Telefon je kriv što pišem ovaj dosadni post

Juče post na blogu, danas ponovo post? Šta se dešava? Kreativni bootcamp se dešava. Moja prvobitna ideja je bila da napokon krenem da radim na mojoj knjizi, međutim inspiracije nemam. Previše sam opterećena svakodnevicom i poslovima koje imam da obavim. Ipak, rešila sam  da napišem ponovo post na blogu (možda ću postovati svakoga dana ovog meseca koliko inače traje bootcamp).  Jutros sam takođe pisala svoj jutarnji dnevnik dok su svi spavali. Kafa je bila tu, mleko za bebu spremno. Imala sam svega nekih 15-ak minuta za pisanje na kuhinjskom pultu.

Zazvonio je telefon i misli su krenule da se pišu same od sebe. Možda zvučim nepovezano ili kao da nešto lupetam, ali svrha ove vežbe je da se prvo krene sa svesnim pisanjem, dok ne krenu iz mene da izlaze nebuloze, misli, osećanja iz podsvesti. Naravno, moje podsvesne misli neću deliti sa vama na blogu. Tu su i par fotografija  koje sam izškljocala ovih dana. Ovaj uvod je napisan nakon donjeg teksta. Za sve je kriv telefon koji je zazvonio u ključnom trenutku.

uslikao moj muž

klopa za moj Imendan

 neki od mojih kuvara

Opet zvoni jebeni telefon, a taman sam sela da pišem. Beba spava. Panajotis sređuje svoje knjige. Mrzim njegov zvuk (ne Panajotisov,već zvuk telefona , mada telefon barem noću ne hrče) onu dosadnu monotonu muziku koja uporno svira kada neko tako uporno i dosadno navaljuje da se javim. Ne razumem,ako puste telefon da zvoni hiljadušesdesetipet puta, misle da ću se javiti, naročito ako nisam kod kuće? Hoću li se magično teleportovati iz supermarketa ili sa ulice samo zato što telefon zvoni?Možda ne želim da se javim. Hm? Je li  vam je ikada to palo na pamet? Idioti. Nerviraju me ljudi koji navaljaju telefonom. Poznajem te ljude i nerviraju me i bez telefona. Nemaju život, nemaju čime drugim da se zabave. Vidite kako telefon utiče na mene? Postajem negativna, nezgodna i ljuta. Ah, a toliko toga se može uraditi umesto da pričaš telefonom!  Čovek može na hiljadu načina utrošiti svoje vreme. Evo, navešću samo nekoliko:

1.       Može da čita knjigu ili časopis.
2.       Može da odgleda film.
3.       Može da ode u šetnju.
4.       Može da piše dnevnik.
5.       Može da napravi kolač ili skuva supu. (jesen je)
6.       Može da obriše prašinu.
7.       Može da oriba kupatilo.
8.       Može da sluša muziku.
9.       Može da napiše pesmu.
10.     Može nešto da nacrta.

Danas pravim pileću supu za bebu. Stavila sam karabatak, celer, šargarepu, krompir, praziluk,  lovorov list, peršun i kuvam sve to u express loncu. Za nas ću spremiti posni grašak, petak je. Eto, kada  mi ništa drugo ne padne na pamet da pišem, jer nemam inspiracije, pišem o hrani. Hrana, hrana, hrana. Bookmarkovala sam jedno stotinu recepata sa blogova koje želim da probam. I opet, na kraju, kuvam sve jedno isto. Otkad smo se preselili izgubila sam malo modžo (merak) za kuvanciju. Novi šporet je totalno lud. Kod njega nema sredine. Veoma je strastven, pa se jela brzo skuvaju. Neka greška vezana za elektriku. Eto, i za to mi sada treba majstor.Volim jesen, volim kako dani postaju kraći i hladniji. Volim da kuvam topla i ukusna jela, ona koja se dugo krčkaju, volim kada kućom lebdi miris nekog kolača koji uglavnom ja sama pojedem. Drčna sam. I to mnogo. Mogla bih ceo kolač da pojedem sama. Uglavnom se to i desi.

Sledeće subote je bebino krštenje. Ponovo jurnjava. Razmišljam da sama napravim cupcakes ili nešto drugo za posluženje posle krštenja ispred crkve. Tako to ovde rade. Stavi se sto ispred crkve i po izlasku svako dobije po neki slatkiš. Uglavnom se to naruči iz poslastičare, ali ja sam eto umislila da sam baker (kako se to prevodi kod nas, pekarka?poslastičarka?). Nemam pojma, verovatno ću se samo preopteretiti. Moj suludi san-probaće ljudi moje kolače i cupcakes, pa će krenuti od mene da ih naručuju. Pusti snovi! A, što da ne! Ko kaže da to nije moguće? Iskreno da vam kažem, isprobavala sam ovih dana kolače u po lokalnim pekarama..hm, ne mogu reći da sam oduševljena. Nisu mi kao moji. Doduše, njihovi su lepi na oko, ali na ukus-čist šećer i margarin. Nemaju pojma. Ponekad sam stvarno kao malo dete.

Ček da proverim supu.

Svi u kući slinave. Noćas smo spavali sa uključenom grejalicom. Još uvek nisu krenuli sa parnim grejanjem. Ovo je stvarno dosadno. Koga zanima čime se i kako grejemo?! Nikoga.Ne znam, trenutno osećam neku čudnu ustreptalost i radost. Kreativni sokovi su potekli. Umirem od želje da krenem da slikam. Slikam gore od malog deteta, ali onaj moj san da napunim zidove našim crtežima i škrabotinama se mora ostvariti. Tu sam na ćaleta. Volimo šarenilo po zidovima. Rasistički komentar moje keve: „Baš je ciganski“. Ups! Neka je.

Kičerajka, veselo, šareno! I Panajotisa nerviram. On hoće samo da veša svece i ikone po zidovima. On da može, živeo bi u nekom manastiru ili crkvi.

„Ako ženo umreš pre mene, ja ću da se zamonašim“, eto to je moj muž.

Volim ga, on je moj najbolji prijatelj. Najbolja i najnežnija duša koju znam. Voli da psuje dok vozi, ali za drugog će i gaće da skine. Ne valja mu to, ali Bog ga mnogo voli. Znam, dosadna sam. Idem sada da raduckam. Hvala vam što ste pročitali moj dosadni post.Ljubim vas! 

Selidba, bootcamp, tuga

Danas je počeo Creativity Bootcamp (intezivni online kamp za kreativnost koji je osmislila divna Jane sa bloga That Curious Love Of Green) na koji sam se prijavila pre nekoliko dana. Ideja je da svakoga dana provedeš najmanje 2 sata radeći nešto kreativno: pisanje, vođenje bloga, slikanje,fotografiju, bilo šta. Ovo je status sa facebook stranice bloga koji sam objavila pre par dana:
Mi žene, naročito kada postanemo majke umemo da se "izgubimo" u toj ulozi. Naš dan se vrti oko dece, kuće i posla. Istina je da se i ja u poslednjih nekoliko meseci osećam kao da sam "izgubila sebe", što je sasvim normalno, beba ima tek 6 i po meseci, preselili smo se u novi grad, promenili život iz korena:navikavamo se na novi grad, novi dom, jedno dete je pošlo u prvo razred, a najstarija je ostavila društvo i staru školu zbog čega još uvek tuguje. Život je takav, neću da se žalim. Međutim, ja, kao majka, moram da budem jaka za sve, moram biti podrška mužu koji je promenio posao, uteha deci koja prolaze kroz težak period, moram praviti ravnotežu u što se tiče odnosa u familiji, moram stvoriti toplu atmosferu u domu kako bi svima ova promena lakše pala. Žene su takve i to jeste naš posao. Doduše, u celom tom pokušaju da drugima olakšamo život zaboravljamo na sebe. I onda osvane dan kada se pogledaš u ogledalo i zapitaš "ko sam ja?". Osećam potrebu da nešto preduzmem pre nego što moj odgovor na to pitanje bude "ne znam". Potreba za kreatvnošću je ponovo tu, golica me, zove, mami. Ne mogu joj odoleti. I neću. Da bih to učinila, moraću da zanemarim neke druge stvari kako bi se više posvetila sebi. Prijavila sam se na online intezivni kurs kreativnosti (trening, bootcamp na engleskom) koji mi je više nego potreban. On iziskuje neke promene u mojoj sredini i našoj svakodnevici:
1. potreban mi je moj prostor (sto, kompjuter)
2. čist dom (lom izaziva nervozu i gubitak koncentracije)
3. moram ustajati rano (već ustajem u 6)
4. prečice u kuvanju i spremanju, manje FB, prepodne bez TV-a.
5. uključiti porodicu, možemo zajedno da svakoga dana nešto napišemo ili nacrtamo.
6. pronaći NAJMANJE pola sata vremena za kreiranje, idealno više od sat vremena do dva, uh. (to će biti teško)
7. odlučnost, istrajnost i planiranje.
8. i umalo da zaboravim-obavezno je vođenje dnevnika koji može biti u bilo kakvoj formi.

( Ira Mitchell)

I sada, kada sam pozavršavala neke poslove u kući, uspavala bebu i sela za računarem, prvo na šta sam pomislila je blog koji sam užasno zapostavila. Moj blog koji je bio moj ventil, moj način izražavanja, moj omiljeni način komunikacije, prenosa emocija i misli. Razmišljam o tome čemu da vam pišem. O selidbi? Da li vas zaista to zanima? U poslednjih mesec dana bilo je jako teško. Provela sam dve nedelje sama sa decom, dok je moj muž rešavao hrpu zavrzlama vezanih sa njegov posao na Peloponezu. Puno suza, problema, pomešanih emocija i umor koji nikada pre nisam iskusila u ovoj meri. Fizička i emotivna iscrpljenost. Oh, a tek prvi dani škole! Oni su bili najteži. Sada su se obe navikle, koliko toliko smo ušli u neku polu-rutinu. Srećom, ima pune ruka posla: veš, kuvanje, kupovina, čišćenje, bebac. Obaveze me spašavaju od preteranog razmišljanja.
Naš novi dom sve više i više liči na pravi dom. Još uvek se ne mogu navići, još uvek se pitam jesmo li učinili pravu stvar. Istina je da nismo imali drugog izbora, život na Peloponezu, uz dve kirije (jedna za stan, jedna za ordinaciju), sa troje dece bez pomoći je postao težak i nekako...besmislen. Iako je nama tamo bilo lepo, nikako nismo mogli da otresemo onaj osećaj da smo ...sami. Slaviti rođendane, Imendane, praznike bez familije i bliskih ljudi ume da te ubije u pojam. Da, imali smo prijatelje i to divne, ali svi oni su imali svoj najuži krug ljudi na koje su mogli da se oslone. Mi nismo.
Ružna iskustva, grozan mentalitet ljudi na jugu, malo mesto bez mnogo mogućnosti za nas i decu, sve su to bili razlozi naše odluke da odemo. Te večeri sam,  kada smo napokon posle utoviravanja stvari u kamion krenuli put Kozanija, bila neizmerno srećna što odlazim, uzbuđena, pozitivno nervozna. Volim nove početke, volim avanture te vrste, ali...nisam očekivala, oh, nisam očekivala da ću plakati za pomorandžinim cvetom, za morem, za našom ulicom...nisam očekivala da ću svake večeri sanjati gradić iz koga smo tako silno želeli da pobegnemo...nisam očekivala suze, ovakve intezivne emocija, nisam očekivala da će moja deca biti jača od mene, da će sve ovo prihvatiti mnogo lakše od nas. Ostaviti sve iza sebe i krenuti ispočetka. Teško je.

Evo jednog "isečka" iz mog dnevnika, želim da to podelim sa vama:

Nedostaje mi moj pređašnji život. Sve je sada nepoznato: lica, ulice. Hladno mi je, strano, čudno. Kozani je divan, pun života grad, ali još uvek ga nisam prigrlila i doživela kao "dom". Naš dom je bio...tamo. Tamo mi je svako lice bilo poznato: ljudi na ulici, ljudi u prodavnici, deca u školi, svaka ulica, kuća i dvorište. Daću sebi vremena...još uvek je deo mene tamo. Hvala Bogu na uspomenama i sećanjima, uvek se mogu njima vratiti kada mi bude teško.

Nije sve crno. Ustvari ništa nije crno, samo je neobično, emotivno, naporno, ali lepo. Puna sam nade i želje da ovde ponovo izgradimo život, da stvorimo nezaboravne i divne uspomene. Trenutno se osećam kao onda kada neko umre, nestane (posebno se izvinjavam osobama koje su izgubile sebi blisku osobu, ali zaista ne znam kako drugačije da opišem ono što osećam iako je poređenje verovatno neprimereno), umro je naš pređašnji život, sve je sada iza nas. Mora da prođe ovaj period žaljenja i tuge koga će vrlo uskoro zameniti nova i lepa dešavanja.
Za sada, rešila sam da se bacim na kreativnost, poslove u kući i razne druge obaveze kako bih malo skrenula misli. Polako ponovo gradim moj svet, svet lepote, kreativnosti, uređujemo naš prostor, ulepšavamo ga. Uskoro će duša i srce ponovo da se vrate kući. Ovde im je mesto.