Kratak post o snu koji sam usnula

Sanjala sam noćas najdivniji san: prilazi mi žena i uzima mi dlan, ja joj kažem:
"Ne, ne, nemojte, ja ne verujem u to, to nije u redu!".
Ona mi svejedno uzima ruku i kaže: "Aaaaaa, dolazi vaše vreme, imaćete još dvoje dece."
Pomislih u tom trenutku: "Ma, imam već 36 godina kada ću stići da rodim još DVOJE dece?".
Onda je pitam: "Jao, hoću li mnogo povraćati?" ( u toku obe trudnoće sam imala hyperemesis gravidarum, pa pri samoj pomisli na trudnoću počinje da mi bude muka!).
Ona će meni: "Ne, neeee, uopšte vam neće biti muka", uveravala me je.
"Da li to znači da će biti blizanci?", pitam je ja, mada ne znam odakle mi takav zaključak. Uostalom, to je san, tako da ništa ne mora biti logično.
Žena se zagonetno nasmeši i reče: "Možda...". I onda nestade...Sećam se samo da sam bila beskrajno srećna. I eto, ja ti sada ceo dan razmišljam o bebama...

Današnja inspiracija- Švedska

Oduvek sam imala čudnu fascinaciju dalekim, hladnim i severnim zemljama. Možda je to zbog toga što sam nekako umislila da bi boravak u takvom okruženju smirio i zaledio moju uzavrelu i nervoznu slovensku krv. Kakva ironija! Živim u jednoj od najsunčanijih i najtoplijih zemalja u Evropi, ljudi mi bukvalno zavide na uživanju na suncu i pogledu na drveće pomorandži, a ja sanjam o ledom okovanim belim ulicama i hladnom, uzdržanom temperamentu Skandinavaca.

(Stereotipi su pomalo bezveze, zar ne?) Drama, sklonost ka galami i večiti sarkazam Grka čini mi se da mi ne prijaju, iako su mi sunce i toplota ove zemlje ugrejali dušu i učinili me srećnijom. Ipak, to me ne sprečava da često uživam u raznim vizuelnim đakonijama koje me inspirišu da sanjarim u ...skandinavskom stilu:

Moja skandinavska bajka se odigrava u crvenoj seoskoj kući sa belim prozorima. Zimi se sa njih pruža pogled na utaban i gust sneg,

a leti je ona okružena visokom zelenom travom, gustim krošnjama i divljim cvećem. Iza dvorišta i male poljane stoji jezero, duboko i hladno.

Dok se u daljini čuju veseli glasovi dece na obližnjem jezercetu, u rerni se peku mali, švedski hlebčići spremni za debeli sloj krem-sira i tanki list dimljenog lososa.

Na šporetu se krčkaju švedske ćufte u belom sosu zamirisane muškatnim oraščićem. To je za ručak.

Zidovi su prepuni ukrasnim tanjirima sa folklornim motivima,

tu je i "Mora" sat koji glasno podseća na prolaznost života,

krevet sa drvenom klupom, udobnim i nežno plavim jastucima, pogled na jezero i drveće.

Nosimo šarene kreacije Gudrun Sjödéns,

(Foto www.gudrunsjoden.com source Kurbits)

pijemo Söderblandning, vrelu mešavinu crnog čaja, tropskog voća i cveća iz veselih švedskih šoljica,


koje "razbijaju" melanholiju još jednog filma Ingmara Bergmana čiju poruku ne možemo shvatiti.


Kome treba avion, voz ili autobus!? Putujem i ovako, putem slika, filma, reči i ukusa. Svet mi je na dlanu: u tren oka sam bliža Vikinzima, sada sam na Božićnom vašaru u Stokholmu, sutra ću na pecanje u Norrbotten-u, a možda skoknem i do Göteborg muzeja. Evo je Liv Ullmann! Gleda me smrknuto i izgovara svoje čuvene reči iz "Jesenje sonate":

"Majka i ćerka-kakva užasna kombinacija emocija, konfuzije i destrukcije. Sve je moguće i sve će biti učinjeno u ime ljubavi i brige. Ćerka će naslediti povrede majke. Ćerka će patiti za neuspeh majke. Nesreća majke biće nesreća ćerke. To je kao da pupčana vrpca nikada nije prekinuta."

Ovo je baš depresivno. Uostalom, uvek će tu biti IKEA. Tamo je sve savršeno. I Švedsko.


(photos from pinterest)

Planovi za juli i snovi

Neko više voli da kaže "projekat", ali meni ta reč zvuči nekako pretenciozno. Planovi u ovom slučaju nisu namenjeni nekim velikim događajima, ne uključuju krečenje ili početak nekog velikog posla. Radije bih naslov posta zamenila rečima "snovi za juli", ali neka, ovako zvučim "ozbiljnije". Planovi se uglavnom izjalove i propadnu zbog neizvesnosti samog života i stvari na koje ne možemo uticati. One sasvim izvesno promene tok svakodnevice i remete planove. Sto puta sam sebi rekli da ništa ne planiram niti organizujem, jer gotovo uvek budem razočarana ishodom istih. Mogu da razmišljam, sanjam, iščekujem i priželjkujem. Ako to činim za "male stvari", postoji veća verovatnoća da će se planovi ostvariti, a one grandiozne ostavljam za neki drugi put. Te male želje, sitnice u kojima bih volela da uživam (u nekim manje, a u drugim beskrajno mnogo) ovoga jula su:

~ Noša trening koji je u toku. Nije neki posebno zadovoljavajući proces, ali je neminovnost koja uključuje strpljenje, mnogo tapšanja i uzdržavanje od pljeskanja guze. Moja mlađa kćer brzo uči, tako da se nadam da će ovoga jula, noša postati deo njenog "dnevnog rituala". Mama, drži se...~

~ Ovoga jula je moj rođendan, veliki i jubilarni, strašna 35-etica. Planiram proslavu uz dobru klopu, mnoštvo voćnih i čokoladnih poslastica.~

~ Radujem se lubenicama i dinjama, kuvanju mojih omiljenih letnjih jela: ratatouille, quiche od paradajza i sireva, špageti sa pestom, voćni kolači i crumbles, souvlaki od povrća i svinjskog mesa...što jednostavnije i laganije.~

~ Juli će biti mesec u kome ću obogatiti moju kolekciju kuvara (primećujete šablon i simptome hranom opterećene osobe, zar ne?) time što ću dobiti knjigu koja je za mene pravi kulinarski raj. Čula sam za "Rose Bakery", čuvenu pekaru\restoran u Parizu, koja nije postojala u vreme kada sam posećivala taj grad. Videla sam fotografije, čitala komentare hrane i đakonija koje se tamo služe.

Mogu reći da sam očarana i blago opsednuta ovim mestom, možda zbog činjenice da sam odmalena imala određenu fascinaciju pekarama. Kao dete, provela sam nekoliko dana kod moje drugarice Ivane u Zemunu gde su njeni baba i deda imali pekaru. Suvišno je reći da nisam izlazila iz nje; obožavala sam miris brašna, zvuk mašina, drvene police pune hleba i peciva. Po celi dan smo grickale štapiće, mekane i bajne, prelivene slanim, belim prelivom...Mislim da se tako rodila moja ljubav prema pekarama, mešenju hleba, kolača i peciva. Još uvek sanjam o mojoj pekarici...Naime, jedva čekam da mi stigne kuvar šarmantog naslova "Breakfast Lunch Tea: The Many Little Meals of Rose Bakery".

Sasvim je sigurno da će predstojeća jesen i zima biti u znaku isprobavanja recepata i snova o malom restoranu-pekari-kafeu u kome služim vreo čaj i muffins-e sa borovnicama...~

~ Popodneva na plaži. Iako mi je prijao odlazak na odmor, za tih sedam dana sam shvatila da mi "naša" plaža strašno nedostaje: mirna je, porodična, puna dece i vesele graje, nema turista, buke, dumba- damba muzike iz iritirajućih kafića. Radujem se pesku, miru, šetnjama i plivanju. Volela bih ovoga jula da budem okupana suncem i mirišem na morsku so, da se držimo za ruke i šetamo po talasima...~~ Gledanje "Doctor Who" serije koja je detinjasto fantastična. Ona nam pruža momente smeha i gubljenja daha od neizvesnosti. Zabavno je, ne iziskuje mnogo mozganja, a ono što je najvažnije, porodično, subotnje popodne uz sladoled i "Doctor Who" je nešto čemu ću se cele nedelje radovati.~

Želim vam lep početak meseca jula, puno srećnih momenata i malih stvari koje vas usrećuju~

(photos from pinterest)

Sanjivo...

Pre nego da krenete da čitate tekst, molim vas pritisnite na video/pesmu dole.Slušajte i uživajte.

Uvek sanjam i često razmišljam o tome. Nokturalni filmovi moje podsvesti su nešto pod čijim utiskom mogu biti danima. Nauka kaže da svi sanjamo, ali od trenutka kada se probudimo, neki od nas se više ne sećaju svojih snova. O čemu vi sanjate? Kakve slike vidite u vašim snovima?
Ja često sanjam vodu, naročito more, plivam u njemu, sanjam prostranstva, plaže, gradove koje bih volela da vidim ili mesta koja sam već posetila, samo, kao da nisu to ta mesta, nego neka druga, ali pod tim imenom. Čudno. U snovima pevam, uglavnom se smejem, kuvam, mirišem parfeme u najogromantnijim bočicama, žurim na neke avione, vozove i uvek sam lepa. Nije to narcisoidno, ne, nije, mislim da mi snovi govore da sam dobro, napokon dobro, ovde gde sam sada i da me čeka još mnogo što šta. Bilo je krajnje vreme...
Juče sam čula nešto što me je nateralo da se bukvalno naježim i stresem: snovi nam se čine stvarnima kada smo u njima, ali samo onda kada se probudimo mi shvatamo da je nešto u njima bilo čudno. To bi značilo da kada se ne bi dugo ili nikada budili, mi bi nastavljali da živimo u svetu naše podsvesti neznajući da taj svet nije stvaran.
A, šta je ustvari stvarno? Kineski filozof, Zhuangzi, probudivši se iz sna je napisao ono čuveno: "Sada ne znam da li sam ja tada bio čovek koji je sanjao da je leptir ili jesam li možda sada leptir koji sanja da je čovek?"

Po nekima, voda simbolizuje podsvest, spremnost da se preispituju instiniktivni i intuitivni aspekti ličnosti. Ja verujem mojoj podsvesti i verujem u snove. Oni me uvek nateraju na razmišljanje i na pokušaj da odgonetnem šta mi oni govore. Ne, ne mislim na predskazanja i "čitanje" budućnosti, to je za mene obično "ćiribu-ćiriba", već mislim da mi slike koje vidim u snovima simbolično pričaju priču moje podsvesti.

Poslednjih nedelja, iako veoma zauzeta, zaokupljena fizički decom i njihovim potrebama, sam jako obuzeta nekim mislima, introspekciji i pitanjima. Posle jednog razgovora sa drugaricom koju sam savetovala da zađe duboko u sebe i pronađe pitanja na odgovore koja je muče, sanjala sam divan, ali čudan san. On me još uvek "drži", osećam i dalje taj prelepi ambijent, atmosferu, čudan spokoj, očaranost stvarima i ljudima iz sna, iako je prošlo dosta vremena od tada....volela bih da me taj osećaj nikada ne napusti.

Našla sam se u prelepoj, maloj kući pored mora. Ona je bila puna divnih, starinskih predmeta i antike naređanih svuda po kući, imala je i malu, ali šarmantnu kuhinju sa raskošnim mirisima, ali najlepši je bio pogled. Iz dnevne sobe se izlazilo pravo na plažu posutu belim peskom i to kroz velika staklena širom otvorena vrata. Bilo je tu puno ljudi, lepo obučenih, srećnih, nasmejanih i zadovoljnih. Dece, bilo je i dece i njihove graje i igre. Vlasnica kuće mi je "kao" bila bliska, jedna eleganta gospođa u svojim šestedesetim. U stvarnom životu, ne poznajem ni jednu takvu osobu. U snu mi je veoma draga, čak i osećam ljubav prema njoj. Stalno sam joj ponavljala koliko volim njenu kuću, kako sam sretna u njoj, a one se zagonetno smeškala, sva blistava, srećna i vesela. Čitala sam joj um; njene oči i vragolast osmeh su mi govorili: " Jednoga dana ova kuća biće tvoja...."
Opijena lepotom, vrelinom letnjeg dana i mirisom lanenih, belih haljina ušla sam u more i plivala, ali samo u plićaku, gotovo da sam više hodala nego plivala. Ponovo sam se našla u kući, šetala po njoj, istraživala; svuda je bilo prelepog, starog nameštaja, lampi, knjiga, ploča, sitnica koje su bile vredne i sa ukusom izabrane. Osećala sam da tu pripadam. Onda sam pogledala kroz ona otvorena, staklena vrata na more; bilo je toliko spokojno i plavo, da sam osetila neverovatan mir. Pomislila sam:" Ali, ona je tako blizu mora, šta ako se dignu talase i progutaju je?" Odmahnula sam rukom sa sigurnošću da se tako nešto neće desiti i ponovo se vratila svojoj sreći i uživanju u lepotama kuće.
Već nedeljama razmišljam o tom snu i pokušavam da shvatim njegovo značenje. Hoću li nekada imati kuću pored mora prepunu zanimljivih i vrednih predmeta? Jesam li ta nasmejana i elegantna gospođa ja kroz jedno 30 godina? Mislim da simbolizuje težnju ka bogatim unutrašnjim životom, inspiracijom i lepotom, otud knjige, slike, lepi predmeti. Kuća iz snova, koja i JESTE kuća o kojoj sanjam na javi, je simbol stabilnosti i moje težnje ka materijalnoj i duhovnoj sigurnosti i snazi. Ona lepa gospođa sa martinijem u ruci je sve ono što ja želim biti: stabilna, nasmejana, sigurna, kreativna, bogata iskustvom, okružena ljubavlju i decom. A, more koga sam se na trenutak uplašila su svi oni strahovi kojih se moram osloboditi ako želim da moju "kuću" ne progutaju talasi i nestane zauvek. Kuća je krajnji cilj, stanje moje duše, intelekta i srca. Hm, ako uz sve to budem imala i stvarnu kućicu na plaži sa belim peskom, ne bi mi uopšte smetalo!

Tako lep san, tako stvaran, jedan od onih iz kojih ne želite nikada da se probudite, lepo je sanjati, divno je kada je sve sanjivo, protkano snevanjem, sanjarenjem, buđenjem, pa opet sanjanjem, dok ne stignemo do cilja, dok ne ostvarimo san.

~Čovek je genije kada sanja~

Akira Kurosawa

Snovi o jeseni

Moja omiljena uspomena...ja sa rancem na leđima, vraćam se iz škole putem okruženim kotrljajućim brdima i vinogradima koji mirišu na prezrelo grožđe. Ispred mene posuti plodovi oraha, skupljam, lomim ih i jedem njihovu mekanu i još uvek belu unutrašnjost. Sunce ne peče više, miluje me nežno po licu i osvežava me svež povetarac koji nosi mirise trulih šljiva, vinogradarskih, ušećerenih breskava,tek iscepanih drvceta za potpalu, vazduh je zadimljen od pečenih paprika. Miriše slatko vino i voće spremno za rakiju. Igraju senke, krošnje propuštaju svetlost bojeći sve u zlato... Bogatstvo jesenih darova, medna polja, zlatasti plašt koji se prostire u nedogled, izobilje boja, gozba ukusa, darežljivost aroma, jesenji, čulni bal. Kod kuće bih, već slatke perle grožđa umakala u med,grickala orahe kojima sam napunila džepove, slušala komšijske pse i sanjala o budućnosti. Ko bi rekao da ću, kada dođe ta budućnost, da sanjam o prošlim jesenima na selu?
Nesumljivo je jesen moje omiljeno godišnje doba. To je vreme iščekivanja novih događaja, vreme novog početka: nova školska godina, nove ljubavi, sezona svadbi i ostalih slavlja, slatki nagoveštaj nastupajućih praznika i slava. Jesen je vreme kada pravim planove i kada ulažem moju, preko leta obnovljenu energiju, u njihovo ostvarivanje. Čekaju me domaći zadaci ( krećemo u prvi razred), škola šivenja (ako nađem vremena), pisanje knjige... Volim jesen i radujem se stvarima koje su me nedostajale tokom leta:

~ sveža jutra, igranje jesenje svetlosti i senka, trčkaranje po ulici punoj opadalog lišća do Elenine školice, vruć hleb i sveže pecivo, kuća umirisana kremastim puterom i džemom od jagoda.
~ kišovito popodne, topli kakao sa mrvicama dvopeka koje plivaju po njemu, koncert kišnih kapljica na prozoru, vetar sa mora koji se poigrava sa drvećem i žardinjerama.
~ okrnjena činija puna utešne supice ispred televizora.
~ poezija, setna muzika i knjige Jane Austen.
~ večeri filmova koji su se davali preko leta.
~ šetnje pored burnog mora na pustim plažama.
~ nedeljna prepodneva u toplim pidžamama.

Jedva čekam jesen, a kada dođe, krenuću da sanjam o zimi...

Mirisni san obojen plavim

Pre nekoliko godina, ne sećam se tačno kada, usnula sam jedan neobičan san, a s obzirom da sam osoba koja mnogo sanja i pamti svoje snove, ovaj posebno nisam mogla da zaboravim, jer je jedan od najupečatljivijih , možda i najlepših koji su me ikada posetili (pored onog u kome letim iznad zelenih polja). Noću, barem se tako misli, nas obilaze naši demoni, strahovi, želje, osobe i stvari za kojima tajno žudimo, mračni duhovi prošlosti. Igraju se sa našom podsvešću, stvaraju neverovatne slike, a ako ste dovoljno srećni, te slike mogu biti u boji, mogu biti prijatni vesnici budućih događaja ili bolni podsetnik na ono što ste mislili da ste zaboravili. Ja bih ovaj san nazvala «razgovorom sa mojom dušom, njeno spajanje sa svim čulima, a najviše sa čulom mirisa».

Ja, u dugačkoj beloj, lakoj spavaćici, noseći svećnjak u ruci penjem se polako uz široke , prostrane stepenice u kući poput one u filmu “Rebecca”. Nije me strah, sve izgleda poznato, a osećam da sam tu sa razlogom, da nešto tražim ili da me nešto čeka, zove. Na kraju stepenica se prostire dugačak i mračan hodnik, sa strane puno zatvorenih vrata, nema čudnih zvukova, ničeg zastrašujućeg, put mi osvetljava treptanje sveće, sve je tiho, spokojno, čujem svoje disanje.

Na kraju hodnika stoje velika,teška, drvena vrata. Polako sam im se približavala, bez strepnje, vođena glasom koji mi je govorio da sam tu sa razlogom, da sam tu da bih nešto pronašla. Kada sam bila dovoljno blizu da osetim miris drveta od koga su vrata napravljena, rukom sam krenula ka velikoj gvozdenoj kvaci i vrata su zaškripela. Blaga promaja je pirnula dok sam ih otvarala i predamnom se stvorila ogromna, topla soba, sa upaljenim svećnjacima svuda po zidovima, ispred mene kamin izrezbaren čudnim i prelepim motivima,a na njemu, ogromna, kristalna, sjajna poput dijamnta, starinska bočica Guerlain-ovog L’Heure Bleue parfema. Soba je najednom postala još svetlija, kao da je samo sunce ušlo u nju, zatvarajući oči sam udahnula i do mojih nozdrva je stigao blagim strujanjem vazduha sladak miris anisa,dašak vanile, tuberoze,opojne ruže. Neko ko voli parfeme i ko ih ne doživljava samo kao predmete u kolekciji i dodatak u ulepšavanju, može da razume šta taj san znači. On je olfaktivno odslikao moju dušu, tada tužnu, sumornu, plavu("bleu" na francuskom). Taj parfem, setan, poetičan, izvan ovog vremena, pripada nekoj drugoj dimenziji, posebnom stanju duše, nokturalnom životu, Šopenu, dubokom snu.

Kada god želim da ponovo prošetam onim mračnim hodnikom, otvorim kutijicu sa minijaturnom bočicom L’Heure Bleue parfema, stavim par dragocenih kapi iza uha, na dlanove, lagano spustim glavu na jastuk i otputujem u neke druge predele moje podsvesti recitujući tiho, da niko ne čuje, poeziju moje duše.