U potrazi za Unutrašnjom Kučkom

Ja sam od onih ljudi koji uvek prećute ili se sledene i iznenade pred tuđom neljubaznošću i necivilizovanim ponašanjem. Moja prva reakcija je "skloni se", "pobegni", a nikada "uzvrati paljbom" i "bori se".  Onda se desi ono neminovno, ono zbog čega mislim da ću se jednog dana probuditi sa tumorom na mozgu od silnog gutanja i zaključavanja nakupljenog besa. Da li se i vama dešava da nakon takvog nekog neprijatnog događaja provedete celu noć ponovo preživljavajući te trenutke istovremeno se ujedajući za dupe zato što niste burnije reagovali i odbranili se? Meni se to često dešava. I kada se desi da mi se  pruži takva prilika  ja umesto da prizovem u pomoć moju "Unutrašnju Kučku" nastavljam da budem ljubazna, fina i kulturna, znači  totalna budala. To nije ni malo dobro za nečije samopouzdanje, kamoli za zdravlje, naročito moje. Što se tiče tih i takvih ljudi, posle izvesnog vremena ih jednostavno izbacim iz svog života, izbrišem ih kao da nikada nisu ni bili u njemu. Međutim, ona žudnja da im "kažem sve u lice" ume jako dugo da me drži ili da se bolje izrazim-da me izjeda iznutra. To ne valja. Znam ja  to.
 Skoro će dva meseca otkad sam počela da idem na kickboxing treninge. Moje telo je počelo da se menja, ojačala sam, dobila sam snagu, izdržljivost i motivaciju. Primetila sam i veće samopouzdanje, otvorenija sam prema ljudima, raspoloženje mi se znatno popravilo, osećam se mlađe. Međutim, iako je kickboxing prilično intenzivna i agresivna borilačka veština ona u meni nije probudila takmičarski duh niti mi je pružila rešenje problema koji sam gore navela. I dalje sam ona koja se sklanja i ćuti. Osim kada je u pitanju moj muž. Tu imam apsolutnu slobodu i smelost da poludim. Potpuno sam svesna da je to zbog toga što će on mene bez obzira na moje povremene ispade besa i ludila uvek voleti. Znači u tom grmu leži zec! Bojim se konflikta, jer mi je isuviše važno mišljenje drugih. Bojim se konflikta, jer me je strah da me ljudi onda neće voleti.
Da se vratim na moje treninge. Oni  su još jedna prilika za mene da posmatram žene i njihovo ponašanje i da dođem do sledećih zaključaka:

~  Žene su strašno takmičarski nastrojene.
~  Žene su veoma agresivne.
~  Žene su veoma neljubazne.
Čast izuzetcima, naravno. Ne želim da generalizujem. Moje poznanice su na trenizima krajnje odbojne (ima tu i divnih žena, ali ne dolaze do izražaja): treninge tj. sebe isuviše ozbiljno shvataju, šta više, većina misli da su posle samo 2 meseca treniranja  postale profesionalne kickboxer-ke. Jedna od njih, sa kojom sam imala priliku da sparingujem i to cele 2 sekunde, je tipičan primer. Na samom početku mi je na vrlo neprijatan način stavila do znanja da ne "udaram dovoljno jako" i da "to ne treba tako". Naravno, ne možeš glupači dokazati suštinu sparingovanja i objasniti joj filozofiju borilačkih veština. Jedno od najvećih načela istih je-poštuj svoga protivnika, a pri sparingovanju je jako bitno kontrolisati svoje pokrete iliti kako se kaže "zaustaviti tehniku". Moja "protivnica" je to shvatila kao takmičenje i egzibiciju svoje sopstvene snage kojom se inače hvali čak i na fejsbuku. To je važna informacija- čisto da vam dočaram o kakvoj se osobi radi. I tako, "profesionalna kickboxer-ka" je rešila da mi "pokaže kako se to radi" (koristim njene reči) i svom svojom snagom (i svom svojom priličnom težinom) šutnula  u rebra. Ja sam na trenutak izgubila dah, izbrojala sve zvezdice koje su igrale salsu oko moje glave i naslonila se na zid kako se ne bih stropoštala na patos. Kickboxer-ka se kurvinski udaljila i okrenula  leđa vidno zadovoljna. Unutrašnja Kučka se stvorila niotkud. Krenula je iz mene da izlazi prava pravcata bujica emocija: negativnih, ljutih, opasnih: "Da li si ti normalna? Gde se bre nalaziš? U ringu? Ne shvataj sebe toliko ozbiljno, ludačo jedna!", krenula sam da je "kitim" potpuno iznenađena rečima koje su izlazile iz mojih usta. Osećala sam se dobro, moćno, jako. To nije ličilo na mene, ali u tom trenutku sam sasvim spontano donela odluku koje ću se pridržavati od sada pa na dalje- dosta je sa toksičnom finoćom, prizivaću Unutrašnju Kučku svaki put kada za tim bude bilo potrebe. Dozvoljavam sebi da budem Bitch-ara!
Sutradan sam saznala da se kickboxer-ka požalila treneru kako joj se eto, noga "omakla", a ja sam se bezrazložno naljutila. Zamislite tu smelost! Poludela sam i potvrdila moju odluku. No more Mrs. Nice Guy!
Ovo je samo jedan primer mnogobrojnih neprijatnih situacija čiji izazivač nisam ja, šta više, mogu slobodno da kažem da sam čak i njihova žrtva: žrtva dogovora kojih se ne pridržavaju, žrtva osoba koje se ubacuju ispred mene u redu, žrtva drske komšike koja trese tepih na moj čisti veš, žrtva histerične babe koja u tri sata popodne uključuje usisivač, žrtva neljubazne službenice u banci, žrtva uobražene mame iz škole koja me ne smatra dostojnom da mi uzvrati pozdrav, žrtva ljudi koji od mene stalno nešto zahtevaju, a pritom mi ništa ne pružaju, žrtva osoba koje smatraju da samo zato što su mi prijatelji mogu svašta da mi  kažu i svašta od mene da traže. Svi znamo kako ljudi gledaju na "žrtve"- one su slabe, nejake, neodlučne. Žrtva se gazi i uzima zdravo za gotovo.
"Ja sam ti oduvek govorio da u sebi kriješ pravu pravcatu tigricu. Kada ćeš već jednom da je pustiš napolje?", kaže  mi moj voljeni muž, "Dokle ćeš više da im se sklanjaš?".
"Ma, vidi ko mi kaže!", pomalo povređena mu kažem iako znam da je u pravu, "znaš da nisam takva." Pokunjena i uplašena stojim pred Istinom.

Nikada neću prestati da budem fina i ljubazna, ali kada situacija nalaže drugačije ponašanje sa moje strane finoća i ljubaznost će morati da sačekaju. Ignorisanje Unutrašnje Kučke  ima i odgovarajuće posledice.  Unutrašnja Kučka te okreće  protiv same sebe i onda postaješ svoja sopstvena žrtva. Kako mi to ranije nije palo na pamet?! To ne sme niko sebi dozvoliti!
Moja Unutrašnja Kučka nije narcisoidna, zahtevna, drama queen, teška i iritantna. Ne. Ona je čvrsta, samopouzdana, inteligentna, ona postavlja granice i određuje svoja pravila. Ona zna kada treba da ćuti, a kada treba da se sarkazmom odbrani od intelektualno inferiornijih, neljubaznih i necivilizovanih kompleksaša.
Moja Unutrašnja Kučka nije žrtva. Možda mi ona neće obezbediti mesto u Raju, ali barem se nadam da mi neće obezbediti ni smrt izazvanu tumorom na mozgu.

A, šta je to "frajer"?

Ne znam da li sam to samo ja, a stvarno se nadam da nisam, ali imam tendeciju da jednu knjigu čitam više puta. Iako imam gomilu knjiga koju još uvek nisam pročitala, ja se uvek vraćam jednoj iznova i iznova, naravno, samo ako mi se sviđa. Da li je to zbog toga što sam lenja? Da li možda želim da "utvrdim gradivo"? Ili jednostavno želim da ponovo osetim onu istu milinu i lepotu koju sam doživela čitajući je prvi put? Svaki put kada pročitam iznova jednu knjigu ja je doživim na nov način, pronađem delove u njoj koji trenutno rezonuju sa mnom ili jednostavno otkrijem nešto novo na šta prilikom prvog čitanja nisam obratila posebnu pažnju. Odgovor je kombinacija svega gore navedenog. 
Pre par dana sam po drugi put pročitala knjigu "Kuvarica" od Gorice Nešović. Simpatična, lako varljiva, ženstvena knjiga. Prvog puta nije ostavila neki poseban utisak na mene, a sada, eee, sada me je čak i navela na razmišljanje. Postoji jedan deo u knjizi koji se bavi fenomenom "frajera". Kakav je to muškarac frajer? Kako je on izgledao nekada, a kako sada izgleda tipičan predstavnik te "vrste"?
Gorica na savršen način opisuje muškarca koga jedna udata ili neudata žena zamišlja kao takvog. Neke od nas ga imaju pored sebe, a neke od nas priželjkuju ili ne baš tako diskretno zahtevaju da napokon  postane ono što nam treba...frajer. Uživajte:

Lj. i M. se znaju još od gimnazije, ali su se smuvali tek na fakultetu.
On je bio, onako, suvonjav, sa ušima koje su uvek štrčale. Nije bio klempav, ali kao da su mi uši bile za ceo broj veće.
Ona je uvek bila zgodna. Doduše, nos joj je bio nešto veći, ali ne mari. To je bio deo njenog šarma.
Njihovi roditelji su već kovali planove: kad će da se venčaju, gde će da žive, koliko dece...
Njegovi su imali četvorosoban stan u centru, pa je njegova majka govorila:
"Deco, ne moramo da se sretnemo ako nećete. Ma, ima mesta koliko hoćete!"
On nije hteo da se izbegavaju. Rekao je roditeljima da ne želi da žive u zajednici i da će oni iznajmiti stan.
Majka je svakoga dana odraživala tarzana (to je kad se žena u dubokom bolu rukama udara u nedra i leleče), ali nije vredelo.

Svadbu su napravili onako kako su oni hteli: kumovi i roditelji na ručku i žurka za društvo uveče.

Pretnje, ucene, molbe, zaklinjanje...njegove majke nisu urodili plodom.
Stvarno je ispao frajer.

Kako su godine prolazile, one njegove uši kao da su se smanjile.
To je nemoguće, uši jedino rastu do kraja života, ali mislim da mu je malo porasla glava. Zaokruglila se i više nije onako ćoškasta. Ma, ceo je nekako porastao. I postao čovek.

M. za njega uvek kaže "moj Lj.".
To "moj" mu dođe kao deo vlastitog imena, koje ona uvek izgovara u paketu, kao da se on tako zove.

Kad god su neka važne odluke u kojima indirektno ima mnogo učesnika (uglavnom familija), a direktno samo njih dvoje, on preseče u sopstvenu korist.

E, to je frajer. On zna šta hoće, on ispuni obećanje, on jednim pokretom ume da prekine familijarnu torturu. Blago podigne ruku savijenu u laktu i kaže:
"Dosta vaših saveta, hvala svima".

Pravi frajeri svašta znaju.

I sada moj omiljeni deo:

Kad njih dvoje idu negde, on je iza nje jedno petnaestak centimetara. To se ne vidi golim okom, ali se oseća. Tako ima bolji pregled na ono što se dešava sa strane. Ruku joj ovlaš stavi na leđa u visini struka. Ne stiska je i ne gura, samo daje do znanja da je tu.

(odlomak iz knige "Kuvarica" Gorice Nešović, fotka sa PressOnline)

Frajer je: zaštitnik. E, to. On ne mora da bude princ (desilo se da je fotka sa princom Vilijamom i Kejt najviše odgovarala temi), ali svakako to postaje onda kada se prema ženi tako ophodi . Kao princ. E, onda je baš frajer. I mnogo je to lep osećaj. A, tek ona ruka na leđima...mmmmmmm....

Šta žene misle o Danu zaljubljenih?

Dan zaljubljenih ili dan Svetog Valentina kod mnogih budi neodoljiv osećaj antipatije i otpora. Smatra se da je to pokušaj da se ponovi i produži praznična potrošačka groznica koja je vladala u vreme novogodišnjih praznika, to je "jedinstvena" šansa da se još jednom potroši novac na besmislene poklone, srculenca, čokoladne bombonjere i plišane mede i da se muškarci iskupe za sve svoje grehe i "nepravde" izmišljene (i one stvarne) u mozgovima žena. Sv. Valentin je za neke druge mučno podsećanje na usamljenost i čekanje da svane sledeći, "normalni" dan.
Dok sam planirala i osmišljavala ovaj članak pala mi je na pamet ideja da u njega uključim razmišljanja drugih žena na ovu temu. Šta one misle o ovom danu, kako zamišljaju idealni sastanak, koji je njihov omiljeni citat, pesma, knjiga ili film na temu ljubavi i na kraju, šta preporučuju onima koji će taj dan provesti sami? Iskreno da kažem, prijatno sam se iznenadila njihovim pozitivnim stavom, verom u ljubav i lepotu. Očekivala sam više negativnosti i nezainteresovanosti, ali odgovori su me usrećili, ulili nadu. Uživala sam čitajući ih i jedva sam čekala da ih podelim sa vama. Romantika živi u srcu žene, nama je ona, ma koliko god bila kliše i predvidiva, veoma potrebna.

Ljudmila Janković Gubik, profesor engleskog jezika i novinar
~Za mene je ljubav smisao zivota, pa slavim sve što ima veze sa njom, a Dan zaljubljenih, Valentinovo, Sveti Trifun, simboliše ljubav i zaljubljenost. Ja gledam smisao i simboliku tog dana, a ne ulazim u komercijalizaciju i eksploataciju istog. Neka taj dan svi budu sa svojim ljubavima i neka svet bude ružičast bar tada...Kako zamišljam moj idealan sastanak? On i ja na krovu sveta, gledamo zalazak sunca, pijemo šampanjac i jedemo jagode... Oko nas samo priroda, cvrkut ptica i negde daleko šum vodopada... Reči nisu potrebne, samo njegove tople oči, koje kažu sve... "Ljubav odoleva vremenu koje sve otima. Nikada nije istinski voleo onaj ko misli da je ljubav prolazna" (Johan Volfgang fon Gete) je jedan od mojih najomiljenijih citata, a za one koji su sami imam jedan savet, onako od srca: Nikada nemojte prestati da verujete u ljubav !!! Osmislite sebi taj dan i zaljubite se ponovo u SEBE !!!


Jelena Hudak, vaspitačica
~Mislim da bi ljubav trebalo proslavljati svakog dana, ne kupovanjem poklona i cveća, već malim znacima pažnje koji čine da ljubav traje. Dan zaljubljenih je jos jedna prilika za romantiku i nežnost. Poslednjih godina ovaj praznik je popularizovan do krajnjih granica, pa i manje pažljivi muškarci imaju priliku (ili su prisiljeni?) da pokažu svoju "mekšu" stranu. Lično, volim sve praznike i prilike za slavlje, tako da slavim i Sv. Valentina! Idealni sastanak za mene ne postoji. Dok god smo voljena osoba i ja skupa, sve je idealno, ma gde da smo, i ma šta radili. Ako bih se morala odlučiti za lokaciju, volela bih da budemo u nekom restorančiću, gde je atmosfera intimna, muzika i svetlo prigušeni, a vino dobro- savršena uvertira za noć koja sledi! Po meni su pesme "She" od Elvisa Costello i "Wicked games" od Chris Isaak-a prava oda ljubavi prema jednoj ženi. Obožavam knjigu i film "Ponos i Predrasude" sa Colin Firth-om u glavnoj ulozi. Takođe, potpuno se slažem sa rečima Duška Radovića: "Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi." Za one koji će taj dan provesti sami imam savet.
Ne gubite nadu da ce vam se ljubav desiti, jer ne pronalazite vi ljubav, već ona vas. Ne ostajte sami kod kuće 14og februara, već izadjite nekuda sa društvom i uživajte. Možda baš tu noć sretnete nekog ko će vam ulepšati predstojeće dane i... noći.

Biljana Ostojić, profesor matematike
~ Iskreno rečeno, nisam pristalica masovnih proslava zaljubljenosti i ljubavi. Isuviše mi je to komercijalizovano. Ali ok, kao i većina ljudi tako i ja bih volela da taj dan provedem sa mojim dragim. Savršeni sastanak zamišljam vrlo jednostavno: šetnja po gradu (parku, keju, u gužvi, bez gužve, apsolutno nije bitno), smeh, glupiranje, držanje za ruku, ljubakanje...samo on i ja. Ništa više od toga nije potrebno. Eto, to je za mene savršen sastanak. Opisati ljubav stihovima? Jedna od mojih najomiljenijih ljubavnih pesama je "Da te volim" od Aleksandre Kovač. Ona to mnogo bolje od mene radi, pa zato citiram njene stihove:
Ti si moja ljubavna pesma,
Moja prva misao,
Kad me jutro probudi,
Ti si potreba i smisao.

Ti si tim za koji oduvek,
Iz sve snage navijam,
Mnoge žene lude za tobom,
A ti meni pripadaš.

Da te volim malo je reći,
Ti si moj par pod zvezdama,
I ja ništa ne bih znala o sreći,
Da te još nisam pronašla.

Ti si moja životna ljubav,
Neko ko me zagreva,
Kad je hladno i svuda je tama,
Ti si svetlost jedina.

I mada znam da ponekad sumnjaš,
Iz nekih starih razloga,
Ti si poslednji na ovom svetu,
Koga bih ikad izdala.

Nije bitno da li ćete 14. februara biti sa voljenom osobom ili ne. Ako imate voljenu osobu a niste u mogućnosti da tog dana budete sa njom, odredite samo vaš "dan zaljubljenih" onog datuma kada vama odgovara! Zašto mora biti baš tada? Ako trenutno nemate voljenu osobu, bitno je da ne gubite veru u ljubav, jer ona je tu negde oko vas. I da, naravno, tu je i onaj kliše: "Pojaviće se kad se najmanje nadate." Ja u to verujem!

Đurđija Međed, slikarka
~ Mislim da je ovaj praznik jedan od retkih koji zaista zaslužuje veliko praznovanje. Praznuje LJUBAV, nešto bez čega je teško zamisliti lep život. On je bitan a nadasve potreban, kako bi se dvoje zaljubljenih ili onih koji su u vezi podsetili najlepših osećaja i tog dana posvetili jedno drugome. Verujem da dobar provod toga dana sa voljenom osobom ostavlja lepe tragove na duži period. I zato je dobro što taj datum, kao slava ljubavi, postoji. Idealni sastanak zamišljam ovako: boravak na planini u nekoj brvnari uz pucketanje vatre iz kamina. Večera totalno drugačija od ostalih, nešto egzotično, nešto što oboje nismo okusili do tada, neko lagano alkoholno piće koje se “pijucka”... Lagano i umereno kako bismo nakon hrane sa lakoćom plesali uz našu omiljenu muziku… Posle večere, topla kupka sa upaljenim svećicama sa svih strana i mirišljavim kupkama, a onda onako mirišljavi i siti vodili bismo ljubav cele noći, dok se ne bismo zagrljeni uspavali. Što više razmišljam, teže mi je da se odlučim za jednu knjigu ili jedan film.. Zato evo jedne pesme koja je nekako isplivala iz mora drugih ljubavnih… Za sve zaljubljenike u ljubav- Lenny Kravitz, I belong to you. Onima koji su sami predlažem dve opcije. Da se te večeri opuste i, ili izluduju sa svojim single prijateljima negde u nekom klubu, ili da veče provedu uz omiljeni film i neki od slatkih rituala koje sami sebi možemo da priuštimo. I naravno, sa nadom u srcu da će sledeći praznik provesti u dvoje, uživaju u svakom momentu.

Anđela Vučković, gimnazijalka
~ Mislim da treba ispoštovati ovaj dan i obeležiti ga sa voljenom osobom. Nekako ta večera u dvoje bude jako romantična i posebna. Mada, kada se dvoje vole, svaki dan im je 'dan zaljubljenih'. Meni je idealno bilo kada sam se lično ja potrudila da spremim večeru (i bilo je jako ukusno), upalila puno, puno svećica i dočekala svog dragog. On se prijatno iznenadio, a ja sam bila ponosna na svoje kulinarske sposobnosti. To je za mene nešto jako romantično. Pesma "Moje oči pune ljubavi" od Nine Badrić nekako najbolje opisuje mene zaljubljenu:
Jednom sam sanjala
svoju malu bajku punu osmjeha,
našu kuću pored mora, ti i ja,
tvoje ruke među mojim prstima...

Jednom sam maštala
da ću samo s tobom biti sretnija,
da me tamo čeka nebo ludila,
cijeli život s tobom bih se budila...

I otkud sad ti za kraj...

Sada znam da je mome srcu nebo granica
tvoja ljubav mu je zadnja stanica,
više se ne bojim otkad tebe poznajem...

Ti si taj, moja duša samo tebe osjeća,
neka stane cijeli svijet i pogleda
moje oči pune ljubavi...

Moje oči pune ljubavi...

Onima koji su sami poručujem da se snabdeju velikom zalihom kokica, da naprave omiljeni kolač i da u toploj sobi uživaju u nekom dobrom filmu, po mogućstvu da bude komedija. Idealna kombinacija!

Slađana Stevanović, komercijalni tehničar
~ Mislim da je to divan dan za sve one koji vole i koji su voljeni, ali smatram da ljubav treba da se pokazuje i dokazuje svakog dana...ljubav treba hraniti, bogatiti, čuvati i negovati. Ljubav treba gajiti u duši i srcu.Idealan sastanak? Nije ga teško zamisliti: mala kućica na planini, kamin, topla soba i divna romantična muzika. Reči "zaljubljeni su samo oni koji trčeći po snegu ne ostavljaju tragove" po meni najlepše opisuju kako je to biti zaljubljen, ali vam moram pokloniti i delić iz moje omiljene knjige "Rebeka" koju je napisala Dafni di Morije: "Kakva srećna što se groznica prve ljubavi ne dobija više puta! Jer je prva ljubav groznica i teret, ma šta o njoj rekli pesnici...". Usamljeni neka pronađu utehu u toplom ćebetu i udobnom krevetu, po mogućstvu isključiti telefone, zamisliti tople predele i osetiti ako se ikako može miris mora ...

Jednoga dana, jedino što će nam ostati su sećanja na te momente ili kajanje što ih nismo dovoljno stvarali. Treba slaviti život, ljubav, prijateljstvo, tražiti razloge, prilike, ulagati u vezu, ponekad malo preterivati, zahtevati. Nikada ne treba prestati verovati u ljubav, nadati joj se, prizivati je pozitivnim stavom i željom da se doživi. Uživajte u najkičastijem prazniku na svetu- Danu zaljubljenosti. Bili sa voljenom osobom ili ne, naučite prevashodno da volite sebe, jer jedino tako ćete moći celim bićem da volite druge.

Žena muškarcu (voli me kada...)

Voli me ovakvu kakva sam. Voli me kada se tamni oblak nadvije nadamnom, pa sam tužna, teška i nepodnošljiva. Voli me kada vrištim, kada sam nervozna, besna i ljuta. Ne uzvraćaj paljbom, samo me zagrli i reci mi da će sve biti u redu...ili bolje ćuti. Da, bolje ne govori ništa. I ne dodiruj me! Voli me kada plačem, onako, bez razloga, voli me kada ne želim da pričam sa tobom i kada ti zalupim vrata. Voli me kada ti kažem da želim da budem sama. To nema nikakve veze sa tobom, samo me pusti i čekaj ludaču da dođe k sebi. Voli me kada nisam sređena i lepa: u trenericama, pidžamama, sa raščupanom kosom i izraslim korenom. Voli me kada sam nesigurna i kada ne volim samu sebe. E, tada me najviše voli! Voli moj jutarnji zadah, moje nadute oči i podočnjake. Voli moja hladna stopala i ugrej ih. Voli moje pune ožiljaka ruke od vrelih šerpi, tiganja i nespretnog korišćenja noža. Ljubi ih, mnogo ih ljubi... da prođe. Voli me kada me sve mrzi i kada me svi nerviraju, a najviše ti. Znaš da mi tako dođe i da si ti laka meta. Ma, uvek to brzo prođe, zar ne? Voli me kada ti pravim ljubomorne scene. Znaj da to radim samo zato što te još uvek strastveno volim i želim...samo za sebe. Voli tvoju posesivnu i paranoičnu kučku. Razuveri me poljupcima, onako kako samo ti znaš. Voli me kada se malo ili više ugojim. Voli svaku moju oblinu, strije na butinama i stomaku, voli me ovakvu- nesavršenu. Obožavaj moje mane, grli me i reci mi da sam lepa. Glupi čoveče, zar još uvek nisi odgonentnuo žensko srce? Kako si samo blesav! Voli me kada ručak ne ispadne dobro, voli me kada ti uništim omiljenu majicu u mašini, voli me kada zaturim negde tvoje šrafcigere, kada nešto slomim, pokvarim i ne uradim kako treba. Voli me kada grešim. Hajde reci, zar čak i tada nisam prosto neodoljiva?

Voli me kada plačem uz glupi film i nemoj da mi se rugaš. Da se nisi usudio! Voli me kada skakućem po kući i blesavim se, iako sam "ozbiljna" žena. Prihvati me ovakvu, nespretnu i budalastu. Voli me kada urlam na sav glas “All by myself” kao Bridžit Džouns ili kada me uhvate bubice, pa pustim Cecu do daske. E, onda mi stvarno nije dobro. Ja i Ceca? Užas. Voli me kada sam razmažena i zahtevna. Voli me kada ti se požalim da nemam šta da obučem iako mi je orman pun. Voli me kada ti kažem da mi "baš te cipele trebaju” i da "bez tog parfema ne mogu da živim". Voli me kada me uhvati nemir i ne znam šta ću sa sobom, pa su mi svi krivi za nešto, čak i ti. Uvek ti. Optuženik. Dežurni krivac. Klimni glavom, ne shvataj me ozbiljno. Prećuti. Mislila sam da si me do sada upoznao. Voli me kada zacmizdrim čim vidim ranjenu životinju ili čujem vest o zlostavljanom detetu. Voli me kada me boli stomak ili glava ili jedno i drugo zajedno. Voli me kada sam slinava, bolesna i bezveze. Skuvaj mi čaj i donesi mi ćebe. Operi sudove. Namiri decu. To je moj lek. Već sutra ću ozdraviti. Pa, mogu i ja malo da se mazim, zar ne? Voli me kada ti teram inat, kada kažem “ne”, a mislim “da”, kada ti kažeš “belo”, a ja kažem “crno”. Znaš da to radim namerno. Znaš da moja reč mora da bude poslednja. Voli me čak i tada. Teško je, ali možeš ti to.

Mene je lako voleti kada sam jaka i zdrava. Diviš mi se kada se lepo našminkam i doteram. Lepo ti je sa mnom kada sam raspoložena i vesela. Da, misliš da sam neodoljiva kada se smejem, tada mi cakle oči i strašno želiš da me poljubiš...kao onda kada smo se upoznali. Dobro znaš da ne mogu uvek biti takva. Znao si da vreme leti, da dolaze problemi, da ne mogu svaku nevolju odagnati osmehom. Nisam savršena. Pokušavam. Trudim se. Dajem sve od sebe. Padam. Ustajem. Često sam umorna. Većinu vremena sam umorna.Nemam više dvadeset godina. Život danas nije isti kao onaj od pre 15 godina. Nisam ni ja ista, a nisi ni ti. Tvoja ljubav mi je potrebnija onda kada sam zbog nečega namrštena i nasekirana. Jednim potezom možeš magično odstraniti onu brazdu između mojih očiju. Kaži mi nešto lepo, pomiluj me, izvedi me, skuvaj mi kafu. Nešto. Bilo šta. Znaš ti šta ja volim, kao što i ja znam da voliš čokoladu, pa ti napravim čokoladni kolač kada si tužan. Eto, tako se to radi. Nauči od mene. Lako je mene voleti kada je sve u redu. Budi frajer, pa me onda kada nije moj dan, kada nisam pri sebi, uhvati oko struka i kreni da me vrtiš po sobi. Pleši sa mnom. Budi moj Džoni, a ja tvoja Bejb. Koliko god se opirala, čvrsto me stegni i ne puštaj me. Ipak si jači. Muško si, bre.

Ako me ne možeš voleti u mojim najružnijim momentima, u mom najgorem izdanju, onda ti ne zaslužuješ ni moje najblistavije trenutke. Ne zaslužuješ mene.

Voli me ovakvu kakva sam: dobru i lošu, ludu i slatku, veselu i tužnu, debelu i mršavu. Voli me, jer ja umem da volim za hiljadu žena. Jedan tvoj zagrljaj ću ti vratiti hiljadu zagrljajima, tvoje ohrabrenje beskonačnom odanošću, tvoju lepu reč najlepšom pesmom i osmehom od koga ćeš poleteti među oblake. Daj mi malo vremena, strpljenja, razumevanja. Ako ne možeš, onda idi- pohitaj onoj savršenoj ženi koju si zamislio u svojoj glavi. Potraži je. Prevrnućeš brda, doline, zemlje i gradove, ali... nećeš je naći, jer će i ona imati svoje nesavršenosti.

Tvoja sam, blesavi čoveče. Zar to nije dovoljno? Hajde sada, zagrli me i voli...I ćuti. Da, bolje ćuti. I sada možeš da me poljubiš. Ako želiš.

(photo from pinterest)

Izgubljena ženstvenost

Volim moje džins pantalone. Dajte mi farmerice u svim bojama, krojevima i modelima i ja ću ih sa zadovoljstvom nositi! To isto važi i za patike. Zamislite da jedna žena od skoro 34 godine čežnjivo i sa neznatnom dozom zavisti gleda u petnaestogodišnje devojčice i njihove starke-patike i uporno ih merka po izlozima rešena da se počasti jednim parom te obuće. Ako ništa drugo, to pokazuje da sam žena koja voli jednostavnost, udobnost i koja je u duši mlađa nego što to pokazuju njene godine (koje inače ne krije). Međutim, nedavno u meni se javila jedna želja, inspirisana mladim devojkama koje su osnovale sajt u kome pokušavaju da promovišu povratak ženstvenosti, u svakom njegovom smislu, u oblačenju i negovanju ženstvenih osobina. Postavile su izazov ženama i devojkama da pokušaju da nose samo i SAMO haljine ili suknje tokom jedne cele nedelje.
Suvišno je reći da sam izdržala samo jedan dan, ali dok je trajalo, zapazila sam velike promene kako u mom ophođenju prema drugima, tako i načinu na kome se sam se kretala. Moj glas je postao nežniji, a pokreti mekši. Naravno, moj jedini problem sa suknjama i haljinama leži u činjenici da negujem dugogodišnju "ljubav" sa svim vrstama hulahopkama i najlon čarapama koja se može jedino opisati rečima- ELIMINISATI NAJLONSKOG NEPRIJATELJA ...SADA! Inače, ženstven način odevanja mi ni malo ne bi smetao da ne postoji ta mala, dosadna, stvar od termoplastičnog, svilenkastog materijala koja stoji između mene i mojih haljina. Zato reših da sačekam leto....
Da ne bi sve ovo zvučalo suviše površno, plitko i glupo, dodajem i saznanje i svest da ženstvena garderoba nije preduslov za "ženstvenost", već se ona dopunjuje onim što je unutar te žene, njen karakter, njeno srce.
Zaista mi smeta kada vidim da se u današnje vreme "seksi izgled" žene poistovećuje sa "ženstvenim" tj. da se te dve stvari se smatraju istovetnim.
Hajde da pogledamo koje su definicije ovih reči:

~ "seksi" žena je ona koja zrači seksualnošću, glamurozna, seksualno privlačna, uzbudljiva.

~ "ženstvena" je ona koja poseduje osobine karakteristične za žene ili devojke: nežnost, slabost, delikatnost, skromnost.

U mojim tinejdžerskim godinama i dvadesetim, negovala sam divljenje prema ženama koje su bile moja totalna suprotnost. Naime, kreativnost i ideje mi nikada nisu bile u manjku, ali ono što nikako nisam posedovala su borbenost, sposobnost "da se guram", ambicioznost i energija. Žene glasne, jasne, žene "zmajevi", sposobne da ostvare sve svoje planove bez obzira na cenu i žrtve, žene koje su bez stida izražavale svoju seksualnost, su u meni izazivale strahopoštovanje,a najčešće sam se zbog njih osećala zastrašeno, u njihovom prisustvu sam se povlačila, osećala "manjom od makovog zrna" i često bih patila zbog moje preterane emotivnosti, romantičnog shvatanja života, mog povlačenja i večite potrebe za osloncem.
Tokom svih ovih godina, upoznala sam takve žene i tiho im zavidila, ali sam u njima nešto primetila, nešto što mi nije "štimalo", što mi je smetalo, nešto što je u meni smanjilo to divljenje do konačnog samospoznanja i shvatanja ko sam i kakva žena želim da budem. Sada želim da naglasim, da ne želim da generalizujem,već donosim neke svoje lične zaključke koji su proizvod mog ličnog iskustva, poznanstava, posmatranja određenih situacija i ljudi koje sam upoznala. Ovaj tekst nije kritika, već objašnjenje mog ličnog traganja i puta do moje nadgradnje kao ličnosti i žene. Naime, primetila sam da su te žene usvojile određene oblike ponašanja koji su karakteristični za muškarce: glasno su pričale, često su bile svadljive i drskog ponašanja. Neretko su bile neraspoložene, nisu poštovale svoje muževe, sposobnost da budu nežne i smirene totalno je pomračena grubošću i potrebom da se dokazuju da su jednako sposobne, ako ne i bolje od muškaraca. Upoznala sam ženu koja mi je priznala da "...ne ume više da se ponaša kao žena i da odbija da bude nežna, fina i draga ženica svome mužu...iz inata". Na te reči sam se stresla, naježila, osetila....žaljenje i odlučnost da ja, kao žena, nikada ne budem takva.
Avaj! Ja se JESAM vrlo često ponašala upravo tako!!!! Upravo zbog toga sam i osetila onu zgroženost!Podsetih se na moj pomalo prgav i svadljiv karakter, a, da- i na moju veliku potrebu da naređujem i da stvari budu onakve kakve želim! Jesam li napomenula da često vičem, umem i da opsujem! Zar ću ja, eeeeeeeeeeej, JA da budem slatka, fina, ljubazna i nežna? Ja ne smem da pokažem slabost, nežnost je za slabiće, skromnost je precenjena, mi smo jednake sa muškarcima i ako nam je volja, nosićemo pantalone, nećemo rađati više od jednog deteta,bićemo grube i glasne, skitaćemo po gradu, uvaliti decu majci i ići na kafu, činićemo šta nam je volja bez konsultovanja i dogovora sa mužem, sve to iza njegovih leđa,bićemo džangrizave, nikada neće biti dovoljno novca, dosta šminke, garderobe i putovanja, nesposobnjakoviću, šalabajzeru, moj odgovor je "ne", na sve je moj odgovor "ne", neću popustiti, neću biti pametna i strpljiva, ako želim da ogovaram, to ću i činiti, hoću sve SADA, jesi li li čuo? Zašto ta i ta da živi bolje od mene? 'El vidiš kako je obučena, svake nedelje sveža frizura? Ma, gledaš li ti TV uopšte? Ne vidiš u kakvim kućama žive tamo svakakve k....! Šta su one bolje od mene? Možda imaju bolje muževe? Jesi li nekada pomislio to, a?Nećeš ti mene unazaditi time što ću ti biti ŽENA, ne želim da budem žena, neću da budem ženstvena, to su samo slabe ženice koje su ceo da uz šporet i koje tuku muževi, znam ja kako one prolaze u životu! Ne , ne, ne, moram da budem gruba, moram da se svađam, moram da psujem, biću lakomislena,razvratna i rasipnica, ja moram, MORAM da budem MUŠKARAC? Ma, recite mi, koliko muškaraca koje znate se tako ponašaju? Ja ne znam NI JEDNOG.

Recite, zar nije jadna ova, gore opisana žena? Zar ovo gore ne odslikava jedno nesrećno, nezadovoljno stvorenje, jednu izgubljenu ženu kojoj je usađeno u srce da je skromnost najednom mana, da je štedljivost nepotrebna, da su materijalne stvari ključ do sreće, da se nežnost ne nagrađuje, da je popuštanje slabost, da je kuća zatvor i deca su kazna, da je spuštanje tona glasa poniznost, da je usrećivanje muža unazađivanje, da je stavljanje potreba drugih pre svojih nametnuta žrtva. Jeste li nekada, u nekom trenutku, bile na momenat ta jadna žena? Ako niste, onda ste moj idol, moj primer, ideal. Hvala Bogu na jednoj mojoj dobroj osobini- jasno primećujem svoje greške i stalno pokušavam da budem bolja žena, majka i osoba.
Moje divljenje se već neko vreme usmerilo na potpuno drugi tip žene. Ona je staložena, njen glas je tih i mio, umiljata je, popustljiva i vredna. Skromnost i štedljivost (ne škrtost) su joj najveća vrlina. Ona se ne žali, nije malodušna, ne traži mnogo, zadovoljna je onim što ima. Ume da ulepša svoje okruženje, nasmejana je i topla, zrači ljubavlju, a njena mudrost i snaga leže u sposobnosti da prećuti kada treba i da mirno, diplomatatski izrazi svoje mišljenje. Prijatna je i saosećajna, ona se ne prenemaže, ne glumi, nije teret, već podrška, potpora, prijatelj. Za nju ljubav nije žrtva, već potreba, razlog da živi.


Njen dom je njeno carstvo, mesto gde drugima pruža gostoprimstvo, odmor, opuštanje, toplinu. Ona zna da je svet okrutan i pun rugla, ali će kroz svoju porodicu i dom ulepšati svet,i to dobrim vaspitanjem dece, učenjem sinova da poštuju žene i prenošenjem svojih osobina na kćeri, jer "dobre kćeri rađaju i dobre sinove". Zna da će time mnogo više pružiti društvu.
Ona je graciozna i ženstvena ne samo u svom ophođenju prema drugima, nego time odiše i njen fizički izgled. Izaziva divljenje ne svojim razgolićenim telom, već odmerenom garderobom, ljubaznim ponašanjem i posvećenošću svojim najbližima.
Znate koji je moj san, moja težnja? Moj san je da pored divne, duge, letnje, cvetne haljine nosim, ali u srcu, sve ove navedene osobine i da njima ukrasim svoju dušu.
Daleko sam od te žene, veliki je put preda mnom, ali napokon znam čemu želim da stremim. Još uvek ne izlazim iz farmerica, još uvek merkam one starke, tu i tamo opsujem, budem gruba i nestrpljiva, ali znate šta? Moja cvetna haljina je u ormanu, a ta žena kakva želim da budem polako izbija na površinu. Postoje mnogo barijera, mnogo predrasuda, mnogo duboko ukorenjenih shvatanja koje treba pobediti na tom putu, ali moj san je živ i nikada nije goreo jačom vatrom nego sada.

Ponosna majka i domaćica! Da, to sam ja!

Na spomen reči "domaćica", a dodajte na to i reč "majka" u ljudima se uglavnom javlja sledeća slika- neuredna i zapuštena žena u ishabanom i ružnom šlafroku, sa dosta viška kilograma koje je dobila konstantnim grickanjem preostale hrane, neutešno i praznim pogledom bulji u TV, plače nad svojim neispunjenim i nesrećnim životom, sanja o drugačijem životu, i proklinje dan kada je stala pred oltar i rešila da se uda i brine o kući i deci.
Zar to nije otprilike ono kako se ta žena, koja je samovoljno rešila da se posveti porodici, predstavlja već unazad puno godina najviše preko televizijskih serija i filmova, raznoraznih knjiga i članaka u časopisima za žene. Takva žena se predstavlja kao žrtva sopstvenog izbora koja je u konstantnom haosu, neorganizovana je, nema vremena za sebe, njen intimni  život ne postoji, neprivlačna je, nesrećna i izgubljena. Usled tolikog omalovažavanja, žene koje su na početku bile sigurne u ispravnost svog izbora, pod pritiskom okoline i medija prosto osećaju da njihov izbor nije ispravan, da manje vrede od drugih. Život prolazi pored njih i u to okolina želi stalno da ie ubedi koristeći kao argument mišljenje da je uloga majke i supruge ženi nametuta od strane religije i muškaraca. Kao da to nije dovoljno, nego se još i vrši  nemilosrdna kampanja protiv ženinog "največeg neprijatelja", "opresora", "gušioca kreativnosti i napretka u društvu", sve pod izgovorom borbe za "slobodu i prava žene" i njeno pravo na "zanimljiv i ISPUNJEN život". Ko bi rekao da će najveća moguća privilegija data ženi, najveće poklon i nagrada- MATERINSTVO, biti razlog tako dubokog osećanja opresije i nesreće. Nije ni čudo što se danas mlade žene plaše rađanja dece i obaveza koje dolaze sa njim. Tu je i strepnja od promena koje nastupaju u njenom privatnom i profesionalnom životu.

Žena domaćica i majka se u današnjem društvu naziva "zatucanom", "robinjom", "debelom kravom", "parazitom", a njenu treću, četvrtu, petu trudnoću ljudi komentarišu rečima "bolje malo više gledajte TV umesto da....", "jeste li vi čuli za kontracepciju?","pa, vi ste obrazovani ljudi!", "a, šta će ti TO treće?", a ima tu i onog lažnog saosećanja tipa " jadnice..." popraćen pogledom sažaljenja i unutrašnjeg "Hvala Bogu, nisam u njenoj koži.....". Zaista, da li ljudi STVARNO misle da su te žene silovane od strane muževa ili da u najboljem slučaju "ne znaju kako se prave deca"? Ako žena reši da zapostavi karijeru i posveti se brizi o deci, mužu, domaćinstvu, miru i prosperitetu porodice na drugom, suštinskom,a ne materijalnom nivou, ona je automatski okarakterisana kao "lenja" i za nju se kaže da "ona ne želi da radi"! Lično sam doživela komentar tipa "kako ti nije dosadno"? Hajde da opišem jedna tipičan dan žene koja je SAMOVOLJNO odlučila da bude majka i domaćica. Ja jesam domaćica, jesam majka. Moj dan je ispunjen obavezama vezanim za moju decu, koje nisam htela da ustupim (a, mogla sam), babama, dedama, dadiljama, a još manje vaspitačicama i obdaništima. Moj dan je ispunjen flašicama za mleko, igračkama, slikovnicama,pelenama, bojicama, kuvanjem, čiščenjem, pranjem sudova i veša, igranjem,učenjem i podučavanjem, stavljanjem DVD-a sa crtaćima, čiščenjem i pranjem jagoda, serviranjem sladoleda,šetnjom,hranjenjem,uspavljivanjem, čitanjem bajki, pokušajima da budem prijatna uteha i prijatelj mužu posle njegovog napornog i teškog dana. Na iznenađenje mnogih ti poslovi u meni ne izazivaju nesreću, nezadovoljstvo, neispunjenje. Odsustvo od kuće i ideja o celom danu provedenom bez moje dece, u ime mog "ličnog napredka i emancipacije" mi je krajnje odbojna i u meni izaziva ogroman osećaj tuge. Ne nosim "korporacijsko" žensko odelo i visoke potpetice, nemam svoju kancelariju ni laptop, na jurim od jutra do sutra na sastanke, seminare i poslovne ručkove, ali takođe- ne nosim šlafrok,kosa mi nije u viklerima, ne gledam serije, redovno čupam obrve i depiliram noge, mirišem na novi Nina Ricci, pazim šta jedem, pokušavam da vežbam na stepper-u, nalazim vremena za prijatelje, za čitanje, za pisanje, gledam History Channel, volim zanimljive dokumentarce i dobar film, ceo dan sam na nogama, kuća mi blista i miriše na ukusno jelo i kolače, deca su zbrinuta i srećna, muž takođe (barem se tako nadam)... i JESAM "samo" domaćica, ja JESAM "samo" majka!!!!! Dosadno? Oh, no sir, meni nije dosadno, a još manje sam DOSADNA!!!!
Ponosna majka i domaćica! Da, to sam ja!I neću se izvinjavati zbog toga. Ne dozvoljavam da neko omalovažava najznačajniji posao na svetu, poziv koji vredi više od najbolje karijere na svetu, novca ili slave. Posao koji je težak, pun žrtve i odricanja, ali nagrade i zadovoljstva se ne mogu izmeriti ni jednim bankovnim računom. Zar život u kancelariji pred kompjuterom može da pruži više nagrada i veće ispunjenje od mog prisustva u svakom trenutku života moje dece?

Zar je slušanje naređenja šefa i ugađanja NJEMU izraz moje "emancipacije"? Zar je to bolje od ugađanja mome mužu, od negovanja toplog, čistog i mirnog doma, svijanja gnezda za moje najmilije? Da, da, da, tu sada ide argument koji se odnosi na finansije, na to "kako su deca i život skupi"? Život jeste skup, ali su i naše potrebe veštačke, nerealne i zaista, možemo živeti sa mnogo manje. Nemojte me shvatiti pogrešno, svesna sam kolike su plate, znam da jedna plata nije dovoljna, potpuno sam svesna koliko se teško živi, a da ne pričam o samohranim majkama i o ženama koje su udate za totalne gubitnike i lenčuge. Njima skidam kapu.
Mislim da se možda nismo razumeli. Ove moje reči su odraz besa, mada je to isuviše jak izraz, bolje reći, su odraz osećanja nanete nepravde i diskriminacije prema ženama koje su rešene da vode život koji je određen nekim drugim načelima i pravilima, koja potiču od Boga,a što je nešto što je mnogima nerazumljivo i strano.
Ovo je odraz negodovanja usled neumesnih i nevaspitanih komentara onih koji nisu doživeli isti tretman zbog NJIHOVOG načina života od strane onih žena koje tako nemilosrdno omalovažavaju, umesto da ih UVAŽAVAJU.
Ne očekujem da neko razume mene, kao što ja ne razumem strahove i stremljenje nekih žena da se "oslobode okova braka i dece". Ono što je za nekog "povratak starim vrednostima", za drugog je "unazađivanje". Ono što je za nekog "skromnost", za drugog je "totalno OUT".Ono što je za nekoga pakao, za drugog je raj.