Dan 29. Zajednica

Jako sam zahvalna na tome što živimo u malom mestu gde se (skoro) svi međusobno poznaju. To ima svoje negativne strane, ali ja se trudim da obraćam pažnju samo na one pozitivne. Sviđa mi se kada izađem do grada i usput mi požele dobar dan mesar, pekar, ljudi iz mini-marketa, žena koja drži kiosk sa novinama, kasirka u supermarketu, poznanica, poznanik, lica znana i nasmejana. Podržavam našu zajednicu time što podržavam male biznise kupujući u lokalnim prodavnicama, na pijaci i slično. Obilazimo gradska dešavanja, manifestacije, učestvujemo u humanitarnim akcijama koje organizuje naša škola, članovi smo nekih udruženja, klubova, a ja sam od skora član gradskog hora. Sve to nas zbližava sa ljudima i pruža nam osećaj da pripadamo zajednici. Moj odnos sa komšilukom je diskutabilan. Komšiluk je pomalo bučan i čudan, ali barem nam nikada nije dosadno.Iako ima čudaka, svi su jako ljubazni, naročito gospođa Irini koja uvek pohvalno priča o mirisima koji dopiru iz moje kuhinje. Sa svima smo fini, ljubazni, iako se ja lično držim pomalo po strani. Prisni komšijski odnosi su nešto ka čemu nikada nisam težila.  Sve u svemu, trudim se da gledam na našu zajednicu pozitivno, da se uklopim koliko god je to moguće.

Dan 28. Porodica i prijatelji

Moji roditelji i familija su daleko. Ponekad mi se čini da mi tako odgovara ili sam se možda jednostavno navikla na to da nikome ne polažem račune i da sve radim sama. Ipak, bilo je dana (ima ih i sada) kada mi nedostaje ona prisnost i intimnost. Nedostaje mi zvono na vratima i dolazak moje teta Mire na na kafu. Nedostaju mi slavlja, slave, ručkovi, neobavezne posete. Međutim, čovek se na sve navikne. Ono što najviše volim u vezi sa našim odnosom je upravo osećaj da mogu da ih pozovem kada god poželim i da mi niko zivkanje telefonom ne nameće kao obavezu. U suštini, i kada bi to neko pokušao, ne bi uspeo. Što se tiče moje porodice-porodice, najviše volim to što nam je uvek zabavno, stalno se šalimo i smejemo. Ja i moj muž imamo malo otkačeni smisao za humor koji su nasledile i naše kćeri. Volim što smo svi individualisti, što znači da svako od nas želi i voli da ima svoja interesovanja i svoj prostor, a opet nam najviše prija kada smo zajedno. Moj muž je moj najbolji prijatelj, moji savetnik, psihijatar, rame za plakanje, on me oraspoloži, razume, uteši. I obrnuto. Želela bih da uvek budem bliska sa mojom decom, da mi se poveravaju, da traže od mene savet, da u meni vide osobu u koju mogu imati apsolutno poverenje. Naravno, na tome se radi, neće nam pasti sa neba.  Danas bih volela da se čujem sa mojom tetkom. Baš ću je danas pozvati da se čujemo. Prijatelji su postali naša familija. Tako je moralo biti s obzirom da su nam svi rođaci daleko. Stekli smo nove prijatelje koji su nam postali porodica. Sa njima slavimo, sa njima plačemo, sa njima se selimo, jedemo i pijemo. Volim naš neobavezni, opušteni odnos, slobodu da svako svrati kada poželi, volim što nam se deca vole i druže. Prijatelji su porodica koju sam biraš.