Kaži "no", ho, ho, ho!

Protekle dve nedelje i više sam provela totalno preplavljenja umorom, negativnošću, potpuno poražena osećajem razočarenja...u ljude, u situaciju, pomalo u život. Naiđe to tako meni u ovo doba godine.  Imam utisak da svake godine u ovo vreme podsvesno sabotiram moj pokušaj da mi bude lepo. Za ove dane me ne vezuju baš lepe uspomene, naprotiv. Nista to znali, ali ovi praznici su mi nekada bili bolni, traumatični, oboleženi nesrećom i tugom. Neću detaljno o tome, to su jako intimne stvari o kojima nisam još uvek spremna da pričam. Međutim, ti ružni momenti mi se poput nekog cunamije, lavine svaki put vrate u srce i u misli iako sam do sada sve to trebala nekako da prevaziđem, jer sam u međuvremenu doživela divne stvari koje su me usrećile i ispunile život radošću. Podsvest i ljudska duša su čudo. Povučem se, zatvorim, čekam da sve prođe i da se vrati život u normalu. Iz nekog inata da donosim nikave rezolucije, odluke, ne slavim, ne pravim ni od čega "big deal", ne učestvujem u ovom prazničnom ludilu, ne kupujem poklone, ne kupujem haljinu za novogodišnju noć, pritajim se, ućutim. A, ono što je najgore,  sasvim nesvesno, iako to ne želim, čini mi se da tako pokvarim i drugima praznike, jer, kako kažu, ovo su dani kada "mora" da vlada lepota, radost, kada se slavi, pevaju pesmice, raduje. Moram da isplaniram savršeno božićni ručak, da napravim i ukrasim kolačiće sa prazničnom tematikom. Moram. Obećala sam sebi da ću deci stvarati lepe, magične uspomene, ali onda shvatih koliko je to zamorno i opterećujuće.  Šta mi je činiti? Moram da zađem duboko u sebe i popravim sama štetu koja je napravljena. Nemam ni snage ni želje da prolazim kroz proces psihoanalize ili još gore, da se potrudim da ostavim prošlost za sobom. Ona je deo mene, deo onoga što sam postala. I onda mi se upalila sijalica i shvatih da ja ništa NE moram. I da od tog silnog "moranja" sama sebi stvaram pritisak. Shvatih da sebi dugujem više "ne" nego "da", iako je "ne" negacija, odričnost, a "da" nešto pozitivno, reč koja navodno otvara vrata života. Ne, ne, ne. To će biti moja rečca za kraj ove 2014. i početak 2015. godine.

~ NE moram da uvek budem prijatna, nasmejana i fina.

~  NE moram svima da se osmehujem.

~ NE moram svima da udovoljavam.

~ NEću više da stalno osećam krivicu zbog nečega što činim samo za sebe.

~ NE moram da trpim toksične ljude.

~ NE moram da ispunjavam tuđa očekivanja.

~ NE moram da budem savršena majka i domaćica.

~ NE moram danas da završim sve poslove sa spiska.

~ NE moram svaki dan da kuvam toplo, domaćinsko jelo.

~ NE mora nešto da bude teško, da bi bilo vredno.

~ NE moram više nikome da ćutim.

~ NEću izbegavati sukobe onda kada ustvari želim da puknem.

~ NE moram da napravim savršen i komplikovan božićni ručak.

~ NE moram da uživam u praznicima.

~ NE moram umesim zilion keksića kako bih "ispunila očekivanja" food blogera.

~ NE moram savršeno da ukrasim stan za praznike.

~ NE moram sve da radim sama.

~ NE moram stalno da se ustručavam.

~ NE moram stalno da budem logična i prizemna.

~ NE moram da kažem "izvini" čak i onda kada nisam kriva.

~ NE trebaju mi ljudi koje se ne raduju sa mnom.

~ NE moram da dajem, a da ne dobijam ništa zauzvrat.

~ NE očekujem, samo se nadam.

~ NE čekam, samo se unapred radujem.

Vidite, ovde rečca "ne" nema više negativni prizvuk i značenje. Barem ne za mene, ne znam kako vi gledate na to, ali ovo moje "ne" zvuči kao jedno ogromno i glasno "DA".
Ništa se ne "mora", zar ne? Moranje je grč, pritisak, opterećenje, napor.

Mora samo da se (pre)živi i mora(mo) da budemo uvek tu za našu decu. Ništa više.