zaštitim mladunče radio 200 na sat. Nisam bila luda, već uplašena. „Takva sam, šta da radimo?“, osećala sam potrebu da se branim. Ma, luda žena...

„Oče, pročitajte jednu molitvu za mene. Nisam dobro.“, pozvah našeg Oca Simeona. Njegove reči utehe i iskrena molitva, meni, verujućoj su pomogle. Nekako, odnekud nađoh snagu i život je ponovo dobio onu uzbudljivu dimenziju nečeg novog. Tlo se smirilo, a mi zaboravili na... „ljuljaj me nežno“.



Osvanuo je 8. Juni, te iste 2008. godine. Vrelo, pravo letnje jutro. Prala sam tepihe, sređivala stan, kuvala, trčkarala za ćerom, normalni, uobičajen nedeljni dan. Muž se igrao na krevetu u dečijoj sobi sa malenom, smejali su se, nešto pevali. Odjednom, osetila sam promaju. Krenula sam iz dnevne sobe u dečiju da bih sprečila vrata da zalupe i zatvorim prozor u sobici. „Mama, ko to tako glasno pušta muziku?“, upitala je moja kćer, kada je krenulo da tutnji, da duva i da treskaju vrata svom silom. Ne moraš biti genije da bi shvatio šta se dešava. To je to.  Krenula sam trčeći ka ulaznim vratima, misleći da je moj muž takođe krenuo, videvši da je zgrabio Eleni. Prolazeći pored ikonostasa, ikona Svetog Arhangela Gavrila je pala iza mojih nogu. Galama, tutnjava, nesnosna buka, sve se strašno ljuljalo, padale su šerpe, ukrasi sa vitrina, vaze, činilo mi se da se zgrada ruši, škripalo je kao da se savija gvožđe, sve je bilo mutno od maltera, prašine, a možda mi je „pao mrak na oči“, ne znam. I dalje sam vrištala, 90% sigurna da ćemo poginuti, otvorila sam izlazna vrata stana (glupost, gde sam mislila da ću pobeći?), pogled na stepenice je bio zastrašujuć; talasale su se kao besno more, ili bolje reći, kao da su napravljene od papire, krhke, nestabilne, slabe, jedno ništa. Zvec-zvec, dum-dum, vuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu! Taj zvuk……..Nikako da prestane da ljulja, osećala sam se kao da sam na brodu po nemirnom moru, nisam mogla da hodam, držala sam se grčevito za okvir od vrata (veoma opasno i glupo, jer da su zalupela vrata usled siline, ostala bih na mestu!), vrištala, posmatrala kako se “sve ruši” ili barem mi je tako izgledalo, vrata od dečije sobe su bila zatvorena, moji su ostali u njoj. Nikako da stane, nikako da stane. “Ma, nije nas Bog poslao ovde, u pičku materinu, da bi poginuli? Ne može biti!”, mislila sam u sebi,ljuta, o, da …i vrištala….veoma jako, histerično, rekla bih. Posle otprilike 30 sekundi je napokon stalo. Uletela sam kao furija sa srcem u petama u dečiju sobu, zgrabila kćer, i istrčala brzinom svetlosti sa ko zna koliko adrenalina u krvi na vrata, držala sam je grčevito stalno govoreći:”Moje dete, moje dete!”, i jurila niz stepenica tražeći izlaz iz tog prokletog stana, te proklete zgrade. Mrzim ovo mesto! Muž je krenuo za mnom. Ispred zgrade- haos! Upaljeni alarmi od automobila su urlali, deca su se smejala (?), ljudi uspaničeno su ulazili u svoje automobile sa torbama u rukama i ….bežali. Sa torbama? „Mi ništa nismo uzeli iz stana!“, rekla sam, osećajući se debilno. Bacila sam pogled na Elenine nožice. Bila je bosa. Ja sam nosila neku ružnu suknju sa flekama od hlora i drugih sredstava za čišćenje i kućne papuče:“Dobro je, makar nosim brushalter i noge su mi depilirane!“, pomislih. Ludilo, zar ne? Moj hrabri muž, moj heroj je rešio da se popne do stana i donese garderobu i ćebad. „Ja se danas ne vraćam gore.“, rešila ja...hrabra. „Dobro, idemo na plažu?“, hahahaha, šaljivdžija! „A, cunami?“, kladim se da sam prebledela u tom trenutku. „Bežite,ljudi“, vikalo se, „sada će drugi“. Vratio se sa stvarima, dok sam ja drhtala i posmatrala automobile kako odlaze, ostali smo samo mi. Nismo imali kuda. Nemamo nikoga ovde. Mi nemamo kuću van grada. Ne znamo nikoga. Komšika (volim te, Marija) se vratila kolima i pozvala nas kod njih na plac:“Pratite me kolima, ja ću vas odvesti“. Njena „draga“ svekrva mi je solila pamet kako je moje vrištanje „baš ružno“...“Ma, nosi se matora, kučko!“....u sebi, naravno.

6.5 Rihtera, samo 10 km ispod zemlje, Andravida, oko 30 km od Patre, znači vrlo, vrlo, blizu nas. Nije ni čudo što se onako ljuljalo. „Ja ne idem nazad u stan“, rekla sam mužu. „Moramo,moramo da vidimo kakvu štetu imamo“. Komšika mi je ispričala kako su joj police u vitrini ispadala sa  sve kristalnim čašama na zemlju, kao da ih je neko rukama vadio i bacao na pod. Razbio im se i televizor. „Jebo te, mi naš još nismo ni otplatili!“, večito praktičan, moj muž. Nerado, teška srca, vratili smo se u stan. Ikone, šerpe, vaze, ukrasi, knjige, francuski ležaj skroz pomeren od zida, orman sa knjigama takođe, garderoba u ormanu za dlaku nisu pale, tanjiri takođe, imali smo sreću. Očistili smo sve, veoma brzo. Zaista, za razliku od ostalih komšija nismo imali veliku štetu. Uh,i TV je stajao na svom mestu. „Dobro“, rekli bi ste, „najgore je prošlo“.  Ne baš.



Dvoje mrtvih, puno povređenih, srčani udari, skakanja sa terasa, napadi panike, polomljene ruke, noge, strah. I, da, materijalna šteta, ljudi bez domova.

„Znaš, ja moram u bolnicu, razumeš, jel'da?“ (tada je moj muž bio na specijalizaciji). Jebala te bolnica. „OK, razumem“. Plakala sam, tresla se od straha, pričala telefonom sa roditeljima, pred njima glumila hrabrost, a sa svakim spuštanjem slušalice nastavljala da osluškujem, da se cimam, da se prepadam, da plačem.Drmalo je narednih dana. Ne istim intenzitetom, ali bilo je zveckanja mojih metalnih podmetača za čase koji su stajali na polici. Sklonila sam ih, tutnula negde duboko u orman, da ne čujem. Jednog dana je baš ljuljnulo, onako da te baš ispameti, bila sam sama, plakala sam, znojila se, vrtelo mi se u glavi. Prolazili su dani u konstantnom strahu. Ukucala sam „moje simptome“ na jedan sajt, izašlo je: „posttraumatic stress disorder“, koji se karakteriše intenzivnim strahom, bespomoćnošću, nemogućnošću da čovek funkcioniše normalno. Tahikardije, nesanica, napadi panike na svaki zvuk, na svako tutnjanje kamiona, preletanje aviona, lupanje vrata,lajanje pasa.  Spavala sam sa upaljenim svetlom, upaljenim TV-om, sa torbom i cipelama ispred vrata, za svaki slučaj. Razmišljala sam da se potražim profesionalnu pomoć. Ozbiljno. Što? Pa, nije sramota. Drmusanja, povremena, ali veoma slaba trajala su gotovo celog leta i više. Neka vas to ne plaši, Peloponez je jedno od najtrusnijih područja na svetu. Ovde se stalno ljulja. To je istina, to je realnost. Ja živim ovde, ovde mi dete ide u školu, ovde mi muž radi i ima dobar posao, u današnje vreme sasvim dovoljan razlog da ostanemo tu gde smo! To je moja istina, to je MOJA realnost. Udarilo me nešto, k'o mokrom čarapom. To je to. Nauči da živiš sa tim. Izbori se...nekako. Ako sam već imala „neprijatelja“, rekoh sebi „hajde, da ga upoznam“. Prestala sam da slušam dosadne naučnike i seizmologe na TV-u i krenula sama da istražujem, da čitam i učim. Ne mogu reći da mi je to nešto posebno pomoglo, ali barem sam saznala da uglavnom, nakon velikog zemljotresa može uslediti još jedan, ali manji i niz drugih slabijeg intenziteta. Zemljotres je jedini način da se tektonkse ploče duboko u Zemlji „nameste“, pomoću njih su se napravili čitavi kontinenti, planine, to je priroda, to je sila protiv koje ne možemo ništa. Strah je zamenilo strahopoštovanje.

Provodila sam puno vremena sa Molitvenikom u ruci, palila sam kandilo i polako prestala da ostavljam upaljeno svetlo noću dok bih spavala. Svetlost ispred ikonostasa mi je bila dovoljna. Smirenje nakon čitanja raznih Akatista, molitvi, tekstova i slično, bi odmah usledilo, razbistrilo bi mi um, učinilo da pravilnije razmišljam. To je moja vera, moj način. Šta god da čovek izabere, čini mi se da pomaže. Kome god bogu da se molite, čitanje ili govorenje molitve,bilo koji vid meditacije, (može biti čak i slikanje, pisanje, slušanje muzike), polako usporava rad srca, diše se ravnomernije, pravilnije, nastupa smirenje zbog jake koncentracije, ako naravno, uspete da je postignete. Na početku je bilo teško; čitala bih molitvu i u strahu osluškivala i trzala se. Onda bih pokušavala da dišem duboko i da se usresredim da reči koje stoje ispred mene. Nije samo to. Shvatih da kao majka, kao supruga, mojim ljuljbljenima dugujem, ustvari ne, oni ZASLUŽUJU, mene trezveniju, jaču, mene kao borca, mene kao neku na koga mogu da se oslone. Bila je to prilika da ojačam, odrastem, to iskustvo me je promenilo. Skretala bih svoje misli, prestala da budem opsednuta zemljotresima. Pa, i da se desi, moje cimanje i preterivanje mi ništa neće pomoći. Najgore je prošlo. Verovatnoća da se desi još jedan toliko jak zemljotres je mala, skoro da ne postoji. I tako, vremenom, prestalo je. Kao što rekoh, ljulja ovde povremeno, takvo je tlo, ali eto, čak se i moj muž čudi kako više nisam histerična i plašljiva. Nemojte da mislite da sam posebno hrabra, ako vam je za utehu- imam strah od vožnje...i dubine....i bolesti...i.....

I dan danas vrlo često sanjam nas četvoro (u međuvremenu smo dobili još jednu kćer), u onoj istoj dečijoj sobi u kojoj smo se našli pre više od dve godine. Gledam ka moru i vidim ogromni  cunami-talas kako nam se približava i preti da nas udavi. U snu se ne plašim, molim se i prekrstim sa decom u naručju. U zadnjem trenutku, talas se povlači, vraća u more i mi smo spašeni. San simbolizuje mene jaču, mene trezveniju i u njemu nisam...vrištala. Znam da je on posledica pretrpljenog straha i velikog stresa, ali on je samo san, ništa više.

Od onog dana moja starija kćer se plaši jakog vetra i kiše. Sklupča se kraj nas i kaže:“Mama, jel' tako da Bog sada hoće da nam pošalje kišu i zalije sve cveće i drveće da rastu i mirišu?“. „Tako je, vidiš kako je lepo, ne plaši se.“ I stvarno, moja mala dušica je pronašla način da se izbori sa strahom. Kako onda ja da ne budem jaka? Kako onda je da ne pokušam? Zbog nje. Zbog vas.



U potrazi za Unutrašnjom Kučkom

Ja sam od onih ljudi koji uvek prećute ili se sledene i iznenade pred tuđom neljubaznošću i necivilizovanim ponašanjem. Moja prva reakcija je "skloni se", "pobegni", a nikada "uzvrati paljbom" i "bori se".  Onda se desi ono neminovno, ono zbog čega mislim da ću se jednog dana probuditi sa tumorom na mozgu od silnog gutanja i zaključavanja nakupljenog besa. Da li se i vama dešava da nakon takvog nekog neprijatnog događaja provedete celu noć ponovo preživljavajući te trenutke istovremeno se ujedajući za dupe zato što niste burnije reagovali i odbranili se? Meni se to često dešava. I kada se desi da mi se  pruži takva prilika  ja umesto da prizovem u pomoć moju "Unutrašnju Kučku" nastavljam da budem ljubazna, fina i kulturna, znači  totalna budala. To nije ni malo dobro za nečije samopouzdanje, kamoli za zdravlje, naročito moje. Što se tiče tih i takvih ljudi, posle izvesnog vremena ih jednostavno izbacim iz svog života, izbrišem ih kao da nikada nisu ni bili u njemu. Međutim, ona žudnja da im "kažem sve u lice" ume jako dugo da me drži ili da se bolje izrazim-da me izjeda iznutra. To ne valja. Znam ja  to.
 Skoro će dva meseca otkad sam počela da idem na kickboxing treninge. Moje telo je počelo da se menja, ojačala sam, dobila sam snagu, izdržljivost i motivaciju. Primetila sam i veće samopouzdanje, otvorenija sam prema ljudima, raspoloženje mi se znatno popravilo, osećam se mlađe. Međutim, iako je kickboxing prilično intenzivna i agresivna borilačka veština ona u meni nije probudila takmičarski duh niti mi je pružila rešenje problema koji sam gore navela. I dalje sam ona koja se sklanja i ćuti. Osim kada je u pitanju moj muž. Tu imam apsolutnu slobodu i smelost da poludim. Potpuno sam svesna da je to zbog toga što će on mene bez obzira na moje povremene ispade besa i ludila uvek voleti. Znači u tom grmu leži zec! Bojim se konflikta, jer mi je isuviše važno mišljenje drugih. Bojim se konflikta, jer me je strah da me ljudi onda neće voleti.
Da se vratim na moje treninge. Oni  su još jedna prilika za mene da posmatram žene i njihovo ponašanje i da dođem do sledećih zaključaka:

~  Žene su strašno takmičarski nastrojene.
~  Žene su veoma agresivne.
~  Žene su veoma neljubazne.
Čast izuzetcima, naravno. Ne želim da generalizujem. Moje poznanice su na trenizima krajnje odbojne (ima tu i divnih žena, ali ne dolaze do izražaja): treninge tj. sebe isuviše ozbiljno shvataju, šta više, većina misli da su posle samo 2 meseca treniranja  postale profesionalne kickboxer-ke. Jedna od njih, sa kojom sam imala priliku da sparingujem i to cele 2 sekunde, je tipičan primer. Na samom početku mi je na vrlo neprijatan način stavila do znanja da ne "udaram dovoljno jako" i da "to ne treba tako". Naravno, ne možeš glupači dokazati suštinu sparingovanja i objasniti joj filozofiju borilačkih veština. Jedno od najvećih načela istih je-poštuj svoga protivnika, a pri sparingovanju je jako bitno kontrolisati svoje pokrete iliti kako se kaže "zaustaviti tehniku". Moja "protivnica" je to shvatila kao takmičenje i egzibiciju svoje sopstvene snage kojom se inače hvali čak i na fejsbuku. To je važna informacija- čisto da vam dočaram o kakvoj se osobi radi. I tako, "profesionalna kickboxer-ka" je rešila da mi "pokaže kako se to radi" (koristim njene reči) i svom svojom snagom (i svom svojom priličnom težinom) šutnula  u rebra. Ja sam na trenutak izgubila dah, izbrojala sve zvezdice koje su igrale salsu oko moje glave i naslonila se na zid kako se ne bih stropoštala na patos. Kickboxer-ka se kurvinski udaljila i okrenula  leđa vidno zadovoljna. Unutrašnja Kučka se stvorila niotkud. Krenula je iz mene da izlazi prava pravcata bujica emocija: negativnih, ljutih, opasnih: "Da li si ti normalna? Gde se bre nalaziš? U ringu? Ne shvataj sebe toliko ozbiljno, ludačo jedna!", krenula sam da je "kitim" potpuno iznenađena rečima koje su izlazile iz mojih usta. Osećala sam se dobro, moćno, jako. To nije ličilo na mene, ali u tom trenutku sam sasvim spontano donela odluku koje ću se pridržavati od sada pa na dalje- dosta je sa toksičnom finoćom, prizivaću Unutrašnju Kučku svaki put kada za tim bude bilo potrebe. Dozvoljavam sebi da budem Bitch-ara!
Sutradan sam saznala da se kickboxer-ka požalila treneru kako joj se eto, noga "omakla", a ja sam se bezrazložno naljutila. Zamislite tu smelost! Poludela sam i potvrdila moju odluku. No more Mrs. Nice Guy!
Ovo je samo jedan primer mnogobrojnih neprijatnih situacija čiji izazivač nisam ja, šta više, mogu slobodno da kažem da sam čak i njihova žrtva: žrtva dogovora kojih se ne pridržavaju, žrtva osoba koje se ubacuju ispred mene u redu, žrtva drske komšike koja trese tepih na moj čisti veš, žrtva histerične babe koja u tri sata popodne uključuje usisivač, žrtva neljubazne službenice u banci, žrtva uobražene mame iz škole koja me ne smatra dostojnom da mi uzvrati pozdrav, žrtva ljudi koji od mene stalno nešto zahtevaju, a pritom mi ništa ne pružaju, žrtva osoba koje smatraju da samo zato što su mi prijatelji mogu svašta da mi  kažu i svašta od mene da traže. Svi znamo kako ljudi gledaju na "žrtve"- one su slabe, nejake, neodlučne. Žrtva se gazi i uzima zdravo za gotovo.
"Ja sam ti oduvek govorio da u sebi kriješ pravu pravcatu tigricu. Kada ćeš već jednom da je pustiš napolje?", kaže  mi moj voljeni muž, "Dokle ćeš više da im se sklanjaš?".
"Ma, vidi ko mi kaže!", pomalo povređena mu kažem iako znam da je u pravu, "znaš da nisam takva." Pokunjena i uplašena stojim pred Istinom.

Nikada neću prestati da budem fina i ljubazna, ali kada situacija nalaže drugačije ponašanje sa moje strane finoća i ljubaznost će morati da sačekaju. Ignorisanje Unutrašnje Kučke  ima i odgovarajuće posledice.  Unutrašnja Kučka te okreće  protiv same sebe i onda postaješ svoja sopstvena žrtva. Kako mi to ranije nije palo na pamet?! To ne sme niko sebi dozvoliti!
Moja Unutrašnja Kučka nije narcisoidna, zahtevna, drama queen, teška i iritantna. Ne. Ona je čvrsta, samopouzdana, inteligentna, ona postavlja granice i određuje svoja pravila. Ona zna kada treba da ćuti, a kada treba da se sarkazmom odbrani od intelektualno inferiornijih, neljubaznih i necivilizovanih kompleksaša.
Moja Unutrašnja Kučka nije žrtva. Možda mi ona neće obezbediti mesto u Raju, ali barem se nadam da mi neće obezbediti ni smrt izazvanu tumorom na mozgu.

Boriti se normalnim životom

Ume mene melanholija da često i jako opali po glavi, da me baš dobro ošuntavi i privremeno onesposobi. Primetila sam da mi se to skoro uvek dešava u ovo vreme. Taj šablon sam skontala tek ove godine, jer gledajući unazad shvatih da se ovako osećam skoro svake godine oko praznika. OK, to se nije desilo onda kada sam bila trudna sa mlađom ćerkicom, ali za to okrivljujem hormone- ipak ne zove se to za džabe drugo stanje.
Ne samo da sam utvrdila šablon, već sam i uspešno psihoanalizirala sebe i kao rezultat toga saznala razloge takvih osećanja. Tokom mog odrastanja, pa sve do neke "kasnije mladosti" prolazila sam kroz neke veoma stresne i traumatične situacije koje su uvek, ali UVEK  kulminisale u vreme praznika. Stoga, ovi dani me ne asociraju na neke posebno lepe događaje. Naprotiv. Iako svim silama pokušavam (možda se i previše i trudim) da praznike učinim što radosnijim i lepšim za moju decu i supruga, uvek me na kraju poklopi kao težak pokrivač osećaj neutešne melanholije koji me drži sve dok nam se život ne vrati "u normalu".To je jače od mene. Ja te uspomene ničim namerno ne prizivam, hoću reći da ne razmišljam o njima. Naprotiv, uvek sam više nego raspoložena da se lepo provedem(o), ali podsvesno uvek samu sebe sabotiram. Ne umem to da objasnim. Možda nije ni potrebno. Jednostavno ću vam reći da ova poslednja 3-4 dana nisam baš pri sebi. Ipak, postoji nešto što me mi je pomoglo da se trgnem. Postoji jedna "tehnika" koja je primenljiva na sve vrste tuge, melanholije, na slomljeno srce, pa čak i na lične tragedije. Barem tako kažu...
Možemo se izvući tako što ćemo živeti naš život na što normalniji način.  Opraćemo suđe. Kupićemo hleb. Izbacićemo đubre. Otićićemo na posao. Pozvaćemo mamu ili drugaricu. Popićemo kafu. Napravićemo kolač. Obrisaćemo prašinu. Stavićemo decu u krevet. Pogledaćemo film. Borićemo se normalnim životom, ma šta god to značilo za svakoga od nas. Rutina ti može spasiti život ili ti barem može na kratko skrenuti misli sa suza i briga. Ona ti može potpuno ili makar delimično razbistriti um, ona te može sprečiti da previše analiziraš sve i svakoga a naročito tvoj život, može zaustaviti tu tvoju glupu tendenciju da toneš duboko u svoju mizeriju. Ne mogu dovoljno da istaknem njen značaj. Ona je spasonosna. Bez šale i preterivanja.

 Danas sam sebi skuvala čaj, zatvorila oči i upitala se: "Koje su to tri stvari na kojima si zahvalna u ovom trenutku?":

~ na tišini.
~ na ovom čaju.
~ na činjenici da je napolju hladno, a ja sam unutra na toplom.

Postaviću sebi isto pitanje i sutra, i prekosutra, i svakoga dana. Uz čaj i keksić, to će biti moj novi ritual svakoga popodneva.

Ne znam zašto, ali ono što me još više uveseljava je kada čujem ili negde pročitam nešto o tome na čemu su drugi ljudi zahvalni. To me nekako inspiriše i ugreje srce. Ponekad je to nešto što ja uzimam zdravo za gotovo, svakoga dana.
Zar ne uzimam zdravo za gotovo činjenicu da su moja deca danas imala šta da jedu i obuku? Zar ne uzimam zdravo za gotovo ovaj krov nad glavom, vruće radijatore i toplu ćebad?
Zar ne uzimam  zdravo za gotovo i samu ovu privilegiju da se borim protiv moje neopravdane i sitne melanholije ovim mojim...normalnim životom i rutinom kada je u ovom trenutku sve ono što ja za mene normalno nekome samo san? Zaista te čini da se osećaš kao jedno grozno, razmaženo i nezahvalno derište. I to mi se uopšte ne dopada.
Razmislite o tome...

Prioritet

Stavljanjem potreba drugih ispred naših, kao što već znamo, mi žene nikome ne činimo uslugu. Niko to od nas ne traži, nikome to nije potrebno i jedina osoba koja na kraju ostaje nezadovoljna i nesrećna smo mi same. Potpuno je isti slučaj i onda kada činimo suprotno. Ne moraš biti genije da bi shvatio da je očigledno potrebna ravnoteža, a najveće je pitanje je kako je uspostaviti? Neke od nas grčevito pokušavamo da je postignemo, druge pak, kako tvrde, u tome nemaju nikakav problem. Ja smatram da nam se život sastoji u pokušavanju, u merenju, procenjivanju: "Kako da uklopim to i to u današnji dan?". Nekada uspe, nekada ne.
Znate, stalno sam prebacivala mojoj majci što ne posvećuje dovoljno vremena samoj sebi. Njen odgovor je uvek bio: "Nemam vremena". Iako sam bila veoma mlada, shvatala sam da to znači da je požrtvovana i potpuno posvećena nama, ali ja sa to uvek doživljavala kao neku vrstu tereta. Vidite, primećujem da se taj šablon ponavlja i kod mene. To je očigledno naučeno ponašanje, ono koje sam nesvesno nasledila od moje majke. I sada to isto radim i ja mojim kćerima: "Nema vremena za vežbanje". "Isuviše sam umorna brinući o vama" i razni drugi izgovori.
Kao što već rekoh u prethodnom postu, kada stigneš u određene godine ne možeš sa više uzdati u to da ćeš zaboraviti da jedeš, jer si po ceo dan na fakultetu radeći vežbe iz analitičke hemije ili računati na svoj brzi metabolizam. Suočimo se sa tim- trudnoće, deca, kućni život, sve to ima svoju cenu. Neke stvari se neće desiti same od sebe, za njih se treba potruditi.
Izgovor "nemam vremena" je samo to-izgovor ili bolje reći izraz lenjosti. Iskrenije je reći "mrzi me" ili "radije ću jesti sladoled i gledati seriju", a o priči o požrtvovanosti da ne govorim. Jednostavno ne drži vodu.
Ne znam kako će vam ovo zvučati, ali moram da podelim sa vama nešto što me je na neki način probudilo. To je bilo pravo prosvetljenje. Ne, nije u pitanju  Dalaj Lama niti  je reč o nekom velikom književniku, već o glumici Gvinet Paltrou koja mi i nije baš najomiljeniji lik. Naime, pre neki dan sam rešila da izvučem prašnjavi DVD sa vežbama čuvene Trejsi Anderson koja je inače lični trener ove glumice.  Ono što mi je posebno privuklo pažnju (osim napornih i monotonih vežbi koje se baziraju na ponavljanju istog pokreta bezbroj puta) su njene reči na kraju DVD-a. One već nekoliko dana odzvanjaju u mojoj glavi:

"Svim mojim prijateljima koji bi želeli da vežbaju, ali nemaju vremena za to, kažem isto:" I ja sam majka, i ja radim, ali pokušavam da vežbanje bude moj prioritet."

Ne znam zašto, ali Gvinet mi ne zvuči ni malo sebično, šta više, zvuči krajnje logično i iskreno.
Kada se kaže "prioritet" ne verujem da se misli na to "baš me briga za druge, ja sam najvažnija", već više se misli na "imam pravo na to da odvojim vremena za sebe i da se posvetim onome što je korisno za mene i moje zdravlje".
Čini mi se da je u poslednje vreme vođenje računa o izgledu i zdravlju stvar neke lične kulture. Gotovo je neshvatljivo da se neko ne bavi nikakvom fizičkom aktivnošću, a na pitanje: "Kako uspeva da nađe vremena za to?" postoji jedan veoma jednostavan odgovor: "Dan traje 24 h. Ima se vremena." Ako želite da promenite izgled svog tela, da smršate ili da popravite svoju kondiciju onda jedan deo svog vremenea morate posvetiti isključivo tome, bez osećanja krivice: kuća se neće srušiti bez vas, a deca sigurno neće umreti od gladi.
Reći: "Ma,kakvi! Nemam vremena ni da se istuširam!" nije više nikome zanimljivo. Morate da se složite.

Razgovor sa Draganom Pušicom (Moje grne)

Kada kažem Moje grne, šta vam pada na pamet? Hrana, recepti, primamljive fotke, nepretenciozan, domaćinski i porodični stil koji odiše skromnošću, tradicijom i napornim radom, zar ne? Dragana Pušica, kreator ovog kulinarskog portala, kojima je svima nama već odavno poznat, je odvojila malo svog dragocenog vremena da uz kaficu i u toplini svog doma odgovori na nekoliko zanimljiva pitanja. Ko kaže da dve žene, iako su hiljadama kilometara daleko jedna od druge, ne mogu da se lepo druže i porazgovaraju o hrani, receptima, inspiracijama i...čokoladi? Uživajte. Ja sigurno jesam.

Kako započinješ svoj dan? Da li imaš neki jutarnji ritual koji te priprema za nove dnevne aktivnosti? Prvo što uradim kada se probudim je ispijanje jutarnje kafice. Ja funkionišem po sistemu Šurde iz serije “Vruć vetar”. Volim kafu i pijem je sigurno sat vremena, s obzirom da je skuvam u malo većoj količini. Ujutru je obavezna "turska kafa", preko dana je je Nes sasvim OK. Inače pijem jaku kafu bez šećera. Pored ispijanja kafe obavezno je “listanje” online novina, Twittera i čitanje mejlova. Sledeći korak je odlazak u prodavnicu po one standardne potrepštine, spremanje doručka, a onda sledi sve ostalo.

U čemu pronalaziš inspiraciju da isprobavaš recepte i fotografišeš hranu?
Moja inspiracija je jednostavnost, što u samom kuvanju i pripremanju hrane, što u fotografisanju. Nisam ljubitelj egzotike u smislu sadašnjih trendova hrane. Kada to kažem, mislim na sve veću učestalost prezentovanja nekih “stranih” recepata i kuhinja kod nas. Volim da probam nešto novo, to stoji i uvek mi je interesantno kada se upustim u neku takvu avanturu gde nisam sigurna šta ću dobiti na kraju, ali iz dosadašnjeg iskustva, to nije nešto što će se zadržati na stalnom meniju u mojoj kući. Živim u Boru, na žalost nema megamarketa, ima gomila malih prodavničica, zelenu pijacu imamo samo jednu, samim tim sam u startu prinuđena da se držim onoga što imam pri ruci. Milion puta sam naletela na recept koji mi je delovao interesantno, ali materijal koji bi išao za pripremu tog recepta nisam mogla da nađem. Uvek nešto nedostaje. Konkretno mislim na gomilu divnih začina koji postoje, pa do pojedinog voća i povrća, gotovih sosova itd. Imam dosta kuvara i časopisa sa receptima. Isprobavam iz njih recepte često i mogu reći iz nekog mog iskustva, da sam puno puta morala da dopunjujem i menjam sam recept, pošto mere nisu bile adekvatne, ili je nešto nedostajalo. Na mom blogu nijedan recept nije objavljen bez provere. Sve recepte, osim u kategoriji "Gosti kuvaju za vas" sam lično ja spremila i isprobala. Fotografije su moje autorsko delo, a kao i za recepte i one su krajnje jednostavne. Smatram da akcenat treba da se baci na samo jelo, ne na dekoracije koji bi išle uz to, iz razloga što bi bacile senku na ono što se ustvari prezentuje. Mada, moram priznati, puno puta je baš ta dekoracija na fotografijama bila ono što je mene navela da isprobam neko jelo. Vidiš lepu sliku, pa pomisliš i da je to što je na njoj lepo. A puno puta nije bilo, pa sam bacala na kraju sve u kantu.

Da li imaš kulinarski uzor? Jedini kulinarski uzor za mene je moja mama. I sa pravom mogu da tvrdim da od mamine kuhinje ništa nije slađe. Ma koliko se ja trudila, ma koliko su meni neke stvari i informacije dostupnije nego njoj, ona će uvek spremiti neke stvari slađe.

Kakva hrana smatraš da je seksi ili senzualna? Slatkiši. Svog supruga sam osvojila prvenstveno slatkišima, pa onda svim ostalim. Gomila čokolade, čokolade i čokolade.

Bez kog kuhinjskog "alata" ne možeš zamisliti život? Bez miksera. Inače nisam tip koji teži da ima u svojoj kuhinji sva kuhinjska pomagala iz prostog razloga što za sve može da se nađe adekvatna zamena.

Kada bi ti se pružila prilika, za koju poznatu ličnost bi volela da spremiš večeru?Hm... Nijednu, ali bih zato uvek kuvala svojim prijateljima.

Na nagradnoj igri dobijaš putovanje u jedan od poznatih svetskih gastronomskih centara? Koji bi to grad bio? Pariz. Nadam se da će mi se želja jednog dana i ostvariti.

Čuvenoj Najdželi Loson su jednom postavili krajnje morbidno (ali zanimljivo) pitanje: koji bi bio vaš poslednji obrok kada bi bili osuđeni na smrt? Pa, evo, isto pitanje postavljam i tebi. Ovako, tu bi se našle bobove pihtije, kačamak od belog kukuruznog brašna, belolučene paprike, podvarak, jagnjeće meso sa ražnja, uštipci sa plotne i prevreli ovčji sir. Mladi luk i krastavci kao salata. Od slatkiša vanilice, salčići i neka čokoladna torta, npr. Gabon torta.
Jednostavnost je zaista tajna uspeha u svemu, čak i u kuvanju. Sada smo to naučili od pravog majstora i virtuoza u kuhinji. Od sveg srca želim Dragani puno prilika da kuva svojim prijateljima i porodici, da proba nove začine i otkrije uzbudljive ukuse, želim joj puno raskošnih fotografija, brda čokolade i naravno, da joj se ostvari san o putovanju u Pariz. Zaslužila je.


(fotke sa sajta Moje Grne)

Mali poklon i podsetnik (osetiti se živim)

Zar prosto ne "volite" kada ljudi

• sole pamet, stavljaju reči u usta, završavaju rečenice, misle da znaju šta mislite?

• 
  
• pridikuju, pokušavaju da vam "objasne", da vas ubede u svoju glupost?
• 
  
• krenu da vam rade psihološlu analizu misleći da vas poznaju na osnovu jedne vaše reči, jednog ispada, jedne pesme, jednog izraženog mišljenja?
• 
  
• misle da znaju "kako vam je"?
• 
  
• sebi daju za slobodu da vas savetuju o stvarima koje ih se ne tiču?
• 
  
• sude i kritikuju vas neznajući zapravo šta vam se dešava u duši, u srcu?
• 
  
• misle da imate vremena na pretek za njihove žalopojke i glupe probleme, a pritom kada su vam potrebni oni vas i ne slušaju?
• 
  
• misle da su Bogom dani i da biste bez njih bili izgubljeni ?
• 
  
• jednom vam pomognu, a onda ne prestaju da vas na to podsećaju?
• 
  
• uzimaju vas zdravo za gotovo?
• 
  
• misle da samo zato što ste ljubazni mogu da vam kažu sve što im padne na pamet?
• 
  
• smatraju da to što ste fini, znači da ste glupi?
• 
  
• se pojave samo onda kada vam ne ide u životu?
• 
  
• glume, pretvaraju se kao da ne znate, kao da ne osećate ko su i šta su?
• 
  
• krenu da vam prodaju foru "opusti se, zašto si takva?", a u suštini uživaju u vašoj patnji, bolu, negativnosti, jedva čekaju da vam natrljaju na nos njihovu zabludu "bolja\bolji sam do tebe!"?
• 
  
• skreću pažnju na mane koje sami poseduju?
• 
  
• kažu da ste "frustrirani" ako strastveno iskazujete svoje mišljenje?
• 
  
• ne pružaju ništa i samo uzimaju
• 
  
• misle da zato što se trudite da budete pozitivni znači da nemate probleme?
• 
  
• misle da imaju pravo da kažu svoje "iskreno mišljenje"?
• 
  
• smatraju da morate da osećate grižu savesti zbog vaše sreće samo zato što su oni mizerni?
• 
  
• zahtevaju da budete nešto što niste?
• 
  
• očekuju od vas ono što sami ne mogu da pruže?
• 
  

• kažu: "ja to ne jedem", a onda smažu sve sa tanjira?
• 
  
• žele nešto da kažu svom partneru, a ustvari govore vama u njegovom\njenom prisustvu i time vas dovode u nezgodan položaj i iskorišćavaju vaše prijateljstvo?
• 
  
• likuju kada niste u pravu?
• 
  
• koje ste pozvali na večeru kažu: "Upravo smo jeli kod kuće."?
• 
  
• nemaju obzira prema vašim potrebama?
• 
  
• pokušavaju da vas uvuku u njihov svet negativnosti?
• 
  

• pokušavaju da vas "promene"?
• 
  
• nemaju pojma o čemu pričate, a iznenada su postali "eksperti" u tom polju?
• 
  
• su najednom fini i ljubazni i onda shvatite, još jednom, da nešto žele od vas?
  

Ja sve to "mnogo volim", toliko da mi dođe da vrištim od zadovoljstva!

(photo from pinterest)

Žena muškarcu (voli me kada...)

Voli me ovakvu kakva sam. Voli me kada se tamni oblak nadvije nadamnom, pa sam tužna, teška i nepodnošljiva. Voli me kada vrištim, kada sam nervozna, besna i ljuta. Ne uzvraćaj paljbom, samo me zagrli i reci mi da će sve biti u redu...ili bolje ćuti. Da, bolje ne govori ništa. I ne dodiruj me! Voli me kada plačem, onako, bez razloga, voli me kada ne želim da pričam sa tobom i kada ti zalupim vrata. Voli me kada ti kažem da želim da budem sama. To nema nikakve veze sa tobom, samo me pusti i čekaj ludaču da dođe k sebi. Voli me kada nisam sređena i lepa: u trenericama, pidžamama, sa raščupanom kosom i izraslim korenom. Voli me kada sam nesigurna i kada ne volim samu sebe. E, tada me najviše voli! Voli moj jutarnji zadah, moje nadute oči i podočnjake. Voli moja hladna stopala i ugrej ih. Voli moje pune ožiljaka ruke od vrelih šerpi, tiganja i nespretnog korišćenja noža. Ljubi ih, mnogo ih ljubi... da prođe. Voli me kada me sve mrzi i kada me svi nerviraju, a najviše ti. Znaš da mi tako dođe i da si ti laka meta. Ma, uvek to brzo prođe, zar ne? Voli me kada ti pravim ljubomorne scene. Znaj da to radim samo zato što te još uvek strastveno volim i želim...samo za sebe. Voli tvoju posesivnu i paranoičnu kučku. Razuveri me poljupcima, onako kako samo ti znaš. Voli me kada se malo ili više ugojim. Voli svaku moju oblinu, strije na butinama i stomaku, voli me ovakvu- nesavršenu. Obožavaj moje mane, grli me i reci mi da sam lepa. Glupi čoveče, zar još uvek nisi odgonentnuo žensko srce? Kako si samo blesav! Voli me kada ručak ne ispadne dobro, voli me kada ti uništim omiljenu majicu u mašini, voli me kada zaturim negde tvoje šrafcigere, kada nešto slomim, pokvarim i ne uradim kako treba. Voli me kada grešim. Hajde reci, zar čak i tada nisam prosto neodoljiva?

Voli me kada plačem uz glupi film i nemoj da mi se rugaš. Da se nisi usudio! Voli me kada skakućem po kući i blesavim se, iako sam "ozbiljna" žena. Prihvati me ovakvu, nespretnu i budalastu. Voli me kada urlam na sav glas “All by myself” kao Bridžit Džouns ili kada me uhvate bubice, pa pustim Cecu do daske. E, onda mi stvarno nije dobro. Ja i Ceca? Užas. Voli me kada sam razmažena i zahtevna. Voli me kada ti se požalim da nemam šta da obučem iako mi je orman pun. Voli me kada ti kažem da mi "baš te cipele trebaju” i da "bez tog parfema ne mogu da živim". Voli me kada me uhvati nemir i ne znam šta ću sa sobom, pa su mi svi krivi za nešto, čak i ti. Uvek ti. Optuženik. Dežurni krivac. Klimni glavom, ne shvataj me ozbiljno. Prećuti. Mislila sam da si me do sada upoznao. Voli me kada zacmizdrim čim vidim ranjenu životinju ili čujem vest o zlostavljanom detetu. Voli me kada me boli stomak ili glava ili jedno i drugo zajedno. Voli me kada sam slinava, bolesna i bezveze. Skuvaj mi čaj i donesi mi ćebe. Operi sudove. Namiri decu. To je moj lek. Već sutra ću ozdraviti. Pa, mogu i ja malo da se mazim, zar ne? Voli me kada ti teram inat, kada kažem “ne”, a mislim “da”, kada ti kažeš “belo”, a ja kažem “crno”. Znaš da to radim namerno. Znaš da moja reč mora da bude poslednja. Voli me čak i tada. Teško je, ali možeš ti to.

Mene je lako voleti kada sam jaka i zdrava. Diviš mi se kada se lepo našminkam i doteram. Lepo ti je sa mnom kada sam raspoložena i vesela. Da, misliš da sam neodoljiva kada se smejem, tada mi cakle oči i strašno želiš da me poljubiš...kao onda kada smo se upoznali. Dobro znaš da ne mogu uvek biti takva. Znao si da vreme leti, da dolaze problemi, da ne mogu svaku nevolju odagnati osmehom. Nisam savršena. Pokušavam. Trudim se. Dajem sve od sebe. Padam. Ustajem. Često sam umorna. Većinu vremena sam umorna.Nemam više dvadeset godina. Život danas nije isti kao onaj od pre 15 godina. Nisam ni ja ista, a nisi ni ti. Tvoja ljubav mi je potrebnija onda kada sam zbog nečega namrštena i nasekirana. Jednim potezom možeš magično odstraniti onu brazdu između mojih očiju. Kaži mi nešto lepo, pomiluj me, izvedi me, skuvaj mi kafu. Nešto. Bilo šta. Znaš ti šta ja volim, kao što i ja znam da voliš čokoladu, pa ti napravim čokoladni kolač kada si tužan. Eto, tako se to radi. Nauči od mene. Lako je mene voleti kada je sve u redu. Budi frajer, pa me onda kada nije moj dan, kada nisam pri sebi, uhvati oko struka i kreni da me vrtiš po sobi. Pleši sa mnom. Budi moj Džoni, a ja tvoja Bejb. Koliko god se opirala, čvrsto me stegni i ne puštaj me. Ipak si jači. Muško si, bre.

Ako me ne možeš voleti u mojim najružnijim momentima, u mom najgorem izdanju, onda ti ne zaslužuješ ni moje najblistavije trenutke. Ne zaslužuješ mene.

Voli me ovakvu kakva sam: dobru i lošu, ludu i slatku, veselu i tužnu, debelu i mršavu. Voli me, jer ja umem da volim za hiljadu žena. Jedan tvoj zagrljaj ću ti vratiti hiljadu zagrljajima, tvoje ohrabrenje beskonačnom odanošću, tvoju lepu reč najlepšom pesmom i osmehom od koga ćeš poleteti među oblake. Daj mi malo vremena, strpljenja, razumevanja. Ako ne možeš, onda idi- pohitaj onoj savršenoj ženi koju si zamislio u svojoj glavi. Potraži je. Prevrnućeš brda, doline, zemlje i gradove, ali... nećeš je naći, jer će i ona imati svoje nesavršenosti.

Tvoja sam, blesavi čoveče. Zar to nije dovoljno? Hajde sada, zagrli me i voli...I ćuti. Da, bolje ćuti. I sada možeš da me poljubiš. Ako želiš.

(photo from pinterest)

Promene

Celog života žudim za stabilnošću i to onom koja uključuje skrašavanje, puštanje korena u jednom gradu, u jednoj ulici, u jednoj kući. Čini mi se da želim konačno, odlučeno, stalno. To je valjda zbog toga što mi je život uvek servirao ono drugo- menjanje mesta boravka, zemlje, gradova, hiljade pređenih kilometara i ono večito pitanje: "A, gde ćemo sada?".
Ideja o konačnom skrašavanju me smiruje, ali nekako plaši. Tada krene da se budi ona nestalnost i nestrpljivost koja mi ponekad ne da mira. Nemir. Krivim moga oca za to: "Svet je tako lep, a ljudi provedu ceo svoj život u jednom gradu. Vidi svet. To je najbolje obrazovanje koje možeš pružiti svojoj deci i sebi", kaže. Počela sam da verujem u to. I ta mi je misao uvek u glavi. Možda su krive zvezde. Možda genetika. Danas sam ovde, sutra mi je već dosadno. Želela bih da živim negde drugde. S druge strane, ništa me više od toga ne zamara i plaši. Selidbe, pakovanja i odluke, sve je to tako naporno i iscrpljujuće. To su situacije koje mogu da poljuljaju svaku stabilnost, a opet, uzbuđenje zbog promene i novih doživljaja je gotovo opijajuća. Iščekivanje novog iskustva. Kontradiktornost- moj unutrašnji konflikt između komfora sigurnosti i velike želje za promenama.

Stan sam uredila, sredila, grad sam upoznala, ljude takođe. Uradila sam sve ono što sam mogla i onda nastupa na scenu san o novom stanu koji bih volela da uredim, o drugom nameštaju, o drugim ljudima, nepoznatim ulicama, novim pekarama, školama, san o reci umesto mora, san o planini umesto maslinjaka, let iznad okeana, nova prostranstva, drugi jezik. Evo, srce mi već brže lupa! Misao na to da sam u nekom mestu gde me niko ne zna me veoma ushićuje. To je nova šansa. To je sloboda. Prilika da izmislim moju "novu ja", onu koja nastaje svaki put kada se rakovski adaptiram na novo podneblje. Promeniti kosu, način na koji se krećem, govor, garderobu. Novo mesto uvek u meni budi neku drugu stranu, neotkrivenu, nepoznatu meni samoj. Možda sve ovo vama zvuči neobično, pomalo ludo, ali ja to zovem kreativnost, prkos, borba protiv smrti, protiv dosade. Dosada je smrt. Kretanje je život. Mada, nije svaka promena dobra i nije svako kretanje pomeranje unapred. I nije potrebno otići na drugi kraj sveta ne bi li utolili žeđ za nečim novim. Svima nama dolaze promene, ne često, ali dolaze. Umeju one tiho da nam zakucaju na vrata. Neki od nas ih plašljivo zaključaju, stavljaju debeli i jak katanac kao da se brane od neke pretnje, zla, lopova. Krijemo se iza paravana sigurnosti. Mislim da ne treba pokušavati suprostaviti se promenama. One su deo života. Prgliti ih, naći snagu, stisnuti zube, pustiti srce da treperi, da se plaši i živne! Ponekad ih treba izazvati naročito onda kada život počne da liči na životarenje, onda kada smo nezadovoljni i nesrećni. Navika ume da bude čovekov najveći neprijatelj, teški teret koji nas sprečava da se pokrenemo i menjamo. Ako je ovako kako je sada loše, da li će pokušajem da se to promeni biti gore? Malo je verovatno. Ako ne probamo nikada nećemo znati , a ono dosadno pitanje: "Šta bi bilo da sam...?" ima tendenciju da nas prati i proganja celoga života kao neki gladan osvete duh.

Život je stvoren za žive, a takvi moraju biti spremni za promene. Čak i voda u jezeru koja je stajaća, koja ne teče, koja se ne meša sa drugim vodama krene da smrdi, a more, onako veliko, prostrano, stalno u pokretu, izloženo promenama, osetljivo na vetrove- miriše, sjaji, okrepljuje. Bez promene nešto u nama zaspi i postoji opasnost da se nikada ne probudi. Zar to nije tužno?
Realno, promene su bolne, mukotrpne i često (uvek) ih prati period haosa, izgubljenosti, nemoći. Međutim, misao da je to početak nečeg novog je uzbudljiva, daje novu nadu, baca novu svetlost na život. Promena je nova šansa, mogućnost da se krene iz početka. Grčevito držanje za sadašnjost, za ono što nam je poznato može nas naterati da potonemo. Neizbežno će i oni kojima uskraćujemo promene potonuti sa nama.

"Čovek ne može otkriti nove okeane ako nema hrabrosti izgubiti iz vida kopno". Andre Žid

Velika istina. Pomalo zastrašujuća kao i sama plovidba morem bez kopna na vidiku.

Promena može biti: selidba, brak, nova veza, novi posao, nova boja kose, trudnoća, druga ishrana, novi pogled na svet. Promena je kada prestaneš da voliš nekoga. Bolna, jako bolna, naročito kada taj neko ne prihvata tu promenu i drži te za sebe. To je ona grčevitost koju sam gore spomenula. Nemogućnost suočavanja sa istinom, sa životom. Promena je kada ti deca rastu i vidiš da se menjaju, nezavisnija su, svoja, drugačija od tebe i znaš da jednog dana nećeš više moći da ih držiš u zagrljaju i "daviš" od poljubaca. Promena su sede vlasi, bore na licu, sporiji metabolizam i odoljevanje suludim i smešnim pokušajima da zaustavimo vreme.
Promene su često nešto na šta ne možemo uticati, nešto što nismo prizvali niti želeli. Bolest. Smrt. Razvod. To je druga priča, poražavajuća, konačna, beskrajno tužna. O tome ne želim ni da mislim, niti da pišem, samo mogu da molim za snagu.

Šta god da je, uvek imamo dva izbora: zatvoriti vrata ili prepustiti se. Jedno je sigurno, a drugo zastrašujuće uzbudljivo, bolno, ali živo. Na nama je da izaberemo.

(photo from pinterest)

Snaga na dar

Veoma sam srećna i ponosna što poznajem snažne žene. Svaka je jaka na svoj način, svaka ima nešto u sebi što bih volela da posedujem, ali pošto ne mogu, uglavnom me inspirišu da pokušam da u određenim poljima života imam snagu koja ih karakteriše. Nesvesno pružamo podršku jedna drugoj, ne moramo čak ni biti nesposredno blizu, uglavnom nas dele kilometri i kilomerti, mora, planine i doline.
Uvek su mi u životu inspiracija bile žene. Tek nedavno sam primetila, bilo mi je jasno kao dan, da uglavnom čitam ženske pisce, slušam muziku koju su stvorile žene, isto je i kada je u pitanju slikarstvo, moda, dizajn. Osećam da mi je dužnost da ih podržavam i nekako jedino one mogu da dotaknu moju dušu i da me razumeju.

Da se vratim na žene u mom životu. Iako ih ne viđam često, tu su, komuniciramo, pričamo na ovaj ili onaj način, promenile su moj život i svakoga dana mi pružaju beskrajno nadahnuće.

Jedna je nezavisna i svojeglava, druga borac i "bez dlaka na jeziku", treća je preduzimljiva i kreativna, četvrta pozitivna i lako se adaptira, peta je veoma elegantna i ženstvena, šesta mirna, tiha i nežna sa razoružavajućim osmehom, sedma ima bizarni smisao za humor i veoma je zabavna, osma je izdržljiva, jaka i ponosna, deveta melanholična i prelepo tužna...svaka ima svoju snagu, lepotu i svaka je inspirativna na svoj način.

Naša lična, jedinstvena snaga i hrabrost su dar drugim ženama i treba ih nesebično deliti. Kako se to radi? Tako što ćemo biti ono što jesmo i pustiti da naša ličnost zrači time što nećemo kriti naše pravo lice, našu snagu, talenat, kreativnost, sposobnost, a ni naše slabosti. Zar nije jak onaj koji priznaje svoje mane? Kako ćemo znati u kome tražiti nadahnuće i snagu kada ne poznajemo svoje slabosti ili kada ih ne priznajemo?

Snaga na dar...

(art photo Cactus Flower, watercolor painting by Joanne L Sandifur)

Parfem za samopouzdanje

Moram da priznam da postoje momenti kada mi zaista treba dodatno samopouzdanje. Ma, šta pričam? VEĆINU vremena mi je ono potrebno! Ne plašim se toga da ću zvučati smešno, ni malo, jer ovo je moje mesto gde delim moje strahove, sreću, nedoumice, komplekse i snove, ko se pronađe u njima- tim bolje, a kome je sve ovo smešno- nije me ne briga (opet lažem)!

Uživam u časovima orijentalnog plesa. Pomogli su mi da pronađem svoju senzualnu i ženstvenu stranu, da zavolim nove melodije, kulturu, da se divim bogatoj arapskoj civilizaciji, a pored svega toga- da prigrlim svoje telo sa svim njegovim manama i lepotama. Ono što me posebno raduje su pozitivne promene na njemu koje sam počela da primećujem. Orijentalni ples slavi ženu, a to je nešto što me istovremeno i oduševljava i plaši. Neću sada o tome. Da se vratim na moje samopouzdanje....

Časove, zajedno sa mnom, pohađaju žene svih "profila": tu je "gazdarica" (njena je teretana), jedno dve-tri profesorke, jedna vlasnica butika, nutricionista, studentkinje, jedna Amerikanka, fotograf- žene samopouzdane, glasne, zahtevaju, pitaju, traže, uz to- veoma su atraktivne.
"Gazdarica" ima telo og kojeg ti se zavrti u glavi, savršen primerak žene koja živi za svoje telo- uvežbana, perfect guza, perfect grudi, frizura nikada "ne omane", šminka takođe, veoma očigledno samouverena, korača ponosno, uzdignute glave, u štiklama, svaki put sa outfit-om "boli glava". Učiteljica plesa je mlada žena prelepe guste, talasaste kose do struka, ženstvenih oblina, sa senzualnošću koja se prosto može seći nožem u prostoriji koju ona krasi svojim prisustvom. Nosi prelepe, svetlucave kostime, koji su puni sjaja, blješte na njenom telu, nakit na njoj je težak, orijentalan, karakteran, u skladu sa njenim pozivom, energijom, njenim plesom. Svesna svoje snage i talenta, nadasve je spremna da to podeli sa nama, "običnim smrtnicima".
Ostale žene i devojke kako po pitanju atraktivnosti, tako i kada se radi o samopouzdanju, vrlo malo zaostaju za njima dvema: nije ih sramota da nešto pitaju (kao mene), one se ne boje da izraze svoje negodovanje, da budu u centru pažnje, da blistaju. Možda se sve to meni čini, možda je to maska. Pitam se kako one gledaju na mene? Kakav utisak ostavljam? Na čas, na koji inače uvek idem trčeći, jedva stignuvši da se spremim, devojke dolaze u štiklama, tip-top frizurama, našminkane, vesele i pune energije. Često, pre nego da počne čas, bacim pogled na njih, pa bacim pogled na sebe- evo mene, bez šminke u niskim baletankama (glupavo crvenim, Bože moj!), crnoj majici, helankama i gornjem delu sive, dosadne trenerice. Na nesreću, umesto zidova svuda su ogledala- oh, nevolje! Kada bih htela doći na čas "sređena" morala bih odvojiti vreme: za nameštanje frizure (pranje, feniranje, stilizovanje), šminku, zatim peglanje neke seksi majice ili bluze koju sam strpala negde duboko u orman (ako je uopšte posedujem), pa stavi minđuše, ogrlicu (uh, a prvo moram da ih kupim), sve to uz istovremeno i obavezno spoticanje o igračke, bicikle i davanje instrukcija onome ko će tih bednih sat vremena čuvati decu: "Mleko u 9 sati, zagrej ga malo i stavi joj žitarice, proveri malecku da li treba da se menja pampers, nateraj ih da skupe igračke, napravi im po jedan tost, bla,bla, bla....." Suvišno je reći da nemam ni snage, ni volje da ulazim u celu tu proceduru, ne stižem (ili možda ne umem da se organizujem "za sebe?) i onda, krenem na ples raščupana, nenašminkana, uspem da stavim antiperspirant, a ako sam u toku dana stavila parfem, opet- nije loše. I tako pogledam njih, pa vidim sebe u ogromnom ogledalu, namestim kosu "na licu mesta", ispravim obrve, štipnem obraze, nabacim osmeh i od trenutka kada krene muzika- divna, zavodljiva, daleka, vrela, puna strasti, ništa me više ne zanima, vidim samo svoje pokrete, merim ih, ispravljam, ulepšavam, trudim se da uvijanje bude bolje, da kukovi jače "udaraju", da ruke budu gracioznije. Često zatvorim oči, cela me atmosfera ponese i nisam više tu, a kada stane muzika- hellooooo, stvarnosti! Kada se završi čas, obećam sebi da ću na sledećem biti "lepša", da ću ispoštovati taj ples i njegovu senzualnost većim trudom oko toga kako izgledam...i svaki put je tako; nikada doživljaj ne bude "potpun", moje samopouzdanje bude poljuljano činjenicom da sam isuviše "skromna", skoro "nepodobna" za orijentalni ples.

Sinoć, ponovo jureći i krenuvši na vrata 10 minuta pre početka časa, sa rancem i flašicom vode u ruci, zaustavih se kod moje kutije sa uzorcima i dekantima parfema. U još manjoj kutijici, unutar ove veće, stoje moji "posebni" parfemi koje koristim samo onda kada želim da u sebi prizovem određeni osećaj ili uspomenu. Ti parfemi su toliko vredni i retki da zahtevaju posebnu pažnju i tretman, kao da su neko plemstvo ili VIP ( ko voli parfeme razumeće).
Izvadih Halston parfem- moćan, aromatičan, "zelen" na početku, koji se zatim pretvara u nešto bezobrazno, drsko, snažno, ali ženstveno. Odmah je u mojoj glavi krenula muzika (od sinoć je pevam non-stop i nema veze sa orijentalnom muzikom)

Osećala sam se kao lepotica iz Studia 54, bombasta, upadljiva, drečeća, sjajna, naoružana zelenim i bezobraznim parfemom. Moj korak, iako sam bila u patikama, je bio smeliji, krupniji, sevala sam očima i u sebi pevala:" You should be dancing, yeah!".Čas je bio fenomenalan, igrala sam potpuno obuzeta melodijom, spremna da dam sve od sebe. Uspela sam, delimično, da uradim shimmy pokret (brzo, treperajuće vibriranje kukova), koji je jedan od najtežih u ovom plesu. Pucala sam od samopouzdanja, nisam se mnogo obazirala na druge, plesala, njihala kukovima, smejala se glasno. Krenula kući zadovoljna, miris parfema je zbog zagrejane kože cvetao i celim putem do kuće sam gledala u punoću Meseca, mog starog (ne)prijatelja...

Da li je parfem ili odluka da budem samouverena i svoja, ne znam. Od jutros se osećam i dalje nekako snažno, manje se bojim, za nijansu više verujem u sebe. Mislim da je ipak u pitanju odluka da bude tako- rešila sam da makar danas budem Halstonka. Učinila sam i prve korake u vezi nečega što me je dugo "jelo", čega sam se pomalo bojala, zbog moje stidljivosti i večitog straha da se nametnem. Jedna drugarica mi je juče rekla da oseća da sam se napunila malo negativnom energijom, da iskazujem previše moju negativnu stranu, onu koja kritikuje i koja je ljuta. Bila je u pravu. Jednostavno, odlučila sam danas da tu energiju pretvorim u pokretačku snagu, koja će napokon da me pomeri sa nulte pozicije na kojoj se nalazim. Učinila sam to, nije bilo strašno, nisam se nametnula, samo sam zahtevala ono što mi pripada. Čudno je to kako se ponekad bojimo da tražimo ono što nam sledi? Možda iz straha i želje da izbegnemo sukobe?
Halston-žena se ne bi spoticala ni dvoumila. Danas dok nosim taj parfem, neka budem ona, prigrliću je i poželeti dobrodošlicu. I kada parfem izvetri, kada ga sperem sa moje kože, nadam se da će ona i dalje biti tu, da mi da snagu i da zajedno plešemo u noći, blistave, jake, sjajne, bezobrazne....

Kako pojednostaviti život sa decom (i bez njih)

Kao majka, moram da pronađem način da olakšam sebi svoju svakodnevicu. Ne, to nije ni malo sebično. Materinstvo koliko god da je najlepša uloga na svetu, je svakako najzamorniji posao, koji iziskuje našu angažovanost 24 časa dnevno. Za mamu nema "slobodnog dana", nema odmora, to je posao koji traje, neprestano. Često se mama oseća kao da bukvalno zatrpana poslom, počev od onog kućnog, društvenog, pa domaći zadaci, vanškolske aktivnosti i ako je dovoljno dobro organizovana, može naći malo vremena "za svoju dušu", šta god to bilo. Nikada nisam imala pomoć sa decom, nikoga ko me može zameniti makar na par sati, taj luksuz nemam od trenutka kada sam postala majka. Bez obzira na to, zahvalna sam, jer je ta situacija načinila od mene dobrog organizatora i navela me da iskustvom ustanovim načine da pojednostavim život kako meni, tako i mojoj porodici. Neki od ovih koraka se mogu primeniti i na one koji nemaju decu.
Osećam dužnost da to podelim sa drugim mamama u nadi da će im to pomoći kao što su i meni ideje drugih pomogle:


~ Naučite decu da budu samostalna. Ako su deca dovoljno velika dozvolite im da sami rade neke stvari umesto vas: da sipaju sebi mleko i žitarice, da operu svoju jabuku, da se sami kupaju, oblače, peru zube, nameste svoj krevet, skupe igračke. Naravno, živci će vam "igrati" gledajući ih kako se "vuku" i prave greške, ali vremenom će im sve to preći u naviku. Nije loše nagraditi ih, time će ne samo imati motivaciju, već će naučiti da se u životu stiču nagrade i zarada putem rada. Ohrabrivanje i bodrenje je kao vetar ispod njihovih krila. Deca se veoma srećna kada im pokazujemo zahvalnost "za pomoć".


~Napravite svoj kalendar ili jednostavno uzmite papir i napišite na njemu po danima i datumima sve vaše i dečije aktivnost. Zakačite ga na frižider magnetom. Tako ne možete zaboraviti i dovesti sebe u situaciju da "jurite".

~ Stavite prazan, beli papir takođe zakačen magnetom na frižider. Kada se god setite nečega što morate da uradite, kupite, nekoga da pozovete, zapišite ISTOG trenutka kada se setite. S obzirom da se frižider otvara hiljadu puta dnevno, uvek ćete baciti pogled na list papira sa stvarima koje su važne.

~ Kante ili kutije za igračke su spasile moj život! Veoma su praktične. Nabavite više njih i ne budite previše strogi. Kada dođe vreme, sve se igračke "bace" unutra i kuća izgleda relativno sređena. Skupljajte igračke na kraju dana, kada deca prestaju da se igraju. Nema svrhe ludeti zbog loma, jer sa decom nije moguće da bude drugačije. Ako imate nekoga u poseti, imajte na umu da niko nije došao u inspekciju.

~Česta usisavanja, brisanje prašine, vetrenje i slično. Ako ostavljate sve za "veliko čišćenje" vrlo je verovatno da ćete biti toliko zatrpani poslom da nećete znati odakle da počnete. Često čišćenje, gotovo na svakodnevnoj bazi, će vam olakšati život. Naučite decu da sklanjaju za sobom.

~ Jutra mogu da budu prilično haotična, naročito ako se spremate za posao, pa deca za školu ili obdanište. Uveče, pre spavanja, pripremite vašu i njihovu gadrerobu, čak i čarape, pripremite užinu i stavite je u frižider, spakujte knjige, napravite plan šta ćete spremiti za doručak.

~ Rani odlazak na spavanje. Po meni, to je najvažnija stavka. Deca su toliko aktivna da su odmor i dobra, regularna ishrana veoma bitni za njihov razvitak. Budite beskompromisni što se toga tiče. Odredite da deca treba da budu u svojim krevetima pre deset sati uveče, da obuku svoje pidžame, operu zube, nema vrdanja, vi ste "gazda".

~ Smanjite konzumiranje šećera. Okrutno je i po meni, krajnje nepotrebno potpuno izbaciti slatkiše iz ishrane dece. Međutim, preterani unos istog dovodi do naglog porasta šećera u krvi, energija dostiže svoj pik, deca postaju hiperaktivna, nemirna, a onda energija naglo opada što za rezultat ima to da se deca najednom osećaju umorna, razdražljiva, pospana, troma i nervozna. Malo čokolade neće škoditi, ali velike količine komplikuju i vama i njima život. Ko želi razdražljivu i hiperaktivnu decu? Energija im treba, ali ona koja se troši polako, a ne ona koja od njih pravi besna, mala čudovišta: voće, žitarice, parče hleba sa domaćim džemom, orasi, lešnici, sve to će dati vašem detetu potrebnu i dobru energiju.

~ TV i kompjuteri, dokazano je, utiču na razdražljivost dece. Ponekad se čini da je to lako rešenje: stavite ih pored ekrana i makar su mirna i tiha. Međutim, primećujete da putem gledanja agresivnih crtanih filmova i igranja sličnih igrica deca postaju agresivna, gojazna, nervozna, zahtevaju da im kupite ovo ili ono (stalno bombardovanje reklamama), oponašaju ono što vide. Ograničite im gledanje TV-a ili makar strogo kontrolišite šta gledaju. Sat vremena crtanja sa vama, zajedničkog pravljenja kolača, šetnje ili igranja u parkiću će vam pružiti veće nagrade i zadovoljstvo. Ponekad se TV čini kao lako rešenje, ali razmislite, da li je zaista tako?

~ Pojednostavite dečiju garderobu. Znamo koliko su deca aljkava i nepažliva, naročito u školi. Ja pratkikujem da moju kćer oblačim u jednostavne stvari, garderobu bez šliceva i dugmića, oblačim joj jednostave trenerice ili pantalone sa lastižom, patike bez pertli ili čizmice koje se lako navlače i skidaju. "Slojevito" oblačenje je veoma praktično: bluza preko bluze ili džemperića, tako da se može lako skinuti ako je vruće ili obrnuto.

~ Gde god da idete uvek imajte pri sebi nešto za grickanje. Deca, s obzirom na to da veoma brzo troše energiju i da su mnogo aktivnija od nas, vrlo često ogladne. Verovatno ćete reći:"Ma, moje dete nikada nije gladno", ali kada primetite da dete postaje kenjkavo, nervozno ili mu opada koncentracija, to skoro uvek znači da je gladno, mada vam dete to skoro nikada neće reći. Imajte u tašni neku čokoladicu, voće, neke zdrave grickalice (orasi, lešnik, bonžita), sokić i obavezno flašicu vode- hidratacija je od osnovnog značaja za njihovo i naše zdravlje. Ja uvek pri sebi imam i malo pakovanje vlažnih maramica.

~ Sastavite celonedeljni plan menija i ishrane. Razmislite i napišite šta ćete kuvati preko nedelje, sve, od doručka do večere, za svaki dan u nedelji. Na osnovu toga napravite listu po kojoj će te kupovati namirnice, po mogućstvu jednom do dva puta nedeljno. Kuvajte jela koja se mogu podgrejati i čuvati u fružideru: supe, čorbe, paprikaši i slično.

~ Kupujte "na veliko", znači, ako je moguće, kupujte ekonomska pakovanja deterdženata, sapuna, brašna, šećera, ulja, pirinča, makarona, kuhinjskog i WC-papira, svega onoga što se najviše troši u kući. Ko ima vremena da sa decom, poslom i obavezama da svaki čas trči u prodavnicu za svakojake potrepštine? To isto važi i za školski materijal: nakupujte sveske, gumice, olovke, bojice, flomastere. Deca u školi gube svoje stvari, a vremena za jurnjavu do knjižare možda nećete imati. Ovako, pravljenjem "zaliha" olakšavate svoj život, zar ne? Dva puta nedeljno nakupujem voće i povrće koje se u našoj kući jako "troše". Nagomilavanje i kupovanje svežih namirnica "na veliko" umanjuje njihovu vrednost i gube na svežini.

~ Ne ostavljajte sve obaveze za vikend, naročito za nedelju: kupanje neka bude subotom umesto nedeljom uveče pred školu (u toku radne nedelje obavezna su tuširanja u zavisnoti od aktivnosti i godišnjeg doba), deo domaćeg zadatka za ponedeljak može se uraditi subotom, a ostalo već sledećeg dana. Svako nagomilavanje obaveza čini vas i vašu decu nervoznim.

~ Naučite da kažete "ne", da odbijete pozive na druženje ili da smanjite broj društvenih obaveza koje nisu od posebnog značaja. Ako ste umorni, sasvim je u redu da želite da provedete vreme odmarajući, niko vam neće zameriti ako biste radije proveli popodne ili veče sami sa porodicom ili radeći nešto što vas relaksira. Ako vam neko zaista zameri i ne razume, onda to nije vaš problem.

~ Radite nešto kreativno sa decom, slušajte muziku, pravite kolače, bilo šta, uložite vaše zajedničko vreme u kreiranje, a ne trošenje. Kako će to pojednostaviti vaš život? Deca će biti srećnija, zdravija i na ekonomičan način će te se zabavljati i biti bliži kao porodica.

~ Izbacite stvari koje vam ne trebaju, ne koriste i koje ne nosite. Papire, novine, plastiku i sve ono što se nakupilo i ne služi vam ničemu spakujte i bacite u kontejnere za reciklažu. Staru garderobu dajte ili ostavite negde gde ih neko može uzeti. Do sada mi se nije desilo da prođe sat vremena, a da garderoba još uvek stoji tamo gde sam je ostavila. Uvek postoji neko kome je preko potrebna, a vi ćete imati više mesta u kući, bićete manje nervozni i samim tim, vaš život će biti jednostavniji.

~ Opustite se. Niko nije savršen i niko to od vas ne očekuje. Ako nešto ne stignete da uradite, nije kraj sveta. Uostalom, cilj je pojednostaviti život, a uglavnom smo mi sami ti koji ga komplikujemo velikim očekivanjima i nerealnim prohtevima.

~ Grlite vašu decu, ljubite ih, mazite, lepo vaspitavajte. Kako to? Zašto? Eto tako, samo zato što je lepo!

Sve za jednu, jedna za sve

Inspirisana statusom jedne veoma lepe dame na facebook-u,reših da malo obradim gore navedenu temu. Žena, ne samo da je izvor mnogih tračeva i šampion u ogovaranju, nego je i sama predmet tj. tema istih. Niko vas neće tako slatko i profesionalno "zakopati" i uništiti u očima drugih kao ona. Ono što je najgore je to da žena uglavnom posebno uživa da blati ime druge pripadnice ovog pola. Zvuči vam sve ovo grubo i neistinito, isuviše standardizovano i ukalupljeno. Recite, koliko muškaraca znate da uživaju u ogovaranju i širenju tračeva? Ja lično, ni jednog. A, žena? Pa, mnoge, i ja spadam u one koje vole da se oblizuju nad svežim tračem i grešno uživaju kada primete boru, celulit, sedu vlas na ženi kojoj potajno zavide. Što se čudite? Ova osećanja ne želim da gajim, niti da ih negujem ili hranim još većom ljubomorom, ogovaranjem i zajedljivošću. Htela ja ili ne, javljaju se često usled lične nesigurnosti i neraščišćenih kompleksa, ali je bitno da takva osećanja registrujem, identifikujem kvar (izvor tog osećanja) i krenem da radim na popravci. Mi smo oduvek bile tema i predmet radoznalosti u glavama drugih žena. Literatura je puna pripadnica nežnijeg pola koje pletu komplikovanu mrežu spletki i laži, tu su eksperti za provodadžisanje, "radio Mileve",najstrožiji kritičari i najopasniji neprijatelji. Moje iskustvo takođe govori isto. Odlazak u Crkvu je gotovo uvek praćen obaveznim i dobrim snimanjem onoga šta nosim na sebi, svaki moj pokret i svaka reč registrovana,a onda slede pitanja, šuškanja i šaputanja jača i glasnije od pojenja i molitve. Skupovi, prijemi i ostali događaju su mesta na kome žene poput najiskusnijih modnih kritičara pomno komentarišu garderobu ( vrlo je moguće da će već na sledećem nositi istu haljinu), frizuru, ponašanje i kilograme drugih....žena. Koliko puta smo u našim glavama razvele savršeno srećan par, koliko zaključaka smo donele o tuđem životu, o njenoj sposobnosti da vodi domaćinstvo, da brine o deci, sudile o njenom poslu, koliko puta smo je povezali sa nekom trećom osobom, smišljali afere, veze i vezice?
Kao što sam mnogo puta već spomenula, moj život je promenila knjiga "A woman speaks" od Anais Nin. U njoj, ona na divno ženstveni način insistira na važnosti toga da se mi žene držimo zajedno, da se razumemo, da se udružimo (ne feministički, ježim se od te reči) i ističe pokušaj da ne radimo jedna protiv druge. Najvažnije od svega je shvatiti da smo sve lepe, pametne i sposobne, svaka na svoj način. Odbijam da mislim da nam je to "u prirodi", biram da verujem da žena vođena višim moralnim i etičkim vrednostima može da "obeli" svoj obraz, da nešto promeni u načinu na koji razmišlja. Želim da imam nadu da će žena naučiti da voli i ceni drugu ženu.

Ako se ružna osećanja zavisti i ljubomore prouzrokovani drugom ženom probude u nama, najpametnije je zapitati se otkud i zašto se ono javlja. Uglavnom zbog sopstvene nesigurnosti i večitog straha i strepnje: "ona je bolja od mene". Da li je ta žena veoma lepa? "Lepša je od mene? Pa, nije ni čudo, verovatno je non-stop u teretani i kod frizera, sigurno zapostavlja decu zbog izgleda, mora da ima bogatog muža, pa se tako dobro oblači, lenjivica jedna, po ceo dan se šminka i češlja pred ogledalom...."i bezbroj odvratnih i otrovnih misli. Nakon popravke i dugih, dugih "treninga" tok misli može biti ovakav: "Hm, trebala bih malo da pazim šta jedem, da vežbam, a mogla bih i da obiđem svog frizera,ova žena izgleda super, verovatno zbog toga što vodi računa o sebi. Lepa je i nasmejana. Trebala bih da prestanem sa kukanjem,malovernošću i da se više smešim i trudim oko sebe. Mogla bih one moje široke trenerke da zamenim lepim farmerkama i onom bluzom koja mi čami u ormanu."


Da li je ta žena koja vam bode oči uspešna u svom poslu, kreativna je, ispunjena? Zavidna i pakosna zmija će pomisliti: "Ma, da, ko zna sa kim je sve morala da spava da bi stigla dotle! Umesto da gleda muža i decu, bakće se tamo nekim glupostima i pravi se da je umetnica (na primer). Sigurno ima kućnu pomoćnicu ili bogatog sponzora, pa može tako da gubi vreme! Naravno da ima karijeru, kada joj drugi čuvaju decu!" Ko uopšte može osetiti zadovoljstvo razmišljajući ovako? Koja žena može ikada ići napred i biti srećna ako joj je srce otrovno i pakosno? Umesto ružnih, unazađujućih misli kako bi bilo razmišljati ovako: "Hm, da li joj zavidim zbog toga što je uspešna ili joj zavidim, jer ja osećam da nisam? Šta mogu učiniti povodom toga? Zašto se malo više ne bavim onim u čemu mislim da sam dobra? Šta mi može pomoći da budem bolja? Od koga mogu tražiti pomoć? Ta me žena inspiriše da postignem moj cilj. Pokušaću da "imitiram" njenu ambicioznost, snagu, sposobnost, rešenost!" Postoje mnogobrojne "radionice" i "tutorijali" za podizanja samopouzdanja kod ljudi. Uglavnom svi sadrže vežbu koja se sastoji u pravom imitiranju izgleda, pokreta, oblačenja, načina govora osobe, u našem slučaju žene, kojoj se divimo i čak pomalo zavidimo. Korisnije je i praktičnije pokušati da to primenimo na svakodnevi život nego "jesti se" i živeti u večitom mučenju upoređivanja i ljubomore.

Lično sam u životu puno puta bila povređena od strane žena.Oduvek su mi druge žene bile inspiricija, ali malo njih su me podržale ili pomogle u životu, to su uglavnom radili muškarci. Osetila sam pakost, ljubomoru, ogovaranje na svojoj koži. Žene uvek nešto zahtevaju, analiziraju, stalno se ljute, sujetne su i previše osetljive. Kako to znam? Pa, jedna sam od njih. 100% woman. Znam takođe da bi mi život u pojedinim periodima života bio mnogo lakši i podnošljiviji da nije bilo njih i njihovih komentara, mešanja, zahtevanja, podsmeha i zavisti.Sigurna sam da sam i ja zbog svoje sujete i ega neku od njih povredila. Znam da bi i moj odnos sa njima bio bolji da smo TADA znale ono što ja znam SADA- ne možeš promeniti druge, gledaj svoja posla i ne gaji zavist i neprijateljska raspoloženja.Postoji nešto za šta mi je trebalo mnogo vremena da shvatim, dve lekcije, dve velike istine: Nemoj se upoređivati sa drugima i malodušnost je odlika slabića!
Možda će neke od vas na sve ovo napisano namrštiti, odlučno odmahnuti glavom i izričito odbiti da veruju da je sve ovo istina....ali, nisam završila.
Volela bih da se mi žene intelektualno i kreativno udružimo, da se podržavamo i budemo jedna drugoj pokretačka snaga. Zašto i danas, kada su još uvek muškarci većinom naši kritičari (ako se bavite umetnošću), naši poslodavci, direktori, šefovi i predsednici, postoji pakost, zavist, zajedljivost među nama? Zašto i dalje jedna drugoj odmažemo umesto da se inspirišemo? Ovo je muški svet, bio i biće, ali naš je unutrašnji svet, svet emocija, dobročinstva, visokih ženskih principa u kojima ne sme da ima mesta za zavist i ogovaranje. Volela bih da unesemo nešto od onih iskonskih ženstvenih osobina u naš međusobni odnos: humanost, saosećajnost, razumevanje, privrženost. Ko će bolje razumeti naše srce nego žena? Ko može jasnije razumeti naše borbe, snove, dileme, strahove, radosti, izvore sreće i tuge? Nije lako biti žena i zato ne treba da otežavamo naše postojanje. Sve za jednu, jedna za sve.

Ispovest bivše zavisnice od parfema (lična priča)

Sve je počelo jako davno- pre nego što su dizajnerski parfemi bili nešto što sam mogla da priuštim, pre nego da saznam da nisam jedina i pre nego da upadnem u začarani, mirisni krug kompulsivne kupovine istih.
Oduvek sam volela da lepo mirišem. Od malena su me očaravale male i velike staklene bočice pune aromatične tečnosti. Uvek su me zavodile reklame istih u časopisima sjajnog papira.
Moja majka je dobijala parfeme na poklon od oca i njegovih prijatelja. S obzirom da ih nikada nije koristila, brzo sam uvidela da nisam od nje nasledila ljubav prema njima. Već sa svojih 12-13 godina mirisala sam na prilično zrele "Charlie" i "White Satin". Volela sam da se mažem kremicama, igram bočicama, da mirišem šampone, da kupujem dezodoranse, razne sapune i svuda, ali svuda sam išla namirisana. Onda je došla srednja škola, devedesete, užasne godine pogođene ratom, nemaštinom, izgubljenim snovima i perspektivom jednakom nuli. Bilo je u odeljenju par njih koji su iz meni nepoznatih (tada) razloga uspele da se dočepaju dizajnerskih parfema. Devojka u razredu me je opijala "Kenzo" parfemom, pudersti "Tresor" je mirisao na nežne godine, "Lou Lou" je nosila "najbolja riba" u školi, "Gio" mi je mutio čula- simfonija nedostižnog statusa, prestiža i nadasve beskrajnog zadovoljstva.
Jednog dana, hipnotisana elitističkim mirisom Armanijevog parfema, skupih hrabrost da uđem u prodavnicu i pitam koliko košta, obećavajući sebi da ću skupiti džeparac i kupiti ga kad-tad. Avaj, čuvši cenu, tužno sam slegla ramenima i u sebi proklinjala dan kada su moji roditelji rešili da se vrate u Srbiju (onomad Jugoslaviju), mrzela sam Miloševića sa još većom strašću, zavidela devojkama koje su ga mogle priuštiti i nesrećna, sedeći u autobusom sa rancem u ruci, zaklela sam se da ću se jednog dana kupati u parfemima....jednostavno, sada nije došao taj trenutak.

Ipak, nekim čudom, boginja lepote Afrodita ( ne verujem da bi se "the God" bakćao sa mojim parfemskim željama) je uslišila moju očajnu molitvu....ok, delimično. Na scenu su stupili "ne- tako- dobra-ali-u-tom-trenutku-i-više-nego-dovoljna-alternativa" koja će mi promeniti život zauvek- parfemi na točenje. Evo raja na zemlji! Čitav parfemski svet u ogromnim staklenim bocama sa natpisima "Tresor", "Kenzo", "Poeme" i..."Gio"! Sa vrlo malo para mogla sam kupiti ono o čemu sam sanjala- mirisnu ekstazu, prividno pripadanje krugu pravih mladih dama, osećaj da sam neka druga osoba- lepša, elegantnija, samopouzdanija. Dostupnost i cena parfema na točenje, napravile su od mene isuviše čestog posetioca ovih prodavnica, iz dana u dan, kupujući novu etiketu ja sam donosila raznorazne odluke "ko trebam biti": danas sam "zavodljiva", sutra moram biti "samouverena", biću "romantična", moram biti "jaka", i tako do besvesti, svakodnevo sam kreirala novu "ja" mirišući se toaletnim vodicama iz ružnih bočica sa sprej-pumpicom.
Moj parfemski promiskuitet se na kratko završio pronalaskom magične, za mene, kombinacije nota, koja me je potpuno osvojila- "Jean Paul Gaultier." Naša romansa je kratko trajala,ipak sve to vreme bila sam mu apsolutno verna, međutim, počela je nova fascinacija i nadasve opsesija svačim što je imalo u sebi vanilu. Ona za mene znači: čednost, razigranost, slatka zavodljivost, prva velika ljubav, promene i novi početak. Kupovala sam sve što mi iole miriše slatko, nevino i toplo, jer tako sam se i ja osećala. Svi su me mogli prepoznati po mom Impulse Vanilla dezodoransu. Konačno, mislila sam, pronašla sam sebe, znam ko sam! "Ja sam slatka, topla, romantična, ljupko zavodljiva devojka duge kovrđžave kose i razigranih plavih očiju." Ubrzo ni jedna vanila nije mogla potpuno da me zadovolji, ni jedna se nije poklapala sam onom "ja" koja sam želela da budem. Ozbiljna kriza identiteta.

Otac koji je često putovao poslom u Beograd mi je donosio američka izdanja "Cosmopolitana" znajući koliko im se svaki put radujem. Čini mi se da sam tačno mogla da namirišem mirisne reklamne trake u časopisu još pre nego da ga izvadi iz torbe i nestrpljivo bih se sjurila u sobu, bacala na krevet i provodile slobodno vreme duboko zadubljena u čitanje tekstova (uglavnom o....seksu, ehm) i trljanjem parfemske trake o vrat i ruke, sanjajući zatvorenih očiju o kašmirkom kaputu natopljenim "Shalimar" parfemom i šetnjom Parizom u iskoj crnoj haljini poput one koje je nosila Sophie Marceau u reklami za "Champs-Elysees". Sanjarenja i nepoznat, romantični, glamurozni svet čiji sam jedva primetni dašak mogla osetiti jedino mirisanjem već izvetrelih parfema na listovima "Cosmo" časopisa.
"Ah, da mi je samo par mililitra "Champs-Elysees" parfema....ništa mi više ne treba u životu, bila bih savršeno i kompletno srećna!", govorila sam sebi.
Još jednom, Afrodita je uslišila moje parfemske molitve.
Dobila sam priliku da to leto provedem u Parizu. To je divan, ostvaren san (skoro) svake mlade, romantične, ljubavi željne devojke žedne za...parfemima.
Prvo što sam primetila sletevši na aerodrom "Charles De Gaulle" je da su svi mirisali bajno! Vazduh je mirisao na kombinaciju vrućih kroasana, café au lait (kafa sa mlekom) i skupih parfema na elegantnim damama i stjuardesama besprekornih frizura. To je to! Pravi parfemski svet je čekao samo mene da otkrijem i zauvek zadržim za sebe.
Moja prva šetnja Parizom je naravno bila Jeliseljskim Poljima. Izašavši iz metro satnice kod Trijumfalne kapije, ispred mene se prostirala široka i duga avenija prošarana svetom, bogatsvom, svetlošću i mirisima koji nisam ni znala da postoje! Dugo šetajući, izgubljena devojka koja je do juče koračala prljavim ulicama sa ljudima mračnih lica, našla se, kako joj se tada činilo, u centru sveta! Sa moje leve strane, odmah pored Guerlain butika (u kome je ne nekoj od onih prelepih polica mirovao i mene čekao parfem "Champs-Elysees"), nalazila se moja parfemska Meka, moje mirisno svetilište-"Sephora". Svaki zaluđenik, opsesvni snif-snifovac, kompulsivni kupac parfema zna šta to znači! Svaki prethodno navedeni ludak, kada bi se našao u Parizu, i to za celo leto, provodio bi sate prskajući, isprobavajući, bukvalno ispijajući svim čulima tečnosti u bočicama ravnim savršenstvu. Znate za onaj izraz "kao dete u prodavnici slatkiša"? E, to najbliže može opisati moje tadašnje osećanje!
I kada mi isprobavanje i prskanje parfema duž cele i OBE ruke nije bilo dovoljno, morala sam da ušetam u prodavnicu pored...u sveto mesto, koje izaziva duboko strahopoštovanje, divljenje i tera na dubok naklon- Guerlain boutique! "Champs-Elysees" je sve ono o čemu sam sanjala- sladak, ženstven, mirisao je na mimozu i kruške, beskrajno romantičan i.....skup, veoma skup. Elegantna prodavačica sa "Hermès" maramom oko vrata, pažljivo je vratila bočicu na staklenu policu, neprestano se osmehujući uz ljubazno: "Au revoir, mademoiselle!" Nekoliko metara dalje, kupila sam novi broj "Cosmopolitena" na engleskom, ušla u metro i krenula dugom vožnjom kući. I tada, tu, u metrou na putu za južni Pariz, upoznala sam njega, jednu od mojih najvećih ljubavi, strast kakvu nigde drugde na svetu ne postoji-"Allure" parfem. Mamio je i milovao svojim mandarinama, vanilastim osmehom sa dahom burbona i buketom ruža. Devojka na reklami je bila obična žena, obučena u crno, sigurna u sebe, samostalna i privlačna. "Bilo bi lepo biti kao ona!", još jedna želja, kriza, potraga, zbunjenost mlade duše.

Kao i svako ko ima određenu opsesiju, tako i ja, nisam prestajala da mislim na "Allure". Potisnuo je moj romantični san o jednom i jedinom "Champs-Elysees" parfemu i potpuno me uvukao u svoj senzualni svet odraslih. Morala sam da ga imam. On je sve ono što mi je potrebno da budem srećna i kompletna. Uz pomoć njega, napokon ću pronaći sebe, znaću ko sam, par kapi na mom vratu će izvući iz mene osobu kakva želim biti.

Kupila sam ga. Imala sam dovoljno novca za eau de toilette koncentraciju. Put do kuće sa Sephora crnom kesom koja je u sebi sadržala kutijicu boje kajsije oivičene zlatnim, bio je neizdržljiv, euforičan i radostan. Osmehivala sam se ljudima, veselo gledajući i brojeći stanice, neobazirući se na povremene bezobrazne i dvosmislene poglede i dobacivanja. Koga je briga za njih! Stigavši kući, sa pokretima gotovo nekog religijskog rituala skinula sam zaštitni celofan, otvorila prelepu kutijicu, izvadila elegantnu pravougaonu bočicu, odvrnula zatvarač i skoro plašljivo, kao da u rukama imam nešto veoma dragoceno, stavih na sebe par kapi "Allure" parfema. Čista ekstaza, mir, sreća, novi vidici, nov pogled na svet, nova ja. "Au revoir, izgubljena devojko iz Srbije!", mislila sam u sebi znajući da se moj život menja, iz korena i osetih u tom trenutku pomalo.....strah.

"Allure" je bio previše poseban, zahtevao je klasičniju, elegantniju garderobu, uzdržano ponašanje, manje kose i više šminke-sve ono što nisam imala ja, a htela sam. Sada mi je bio potreban parfem za "svaki dan", za moje farmerice, plave patike, detinjaste majčice. "Allure" je većinu vremena stajao na polici u mojoj sobi i služio kao neki magični nektar koji bi mene pretvorio u devojku kakva sam želela biti. "Eau d'Eden" parfem, nova poseta Sephori, ista navala adrenalina (ili endorfina, pojma nemam), nestrpljivo otvaranje bočice, prskanje, ekstaza, zadovoljstvo i ponovo splasnulo osećanje oduševljenja. Nakon nekoliko dana, "Fath de Fath" mi se činio da je ono što mi stvarno treba, a onda je to bio parfem sa mirisom malina koji je pravila Sephora, pa klasični "Eden" od Cacharela, zatim jeftina imitacija "Angel" parfema, ali "Aqua di Gio" je bio sigurni i pravi pogodak! Tako sam sebe ubeđivala...Posete ogromnim tržnim centrima Pariza su me upoznale sa dražesnim svetom "Annick Goutal" linije. Volela sam da se "muvam" satima i posmatram stare i mlade Parižanke kako isprobavaju i kupuju nove parfeme. Raj!
Vratila sam se u Srbiju sa punim koferom časopisa, knjiga, garderobe i cipela za pola familije, a između su pažljivo i sa puno ljubavi ututkani moji parfemi, produžetci moje kompulsivne i "višestruke" ličnosti.

Prolazili su meseci, moja žeđ za parfemima nije prestajala, čitava mirijada skupih, vrhunskih parfema nije nikada mogla potpuno da me zadovolji, nije bilo dovoljno mirisati na beskrepokrno elegantni "Allure" ili okeansko svež "Aqua di Gio". Sanjala sam o jednom jedinom parfemu koji će biti stvarni produžetak onoga što sam, miris po kome će me svi pamtiti i voleti. Kako je to moguće kada ustvari ne znaš ko si? Kako će te ljudi pamtiti kada ni sam ne znaš na čemu si?
Prolazile su godine, posete Parizu su bile i dalje najsrećniji i najmirisniji trenutci svakoga leta. Novi parfemi, nove želje, opsesivno mirisanje i obilazak parfimerija. Usledili su "24 Faubourg", "Premier Jour", "Jean Paul Gaultier Classique", "Chanel #19" u koncentraciji čistog parfema (poklon od oca), "Romance", "Happy", "Ralph", "Opium" i mnogi, mnogi drugi. Za svaki od njih sam mislila "da moram da ga imam". Usledilo je skoro svakodnevno pristizanje paketića sa uzorcima parfema nezavisnih parfimera, raznoraznih "starih formulacija", sićušne bočice skupih i retkih parfema, sve to poslano od strane zaluđenika iz celog sveta, dobrih ljudi koji su bili voljni da me upoznaju sa uzbudljivim svetom meni nepoznatih parfema. Tako sam pronašla dragoceni "Mitsouko", "L'Heure Blue" i "Jicky"- famozne parfeme koji su za mene čista poezija, put do moje duše i podsvesti, pa Serge Lutens, Frederick Malle, Keiko Mecheri i puno drugih. Šarene, ukrasne kutije pune parfemčića donosile su mi beskrajnu radost, a pristizanje novih paketa je uvek bio praćen usklikom ushićenja. Istraživala sam, mirisala sam, tražila, čitala, razmenjivala iskustva, pisala o njima, volela i disala za magičan svet koji mi je pružalo malo tečnosti u bočici. Mislim da sam onda polako počela da shvatam da je količina parfema koje sam mirisala bila preterana, da je moja žeđ nezasita i nikada zadovoljena. Ideja o eventualnoj katastrofi kao npr. požaru ili poplavi je bila prava noćna mora, misao na to da bi se moji parfemi uništili prilikom toga je bila užasavajuća. Nije mi se sviđalo što sam se tako osećala. Sanjala bih parfeme u ogromnim, džinovskim bočicama i svaki put bi mi neki glas govorio :"On je pravi, on je pravi!" Predskazanje ili uvrnut um opsesivne ličnosti? Ono drugo....

Jak, sigurni, pomalo muškobanjasti "Baiser du Dragon" mi je trebao kada sam polagala vožnju, nežni i poetični "L'Heure Bleue" za spavanje, senzualni i bezobrazni "Boudoir" za intimne trenutke, uzdržan i tih "Parfum Sacre" za verske praznike u Crkvi, "Angel" koji me je podsećao na slatke đakonije i detinjstvo, za Novu Godinu.
Svako razdoblje u mom životu je imao svoj parfem, onaj koji sam najviše nosila i koji ga je obeležio. I pored "onog pravog" u tom trenutku, kroz moje nozdrve do mog mozga putovali su mnogi drugi parfemi. Nisam mogla bez nečega "sa strane", nisam mogla stati sa uzbuđenjem upoznavanja novih nota, novih predela, potraga za onim pravim je neprestano trajala. I onda...počele su glavobolje. Užasne, nesnosne, praćene povraćanjem, nemogućnošću da funkcionišem normalno. Paketići su pristizali, sa mirisanjem se nastavljalo takođe, ali ovoga puta sve je nekako izgledalo drugačije. Upornost glavobolja, konstantno zapušen nos, teška glava i mučnine naterale su me da napokon posetim lekara. " Da li udišete neke hemikalije u kući? Imate očiglednu iritaciju i znakove osetljivosti na nešto. Pokušajte da pronađete u vašoj sredini izvor toga."Prećutala sam moje opsesivno "snifanje", moje dragocene uzorke, moju strast. Lekovima su znaci jenjavali i nestajali. Nastavila bih sa mojom opsesijom do sledećeg susreta sa lekarom, pa sledećeg i sledećeg. Došao je trenutak kada je moj organizam dostigao prezasićenje. Celo moje telo se bunilo i vrištalo da prestanem sa ludilom: "ti si zavisnica!".

Činjenica da nisam više uživala u jednostavnim aromama okoline me je spustila na zemlju: nisam mogla da osetim miris kćerine glavice, kolač sa cimetom, sveže pokošenu travu, pomorandžinu koru-ništa. Činjenica da nikada posle mog prvokupljenog "Allure" parfema nisam osetila ponovo tu iskrenu ushićenost, mi je bila jasna kao dan. Svaki sledeći parfem je bio odraz moje izgubljenosti i osećaja neadekvatnosti. Parfemi su pružali privid da znam ko sam i šta želim, makar na kratko. Davali su mi iluziju da mogu da budem nešto što nisam, a neznajući ustvari ko zapravo jesam.
Rešila sam u jednom trenutku da neću dozvoliti da mi nešto tako preokupira vreme, pažnju i život. Najednom, mirisanje parfema, kupovina, skupljenje, traganje, čitanje, i pravljenje kolekcije mi je izgledala besciljno vrtenje u krug, nešto bez smisla, nešto što mi nepotrebno opterećuje um, džep i zdravlje. Ne mogu reći da je bilo lako, ali izazvala sam sebe da pokušam da budem perfume-free na neko vreme.
Najpre sam izbacila upotrebu bilo kakvog parfema, time što sam ih sklonila i spakovala da ih ne gledam, prestala sam sa narudžbinama, napravila listu parfema i uzoraka koje imam, ispisala moja iskustva i utiske. Morala sam očistiti svoj organizam, izbaciti iz sebe sve utiske, ostaviti ih iza sebe i početi ispočetka. Prolazili su dani, meseci, bilo je tu puno iskušenja, ali na moje iznenađenje, bila sam jača nego što sam mogla zamisliti. Moja misija je bila da upoznam sebe, da shvatim zašto ljudi imaju određene opsesije, zavisnosti i manije. Morala sam biti iskrena sa samom sobom. Put je bio trnovit. Ne radi se tu samo o glupim parfemima, već o pravoj samospoznaji, postavljanju pitanja samoj sebi. Moja opsesija parfemima je bila praćena ansksioznošću, nemirom, stalnom nekom potragom. To mi nije pružalo mir, već trenutno, vrlo kratko zadovoljstvo, osećaj da sam "high" i to osećanje bi brzo splasnulo. Nisam više želela da budem ta osoba, ličnost kojoj su potrebne "stvari" da bi osetila radost ili neko uzbuđenje. Očigledno, to mi je omogućavalo da popunim prazninu koju sam osećala u sebi, nezadovoljstvo životom, neznanjem kuda on ide i mojom pozicijom u njemu. Parfemi su mi omogućavali beg od stvarnosti, ulazak u začarani svet. Neracionalna, nerealna, neobjašnjiva potreba da posedujem nešto što će mi pružiti veliko zadovoljstvo mi je vremenom postala strana i smešna. Koja je svrha iznova i iznova kupovati parfeme i imati na desetine (eh, da je samo toliko) punih, jedva taknutih bočica?
Moj dugi "post" od parfema je rezultirao povlačenjem problema sa sinusima. Trebale su mi dobre 3 godine da prevaziđem taj problem i da shvatim neke stvari o sebi:

~Nije mi potreban parfem da bi bila kompletna ličnost, ja sam potrebna parfemu da bi on imao smisla.

~Danas nosim najviše 2 parfema..

~Ja sam skup misli, vrednosti, razmišljanja, utisaka, iskustva, sa srcem koje voli, a garderoba, obuća i parfem su sporedni ukrasni detalji.

~ Ne želim da IKADA išta bude moja opsesija, želim da budem snažna i jaka, bez zavisnosti, bez preterivanja i razbacivanja.

~Želim da mojoj deci stvorim mirisne uspomene i da me pamte po jelima koje kuvam, po kolačima, po mirisu gardenija i bosiljka na terasi, po mojoj jutarnjoj kafi, po mirisu omekšivača za rublje koji godinama koristim. Htela bih da me pamte po ljubavi koju im pružam, po svojevoljnoj požrtvovanosti, po jačini karaktera i odsustvu opsesija i kompulsivnih želja.

~Želim da kada me više ne bude, kažu:" Mama je uvek mirisala na "Beautiful", to je bio njen parfem."


I dalje volim parfeme i sve ono što lepo miriše. Jako se razočaram kada vidim savršeno doteranu i lepu ženu koja prođe pored mene i pritom ne osetim dašak nekog parfema. On ne treba da se oseti, već nagovesti, zagolica, zaintrigira. Parfemi više nisu moja preokupacija. Neće me saznanje da neka ličnost kojoj se divim nosi određeni miris naterati da kupim isti. Ne treba mi parfem da bih se osetila na određeni način, treba mi samo da upotpunim celu sliku, da bude kompletna, kao mali, sitno detalj na pravom mestu i u pravo vreme. Nemam opsesije i to me čini izuzetno srećnom. Ne moram ništa da skupljam, ređam, gomilam da bih se osećala bolje. Volim što sva moja garderoba miriše na kombinaciju "Beautiful" parfema, "Soupline Passion" omekšivač i "Le Petit Marseillais" mleko za telo od badema. To je moj miris. Sada znam ko sam, znam ka čemu stremim i nije mi više potrebno nešto van mog srca i duše da bih bila neko. Sve što mi treba je pored mene. Ponekad, vrlo retko, zavirim u moju kutiju sa parfemskim uzorcima, ne obilazim parfimerije. Kada se nađem u jednu od njih, često preskočim deo gde se prodaju parfemi ili samo pomirišem neku staru "ljubav", u znak sećanja na stara vremena, na prošlost punoj opsesija i u slavu sadašnjosti oslobođenoj od njih.