Happy Chez Moi petkom

Petak je. Meni to apsolutno ništa ne znači. Sve ono što radim preko nedelje, radiću i za vikend. Nije da idem na posao, pa je eto vikend prilika da odmorim kod kuće, da provedem više vremena sa decom, da se opustim se, uradim nešto po kući. Vikend-šmikend. Jaka stvar. Osećate moju negativnost u ovim redovima, čujete moj umor, zar ne? Baš je očigledno. Znam i izvinjavam se zbog toga. Neću se pretvarati da živim nekim magičnim životom i da me ništa ne dotiče. Stvar je u tome što svim silama pokušavam da ulepšam stvarnost i da uživam u onome što imam, ali ponekad, majku mu, hoćeš nešto više. Ponekad ti stvarno treba odmor.

Moje želje za ovaj (i bilo koji drugi vikend) su drugačije od realnosti. Znate šta bih baš volela? Volela bih da spakujem dve-tri stvarčice, sednemo sa decom u auto i priuštimo sebi sobu u nekom lepom hotelčiću pored mora.

 

Volela bih da mi neko drugi ( za promenu) skuva dobru, crnu kafu i servira doručak sa sve svežim novinama koje još uvek mirišu na štampariju.

Volela bih da makar jedan, jedini dan ne mrdam, samo da blejim u ništa sedeći pored bazena, da pustim mozak na otavu, meditiram, pijem čaj i nešto grickam. Svi obliću oko mene, pitaju me šta mi treba: "Gospođo, da li biste hteli još sendviča uz vaš čaj?". Odavno me neko nije pitao da li nešto želim...

Volela bih da šetam, šetam, šetam, satima plažom i udišem slani vazduh, da osećam morske kapljice po licu i slušam penušanje talasa...
Umesto svega toga:
 ~ Danas ću isplanirati obroke za celu sledeću nedelju i time uštedeti novac (kada znaš šta ti tačno treba ne trošiš bespotrebno).
~  Otići ću do supermarketa i obaviti kupovinu.
~  Sutra ću ustati rano, napraviću američke palačinke sa komadićima čokolade za doručak.
~ Svi će ustati, jesti, a ja ću uzeti moja kolica-torbu i otići na pijac.
~ Spremiću neki dobar ručkić i raditi po kući.
~ Ako budem imala dovoljno sreće ("imati sreće" = "imati vremena"), možda ću moći da prelistam moj omiljeni "Easy Living" časopis ili ćemo se videti sa prijateljima.

Iako znam da se prava sreća krije u malim stvarima svakodnevnice, ideja o besramnom uživanju u nekom hotelu mi je naročito ovih dana strašno privlačna. A, kome nije? Ne bi mi ni malo smetalo da neki zgodni, mladi kelner obliće oko mene i ljubazno mi se klanja. Ustvari, ni kelnerica mi ne bi smetala. Nećemo da zepidlačimo.

(photos from pinterest)

Naći svoju svrhu

Nije me strah da priznam da umem da osetim ljubomoru kada vidim ženu sa zanimljivom i unosnom karijerom, fotografije sa poslovnih i privatnih putovanja, kada čujem anegdote sa posla, izlazaka, priče o druženju sa kolegama.

A, ja? Ja sam samo jedna mama-kod-kuće, mesim hleb i kolače, čitam bajke i radim kućne poslove.

 Ponekad to stvarno ume da me žacne, naročito kada moram bukvalno da zakažem termin kod muža kako bih prošetala sama po gradu bez mojih "prikolica". Kada se osetim tako bezveze, prenaglašene emocije (uglavnom razočarenje i bes) pokušavam da smirim realnim pogledom na stvari:



1. u Grčkoj hemičari rade kao predavači u privatnim  ili državnim školama. Privatne škole rade popodne (one služe kao neka dopunska nastava posle redovne škole, ustvari su samo izmislili taj sistem kako bi uzimali roditeljima novac),  a ja s obzirom da još uvek nisam grčki državljanim mogu raditi samo privatno tj. popodne za šta mi je potrebna treća osoba kao pomoć oko dece (muž radi preko celog dana).

2. nikada ne bih zaradila dovoljno novca za plaćanje dadilje.

Čista matematika.

Tu se je onda malo smirim činjenicom da će mlađa kćer kad-tad da bude dovoljno velika da se zaigra u sobi dok  bih ja održala po neki čas u kući na miru bez prekidanja. To čisto onako za neku siću, džeparac, da se ne osećam kao da bacam svoje godine studiranja i znanje. Mada, s obzirom na to kakva je kriza u Grčkoj, cena časova se toliko smanjila da je prosto ponižavajuće biti fakultetski obrazovan. Petnaest minuta kod frizerke vrede više od 45 minuta privatnog časa iz hemije.

U celoj toj računici zaboravih na ono najvažnije. Zaboravih na trenutak kada sam prvi put ugledala moju stariju kćer, zaboravih na ono što sam tada pomislila: "Ovo je sve što želim da radim u životu. Samo želim da brinem o njoj. Ništa više." U tom trenutku sam pronašla moju...svrhu.

Moja svrha je oduvek bila...da nekoga negujem, da o nekome brinem. Oduvek sam želela decu, moju kuhinjicu, malo dvorište sa biciklama i loptama. Ono što mi je godinama nedostajalo su: mir, tišina, stabilnost. Kombinacija svih tih želja je tinjala u meni i one su se na kraju ostvarile. I zato, nemam prava da žalim za nečim drugim kada sam dobila upravo ono što sam najviše od svega želela.
Međutim, kako pronaći svoju svrhu? Kako identifikovati naše želje?

1. Budite svesni onoga što stvarno želite.
Studirala sam fakultet koji nisam htela, završila ga kako bih udovoljila roditeljima. Međutim, ja sam oduvek volela jezike. Zato sam mnogo kasnije u mojim tridesetim učila i položila za CPE (Certificate of Proficiency in English) koji je najviši nivo Cambridge ispita engleskog jezik koji mi  takođe omogućava da predajem engleski privatno.Iza ovoga se krije i nešto drugo. Kao majci, to mi omogućava da to znanje prenesem ćerkama, da ih podučavam, da provodim vreme sa njima i istovremeno uštedim novac. Nekako su se te dve moje najveće ljubavi: engleski i deca, spojile u jedno.


2. Ako se zapitate šta je to ono što najviše na svetu mrzite takođe možete otkriti koja je vaša životna svrha. Šta je to što vas dovodi do ludila? Šta apsolutno ne podnosite?
Lično, ne podnosim gužvu, ljude, pompu, haos i nered. Takođe, sama ideja da neko drugi brine o mojoj deci bilo da su to babe, dede, dadilje ili obdaništa mi je apsolutno mrska. Zaista mislim da niko drugi ovaj posao ne može obaviti bolje od mene. Jako mi je važno da smo ja i moj muž glavni vaspitači i vodiči naše dece. Samim tim, mislim da je ovo jedini razlog što uporno odbacujem ideju "treće strane" u nezi i vaspitanju deteta. 

3. Pusti tvoja i tuđa očekivanja da odu. 
Moji roditelji su zamislili drugačiji život za mene, ja sam sa druge strane imala neke svoje, drugačije snove koji nisu imali nikakve veze sa mojim sadašnjim životom. Međutim, sve te snove je zamenila želja za mirom i jednostavnim životom, tako da sam sve to snove odbacila kao nerealne ili bolje reći kao neostvarljive usled nedostatka ambicije za njih. Moja ambicija je moja porodica i naš zajednički život. Možda to nije mnogo za moje roditelje, možda time nije u potpunosti zadovoljna ona Dora iz prošlosti koja je želela mnogo "više" i koja se povremeno probudi i napravi mi pometnju, ali ovoj sadašnjoj "ja" tuđa očekivanja nisu više bitna, ova sadašnja "ja" zna da su stvari baš onakve kakve trebaju biti izuzimajući neke druge okolonosti i probleme ekonomskog karaktera. Novac je uvek bio problem i uvek će biti, to je sasvim druga priča. 
Ono što radim smatram da je najbolji izbor za mene i moje. Ono što radim je moja svrha.

Svi mi imamo svoju svrhu i za svakoga je ona drugačija. Koja je vaša? Jeste li spremni da je pronađete?