O materinstvu i usamljenosti

Usamljenost. Mislim da je to osećanje zbog koga najčešće umem da zaplačem. Ako ste jedna od onih žena koje provode po ceo bogoveti dan kod kuće sa decom dok je muž na poslu, znaćete o čemu pričam. Ako su vam mama, sestra, brat ili drugarice u istom gradu, ja vas smatram velikim srećnicama-sigurno imate priliku da sa nekom odraslom i zrelom osobom popijete kafu i popričate.
Znate, dešava mi se da uhvatim sebe kako ne prestajem da pričam sa nekom nepoznatom osobom u supermarketu, samo zato što mi užasno nedostaje razgovor koji ne uključuje u sebi Mašu  i Zaleđeno Kraljevstvo. Čoveče, kako mi to nedostaje. Najgore od svega je to što kada me pozovu mama i svekrva one uglavnom pričaju o sebi i o onome što se dešava kod njih ne dajući mi da dođem do reči: "Jao, nemam sa kim da pričam", požali mi se majka, a svekrva kao po običaju melje kao vodenica, priča o ćerkinoj bebi, komšiki, o vremenu, svemu i svačemu. Ja ih saslušam, pozdravim ih, spustim slušalicu i briznem u plač. Praznina pre, praznina posle. Ja teško sklapam prijateljstva i nisam tip žene koja rado "gubi vreme" ispijajući kafu  sa prijateljicama. Sa tim sam prestala otkad sam shvatila da me one doživljavaju kao bebi-siterku, kao nekoga kod koga mogu parkirati decu zbog toga što "nisam zaposlena" ili kao ličnog psihoterapeuta. Ništa ne produbljuje usamljenost kao tuđi sebičluk i bezobzirnost. I činjenica da živite u gradu u kome niste odrasli.
Negde sam čula da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Ako ste majka koja provodi sve svoje vreme sa decom, razumećete zbog čega je to tako. Materinstvo me je učinilo boljom, snažnijom i sposobnijom osobom, ove slatke trenutke gledanja kako rastu pred mojim očima ne bih menjala ni za šta na svetu. Velika je odgovornost na meni: moram ih nahraniti, oprati, ispeglati, vaspitati,uliti u njih ljubav prema Bogu, usaditi im prave vrednosti,ali Gospode, ima dana kada mi je biti majka toliko teško da mi dođe da pobegnem iz sopstvene kože. Ima dana kada su Eleni i Elpida toliko nervozne i neposlušne da sve moje vikanje, preklinjane i pretnje ne daju nikakav rezultat.Ima dana kada sam toliko prenatrpana poslovima u kući da mi se čini da ću se ugušiti pod teretom sudova, veša i prašine. Ima dana kada mi se čini da po ceo dan pravim sendviče, perem voćke, menjam pelene,  kuvam i skupljam tanjire. Ima dana kada mi se čini da je moj život čisto gubljenje vremena. Ma, koliko se trudila, ima dana koji su jednostavno totalni promašaj. E, to su dani kada je usamljenost neizdržljiva. Saznanje da se nemam kome požaliti i isplakati u momentu kada mi je to potrebno ume da bude strašno teško, To su trenutci kada mi je potreban zagrljaj, razgovor, neko ko  će mi reći da će sve biti u redu. To su trenutci kada bih volela da mi se neko pojavi sa vrelim kapućinom  i kutijom kolača na vratima. To se trenutci kada poželim da pozovem policiju i kažem: "uhapsite moju decu, molim vas" ili još gore, to su trenutci kada poželim da pozovem ludnicu i zamolim ih da me odvedu na višegodišnji odmor.

 Kada mi se muž vrati sa posla ta osećanja promašaja i usamljenosti odmah iščeznu, on vrlo često ne primeti da sam tog dana bila jako tužna. Mislim da je to  tako zbog olakšanja koje osetim kada je on tu.Telo mi se momentalno opusti i jednostavno, samo na kratko, neke stvari prepustim njemu: " Ne mogu više. Ne mogu. Daj mi samo 5 minuta". On to razume, on to zna. Jedan njegov zagrljaj i lepa reč su mi dovoljni. Doduše, i masaža ume da pomogne. I to da se pojavi sa kapućinom i kolačima na vratima. On to doduše nikada ne čini. Ima on svoje bitke, brige i još veće odgovornosti koje ne želi da prebaci na mene, jer razume težinu onoga što radim svakoga dana. Ja mu ništa ne zameram. Naprotiv, beskrajno sam mu zahvalna.

Nama majkama je potrebno mnogo rada i truda na tome da shvatimo da je ono što radimo jako značajno. Moramo sebe stalno da podsećamo na to da smo mi te zbog kojih je našim muževima  lako da budu očevi našoj deci. Mi smo te koje vodimo računa o njihovom najvećem blagu , o onome što je njima najvažnije i najvrednije u životu. Naša brižnost i ljubav koje nesebično pružamo deci su najveći dar i žrtva. A, svako pružanje i svaka žrtva kao rezultat imaju...usamljenost.
Međutim, ono što je nama majkama najpotrebnije je saznanje da nismo same, potreban nam je onaj osećaj pripadnosti jednoj zajednici, zajednici majki koje prolaze kroz ista iskušenja i borbe svakoga dana.
Usuđujem se da vam poželim dobrodošlicu u klub usamljenih majki. Dobro došle, ovde nikada nećete biti same.

Haos

Kao majka sada već troje dece osećam se kao da sam non-stop u nekom haosu. U haosu stvorenom ulepljenom radnom površinom u kuhinji od silnog sečenja lubenica i dinja, u haosu brda neispeglanih stvari koje se svakoga dana sve više i više gomilaju, u haosu pročitanih novina, crteža i flomastera, u haosu od šljokica i glitera,  u haosu bebine povraćke na mojoj hailjini i ukakanih pelena, u haosu selidbe koja nam sledi.
Pokušavam svim silama da se suzdržim od proždiranja cele kutije keksića sa čokoladom, pokušavam da ne vičem na Elpidu koja neprestano skakuće i priča, pokušavam da se suzdržim od toga da im ugasim muziku koju su pustile do daske,  pokušavam da ne briznem u plač od umora i prenatrpanosti poslom, pokušavam sebe da ubedim, podsetim, utešim...da je ovo haos stvoren porodicom, srećom, ljubavlju...haos stvoren željom da se jede sveža i ukusna hrana, da se nosi mirisno i čisto, haos stvoren spavanjem u udobnim krevetima, da se u njima mazimo, čitamo i grlimo,  haos stvoren kupanjem i brčkanjem u kadi, haos stvoren hodanjem po pesku i trčanjem u parkiću, haos od tragova bebinih kolica u hodniku od silnih izlazaka na giros i sladoled,  haos od sestrinskih  nevinih svađa, haos stvoren posetama Eleninih predpubertetlijskih drugarica i njihovim dugim telefonskim razgovorima, haos stvoren saznanjem da nismo samo "ja" i "ti" bitni, već da smo svi mi bitni u ovom haosu, u haosu stvorenom od brda knjiga, ikona i svećica, u haosu stvorenom od želja, potreba, interesovanja, hobija, u haosu vremena koje provodimo zajedno ili odvojeno, pokušavam sebe da ubedim, podsetim i utešim da je ovo naš divni, životni, ljudski haos, naš haos i ja ću naučiti da ga zavolim. Učim da volim ovaj haos stvoren raščerečenim usisivačem nasred sobe koji ne uspevam da uključim , jer neko želi da se nosa i mazi, učim da volim moje mehaničko pražnjenje i punjenje mašina za veš i sudove, ovu borbu sa najezdom mrava i komaraca,  učim da prihvatam ovaj haos stvoren od smrdljivih patika, dresova i kimonoa, haos od grešaka na klaviru, haos od neuspelih umetničkih poduhvata na zidovima dečije sobe.
"Ovde je ludnica i ja to volim", ponavljam u sebi, ovo mesto, ovo slatko ludilo nas drži zajedno,  lepši je od svih dalekih destinacija ili savršene uređenosti, ovo je avantura zvana svakodnevica, ovo su trenutci, pomalo ružičasti, ponekad sivi i najčešće obični kojih želim da se zauvek sećaju...da nekada kada odrastu osete miris lubenice i sete se naših zajedničkih lepljivih, lenjih leta, da  se sete našeg plesa uz Siu u kuhinji sa bebom u naručju, da se sete mrvica na patosu od slatkog peciva, da se sete naših zajedničkih poraza, pobeda i iskušenja.
Volim ovaj haos, ovaj haos smo mi, sa svim našim vrlinama i manama...
I taman kada pomislim da ću se raspasti od umora, moje male vilice i pčelice krenu da se maze i ljube, da se čuvaju i vole i sve mi je toplo oko srca... tako, dok se igraju, pevuše i čuvkaju ja se na trenutak smirim, pobegnem od haosa i napišem ovaj post.