Selidba, bootcamp, tuga

Danas je počeo Creativity Bootcamp (intezivni online kamp za kreativnost koji je osmislila divna Jane sa bloga That Curious Love Of Green) na koji sam se prijavila pre nekoliko dana. Ideja je da svakoga dana provedeš najmanje 2 sata radeći nešto kreativno: pisanje, vođenje bloga, slikanje,fotografiju, bilo šta. Ovo je status sa facebook stranice bloga koji sam objavila pre par dana:
Mi žene, naročito kada postanemo majke umemo da se "izgubimo" u toj ulozi. Naš dan se vrti oko dece, kuće i posla. Istina je da se i ja u poslednjih nekoliko meseci osećam kao da sam "izgubila sebe", što je sasvim normalno, beba ima tek 6 i po meseci, preselili smo se u novi grad, promenili život iz korena:navikavamo se na novi grad, novi dom, jedno dete je pošlo u prvo razred, a najstarija je ostavila društvo i staru školu zbog čega još uvek tuguje. Život je takav, neću da se žalim. Međutim, ja, kao majka, moram da budem jaka za sve, moram biti podrška mužu koji je promenio posao, uteha deci koja prolaze kroz težak period, moram praviti ravnotežu u što se tiče odnosa u familiji, moram stvoriti toplu atmosferu u domu kako bi svima ova promena lakše pala. Žene su takve i to jeste naš posao. Doduše, u celom tom pokušaju da drugima olakšamo život zaboravljamo na sebe. I onda osvane dan kada se pogledaš u ogledalo i zapitaš "ko sam ja?". Osećam potrebu da nešto preduzmem pre nego što moj odgovor na to pitanje bude "ne znam". Potreba za kreatvnošću je ponovo tu, golica me, zove, mami. Ne mogu joj odoleti. I neću. Da bih to učinila, moraću da zanemarim neke druge stvari kako bi se više posvetila sebi. Prijavila sam se na online intezivni kurs kreativnosti (trening, bootcamp na engleskom) koji mi je više nego potreban. On iziskuje neke promene u mojoj sredini i našoj svakodnevici:
1. potreban mi je moj prostor (sto, kompjuter)
2. čist dom (lom izaziva nervozu i gubitak koncentracije)
3. moram ustajati rano (već ustajem u 6)
4. prečice u kuvanju i spremanju, manje FB, prepodne bez TV-a.
5. uključiti porodicu, možemo zajedno da svakoga dana nešto napišemo ili nacrtamo.
6. pronaći NAJMANJE pola sata vremena za kreiranje, idealno više od sat vremena do dva, uh. (to će biti teško)
7. odlučnost, istrajnost i planiranje.
8. i umalo da zaboravim-obavezno je vođenje dnevnika koji može biti u bilo kakvoj formi.

( Ira Mitchell)

I sada, kada sam pozavršavala neke poslove u kući, uspavala bebu i sela za računarem, prvo na šta sam pomislila je blog koji sam užasno zapostavila. Moj blog koji je bio moj ventil, moj način izražavanja, moj omiljeni način komunikacije, prenosa emocija i misli. Razmišljam o tome čemu da vam pišem. O selidbi? Da li vas zaista to zanima? U poslednjih mesec dana bilo je jako teško. Provela sam dve nedelje sama sa decom, dok je moj muž rešavao hrpu zavrzlama vezanih sa njegov posao na Peloponezu. Puno suza, problema, pomešanih emocija i umor koji nikada pre nisam iskusila u ovoj meri. Fizička i emotivna iscrpljenost. Oh, a tek prvi dani škole! Oni su bili najteži. Sada su se obe navikle, koliko toliko smo ušli u neku polu-rutinu. Srećom, ima pune ruka posla: veš, kuvanje, kupovina, čišćenje, bebac. Obaveze me spašavaju od preteranog razmišljanja.
Naš novi dom sve više i više liči na pravi dom. Još uvek se ne mogu navići, još uvek se pitam jesmo li učinili pravu stvar. Istina je da nismo imali drugog izbora, život na Peloponezu, uz dve kirije (jedna za stan, jedna za ordinaciju), sa troje dece bez pomoći je postao težak i nekako...besmislen. Iako je nama tamo bilo lepo, nikako nismo mogli da otresemo onaj osećaj da smo ...sami. Slaviti rođendane, Imendane, praznike bez familije i bliskih ljudi ume da te ubije u pojam. Da, imali smo prijatelje i to divne, ali svi oni su imali svoj najuži krug ljudi na koje su mogli da se oslone. Mi nismo.
Ružna iskustva, grozan mentalitet ljudi na jugu, malo mesto bez mnogo mogućnosti za nas i decu, sve su to bili razlozi naše odluke da odemo. Te večeri sam,  kada smo napokon posle utoviravanja stvari u kamion krenuli put Kozanija, bila neizmerno srećna što odlazim, uzbuđena, pozitivno nervozna. Volim nove početke, volim avanture te vrste, ali...nisam očekivala, oh, nisam očekivala da ću plakati za pomorandžinim cvetom, za morem, za našom ulicom...nisam očekivala da ću svake večeri sanjati gradić iz koga smo tako silno želeli da pobegnemo...nisam očekivala suze, ovakve intezivne emocija, nisam očekivala da će moja deca biti jača od mene, da će sve ovo prihvatiti mnogo lakše od nas. Ostaviti sve iza sebe i krenuti ispočetka. Teško je.

Evo jednog "isečka" iz mog dnevnika, želim da to podelim sa vama:

Nedostaje mi moj pređašnji život. Sve je sada nepoznato: lica, ulice. Hladno mi je, strano, čudno. Kozani je divan, pun života grad, ali još uvek ga nisam prigrlila i doživela kao "dom". Naš dom je bio...tamo. Tamo mi je svako lice bilo poznato: ljudi na ulici, ljudi u prodavnici, deca u školi, svaka ulica, kuća i dvorište. Daću sebi vremena...još uvek je deo mene tamo. Hvala Bogu na uspomenama i sećanjima, uvek se mogu njima vratiti kada mi bude teško.

Nije sve crno. Ustvari ništa nije crno, samo je neobično, emotivno, naporno, ali lepo. Puna sam nade i želje da ovde ponovo izgradimo život, da stvorimo nezaboravne i divne uspomene. Trenutno se osećam kao onda kada neko umre, nestane (posebno se izvinjavam osobama koje su izgubile sebi blisku osobu, ali zaista ne znam kako drugačije da opišem ono što osećam iako je poređenje verovatno neprimereno), umro je naš pređašnji život, sve je sada iza nas. Mora da prođe ovaj period žaljenja i tuge koga će vrlo uskoro zameniti nova i lepa dešavanja.
Za sada, rešila sam da se bacim na kreativnost, poslove u kući i razne druge obaveze kako bih malo skrenula misli. Polako ponovo gradim moj svet, svet lepote, kreativnosti, uređujemo naš prostor, ulepšavamo ga. Uskoro će duša i srce ponovo da se vrate kući. Ovde im je mesto.

O materinstvu i usamljenosti

Usamljenost. Mislim da je to osećanje zbog koga najčešće umem da zaplačem. Ako ste jedna od onih žena koje provode po ceo bogoveti dan kod kuće sa decom dok je muž na poslu, znaćete o čemu pričam. Ako su vam mama, sestra, brat ili drugarice u istom gradu, ja vas smatram velikim srećnicama-sigurno imate priliku da sa nekom odraslom i zrelom osobom popijete kafu i popričate.
Znate, dešava mi se da uhvatim sebe kako ne prestajem da pričam sa nekom nepoznatom osobom u supermarketu, samo zato što mi užasno nedostaje razgovor koji ne uključuje u sebi Mašu  i Zaleđeno Kraljevstvo. Čoveče, kako mi to nedostaje. Najgore od svega je to što kada me pozovu mama i svekrva one uglavnom pričaju o sebi i o onome što se dešava kod njih ne dajući mi da dođem do reči: "Jao, nemam sa kim da pričam", požali mi se majka, a svekrva kao po običaju melje kao vodenica, priča o ćerkinoj bebi, komšiki, o vremenu, svemu i svačemu. Ja ih saslušam, pozdravim ih, spustim slušalicu i briznem u plač. Praznina pre, praznina posle. Ja teško sklapam prijateljstva i nisam tip žene koja rado "gubi vreme" ispijajući kafu  sa prijateljicama. Sa tim sam prestala otkad sam shvatila da me one doživljavaju kao bebi-siterku, kao nekoga kod koga mogu parkirati decu zbog toga što "nisam zaposlena" ili kao ličnog psihoterapeuta. Ništa ne produbljuje usamljenost kao tuđi sebičluk i bezobzirnost. I činjenica da živite u gradu u kome niste odrasli.
Negde sam čula da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Ako ste majka koja provodi sve svoje vreme sa decom, razumećete zbog čega je to tako. Materinstvo me je učinilo boljom, snažnijom i sposobnijom osobom, ove slatke trenutke gledanja kako rastu pred mojim očima ne bih menjala ni za šta na svetu. Velika je odgovornost na meni: moram ih nahraniti, oprati, ispeglati, vaspitati,uliti u njih ljubav prema Bogu, usaditi im prave vrednosti,ali Gospode, ima dana kada mi je biti majka toliko teško da mi dođe da pobegnem iz sopstvene kože. Ima dana kada su Eleni i Elpida toliko nervozne i neposlušne da sve moje vikanje, preklinjane i pretnje ne daju nikakav rezultat.Ima dana kada sam toliko prenatrpana poslovima u kući da mi se čini da ću se ugušiti pod teretom sudova, veša i prašine. Ima dana kada mi se čini da po ceo dan pravim sendviče, perem voćke, menjam pelene,  kuvam i skupljam tanjire. Ima dana kada mi se čini da je moj život čisto gubljenje vremena. Ma, koliko se trudila, ima dana koji su jednostavno totalni promašaj. E, to su dani kada je usamljenost neizdržljiva. Saznanje da se nemam kome požaliti i isplakati u momentu kada mi je to potrebno ume da bude strašno teško, To su trenutci kada mi je potreban zagrljaj, razgovor, neko ko  će mi reći da će sve biti u redu. To su trenutci kada bih volela da mi se neko pojavi sa vrelim kapućinom  i kutijom kolača na vratima. To se trenutci kada poželim da pozovem policiju i kažem: "uhapsite moju decu, molim vas" ili još gore, to su trenutci kada poželim da pozovem ludnicu i zamolim ih da me odvedu na višegodišnji odmor.

 Kada mi se muž vrati sa posla ta osećanja promašaja i usamljenosti odmah iščeznu, on vrlo često ne primeti da sam tog dana bila jako tužna. Mislim da je to  tako zbog olakšanja koje osetim kada je on tu.Telo mi se momentalno opusti i jednostavno, samo na kratko, neke stvari prepustim njemu: " Ne mogu više. Ne mogu. Daj mi samo 5 minuta". On to razume, on to zna. Jedan njegov zagrljaj i lepa reč su mi dovoljni. Doduše, i masaža ume da pomogne. I to da se pojavi sa kapućinom i kolačima na vratima. On to doduše nikada ne čini. Ima on svoje bitke, brige i još veće odgovornosti koje ne želi da prebaci na mene, jer razume težinu onoga što radim svakoga dana. Ja mu ništa ne zameram. Naprotiv, beskrajno sam mu zahvalna.

Nama majkama je potrebno mnogo rada i truda na tome da shvatimo da je ono što radimo jako značajno. Moramo sebe stalno da podsećamo na to da smo mi te zbog kojih je našim muževima  lako da budu očevi našoj deci. Mi smo te koje vodimo računa o njihovom najvećem blagu , o onome što je njima najvažnije i najvrednije u životu. Naša brižnost i ljubav koje nesebično pružamo deci su najveći dar i žrtva. A, svako pružanje i svaka žrtva kao rezultat imaju...usamljenost.
Međutim, ono što je nama majkama najpotrebnije je saznanje da nismo same, potreban nam je onaj osećaj pripadnosti jednoj zajednici, zajednici majki koje prolaze kroz ista iskušenja i borbe svakoga dana.
Usuđujem se da vam poželim dobrodošlicu u klub usamljenih majki. Dobro došle, ovde nikada nećete biti same.