Tetka

Pre neki dan, dok sam seckala neke voćke u kuhinji, ne znam da li zbog svežeg vetrića koji je ljuljao krošnje limunovog drveta u dvorištu ili  zbog one jutarnje, zlatne svetolosti koja nežno nagoveštava jesen, mene uhvati neka neutešna  tuga i počeh da plačem potpuno zatečena i iznenađena naglom poplavom emocija.  Čega je to bilo vazduhu ne znam, ali u tom trenutku se setih moje tetke i toga koliko mi nedostaje. Ona je zdrava (koliko god je to moguće u njenim godinama) i živa, ali veoma, veoma daleko.
Kada sam bila dete, pored tate ona mi je bila najomiljenija ličnost na svetu. Za razliku od mame, ona me nikada nije grdila, nikada se nije ljutila na mene i  ispunjavala  je svaki moj hir. Dešavalo se da često nestanem iz dvorišta zgrade, moji bi me uspaničeno tražili, niko ne bi znao gde sam, sva bi se deca igrala ispred zgrade sem mene. Ispostavilo bi se posle izvesnog vremena  da sam se onako mala hrabro uputila pešaka do tetkine kuće. Ona je bila smeštena odmah pored pruge koja je prolazila pored Starog Groblja u Nišu. Podjednako su me intrigirali i vozovi i spomenici na groblju, a najviše sam se radovala svežem "Žitopekovom" hlebu premazanom margarinom i slatkom od višanja u tetkinoj kuhinji. Ustvari, ta poslastica je i bila razlog mog povremenog nestanka. I ne samo to, ja sam obožavala moju teta Miru! Ona bi odmah javila roditeljima gde sam, blagim glasom me molila da se sledeći put javim mami i tati, da me podseća na to kako su mogla kola da me zgaze ili da me,ne daj Bože, neko ukrade. Mene to nije ni zanimalo, oblizivala bih se ko gladno kučence i sa hlebom u ruci krenula da istražujem meni uvek iznova interesantnu tetkinu kuću. Znala sam takođe da će sve biti u redu ako krene mama da me grdi, jer tu je teta Mira da me brani.  Najviše sam volela da sedim za njenim trpezarijskim stolom i da zajedno slušamo Minimaksa na radiju. Smejale bi se, prepričavale njegove šale, koje ja većinu vremena nisam ni razumela, ali sam se svejedno smejala, ona bi verovatno razvlačila kore ili pravila salčiće i vanilice za moga teču,da budu gotove i vruće taman kada se vrati sa puta. Puštala bi i mene da joj pomažem, da izvlačim čašom kružiće za kolače ili da nespretno pokušavam da razvučem koru za pitu do uglova stola.  Bilo je tako zabavno! Svakog letnjeg raspusta sam provodila nekoliko dana kod nje. Vraćala bi se sa posla i posle ručka bismo sedele na terasi na stolicama na rasklapanje i jele dinju iliti "dinjče" kako je ona volela da kaže. Svaki put kada je jedem ja se setim nje. Zbog nje sam je i zavolela. Subotom i nedeljom bismo išle zajedno na pijacu, volela je da čavrlja sa prodavcima i da me "pokazuje": "Ovo je moje Dorče! Tetkina lepotica!".
Kada su se preselili u veću kuću, imala sam više soba, fijoka i ormana na raspologanju za radoznalo njuškanje . Do sobe "sa blagom" se stizalo dugačkim krivudavim stepenicama. Ajoj, čega je sve tu bilo!!!! Starih i novih bočica parfema,  nakit, šminka, raznobojni končići, dugmići, požutele slike iz mladosti. Volela sam da se kitim njenim perlama, svetlucavim broševima i da poziram pred ogledalom sa raskošnim purpurnim  šeširom na glavi, "ciganskim" maramama sa resicama i bordo cipelama sa ukrasnom šnalom na prstima. Nećete mi verovati, ali često sanjam tu magičnu kuću, verovatno podsvesno želim tamo da se vratim, u ono sobu gde sam se pretvarala da sam glamurozna i velika. Sanjam njenu ulicu, mene na biciklu, srećnu i slobodnu kako jurim nizbrdo i prolazim brzinom svetlosti pored Crkve Svetog Nikole i sve mi je lepo, isto kao nekada, samo mnogo lepše, nekako drugačije, kao da sam u samom Raju...

Zimski raspusti su bili čarobno bajkoviti. Dok su ona i teča bili na poslu (on je putovao i retko ga je bilo kod kuće) i brat na fakultetu, ja sam čitala moju lektiru, grickala doručak koji mi je ostavljala na stolu, gledala zimski program, naročito one opere i balete koje su stalno emitovali, umišljala sam da sam Snežna Kraljica u dvorcu na vrhu snežne planine, tumarala po hladnom hodniku i lizala sav prah šećer sa vanilica koje je tamo u ogromnoj vangli čuvala moja tetka . Jedva sam čekala da se vrati sa posla. Prepoznatljivo škripanje kapije i zvuk njenih štikli značilo je da je vreme  da se postavi sto i podgreje jelo. Dugo bismo mezile i pričale,  a posle ručka gledale zajedno televiziju, a ona bi gotovo uvek zadremala, zahrkala i smešno se trzala iz sna govoreći: "Dorče, će kuvamo kafu?". Ja bih dobila belu kafu ili čaj, neki keksić ili kolač "da se zasladimo".

Napolju bi obično vejao sneg, lepila bih se za staklo prozora i posmatrala pahulje kako polako prekrivaju dvorište. Dešavalo bi se da ponekad ujutru ustanem i da me pored prozora čeka Sneško Belić sa sve kapom, očima i osmehom. Ni dan danas ne znam ko se toliko trudio da me ujutru  iznenadi. Nikada nisam ni pitala. Ja sam verovala da se Sneško Belić nekim čudom tu stvorio samo zbog mene.
 Obožavala sam njenu peć na ugalj pored koje je stajao veliki i udoban trosed na kome sam uvek nešto čitala ili grickala. Na pećki bi se obično nešto krčkalo, peklo ili lagano kuvalo za sledeći dan. Uh, što sam volela njen paprikaš!
 Dok sam  odrastala moje posete su i dalje bile učestale, njeno jelo je uvek bilo ukusnije od maminog, a njen dom sam doživljavala kao  pravo sklonište kada god bi nešto zaškripilo.
Ona je bila prva osoba kod koje sam našla utočište zbog slomljenog srca, prva bi me pozvala posle svakog ispita, odmah sam je upoznala sam mojim momkom (danas mužem), prva bi me posetila kada bih se razbolela, prvo bih se njoj javila kada bi se vratila sa nekog dužeg putovanja.
Oduvek sam obožavala njen smisao za humor, pomalo sarkastičan i oštar. Bez dlaka na jeziku, ne ustručava se da izrazi svoje mišljenje ili negodovanje. Snažna, jaka, izdržljiva i trpeljiva, takva je uvek bila i ostala. Za sve je imala odgovor, za sve je postojao lek. Sećam se da sam joj se jednom požalila: "Teta Miro, baš sam nešto depresivna", a ona mi je odgovorila svojim pirotskim naglaskom i dobro poznatom oštrinom i snagom: "More, u'vati se u neki pos'o, pa da vidiš kako će prođe!".
I dan danas, kada god se osećam down, setim se njenih reči. Zaista, biti zauzet i zaokupljen nekim poslom je najbolji lek protiv tuge i nevolje, valjda je i zato ona toliko mnogo radila...
Često bi mi tata kada god bi nastala između nas neka rasprava u ljutnji prebacio: "Uh bre, sada ista kao ona tvoja teta Mira!". Za mene je to bio najveći kompliment! On me je grdio, a ja sam se ponosno šepurila!

I dan  danas, posle 8 godina boravka u Grčkoj meni strašno nedostaje mogućnost da krenem pešaka preko Čaira, preko pruge i dugačkih stepenica pored Česme i dođem do njene kuće, da se izjadam, našalim, isplačem, kada god za tim osetim potrebu. Zaista, osoba koja mi je najviše nedostajala svih ovih godina je upravo ona: moj saveznik, moja prijateljica, moja druga mama, moja tetka. Najveća mi je želja da me napokon poseti ovde u Grčkoj, da čavrljamo i da se smejemo kao nekada. Za sada jedino što mi je preostaje je da je pozovem telefon i čujem njen glas...dugo nisam...Mislim da će je to mnogo obradovati.

(mama, teta Mira u crvenom i ja u Grčkoj)

Da li ste i vi član nekog tajnog društva?

Ja jesam. Oduvek sam želela da budem, još od kada sam pročitala knjigu "Božanstvene tajne Ya-Ya sestrinstva".

Dobro, ovo naše i nije baš toliiiiiiiko tajno. Ustvari, bilo je, a pošto imamo dugačak jezik sada svi znaju za njega. Ne mogu da odolim. Društvo za sada ima 3 člana. Sakupljamo se svake nedelje ispod šatora sklepanog od razapetog ćebeta i četiri stolice. Mi ga zamišljamo ovako

i onda nam je odmah sve lepše. Prvobitno je i tata bio deo društva, ali jednoglasno smo se složile da ga moramo razrešiti članstva, jer ima isuviše veliki stomak, pa ne može stati ispod šatora. Zato on sada tri puta nedeljno ide na stadion i trči- i to sve samo zato što očajno želi da ponovo postane član našeg tajnog društva "Obojeno♥".

Susreti se održavaju na velikim šarenim jastucima pod mističnom, vilinskom svetlošću koja emituje energiju duginih boja. (ustvari to je obična lampa na baterije sa svetlucavim vlaknima koju smo kupili u "Lidl-u".)

Osim što jedemo pomfrit sa kečapom, mi pričamo priče (uglavnom ih ja "na licu mesta" izmišljam kao npr. onu u kojoj mala devojčica svojim sutlijašem spašava selo od večite tuge i propasti. Ne pitajte!), čitamo bajke, slažemo kockice i cerekamo se, ponekad vodimo i ozbiljne razgovore. Vidite, tu, u tom magičnom šatoru svako može da kaže šta misli i oseća, bez osuđivanja i grdnje. Može da se požali i iskreno izrazi svoje negodovanje ili neslaganje.

Svakako, tu su i uslovi! Pa, kakvo bi to tajno društvo bilo kada ne bi postojala pravila?!

~ Član društva "Obojeno ♥" ne sme da gleda seriju "Patty". (Naime, to je popularna tinejdžerska sapunska opera koju gledaju i vrlo male devojčice (čak i njihove mame!) na koju je moja starija ćerka užasno "alergična". Logično, ovo je njen predložen i usvojen predlog/uslov za članstvo i sasvim sigurno je imala na umu određenu devojčicu iz škole koja joj posebno ide na živce).

~ Član mora da savlada veštinu piškanja u noši, a za kakanje se može progledati kroz prste.

~ Član mora da voli: picu,

sladoled,

voće,

kokice,

slane perece,

kolačiće sa kokosom,

čokoladno mleko,

"Shakespears sisters",

"Benovo i Holino malo kraljevstvo",

"Anđelu Anakondu",

kompjutere,

karaoke,

ples uz "Just Dance 2",

Bolivud filmove,

i
trčanje.

U toku okupljanja nije dozvoljeno:

• svađati se,
• udarati,
• vikati
• biti neljubazan.

Ha! Mislite da ispunjavate uslove za ulazak u naše tajno društvo (zloban smeh u pozadini)? Postoji još jedna caka! Eeeee, nije sve ovo tako lako. Tu je i...inicijacija! Ona se sastoji iz niza vrlo teških izazova koje mogu završiti samo oni koju su duboko motivisani i obdareni vrhunskim veštinama. Naime, potencijalni član mora:

~ da u roku od 60 sekundi očisti tri mandarine istovremeo pevušeći (dva puta) uvodnu pesmu iz "Anđele Anakonde". Ukoliko nije sezona mandarina, onda mora u roku od 60 sekundi da pojede pet slanih pereca i to istovremeno skakutajući na jednoj nozi. Mlađi od tri godine su oslobođeni ovog izazova. Dovoljno je da pojedu perece i da ne pokušavaju sami da očiste mandarine.

~ da odigra celu rutinu tj. koreografiju iz gornje navedenog "Just Dance 2" uz pesmu "Kung-fu fighting". Mlađima od tri godine je dozvoljena slobodna koreografija, a onima sa zdravstvenim problemima (srce, zglobovi) mogu sedeći da je odigraju što će im znatno smanjiti ukupan zbir bodova.

~ da ispriča mnogo smešan vic, priču, anegdotu, lični doživljaj. Mlađima od tri godine je dozvoljeno pravljenje grimasa, a svi oni kojima nedostaje gen "glupiranja", "kreveljenja", "blesavljenja" i svih ostalih "-enja" i "-anja" mogu odmah da odustanu od inicijacije. Verovatnoća da budu primljeni je veoma mala. Bolje reći- nepostojeća.

i poslednji izazov je:

~ okrenuti nepoznati broj iz imenika i osobi koja se javi reći : "Želim da vam današnji dan bude najlepši dan ikada!", spustiti slušalicu, vrištati i smejati se do mile volje.

Nije lako postati član tajnog društva "Obojeno ♥", zar ne? Pa, lepo sam vam rekla. Možda je najbolje da sami napravite vaše društvo i odredite svoja pravila. Nas tri smo za sada sasvim srećne u našem društvu ispod šatora pod svetlošću jeftine lampe na baterije...ovaj, pod vilinskom svetlošću duginih boja. A, da! Još nešto- nemojte da nam ukradete ime! Naziv je zaštićen autorskim pravima. Copyright karma postoji! Šalim se...možete ga pozajmiti, ali samo ako ispunite dva uslova: obećajte da će se vaša deca ludo zabavljati i da ćete podeliti vaše kokice sa nama...

(photos pinterest and μυρίζει γλυκιά μανούλα)

Letnje čitanje

Sećam se sebe pored otvorenog prozora na stolici od pruća; tu je činija sa tek ubranim šljivama i knjiga u mom krilu dok slušam šuštanje krošnje oraha na blagom, letnjem povetarcu. Letnje raspuste sam provodila u kući na selu, blaženo srećna što sam daleko od cementa i vreline grada, udubljena u svet reči i slika koje sam maštala tako pomno i uporno...čitajući. Gornji sprat kuće je bio pun knjiga koje su moji roditelji kupovali tokom godina. Satima bih bila potpuno zaokupljena "Velikim Getsbijem", "Orkanskim visovima", "Nepodnošljivom lakoćom postojanja", senzualnošću "Rimljanke" i mnogim ljubavima Brižit Bardo. Čas sam u svojoj glavi izluđivala zgodne Italijane,čas sam volela Hitklifa, onda sam plesala bosa na plaži San Tropea, pa živela boemski život sa umetnicima Pariza kojima sam pozirala gola ili bila razmažena bogatašica u ogromnoj, beloj vili negde na Long Ajlandu- mogla sam biti bilo gde i bilo ko. U toj kući sam pod utiskom knjiga pokušala da napišem moj prvi roman. Sećam se da je počinjao oproštajnim pismom mlade žene koja je rešila da oduzme sebi život zbog izgubljene ljubavi. Kako krajnje detinjasto i dramatično zvuči! Tada su tragedija i očaj, u mojoj nezreloj glavi, imali romantični prizvuk. Bilo bi zabavno danas pročitati to "remek-delo".

Mogu reći da sada, nažalost, ne mogu osetiti tu predanost, otvorenost i ono istinsko uživanje dok čitam neku knjigu. Ne znam da li su tada bili u pitanju mladalačka radoznalost, svežina uma, činjenica da smo imali vremena na pretek, ali knjige su bile neka vrsta ulaska u sam raj. Da, to je prava reč. Raj. Ja i moje drugarice iz komšiluka smo međusobno razmenjivale knjige umesto današnjih ispraznih sms poruka i lajkova na facebook-u. Čitanje Nabokove "Lolite" je bila prava, tajnovita zavera protiv odraslih, nešto samo "naše". Kikotale smo se čitajući "začinjene" delove, diskutovale o utiscima i pravile se lude svaki put kada bi neko od roditelja ušao u sobu. Nakon razmene, na brzinu bismo pozdravile jedna drugu i svaka bi bukvalno trčala svojoj kući, svom malom kutku pored prozora, stolici od pruća i voću, jedva čekajući da otkrije jedan novi svet i doživi još jednu životnu dramu.

Volela bih da mogu biti dovoljno skoncentrisana i udubljena u svet reči, ali nadražaji koji me okružuju sa svih strana, kao što su TV, internet, telefon, deca izazivaju neku vrstu nemira i nervoze koje me sprečavaju da se potpuno predam knjizi. Da li se i vama to dešava? Osećaj za dramatiku je zamenila želja za mirom, kako u literaturi, tako i u životu. Lakše je pročitati članak u novinama ili časopisu, lakše je pogledati sažvakanu epsku ljubavnu priču na DVD-u nego posvetiti se laganom uživanju i ushićenju čitanja iste. Da li se sećate knjiga koje ste čitali za vreme letnjeg raspusta, onda dok ste bili još uvek "slobodni" od računara, televizora, mobilnih telefona? Kako isključiti te nadražaje iz života i vratiti se rečima "koje mirišu" i imaju dušu? Volela bih naučiti...

Snežne uspomene

Sinoć je bilo užasno hladno ovde u Kozani, totalna suprotnost toploj, primorskoj zimi Peloponeza, koji mi je užasno nedostajao dok smo ruku pod ruku ja i moj dragi koračali uzbrdicom do centra grada. Razmazilo nas je sunce, pogled na drveće puno pomorandži i limuna, slani miris mora iz daljine, blage zime i duga, preduga leta. Ipak, shvatila sam upravo tada, dok me je hladan vetar šibao po licu i dok su mi trnule noge, ruke i uši, da odavno ja i on nismo išli ulicom tako čvrsto stisnuti jedno uz drugo. Zaista, to se nije desilo od kada smo se preselili u topliji kraj. Zaboravila sam na milinu koju pruža telo voljene osobe uz moje po ledenom vazduhu i okrutnoj zimi. Ustvari, prisetila sam se naših studentskih dana, šetnji po cičoj zimi Bulevarom, baš onako čvrsto stisnuti jedno uz drugo, ne osećajući ništa sem otkucaja naših srca dok smo topili led toplinom ljubavi govoreći u sebi "ništa mi više od ovoga ne treba, ništa", potpuno, kompletno, sto posto, ma hiljadu posto srećni!!!!

Setih se naše lude, mladalačke odluke da odemo u Nišku Banju i pijemo vino u snegom pokrivenom, starom amfiteatru, da bi zatim usred snežne vejavice krenuli do grada pešaka i onako premrzli jurili za autobusom shvativši koliko je ta ideja luda, naročito po takvom vremenu.
Ova hladnoća i blago prolitanje snega bude uspomene koje čine da osećam leptiriće u stomaku. Sećam se detinjstva, nezaboravnih šetnji sa mojim ocem po snegu. Jedna od mojih najomiljenijih uspomena je jedna od tih večernjih šetnji negde u Sremskoj ulici, gde bi puštali foksterijera Snupija sa povoca, on bi jurcao kao pomahnitao po snegu pokušavajući da ga ugrize, onda bi se valjao po njemu, pa opet trčao i trčao i bio najsrećniji pas na svetu. Te večeri, tata mi je rekao da stanem ispod drveta sa granama punim snega, a ja naivno nisam ni slutila šta sledi. On je onda uhvatio stablo drveta i krenuo da ga drmusa toliko jako da je sav sneg sa grana počeo istovremeno da pada i sipa kao divna, bela kiša oko mene, stvarajući gustu, srebrnu zavesu sa svih strana, a ja sam cičala od radosti. Kada je sav sneg napadao i grane ostale gole, trčeći sam tražila sledeće drvo i nestrpljivo stajala ispod njega, čekaju isti snežni spektakl.
Ne znam šta sada pre da osetim: radost? setu? nostalgiju? žalost, jer je moja starija kćer samo jednom u svom životu osetila čar i radosti snega?
Odgovor je verovatno jednostavan, barem tako zvuči: treba stvoriti uspomene deci, priređivati im takva mala iznenađenja i lepote koje su za njih prava čuda, fantastični doživljaji; oni mogu biti sačinjeni od bilo čega, od onoga što imate na raspologanju. Ne treba žaliti za onim što nemate, već ceniti i tražiti lepotu u onome što vam je ispred nosa, kreirati prave male svakodneve bajke, spektakle koji ne moraju biti od snega, pahulja i leda...
Iskreno, ono što meni sada treba, za čim žudim, za čim plače dete u meni, je jedna lepa, duga, snežna i ledom okovana bajka, priča od pahulja i hladnog vetra i jedno drvo, sa granama teškim od snega, da stanem ispod njega i nestrpljivo čekam da me opkoli belina sa svih strana. Zatvaram oči i tamo sam...po ko zna koji put večeras....

Ne tako "detinjaste" stvari.....4.deo

Dok su druge devojčice volele Lepu Brenu, ja sam sanjala da igram sa Fred Asterom na mesečini u lepršavoj haljini, na balkonu neke od Rokafelerovih zgrada, ja, zvezda na raskošnoj zabavi, sa pokretima lakim ka perce u zagrljaju romantičnog Freda.....obraz uz obraz....evo, upravo sada dok gledam njihov ples igraju mi leptiri u stomaku....

Obožavala sam Ginger Rogers, htela sam njene haljine, život njenih likova, apsolutnu romansu, vragolast pogled i lakoću pokreta....
"Noćas sam sanjala da sam ponovo bila u Menderliju.....", opčinjena ogromnom kućom mračne prošlosti na liticama iznad mora i tajanstvenom damom koja je opsedala umove svih u Menderliju, sanjala sam o palati koja gleda na divlji okean, ogromnom ogledalu i stočićem prepunom kremama, parfemima, češljevima i ukrasima, poput onih koje je imala ona....Rebeka...ovo mi je omiljena scena...nova gospođa Winter, skromna, gonjena duhom prošlosti obavijene velom misterije, prvi put ulazi u sobu njene glamurozne prethodnice.....prelepo....

Još od tada želim da imam svoj vanity stočić, iako sam žena koja provodi minimalno vremena ispred ogledala....ipak, jedan, pun staklenih bočica parfema, kutija za nakit, ukrasnih češljeva, pudera i mirisnih kremica, mi ne bi smetao, možda bi me podsetio na to da odvojim malo vremena i budem "površna"....

Lilian GishJean Harlow, "Dinner at eight"Greta Garbo

Detinjaste stvari....3.deo

Kao što rekoh, slike iz detinjstva nas proganjaju ili ih čuvamo u srcu dok odrastamo. Ono što smo doživljavali, gledali, slušali i voleli nas oblikuje kao ljude, ofarmljava naš ukus, želje i snove.
I ovaj post će biti prepun pokretnim slikama, muzikom, a manje rečima. Te iste note i sada volim da čujem, te iste slike su od mene učinile beznadežnog romantika.
Mislim da se moja generacija može pohvaliti činjenicom da su smo umesto "Farme" i "Velikog Brata" na TV-u mogli, kao deca, na školskom programu, a naročito sam volela zimski program za vreme raspusta,da gledamo snimak neke baletske predstave, opere, najlepše filmove, fenomenalne dokumentarce. Sećam se sebe, na zimskom raspustu u kući moje tetke koja bi nešto uvek lepo kuvala u kuhinji i stalno mi tepala, napolju bi vitlao sneg, u ogromnoj fotelji kako sedim sa ćebetom preko nogu i gledam "Krcka Oraščića". U ovo doba godine, kada se bliži zima, budi mi se sećanje na snegove i ledom okovane prozore, na zvuke "Plesa cveća", na "Vilinski ples", na spremanje posnih kolača, na orahe i suve šljive, na moje čizmice koje bukvalno stoje u rerni pećke na drva da bi se zagrejale, na tetkino slatko od višanja na hlebu sa margarinom i toplo mleko,sve to popraćeno najlepšim notama božanstvenog porekla, jer takva lepota ne može biti sa ovoga sveta....

Raskošni prizori, baršunasti kostimi, svetlost, radostni polet melodije, čaše šampanjaca u visoko podignutoj ruci, čipka, svila, mekoća...u glavi romantične devojčice ostaju zauvek. Valjda zato i dan danas volim svečano osvetljenje, blistavost takvih događaja, vesele, praznične pesme, slavlja svake vrste, dobru hranu, lepo piće, ljude za stolom punim đakonijama, sjaj. Neke druge okolnosti, zrelost, uticaj vere učinili su da su te želje sada namerno skromnije, uz saznanje da čulstvo ne treba da bude jače od mere, da su važniji ljudski odnosi, da svetlost i raskoš treba da živi u našim srcima i sposobnosti da pružamo. Ipak, devojčica u meni i dalje živi; voli blistavost, bajkovitost i glamur koje pokušava da unese, sa merom, u svakodnevi život.

foto The artist by PhatPuppy

Detinjaste stvari....2.deo

Ipak, na moju radost je akcija zamene profil slika sa slikama omiljenih crtanih likova iz detinjstva zaživela. U prethodnom postu sam izrazila duboku zabrinutost i razočarenje, jer mi se činilo da se ljudi ne odazivaju na taj apel, ali pogrešila sam. Bez obzira na taj nevini i pozitivni apel kruže priče o Diznijevoj pretnji facebook-u tužbom. Zgrožena sam, ali nećemo sada o tome....

Ne znam za vas, ali prateći blogove, svet filma, mode, muzike, stičem utisak da je trend okretanju prošlosti, a naročito detinjstvu sve učestaliji i sveprisutniji. Da li je to opsednutost mladošću, želja da se pobedi smrt ili da se probude nevinija i čistija osećanja? Ne bih znala da odgovorim na to. Lično, stalno razmišljam o prošlosti, sećam se detinjstva, sada kada sam majka, mnogo intenzivnije, uglavnom žaleći za vremenima koja moja deca neće videti i stvarima koje nikada neće doživeti, ipak, trudim se, svaki dan, da im unesem što više čarolije, muzike i sreće u život. Bitno mi je da se toga sećaju i da sa tim uspomenama idu kroz život.

Ovaj post će biti više neko vizuelno putovanje u moje detinjstvo, manje reči, više slika, manje filozofiranja, više lepote, pokušaj da objasnim iz čega je proistekao moj današnji ukus, zašto je moj osećaj za estetiku takav kakav je, šta me je oblikovalo kao osobu? Veliku ulogu igraju slike iz prošlosti, uz šta smo odrastali, šta smo voleli kao mali,u čemu smo uživali. Vidim po sebi, da se malo toga od tada promenilo, duboko i u suštini.

Dugo već sam imala neke slike u glavi. Znam zvuči kao da vam se obraća neka šizofrenična osoba, ali čekajte da objasnim. Često bih uhvatila sebe da zamišljam prelepe zelene livade, puteljke, male, uredne kućice sa belom ogradom okružene drvećem i cvećem. Osećala bih kao da sam ih već negde videla. U tim slikama bi se javljala i plava devojčica, sa belim kamenom u ruci koja se igra, trčkara, uvek nekako zamišljena, neobična, mirna u svom začaranom svetu. To je trajalo godinama. Naravno, to su kratki, veoma kratki trenutci u pauzama između obaveza, momenti kada pomalo zalutam u mislima. Možda to moj um pronalazi u tim kratkotrajnim slikama odmor, beg od stvarnosti, način da se na trenutak regeneriše mozak i da telo napuni baterije. Onda, jednog dana, mi je sinulo kao grom iz vedra neba! Jasna slika devojčice sa kamenom u ruci mi se ponovo javila u mislima i posle duge potrage nađoh ovo:

Neverovatno je koliko mi je ta slika ostala duboko usađena u sećanje. Javljala bi se na momente, kao neka nejasna uspomena, nešto što sam možda sanjala ili nešto što sam negde videla. Da li se neko seća ove švedske mini-sirije? Zove se "Den vita stenen" ili "Beli kamen".



Krenule su da mi naviru uspomene na detinjstvo ispunjeno snovima o mom belom kamenu, o jednostavnom životu u prirodi među zelenilom, o avanturama sa društvom po šumarcima i kupanju u reci, o bežanju sa cirkusom koji bi došao u grad, a san o maloj kućici okruženom cvećem i belom ogradom živi i danas u meni. Živi i caruje, čeka svoje ostvarenje....



foto 1 "Kuća u Švedskoj" sa flickr
foto 2 "Kuća u Švedskoj" sa flickr

"Detinjaste" stvari.....prvi deo

Pre nekoliko dana kružio je status po facebook zajednici koji predlaže da svi umesto profil slike stavimo sliku omiljenog lika crtanog filma iz detinjstva. Cilj je da se desi prava invazija uspomena iz detinjstva. Po meni, divna ideja, to preplavljenje detinjarijama, uspomenama, bezbrižnošću. Imam utisak da se malo njih odazvalo tom pozivu, od mojih prijatelja na facebook-u, samo nas pet. Neću ulaziti u to koji su razlozi, neko smatra da je to glupo, neko nema vremena, nije ni bitno. Ono što me je posebno navelo na pisanje ovog posta je činjenica da sam neko vreme, pre ove ideje sa crtanim likovima, razmišljala o stvarima koje sam volela kao mala.....Setih se kako mi nikada nije bilo dosadno, uvek sam pronalazila način da se zabavim, a Bogu hvala, ta osobina me i danas danas"drži". Setih se sitnica i krupnica u kojima sam uživala i koje su oblikovale mene u ovu ženu kakva sam sada. Postovi će biti iz nekoliko delova, s obzirom na to da sam kao mala volela puno stvari istovremeno, a ovim želim neke od vas podsetiti na detinjstvo, osvežiti možda neka vaša sećanja, inspirisati vas da podelite nešto od toga sa vašom decom ili jednostavno da namamim i najmanji osmeh na vašim licima.

~ Diznijevi filmovi~

Detinjstvo sam provela ne samo gledajući ih (kada god bi ih prikazivali na TV-u ili bioskopu), već i slušajući audio kasete istih. Imala sam ih sve: "Uspavanu Lepoticu", "Alisu u zemlju čuda", "Pinokio", "Snežana i sedam patuljaka", itd. Satima i satima sam ih slušala, toliko da sam naučila napamet dijaloge i pesme, i naravno, istovremeno učila da čitam engleski. U mojoj glavi se razvijao svet mašte, magije, borbe između dobra i zla, beskrajno srećna nad svojim kasetofonom, pevušila sam pesmice, glumila, pretvarala se, plesala. Sećam se da sam dugo, veoma dugo priželjkivala da pronađem negde čarobni štapić i ostvarujem svima želje...a najpre, naravno svoje(kao što znate, decu u ranom uzrastu karakteriše čista sebičnost)!Posledica svega toga je moj nepopravljiv romantični duh sanjalice, neverovatna sposobnost bega u svet mašte i duboka vera u ljubav i princa na belom konju. Preterana romantičnost, rekli bi neki, i nije neka pozitivna osobina, može takvim dušama teško pasti okrutna i teška stvarnost, ali verujte mi, bez tog osećaja ne bih mogla da prevaziđem veoma teške trenutke i situacije kroz koje sam prošla,a da pri tom ne izgubim osećaj za stvarnost. Ovi crtaći su od mene učinili osobu koja uvek pokušava u malim stvarima da vidi lepotu magičnih proporcija, da u svakodnevim stvarima unese bajkovitost i čaroliju, a kada je život naporan, težak, nepravedan, da verujem da će biti bolje.
Moja ljubav prema šumama, puteljcima i kolibama potiče upravo iz "Uspavane lepotice". Pesmica koju pevušim i dan-danas "Once upon a dream" bazirana na kompoziciji Čajkovskogaje je po meni jedna od najlepših melodija ikada, pravi simbol svega nepovratno romantičnog, poletnog, čistog i lepog.

"Poznajem te, igrala sam valcer sa tobom nekada davno u mom snu, poznajem te, bljesak u tvom oku, čini mi se tako poznatim. Da, znam da su vizije retko onakve kakve se čine, ali ako te poznajem, onda takođe znam šta ćeš učiniti- odmah ćeš me zavoleti, onako kako si me zavoleo, nekada davno, u mom snu....." Sa tom verom u srcu, tim rečima, išla sam kroz život, čekajući ljubav.
Davno, još kao studentkinja, moja drugarica A. mi je pisala (bila sam tada u Francuskoj) i otvorila dušu o tome kako duboko pati zbog neuzvraćene ljubavi. U mom pismu njoj, stajale su reči slične stihovima u pesmi iz "Uspavane lepotice": znaćeš kada upoznaš onog pravog, znaćeš kada mu pogledaš u oči, kada pričate, zavoleće te takvu kakva jesi, ništa neće zahtevati, ljubav vaša neće biti teška, bolna, naporna, biće onakva kakva treba da bude....ljubav. Ja i ona, dve romantične duše su se razumele, nekoliko godina kasnije upoznala je princa, setila se mene i mojeg pisma...
Cinici, ogorčeni, "realisti" neka se natušteno mršte ako žele, ali ja preporučujem da ispune srce voljom, osećajem za avanturu, zahvalnošću i radoznalošću.... čuda se mogu dogoditi, kao onda, nekada davno, kada smo bili.....deca.

Oda slatkišima

Potoci od mleka,
planine od šlaga,
krošnje karamel-jabuka
čokoladna stabla.
Oblaci-šećerna vuna
cvetovi-roze ratluci,
kućice od keksa,
od pantišpanja jastuci.



Snovi od vanile, puslice
i svile. U kosi ružina vodica,
nebo puno bombonica.




Hladna limunada, topla čokolada,
torte, puding i baklave, pune šolje
vrele kave.


Mus, glazure i fondani, kroasani-svima znani.
Sve bih ja to sada jela,
i bila srećna i debela.

Somot i kišnica

Ovaj blog je počeo, već od skoro prvog posta, kao neko nostalgično putovanje u prošlost, u moje detinjstvo, tačnije. Možda se to jasno ne vidi iz tekstova, ali pisajući ih, u mojim mislima, dosta sam se vraćala u ono nežnije vreme, kada je svet oko mene bio pun čarolije, beskrajnih mogućnosti. Stranice knjiga i stripova su oživljavale svaki put u mojoj glavi,pesme na radiju i pločama su imale svoj život, cveće, trava i drveće su mogli da pričaju, igra je bila jedina opsesija, a zrele šljive i kajsije su bile najlepše poslastice.Pitam se samo zašto tokom odrastanja taj prelepi pogled svet nestane u nama? Verujem da su u Raju svi ljudi kao deca...

Kao mala, jedan deo svog letnjeg raspusta provodila bih kod dede, u njegovoj vikendici u Soko Banji. Ne bih je ni nazvala vikendicom, to je bila jedna od onih malih, šarenih montažnih kućica kojih je bilo puno takozvano naselje "Jabukar", ali za mene....to je bilo mesto iz bajke,a dedina montažna, trošna kućica- koliba sedam patuljaka u šumi, a vrlo često i osamljena kula u kojoj je sanjala Trnova Ružica stogodišnji san.

Male stazice između redova kućica vodile su do reke Moravice, čiji se žubor neprestano mešao sa dečijom grajom, kreketanjem žaba i pesmom zrikavaca. Moja koliba je bila tik pored reke, zaštićena žbunjem, živom ogradom i ciklama ružama, a unutrašnjost je mirisila na cvet lipe, toplo mleko i kiflice sa džemom od kajsija. Od jutra do mraka, taj uzak putić, za mene je bio veliki kao i sam Put čaja. Reka Moravica je bio okean kojim je plovio Marko Polo i otkrivao nove svetove, a žbunje,žive ograde i cvetovi ruža vrtovi poput onih koje je sretala Alisa u Zemlji čuda. Uveče su svici bili ćarobniji od najčarobnijeg vilinskog praha. Pomišljala bih da će svakog trenutka, evo baš sada, umesto njih da se pojavi dobra vila i ispuni mi tri želje. Zrikavci su na svojim strunama svirali monotone pesme lenjih, letnjih večeri dok bih pila zašećereno mleko pred spavanje i pospano posmatrala dedu kako mi sprema krevet... a noćna ptica slavuja...eh, to je nešto za čim i dan danas čeznem.

Posebno sam volela letnje kiše i to one nepredvidive, nagle uz jak tresak gromova. To nebesko oslobađanje elektriciteta me je oduvek podsećalo na silu koja je moćnija od bilo čega što je čovek ikada sam stvorio. Gromovi, munje, natušteni oblaci, nisu me nikada asocirali na Božiji gnev, nego na predivnu pozitivnu energiju, na izliv ljubavi putem kišnjih kapljica, na reči:"Ja sam tu, a ovo je moje delo". Silno sam volela da slušam udare kiše na trošni krov moje kolibe, što je jači zvuk, to sam bila oduševljenija, a neko čudno uzbuđenje i poštovanje bi ispunjavalo moje srce, polako kao plima, a po jenjavanju kiše, ona bi se povlačila, polako i sve tako dok ne bi potpuno stala.

Svaki letnji pljusak bi se završio veličanstvenom pobedom i izlaskom Sunca iza oblaka. Zemlja natopljena kišom oslobađala bi težak, zemljani miris usled oslobađanja toplote, vazduh bi mirisao na svežinu pomešanu sa sladunjavim mirisima cveća, zelenog mirisa trave i elektriciteta. Sve bubice, ptice, komšijske mačke i psi bi izašli iz svojih skrovišta, pokunjeno još uvek plašeći se te neočekivane egzibicije moći prirode. Volela sam zvuk slivanja kišnice niz limene oluke i divlje žuborenje obnovljene i osvežene rečice. Sve je pod svetlosnim zracima blistalo okupano, čisto, miomirisno. Još jedna slika moje ideje Nebesa i Raja.

A, onda, kada bi bila sigurna da kiše više nema, istrčavala bih na stazicu, duboko udisala vazduh i krenula na izvršavanje mog "poslekišnog rituala". Da, može se reći da sam bila "čudno dete"...
Uglavnom su svi u svojim dvorištima imali žbunove ruža, u svim bojama. Čarobno mirisne latice sa teksturom i izgledom somota bile su ukrašene kapljicama kiše poput prozirnih bisera,a u predelu tučka bi se uvek skupilo najviše kišnice. Vidite, ja sam bila ubeđena da kiša zajedno sa "molekulima" ružinih latica kao proizvod daje neku čarobnu tečnost koja se pri dodiru sa kožom pretvara u parfem i neki magični melem. Šakama bih, sva ushićena i ponosna na "samo meni znanu tajnu",pažljivo da ga ne povredim i pokidam obavila ceo cvet ruže dopuštajući da se kišnica sliva niz moje ruke. Onda bih umila svoje lice i "namirisala" kosu, a magiju tog trenutka ne mogu vam opisati. U životu sam mirisala najlepše parfeme, ali ništa se ne može porediti sa tim detinjastim ushićenjem i ubeđenjem da niko, sem mene, ne miriše na ruže i kišu.

Tako bih skakutala od ruže do ruže, skupljajući melem sa njih, sigurna u svoje otkriće. Sa nozdrvama punim slatkoće koju sam samo ja mogla da osetim, mokrim rukama i vlažnim licem, živela sam najsrećnije trenutke svoga života. Sada, pišući ovo, obećala sam sebi, da ću čim se pruži prilika, pronaći ružu posle pljuska i ne mareći za znatiželjne poglede prolaznika, ponoviti onaj divni, nevini ritual.