Kako mi je nestala žena promenila život

UPOZORENJE:Tekst sadrži priču o samoubistvu, depresiji, smrti, alkoholizmu. Ako su to teme koje vam izazivaju neprijatna osećanja ili su vam okidač za neku intezivnu emotivnu reakciju, molim vas nemojte nastaviti sa čitanjem teksta.

Veliki sam obožavalac kriminalističko-dokumentarnih emisija,  naročito onih na Youtube-u,  volim da pratim kako profesionalci istražuju ubistva, kidnapovanja, razne zločine, interesantne su mi metode ispitavanja osumnjičenih, kako se obrađuje mesto zločina, forenzika i slično. Najviše od svega mi je fascinantno kada se pruži analiza ličnosti osobe koja počini neki zločin od strane stručnjaka. Najveće mi je iznenađenje i podstrek na razmišljanje činjenica da su osobe, naizgled normalne, čak i okarakterisane od strane okoline kao "dobri ljudi" sposobne da počine neki gnusni i nečovečni akt. Međutim, desi se ponekad, da naiđem na slučaj koji me nekako takne u dušu, probudi, pokrene. Iako su okolnosti ovog slučaja tragične i poražavajuće za one koji imaju direktne veze sa njim,meni je praćenje istog promenio život.Dugo sam osećala križu savesti što sam iz nečega tako užasnog izvukla nešto dobro, ali mislim da ćete nakon čitanja teksta potpuno razumeti moju stranu.

Jednog dana, na mom omiljenom kanalu ovog tipa, osvanula je vest da je negde u Engleskoj, u idiličnom selu kakve viđamo u britanskim serijama, nestala 45-godišnja supruga i majka dve preslatke devojčice. Naime, nakon što je odvezla decu u školu, krenula je u svoju uobičajenu jutanju šetnju pored reke sa svojim psom i od tada joj se gubio svaki trag. Na obližnjoj klupi, na keju reke, pronađen je njen telefon i pas koji je frantično trčao gore dole. Iz poštovanja prema njoj i njenoj porodici, neću pomenuti njeno ime, ali ću je oslovaljavati sa N, jer je situacija koja okružuje ovaj slučaj jako osetljiva. 

Krenula je intenzivna potraga za nestalom ženom. Na internetu su počele da kruže razne teorije, sve od kidnapovanja do direktnog optuživanja njenog partnera za ubistvo.  Policija je jasno stavila da znanja javnosti da partner nije osumnjičen, da nestala žena nije napustila okolinu gde je šetala psa, i da se najverovatnije radi o nesrećnom slučaju,  tačnije o davljenju u reci. U suštini bilo je samo pitanje  vremena kada će pronaći njeno telo, ali internet zajednica nije bila spremna da prihvati činjenicu da jedna fit, zdrava žena i dobar plivač može izgubiti svoj život na tako banalan način. Mora da postoji tu nešto drugo, nešto spektakularnije, možda tragičnije od "običnog" pada i  davljenja u reci.

Krenule su da kruže njene fotografije; lepa plavuša, aktivna u životu svoje dece, stabilna karijera, tu su fotografije okupljanja i slavlja sa porodicom i prijateljima, putovanja, lepa,uređena sa ukusom kuća, dobar auto, ona: vitka, atletski građena, žena kojoj je fizička aktivnost način života, uvek nasmejana, muž- dasa, u top formi. Žena koja ima sve. Britanska policija je besramno obelodanila njene probleme sa zdravljem nakon informativnog razgovora sa porodicom, što je još više uticalo na to da javnost krene  da spekuliše o eventualnom samoubistvu ili možda o odluci da napusti sve i krene u novi život. Internet je odlepio: 

"Žena u perimenopauzi i problemima sa alkoholom skočila u reku", 

"Nestanak 45-godišnje majke rezultat problema sa menopauzom", 

"Nestala žena doživela krizu nakon što je prestala sa hormonskom terapijom", 

"Jake glavobolje, nesanica, moždana magla prouzrokovali probleme sa alkoholom". 

U svakoj objavi, u svakom tekstu, u svakom klipu pominju se hormoni nestale N i alkohol, kao da se desila neka misterozna hemijska reakcija i gurnula je u ponor.

I tu sam se jednostavno sledenila. Bože moj, ja sam ona. Ja sam perimenopauzalna žena na rubu nervnog sloma, u totalnom neznanju šta joj se dešava sa telom i mozgom. Shvatih da slučaj pratim bukvalno iz kreveta,koji mi je često bio utočište.  Potpuno isrpljena, izmoždena, u dubokim i mračnim rovovima hormonskih promena , nisam ni imala pojma šta mi se dešava, niti kako se to zove. Da, jedna obrazovana žena od 47 godina nije znala da prolazi kroz jednu od najvećih promena u životu. 

"Ti stvarno ne jedeš mnogo", kinjila me majka, "nije mi jasno zašto si tolika". Toksičnost je očigledna. Poseta Srbiji nakon 4 godine zbog Covid-a i neprestanih komentara na račun veličine mog stomaka i širinu mojih kukova, završila se mojim povratkom kući i provođenju najvećed dela svog vremena u krevetu. Ono što nisam znala je to da su moji hormoni divljali po mom telu i pravili od mene debelu, nesrećnu sredovečnu ženu. Mislila sam da su moje zabrinjavajuće promene raspoloženja rezultat neke tajanstvene psihičke bolesti. Čitam bipolarni poremećaj ličnosti. Možda je to, ali nemam sve simptome, nešto se ne uklapa. Velike emocije, iznenandi ispadi besa, misli toliko mračne da mi svašta pada na pamet, moždana magla: tu sam, ali nisam tu, hodam, ali lebdim, dok vozim na trenutke se gubim, zaboravim gde sam krenula, a spavanje? Čista egzotika, luksuz. Menstruacije kao potop, pms koji me dovodi do ruba očaja,  nesnosne glavobolje, depresija. Noćno znojenje, neobjašnjivi bolovi, kosa kao slama, jedan pogled u ogledalu i pitanje:"Ko je ova žena? Ja je ne poznajem". Ja ne znam više ko sam. Ja nemam nikakvu kontrolu nad svojim telom. Osećala sam kao da sam na nekom čamcu usred mora, potpuno prepuštena vetrovima i talasima da me nose, bez pravca, bez kompasa, samo...plovim. Plovim.

Utupljavanje internetom, skrolovanje do besvesti, potraga za nečim da me vrati u ravnotežu, da me inspiriše, da mi priča, da mi kaže šta mi se dešava, da mi kaže ko sam, da me iščupa iz tog mraka, da mi pokaže put do obale. I onda, bum! VI STE U PERIMENOPAUZI! Reči kao neka pretnja, kao dijagnoza neke teške bolesti, preteća čak. Uskoro nećeš više biti žena! Istekao ti je rok! Čekaj, pa zar nisam previše mlada za to? 

Perimenopauza je period koji prethodi menopauzi, a počine nekoliko godina pre menopauze, uglavnom u ranim četrdesetim. Tokom perimenopauze smanjuje se nivo ženskih polnih hormona, a pad se ubrzava tokom poslednjih godina ovog perioda. Tokom perimenopauze, menstrualni ciklus žene postaje nepravilan.

Ih, kamo sreće da je samo to.

Nestala žena, negde u Engleskoj, kažu da joj je  perimenopauza toliko uticala na život da je rešila da prekine svoju muku.

Hoću li i ja proći kao N?Hoće li i mene tražiti na dnu reke? Šaptao je moj perimenopauzalni neuravnoteženi mozak. Na trenutke bih se smučila sama sebi. Znate ono kada vas prosto iznervira osoba koja se stalno nešto žali, stalno kuka, a ne čini ništa da sebi pomogne i nikada ne sluša vaš savet? Znate ono kada su im svi drugi krivi i svi su odgovorni za njihovu nesreću? Prezirem takve ljude.

"Divne stvari se mogu desiti kada prestaneš biti mizerna krava", čitam negde. Stresla sam se na te reči. Da li je N bedna, nezahvalna krava kojoj su nesanica, umor, alkohol i hormoni pomutili razum?

I ne znam kako, da li u inat perimenopauzi, da li u inat mojoj majci koja smatra da "treba nositi odeću tako da ne izgledaš još deblje", da li u inat ženi u ogledalu koju ne prepoznajem, zaklela sam se da me nikada niko više neće nazvati debelom, starom i nekom kojoj je istekao rok. Zaklela sam se da ću sebi promeniti život, za N,  za moju decu, za sebe. 

Uhvatila me je grozničava želja za životom, frantična borba da se pokrenem, panična namera da ustanem, užurbana potreba da postanem jača, zdravija i lepša. Mada, dobro znam da je sve to bila mahnita ambicija da ostanem živa. Ja sam žena na misiji. Moram pobediti svoj sopstveni mozak i preuzeti kontrolu nad svojim umom. I telom.

Potraga za N se nastavlja.

Godinama sam živela brinući o drugima. Godinama sam živela u svom malom svetu koji se vrteo oko dece, kuće, porodice. Godinama je život bio niz svakodnevih obaveza, rutine, posao, kuća, deca. Godinama nisam brinula o svom telu. Godinama sam živela u svojoj glavi, planirala obroke, pravila liste, brisala guze, davala sirupe, merila temperature, selila se, trpela tinejdžerske ispade,  javljala se na telefon u kancelariji, mislila o tuđim rasporedima, krala vreme za sebe, da odmorim, da podsetim sebe na to da dišem. Ne znam ni sama kako je tako brzo osvanuo dan kada sam shvatila  da su godine proletele i da deci više nisam toliko potrebna. I šta ćemo sad?Talas olakšanja, ali i tuge me je preplavio i shvatila sam da je sada napokon došlo vreme da budem svoja. 

Kako to da oćelaveli sredovečni muškarci u Adidas trenerkama misle da im život počinje u 50-im, a nama čim se osuše jajnici ističe rok? E, NEĆE MOĆI!

Skinula sam Spotify aplikaciju, skinula pesme u brzom ritmu, stavila bluetooth slušalice, obula patike i krenula u kilometarske šetnje svake večeri u isto vreme, a preko dana bih obrisala prašinu sa mašine za veslanje na kojoj sam kačila torbe i jakne, i svakog jutra veslala do blaženstva. Nošena zvukovima Beyonce, Britney Spears i Ariane Grande hodala sam, veslala,  znojila se, izbacivala iz sebe svaku toksičnu, patrijahalnu ideju da žena kada stigne u određene godine vredi onoliko koliko i njeni reproduktivni organi.  Blistala sam, bila srećna, vraćala bih se sa brzog hodanja pijana od života i energije. Nikada se nisam osetila slobodnijom. Vremenom je moja fizička aktivnost postala organizovanija, uz pomoć trenera, postalo je nešto bez čega ne mogu, nešto što mi je totalno promenilo hemiju u mozgu, dalo samopouzdanje, transformisalo fizički i mentalno. U životu nisam vežbala. Ako mogu početi ja sa 47, može bilo ko.

Britney Spears mi je mazno, ali autoritativno pevala dok sam hodala i veslala  toliko jako i brzo kao da mi ceo život zavisi od toga:

You want a hot body? You want a Bugatti?

You want a Maserati? You better work, bitch

You want a Lamborghini? Sip martinis?

Look hot in a bikini? You better work, bitch.

Obožavala sam svaki minut znojenja i prvi put uživala u tome da me neko naziva "kučkom". Ipak je to Britney, zar ne?

Posle tri nedelje pronašli su telo nesrećne N u reci, njeno telo je bilo zarobljeno pod trskom i rečnim rastinjem. Zamišljala sam je kako prosto lebdi u vodi, kao neka heriona iz Šekspirove drame, sa kosom upletenom u šiblje, samo par zamaha rukama od obale. Gorko sam plakala nad ženom koji nisam ni poznavala. Pomislih na njenu decu, na njenog muža i roditelje. Pomislih na to koliko mi se živi.  Nakon podataka pronađenih na njenom telefonu i Fitbit satu, donešen je zaključak da je N ušla u vodu samo 40 minuta nakon što je odbacila decu u školu. Zvaničan uzrok smrti: slučajno utapanje. Mnogi ne veruju u tu priču.

I onda je krenula hajka na policiju i na novinare. Da li bi  za nestanak muškarca okrivili  njegov eventualni problem sa alkoholizmom i impotencijom? Verovatno ne bi. U ovom slučaju su nestanak jedne prelepe, mlade žene, njen ceo identitet, njen ceo život sumirali u jednu reč: menopauza.  I shvatila sam, da sam i sama upala u tu zamku. Dozvolila sam da me uplaše, da me čine  da sumnjam u svoju vrednost, da sebe svedem na nestabilnu hormonalnu ženu, međutim, indirektno, mene je ta nestala žena iz Engleska spasila same sebe. 

Nakon dužeg razišljanja došla sam do zaključka da iskustva i priče o borbama kroz koje žene prolaze u određenim godinama ne smeju biti zataškivane. Jeste, donekle su feministkinje u pravu, menopauza ne sme da se koristi kao neko oružje protiv žena, način  da objasnimo neke naše neracionalne postupke ili emocije. Znate već ono dobropoznato: "Ma, pusti je ona je klimakterična". Moja majka, kao i mnoge majke u ono vreme, su patile u tišini, stidevši se onoga što im dešavalo. To je bilo nešto o čemu se šaputalo, nešto što ni sami lekari nisu uzimali za ozbiljno, već sa podsmehom menopauzom objašnjavali neka zabrinjavajuća stanja žene. Danas, mi moramo pričati o tome, ne smemo se stideti, ne smemo šaputati. Mi zaslužujemo da nas shvate ozbiljno. Mi zaslužujemo da se zauzmemo za naše zdravlje i kvalitet života.Preuzela sam kontrolu nad svojim životom,  našla doktorku  koja mi je umesto da me kljuka antidepresivima  preporučila hormonsku terapiju i promenila kvalitet života. Promene kroz koje prolazimo su validne, one se zaista dešavaju i neretko nam potpuno preokrenu život. Jeste, to naša realnost, ali to nije naš  identitet.

 Mi nismo:

džangrizave, kučkaste, frigidne, bradate, sedokose, opajdare, uštogljene, polulude, lude, nenormalne, nedojebene, neurotične, ženetine.

Ovo su samo neki od sinonima za reč "klimakterična" koje sam našla na internetu.

Odbijam sebe da karakterišem tako. Ja sebe, sa nepunih 49 godina opisujem ovako:

Ja nisam ono što se dešava u mom telu, ja nisam hodajuća hormonska bomba, ja sam skup emocija, sposobnosti, misli, želja, ja sam više od tela, ja sam brižna majka, verna supruga, ja sam dobar prijatelj, ja mogu pešačiti kilometrima, mogu imati trbušnjake i mišiće, ali isto tako plakati uz tužan film, praviti odlične punjene paprike i naučiti da vozim u četrdesetim. Ja sam više od mojih jajnika i opuštenih grudi, ja sam žena u snažnom telu i snažnog duha. Ja sam prevazišla neprevažiđeno, ja još uvek sanjam,planiram i želim. Moje telo je sada u stanju da radi stvari o kojima nisam ni sanjala,  preskačem zidove, trčim, mogu izdržati plank do nekoliko minuta, raditi trbušnjake do besvesti, mogu reći "ne" bez pardona, mogu izraziti svoje mišljenje bez straha, mogu tražiti ono što želim, mogu bolje razumeti sebe, svoju prošlost, znam šta mi prija, šta mi smeta,koga želim u svom životu, a koga ne.

Ja sam žena koja voli koralno-crvene nokte, ja sam žena koja se redovno fenira i šminka, ja sam žena koja može sama sedeti u kafiću ili bioskopu bez problema, ja sam senzualna i seksi, volim  da se povremeno bocnem botoksom i da kupujem  Chanel parfeme, obožavam lepršave haljine i široke lanene pantalone, volim  da gledam Netflix, da puštam muziku do daske u autu i nerviram komšije.

 Ja sam žena koja u poslednje vreme često odbija da kuva, i gle čuda, uvek se nađe nešto za pojesti i niko nije gladan, ja sam žena koja ništa ne mora ako neće, ja sam žena koja može sebe iščupati iz ponora depresije muzikom, filmom, pravljenjem kolača i dobrom kafom. Ja sam žena koja može da od šetnje sa psom napravi meditaciju, da kupi sebi cveće i časti sebe pedikirom. Ja sam žena koja je vrlo preka, koja se stalno dernja i previše nervira oko sitnica,  sujetna sam na oca, introvertna na majku, ponekad inertna, jer su mi previše govorili "bolje nemoj" i "nisi ti za to". Ja sam žena koja se plaši svega onoga čega se normalni ljudi  ne plaše, a ne boji se onoga čega se drugi plaše.  Ja sam žena koja ne vozi nigde ukoliko nije proučila parking- situaciju, ona koja se večito bori sa strahovima, ali ih hrabro gleda u oči. Ja sam žena koja tek otkriva nove pisce  koje nikada nije čitala, neke nove klince koji prave dobru muziku, žena koja se ne stidi da gleda "onaj" film sa Nikol Kidman. 

Ja sam sve ono što nikada nisam bila, ja sam sve ono što ću tek biti, ja sam rad koji je u toku, živi, hodajući projekat,ja sam sve one žene koje nisam ni znala da su u meni, ja uspevam u onome što moja majka nije mogla, i živim onako kako je moja baka samo gledala u filmovima.

Stručnjaci će reći, a bogami i neki zli jezici: ma, to je kriza srednjeg doba, ona egsistencijalna- ekvivalent Adidas trenerke i novog sportskog automobila kod muškaraca. Možda je tako, možda su zaista u pravu, ko sam ja da tvrdim suprotno? KRIZA nije nešto loše, niti nešto čega se treba stideti, kriza može biti;

izazov, samorefleksija, unapređenje navika i zdravlja, regeneracija, oporavak, transformacija, razvijanje novih veština, učenje, napredak, veće samopouzdanje, autentičnost.

Kriza je svesno odbijanje da se prepustimo starim obrascima ponašanja. 

Ako je ovo kriza, znate šta?Neka je! Osećaj je zaista jebeno dobar! Ko bi rekao da se "kriziranje" može pretvoriti u nadogradnju života? Ako ovako izgleda srednje doba-sa boljim odlukama, više smeha, novim hobijima i zdravijim telom (ili bar zdravijim razlozima da ubedim sebe da izgledam dobro u kupaćem kostimu)-onda neka traje! Što bi rekli, ako već moram da imam krizu, neka bude bar sa stilom, pod mojim uslovima, sa dobrim vinom i kartom u jednom pravcu za ovu avanturu koja se zove život.

Počivaj u miru N. I hvala. Ovo je za tebe.

Facebook

Instagram

Kako izgleda život sa anksioznošću

Živeti sa  ansksioznošću  je dovoljno teško i bez nerazumevanja drugih ljudi, čak i vaših najbližih. Nisu oni krivi. Niko drugi sem vas i onih koji prolaze kroz isto ne mogu razumeti kako se osećate, kako izgleda konstanta borba sa svojim strahovima i brigama.

"Opusti se."

"Nije toliko strašno."

"Nemaš razloga za brigu."

"Preteruješ".

Neki su od komentara vaših prijatelja, poznanika, članova porodice.

Pošto nisam psiholog niti psihijatar ne mogu pričati o anskioznosti uopšteno. Jedino što mogu je da sa vama podelim kako izgleda moj život sa njom. Ako ste ovde da delite savete, držite pridike ili da kritkujete, prestanite da čitate tekst odmah. Ako želite da saznate kako je živeti sa ansksioznošću, onda nastavite.
Setite se trenutka kada ste osećali veliki stres i strah,  srce  vam je toliko lupalo da vam se činilo da će izaći iz vaših grudi. Ili zamislite kako je kada vas neko odjednom prepadne, pa se onako pošteno "presečete" . E, tako se oseća osoba koja pati anksioznosti skoro non-stop. Male, svakodneve stvari mogu da izazovu  preteranu reakciju, nelogični stres i brigu. Svaka situacija ima potencijalno negativni ishod.

Anksioznost je kada se posle 9 sati provedenih u krevetu, od kojih sam pola provela razmišljajući o stvarima koje treba da obavim sledećeg dana,  probudim toliko isrcrpljena da nemam snage da obavim  ni trećinu stvari o kojima sam provela toliko vremena razmišljajući.
Dan počinje tako što se već brinem "kako ću sve stići", a pod tim mislim: da spremim doručak, spakujem užine i pošaljem decu u školu. Za početak. Mislim, koliko je to teško? Dok sve to radim već razmišljam kako moram kolima do supermarketa, što mi se u tom trenutku čini kao da najmanje moram  avionom preći okean. Hvata me strah i javljaju se pitanja: "A, šta ako ne nađem parking ili šta ako me neka domaćica sa džipom opali i poginem na licu mesta? Šta će moja deca bez mene?".
Kada izlazim iz kuće, sto puta proverim da li mi je pasoš u torbi, jer, nikada se ne zna, možda se negde onesvestim ili mi se nešto desi i niko neće znati ko sam, pa će me moji tražiti dok ću ja biti u bolnici ili pupupu ne daj Bože u mrtvačnici. I to sve se desi u mojoj glavi dok deca obuvaju patike i izlaze na vrata.
Dok su deca u školi,desi se da mi padnu na pamet misli kao na primer: šta će biti sa njima u slučaju da se desi zemljotres ili ako nam Turci baš tog dana objave rat. Hoću li stići svo troje da pokupim?Čija škola je bliža? Kojim putem se najbrže stiže? A, šta ako zakače neki virus ili se malenom prikaki, a znam da neće da kaki u obdaništu, jer ne daje nikome drugome da mu briše guzu. Starija je zaboravila svesku iz matematike. Gotovo! Sada će dobiti keca ili će je profesorka izblamirati pred celim razredom.
Anskioznost je kada ti se svakodnevne obaveze čine kao da im nema kraja, pa se pod pritiskom stresa koji osećaš jednostavno zalediš i na kraju ne uradiš ništa,a onda paničiš zbog toga i tako u krug.
Ako me pozovu na proslavu ili neki događaj,  danima unapred pravim planove o tome šta ću obući, razmišljam  kako moram da kupim poklon na vreme, gde ću ga kupiti i koliko ću potrošiti. A, onda rešim da neću da idem, jer je sve to previše stresno i sigurno su me pozvali onako "iz obaveze". Najverovatnije me ne podnose i jedva čekaju da se uopšte i ne pojavim.
Anksioznost je kada se nedelja još uvek nije završila, a je već razmišljam šta sve moram da obavim sledeće nedelje. Oko putovanja koje će se desiti za mesec dana, već od danas se stresiram i vrtim razne scenarije u glavi.
Ako mi se neko ne javi na ulici ili me popreko pogleda to shvatam kao smak sveta i onda preispitujem sebe šta sam uradila i gde sa pogrešila ne shvatajući da
pod 1. taj neko me nije ni video,
 pod 2. čak i drugi ljudi imaju svoje probleme i verovatno u tom trenutku im ja nisam ni na kraj pameti, drugim rečima, niko te sem tebe same ne shvata toliko ozbiljno, ali tako razmišljaju normalni ljudi, zar ne? Anskioznost je kada si toliko svestan sebe da imaš utisak da svi vide tvoje mane.
Anksioznost je kada istovremeno razmišljaš o hiljadu stvari, kada se bojiš onoga što se nije desilo i verovatno se nikada neće desiti: svako nepoznato lice koje priđe mojoj deci je potencijalni kidnaper i perverzni pedofil,  ako mi se ćerka ne javi na mobilni, pretpostaviću da je kidnapovana ili ubijena, u najboljem slučaju se negde ljubaka sa nekim majmunom koji vozi motor i zbog koga će da izgubi glavu.
"Mama, boli me stomak", u mojoj glavi znači  SALMONELA, slepo crevo ili stomačni virus, što automatski znači da ću se razboleti i ja. Ideja o tome me čini nervoznom, jer znam da neću moći da brinem o deci.
Anksiznost je kada se bojiš da ostaviš decu kod ljudi u koje imaš poverenja samo zato što si ubeđena da će baš te večeri dobiti 40 temperaturu ili da će se ugušiti u snu u sopstvenoj povraćki.

Kada vidim miliciju sigurna sam da su tu za mene zbog nečega što sam uradila, iako u životu nisam ni papirić bacila na ulicu, a kamoli učinila neko krivično delo.  Anksioznost me čini da  se osećam da mora da sam negde zeznula i da moram zbog toga ići u zatvor ili makar platiti kaznu.


Kada sam u velikoj grupi ljudi, buka i galama ne čine da se osećam kao će mi mozak eksplodirati, zbog čega sam usavršila metodu potpunog isključenja i zurenja kroz prozor. Inače, u velikoj grupi ljudi, uvek biram da sednem negde sa strane, jer ne daj Bože, možda neko poželi da razgovara sa mnom,a  sigurno ću nešto lupiti i zauvek uništiti moj ionako nepostoječi društveni život.

Anksioznost je kada vidiš da je sve u redu, svi su zdravi, srećni i zbrinuti, a ipak u tebi živi neracionalni strah da će se nešto strašno desiti. Anksioznost je stalna borba sa samim sobom dok se istovremeno smešiš. Anskioznost je kada ti se čini da ćeš se ugušiti pod teretom poslova, pritiska, obaveza. Anksioznost je kada si ljuta bez razloga, svi su ti krivi i sigurna si da te niko ne voli. Anksioznost je nespavanje, trzanje na svaki zvuk, nervoza, bolovi u mišićima i umor koji nikakav san niti relaksacija ne mogu ukloniti. Relaksacija? Šta je to? Kod anksioznih ljudi to je samo reč koji stoji u rečniku.
Pre nego što donesete svoje zaključke, moj tip anksioznosti ne mogu da kontrolišem. To nije nešto što želim niti zavisi od mene. Jako sam jako funkcionalna i  efikasna osoba, dobro organizovana, što je sasvim neophodno. Kada ne bi postojali strah i briga, rekla bih da bi sve bilo savršeno.
Želela bih naglasiti da anksioznost nije pretvaranje niti umišljanje, to stanje je jako, jako stvarno i teško. Ako patite od anksioznosti potražite pomoć, a ukoliko poznajete nekoga ko se bori sa njom, pitajte kako možete pomoći. Bez kritike. Bez saveta. Bez pridike. Samo razumevanje.
U sledećem postu ću pisati malo o tome kako se suočavam i borim sa njom, koje metode koristim da sebi olakšam život sa konstatntom brigom i strahom.  Do tada, hvala što ste izdržali. 

Audentes fortuna iuvat

"Sreća prati hrabre."

Došlo je vreme da se javim i ovim putem, jednim velikim dosadnim postom na blogu. Sada kada svakodnevica polako počinje da liči na rutinu, sada kada novi dom manje  liči na hotel, sada kada se tinejdžerki koja je ostavila društvo polako vraća osmeh na lice, došlo je vreme da pišem malo o razlozima našeg odlaska iz Grčke. Vaše, naše, moje voljene Grčke.

Da ste pre neki dan pitali kako se osećam, rekla bih vam da kada bi mi neko garantovao da će se stvari u Grčkoj promeniti na bolje, kada bi se nekim čudom sve izokrenulo naopačke u pozitivnom smislu: ekonomija procvetala, na vlast došli sposobni ljudi, ja bih se iz ovih stopa vratila. Rekla bih vam da mi nedostaje Grčka, njeni mirisi, moj dom, moje stvari, ulice, sve ono što mi je poznato i drago, nedostaje mi moja kuhinja, pijaca, čak i bučni studenti iz zgrade prekoputa. Govorila je nostalgija i sentimentalnost, osećanja za koja nema mesta u životu u kome moraš misliti na budućnost dece, na njihovo obrazovanje, na to kakve će šanse sutra imati,  na kvalitet života, čak i na preživljavanje. Grčka nas je grejala svojim suncem, stekli smo prijatelje i dom, ali nam, za sada,  ne obezbeđuje svetlu budućnosti, ni nama, ni našoj deci.  

Mnogi su nam govorili: "Ma, šta ako ovde bude bolje? Ne žurite".

A, šta ako ne bude?

Ne možeš se oslanjati na "šta bi bilo kad bi bilo", moraš da deluješ sada kada si u najproduktivnijim godinama, moraš da deluješ na osnovu onoga što govore činjenice, brojevi, opšta situacija. A, situacija nije dobra. Moraš ugrabiti šansu čim ti se ona pruži.Ne znam šta drugi misle, ali mi smo došli do zaključka da je vreme da odemo.

Činjenica je da ne bi izašli na kraj da nismo poslednje dve i po godine živeli dosta vremena odvojeno, ja sa decom u Grčkoj, moj muž u inostranstvu kako bi zaradio. U par navrata je malo falilo da krenemo sa njim, međutim čekali smo bolju priliku, nešto da "klikne". Ono što smo stavili na prvo mesto su jezik, ne izgubiti identitet, da postoji crkveni život i blizina Grčke i Srbije.

"E, sad' vi mnogo hoćete, baš!", sigurno mislite u sebi.

Moguće, ali desilo se ono što smo priželjkivali.

Desio Kipar i poslovna prilika za mog muža. Rekla sam sebi da ću ga podržiti, biti uz njega, ohrabriti ga da krene u  novu poslovnu avanturu. Kipar je zemlja u kojoj ekonomija raste, Grčka je zemlja u kojoj  raste nezaposlenost, privatni biznisi propadaju zbog velikih poreza, sve više i više mladih i obrazovanih napuštaju zemlju. 

Izvagaš, staviš na papir, dobro razmisliš i kažeš: "To je to. Neće biti lako, ali moramo da probamo".

E, sada, da se ne lažemo, postojali su i emotivni razlozi. Neko mi reče pre neki dan: "Ne možeš pobeći od problema". Tačno je, ali možeš pobeći od onih koji ti izazivaju probleme, koji te guše, ne cene, odbacuju, ne prihvataju. Da ne ulazim previše u to, ali recimo da nismo naišli na podršku koju smo očekivali.  Ne podržava te sistem, ne podržava država, ne podržava te famlija, niti prijatelji. Ako nemaš oslonac, bazu, ljude oko sebe koji ti pomažu, onda možeš i dalje sam da se boriš, ali negde gde su ti veće šanse da uspeš. Možeš makar pokušati. Takođe, daljina, odvojenost dece od tate, moja usamljenosti, njegova samoća, sve to bilo jako naporno za sve nas. Došlo je vreme da budemo zajedno. Došlo je vreme da donesemo odluku. Zajedno smo jači, zar ne?

Ne znam da li uopšte ovo što govorim ima smisla. Znam da razumete.

"Šta? Usred školske godina ćete vući decu u drugu zemlju?". Nema više odlaganja, čekanja niti strahovanja. To je to.

Našla sam namešten stan preko neta, pronašli škole, čak i novog trenera za moju najstariju kćer. Strogo sam gledala da škole budu blizu i da je kraj miran. Prioritet su mi bili da deci bude udobno, da okolina bude prijatna. Prvo je otišao muž,a  ja sam ostala sa decom dok se nije završilo tromesečje. Spakovala sam  samo najosnovnije u kutije, poslala ih firmom za selidbe brodom: nekoliko praktičnih stvari, letnju garderobu, dokumenta, cipele, kuvare, igračke,  par stvarčica sentimentalne vrednosti. Pozdravili se sa svima, poneli tugu, nadu  i veliku dozu hrabrosti,  popeli se na avion, svako od nas sa jednim koferčetom i rancem na leđima i krenuli. 

Moja srednja kćer je dobila blaži napad panike u avionu. Nikada do tada nije letela, dok je starija još uvek plakala zbog rastanka sa najboljom drugaricom. Ja sam zbijala šale, crtala sa njima, čak i pevala. Radila sam sve ono što svaka majka mora da radi- da drži sve pod kontrolom. Čini mi se da su ti bila najduža dva sata u mom životu. Novu Godinu smo dočekali na aerodromu u Larnaki. Sletela sam sa decom tačno u ponoć. Simbolika? Želim da verujem da jeste.

Kada bih vas lagala, rekla bih da sam odmah bila omađijana lepim vremenom, palmama, suncem i morem. Kada bih govorila istinu, rekla bih da nas je dočekalo očajno vreme, obilna kiša, mrak, a vreme se narednih nekoliko dana nije poboljašalo. Štaviše, poslednji put je padala ovoliko obilna kiša pre 40 godina. Kažu nam da smo im doneli sreću, jer zbog kiše na Kipru neće biti nestašice vode ovog leta.

Ušli smo u stan i počela sam da plačem, kao kiša koja je napolju neumoljivo  padala. Realnost situacije me je tresnula. Novi život nije više ideja, plan, već stvarnost. Našla sam se u nepoznatoj sredini, ranjiva i izgubljena. Do tog trenutka nisam  bila potpuno svesna onoga što se dešava, jer se celo moje biće nalazilo u pozornosti, u "survivor modu" kako bih bila efikasna i jaka dok traje proces selidbe.

Ono što je sigurno je to da sam ipak osetila neko olakšanje. Sav onaj stres zbog selidbe i cele te procedure je nestao. Iako je nervoza postojala, iako sam se osećala totalno izgubljeno, stres se prepolovio. Barem sam znala da je sa selidbom gotovo, sada su na redu drugi izazovi na koje do tada nisam ni mislila.

Male stvari kao na primer: gde se pali svetlo, koji ključ otvara glavna vrata, vožnja sa leve strane puta, kako da odem do supermarketa, gde je banka, snalaženje, orijentacija, sve to je na početku bilo  jako frustrirajuće. Sve ti je nepoznato, čak i te male, bezvezne, trivijalne stvari su nešto na šta se moraš naviknuti.

Mnogo smo se grlili, malo vikali, i opet grlili. Najviše smo grlili moju stariju kćer koja je teško podnela promenu. Sto puta bih poželela da se vratim kući, uspavljivala bih se u suzama, i tako svaki dan, svaku noć. "Ženo, saberi se, svi ste, hvala Bogu, živi, zdravi, budi zahvalna", govorila sam sebi, svojoj ludoj, emotivnoj, preumornoj sebi. Neretko sam kinjila sebe i optuživala za nezahvalnost, jer moja kuknjava je smešna u poređenju sa pravim bolom i iskušenjima kroz koje ljudi prolaze.

Upisali smo se u škole, krenuli u vrtić.  Buditi se u 6 ujutru, jer škola počinje rano je jedno vreme bilo pravo mučenje. Totalna nervoza i haos. Olakšavajuća okolnost, barem za mene, je činjenica da se u školi nose "uniforme" koje ustvari nisu klasičnog tipa. U školi moje starije ćerke obavezne su sive pantalone (ili farmerice), bluza tamno plave ili crne boje bez ukrasa, slova, printova. Ništa lakše za jutarnje spremanje. U osnovnoj školi nose se zimi sive trenerice i bela bluzica. Zvanična uniforma za specijalne prilike uključuje suknju, belu košuljicu i kravatu. Ako ništa drugo, nema rasprave ko će šta da nosi i garderoba se lako nalazi u ormanu.

Suza više nema, buđenje nije više problem, ležemo rano i budimo se baš onda kada krene da sviće. To sunce znatno olakša buđenje. Najpre je nebo divne ružičasto-narandžaste boje koja se prelije preko celog neba, a onda sunce, dok se spremimo i krenemo od kuće, počne unajveće da sija i blješti. Pravo je uživanje šetnja do škole i vrtića, a kada krenu vrućine, već od marta, pretpostavljam da neće biti tako.  Još uvek sa ushićenjem gledam na palme, visoke i drske. A, od zrelosti teške pomorandže i jasmin na ogradama kućnih dvorišta nagoveštavaju mirišljave prolećne večeri. Jeste li ikada osetili kako miriše cvet pomorandže? Opijajući, slatki, rajski miomiris.

Trenutni prioritet su mi deca, njihova adaptacija,a zatim i moja. Teško se rešavam da sednem za volan, ali muž me konstantno davi i tera, pa nemam kud. Stalno moram sebe da podsećam na to da automatik nema kvačilo, da moram uvek levo, levo, levo da idem (volan je sa desne strane), da žmigavac ide naopačke, gore je za levo, dole je za skretanje desno, i često umesto žmigavca uključim brisače, jer su sa "pogrešne" strane. Previše komplikovano, ali na dobrom sam putu. Kada mi je sinoć jedna Grkinja, mama ćerkine drugarice iz nove škole, rekla da joj je trebalo godinu dana da se reši da vozi nakon selidbe na Kipar, osetila sam se bolje zbog svog straha. Čak sam se u meni probudio i neki inat.  

"E, nećeš vala."

I tako,  vozila sam pre neki dan na autoputu. Nije bilo povređenih. Ima nade.

Strah se pobeđuje suočavanjem sa njim. I vežbanjem, vežbanjem, vežbanjem.

Ovo su neki prvi utisci, jer još uvek nisam u situaciji da vam kažem nešto više.Sve ovo vreme ovde se svelo na puko navikavanje i obavljanje papirologije. Bez zezanja. Znam da nije ništa posebno niti sam u mogućnosti da još uvek podelim sve ono što je lepo i čarobno, osim možda prelepe promenade u Limasolu i  Limasol Marinu. To je pravi dragulj grada,  šetalište pored mora, sa luksuznim hotelima, restoranima, zabavom, jahtama. Jako je zanimljivo čuti i videti ljudi iz celog sveta. Kada je vreme lepo, pravo je uživanje šetati kilometrima duž plaže, pojesti sladoled, voziti bicikl, gledati skejtbordere ili zuriti u more dok su deca na ljuljaškama u prelepom parkiću. Vikendom je puno sveta i zaista imaš osećaj da si negde u Majamiju ili Kaliforniji. Iskreno, mislim da nikada u životu nisam videla nešto tako lepo.

 A, palme? Ja sam stvarno apsolutno opčinjena njima. 

Jeste. Jako sam pozitivna, uzbuđena i ponosna što smo se usudili da ponovo krenemo ispočetka. Odavno nisam osetila ovakav mir, jer napokon nisam više sama, a svaki teret je lakši kada se podeli. 

Ono što od srca želim je da sa vama ponovo delim moju svakodnevicu, moj život na ovom prelepom ostrvu koji ću vremenom upoznati i zavoleti kao mnogi pre mene.  Ne znam šta će biti, ne mogu predvideti budućnost, ali barem sada postoji nešto što odavno nismo osetili, a to je nada.

I jedva čekam da procvetaju narandže u proleće.

Nedelja u ukusima, mirisima, rečima i slikama

• Ne mogu bez lepote. Ne mogu bez sitnih uživanja. Ne želim sebi oduzeti pravo na sve to. Zvuči kao kliše, ali lepota je svuda oko nas,  čak i u stvarima koje nisu očigledno lepe. Juče sam se zbog obaveza našla u delu grada u kome dugo nisam bila: iznenadilo mi je koliko zelenila, drveća i cveća tamo ima, kako su ljudi uspeli da naizgled ružno naselje ulepšaju nečim toliko jednostavnim. I sve je izgledalo lepše umiveno suncem posle kiše. Nisam želela da vadim telefon iz torbe i slikam, poželela sam samo da na tih par trenutaka upijem lepotu koji možda niko sem mene nije ni primetio. Znate onu frazu "stanite i pomirišite ruže"? Ja sam to zaista učinila: pomirisala sam ružu i dodirnula prelepi žuti cvet koji ne znam kako se zove. Trajalo samo jedan trenutak, momenat pred ulazak u dosadnu sivu zgradu i čekanje na šalteru. 

• Verujem da se odnosi sa decom grade, da je to naporan posao i da ne "pada sa neba". Znate kako su tinejdžeri ponekad naporni i teški? Čini mi se da ih nerviramo samo zato što dišemo i postojimo. Negde sam pročitala da ponekad, da bi im se približili, moramo da "glumimo" da nas zaista zanimaju iste stvari. To je pretpostavljam teško kada su u pitanju Transformersi i fudbal, ali srećom, za sada, kod mene je to prilično lako. Obe volimo pop-kulturu, muziku, antrolopološke i naučne dokumentarce, filmove, serije, Evroviziju. Prošlog leta smo zajedno odgledale sve epizode serije na Netflix-u "13 razloga" koja nas je duboko potresla i navela na razgovor. Jako je popularna među tinejdžerima, ali toplo preporučujem da je vidite zajedno sa svojim detetom. Jedva smo čekale da krene i druga sezona koja nažalost, nije toliko dobra kao prva. Ipak, vreme koje provedem sa njom u diskusiji, u analiziranju radnje, likova i njihovih postupaka je način na koji gradim vezu sa njom. To su dragoceni momenti.

• Ove nedelje smo ja i moj muž, kao veliki ljubitelji Netflixa, odgledali seriju koja je stvorena za "bindžovanje". Naravno, ugrabimo nekih sat vremena uveče kada su deca već u krevetu i prepustimo se nekoj novoj misteriji i avanturi. Serija se zove "Safe" i predobra je. Puno preokreta, radnja se dešava brzo, uzbudljiva je. Pruža i vama šansu da budete detektiv pokušavajući da odgonetnete "ko je kriv". Preporučujem od srca.

• Kako je divno što nam je svet nadomak ruke: jednim klikom slušamo divnu muziku, gledamo filmove po izboru, obiđemo galeriju, pročitamo i naučimo nešto. Da li ste se nekad zapitale "U kojoj državi je najbolje biti majka?". Koja su vaša iskustva i razmišljanja?

• Ove nedelje sam otkrila dva proizvoda u Lidl-u kojim smo se oduševili. Naročito deca, naravno. Znate i same da sam mama koja voli da pravi deci kolače, da mesim i kuvam, ali isto tako verujem u prečice i olakšice. Dan jedne žene je ispunjen bezbroj obavezama i ne treba se nikome izvinjavati za laka i brza rešenja koja ona bira. "Nema goreg do upakovanog", kažu neki, a ja kažem: "Nema goreg od iscrpljene majke i gladne dece". 

         Slatki, mekani i izvrsni hlepčići tipa "brioche" marke "Maitre Jean Pierre" su odlično rešenje           za brzu užinu ili doručak. Moja deca su načisto otkačila za njima. 

         Ukoliko postoji Lidl blizu vas, trk za brioše, ako ne, ako budete posetili Grčku ovog leta,                     toplo vam ih preporučujem.

Lidl takođe ima odlične sladolede. Najbolji od njih su svakako oni marke Gelatelli. Posebno preporučujem "Bourbon Vanilla" koji je kremast i mekan i možete u njemu čak i videti semenke iz štapa vanile.

iiiiiiiiii

voćni dezerti, sorbeti, kojih ima u raznim ukusima, takođe marke Gelatelli. Ja trenutno imam "Passion Fruit Sorbet" koji je apsolutno bajan.

Eto, toliko od mene i ove rubrike. Želim vam divan vikend i lep provod!

Htela sam da budem "nešto"

Uči školu da budeš "nešto" u životu. Upiši fakultet da budeš "nešto" u životu. Diplomiraj da budeš "nešto". I sada, sa svoje skoro 42 se pitam šta je to "nešto"?

Sećam se mojih planova i snova, sećam se ambicija drugih, sećam se ambicija i želja mojih roditelja. Sećam se ispita, diplomiranja i osećaja da je ceo svet moj. Došlo je vreme za "velike stvari".

Istina je da sam kao mala uvek sanjala da ostavim neki trag, da uradim nešto po čemu ću biti pamćena. Često bih u igri sa drugaricom govorila: "Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

"Ma, šta je to "nešto""?, pitala bi me ona. Nikada nisam umela da joj odgovorim.

***

Materinstvo bez pauze, evo već 14 godina. Ni jedan dan odmora, nikoga da me odmeni. Godine su prošle tako brzo, ono "nešto" u glavi devojčice pune snove i želja nikada se nije ostvarilo. 

"Mama, boli me zub", budi me glas usred noći. Isprepadana, bunovna, skačem iz kreveta, još uvek ne shvativši šta se dešava. Prva reakcija? Pripravnost i ustajanje kada te usred noći probudi dečiji glas. Odlazimo u kuhinju i dajem joj lekić, stavljam u mobilni podsetnik da pozovem zubara, smeštam je u krevet i na kratko milujem po kosi dok napokon, mokrog lica od suza, ne zaspi. Vraćam se u krevet.

"Mama, hoću da piškim". Ponovo se budim i stavljam ga na nošu. Automatski, više i ne razmišljam. Snalazim se po mraku, bez upaljenog svetla. Smeštam ga u krevet i napokon ponovo spavamo.

Budilnik na mobilnom zvoni tačno u 7. Ustajem, stavljam kafu, sipam mleko u činije za žitarice, budim ih polako i pakujem užinu. Dok uranjam moje jutarnje keksiće u kafu, hiljadu misli mi se motaju po glavi:

"Znači, to je to? Sve one neprospavane noći uz knjigu, diplome iz jezika, sertifikati, sve se svodi na to da im ujutru tražim čarape, peglam majice i brišem guzice? Nekada sam htela da doprinesem svetu, da budem nezavisna, da živim život pun avantura i putovanja, i eto, zbog NJIH ne mogu."

I tako kukumavčenje se nastavlja dok nisam napokon nisam došla do zaključka: "Materinstvo mi je oduzelo sve ono što sam nekada mogla biti".

***

Prošlo je mnogo godina od dana kada sam uzela diplomu u svoje ruke, prošlo je mnogo vremena otkad sam akademski, svojim mentalnim trudom nešto postigla i time se ponosila. Vreme je prošlo u ubeđenju da je materinstvo nešto "prolazno", mislim, najteže je dok su mali, prošlo je u ubeđenju da "ima vremena" i da kada dovoljno porastu ja ću imati vremena za velike stvari, za to "nešto".

Ja jesam dobra majka, ali to se ne vidi. To se ne može opitati. Materinstvo nema platu, ne dobijaš priznanja, hvalospeve, ne daju ti godišnji odmor, bolovanje ili makar jednu malu pauzu. Nema nadogradnje, unapređenja.

Kako možeš biti "nešto", kako možeš činiti velike, sjajne i značajne stvari dok si majka?

Odgovor leži u tome kako svako od nas definiše to "nešto" i šta za nas znače "velike stvari"?

Činjenica je da živim sa četiri ljudska bića koja me vole najviše na svetu. Činjenica je da sam oduvek želela da nekoga nešto naučim, da inspirišem, da prenesem ono što znam. To se nije desilo u učionici, niti u amfiteatru, ali dešava se svakodnevo u našem domu. 

Veličina čoveka se meri time koliko je spreman da sebe da drugome, koliko pruža i koliko voli. 

 I to jedino važno i istinsko merilo naše vrednosti.

Ako je to zaista tako, onda su majke zaista velike. One su "nešto". 

Moja deca, svakodnevno me uče strpljenju, traže od mene da budem bolja, jača i izdržljivija, zbog njih svakoga  dana ostvarujem male, ali značajne ciljeve koji vode dobrobiti naše porodice.

***

"Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

I ja sam postala mama. Ima dana kada to nije dovoljno i to je sasvim OK.

Ima dana kada jeste. I danas neka bude takav dan.

Jelovnik za ovaj vikend, sledeću nedelju i recept

Mnoge od vas ste mi poslale poruke tipa: "Kada ćeš postovati novi jelonik?, "Daj inspiriši nas malo". I baš mi je drago što vas moji jelovnici makar malo inspirišu ili pomažu u tome da odlučite šta ćete kuvati. Plus, delim sa vama jedan brz i lak recept. To je jelo koje moja deca jako vole, brzo se sprema i ukusan je.

Testenina sa slaninom i paradajzom

Potrebno:

175 grama slanine, dimljene šunke ili suvog vrata seckano na kockice

2 kašike maslinovog ulja

1 manji crni luk

2 sitno seckana čena belog luka

prstohvat ljute tucane suve paprike (po želji)

2 konzerve paradajz pirea ili pulpe (oko 800 grama)

500 grama testenine po želji (najbolje idu linguini, špageti, taljatele)

so, biber

pola šolje rendanog parmezana

Postupak: Na maslinovom ulju propržite slaninu nekih 5 do 8 minuta, dodajte luk, pržite još dodatnih 5 minuta. Dodajte seckani beli luk, pržite oko 30 sekundi. Dodajte pire od paradajza i kuvajte na srednoj vatri bez poklopca nekih 15- ak minuta dok sos ne postane gust.

Dodajte so i biber po ukusu.

Skuvajte testeninu prateći uputstva sa pakovanja. Pre ceđenja testenina, sačuvajte jednu šolju vode u kome se testenina kuvala.

Skuvanu testeninu sipati u šerpu sa sosom i promešati dodajući polako vodu u kojoj se testenina kuvala. Ne morate dodatu svu vodu, već tek toliko da testenina bude vlažna i obložena sosom. Dodajte rendani parmezan i sve promešajte. Služiti toplo.

(adaptirano po receptu Giada de Laurentis)

PRIJATNO!

A, sada je na redu jelovnik za sledeću nedelju na osnovu onoga što planiram sutra da kupim na pijaci (povrće, voće i jaja) i onoga što imam u zamrzivaču. Sada smo u fazi pražnjenja istog, pa se jelovnik uglavnom "vrti" oko onoga čega ima u njemu.

Subota: 

ručak: pečena riba sa povrćem, voće za dezert

večera: pica, zelena salata

Nedelja: 

ručak: krmenadle, krompir i salata, voće

lagana večera: grčka salata sa feta sirom, ječmeni dvopek sa Krita, maslinovo ulje

Ponedeljak: 

ručak: tikvice sa jajima, feta i anthotiro sir, paradajz 

večera: testenina sa sosom od paradajza ili bazmati pirinač, ćufte od pilećeg mlevenog mesa (kupujem gotovo, mešano sa začinima i predobro je)

Utorak: 

ručak: ostaci od večere od prethodnog dana

večera: grčka strpacada ili jaja sa paprikom, paradajzom (nešto kao srpska prženija)

Sreda (posno): 

ručak: hobotnica sa kratkom testeninom, salata

večera: ostaci od ručka, salata,

Četvrtak: 

ručak: pečena jagnjetina (najstarija kćer ne voli jagnjetinu, pa ćemo ću za nju spremiti domaće grčke hamburgere, biftekja)

večera: salata,ostaci od ručka

Petak (posno): 

ručak: čorba od sočiva, dinstana šargarepa

večera: humus  i taramosalata namaz i sirovo povrće

Subota: 

ručak: pečena riba, povrće, sveže voće

večera: pica i zelena salata

Nedelja: 

ručak: bolonjeze sos sa špagetima, salata, sladoled

večera: losos sa tikvicama i bazmati pirinač

Srećan vikend i prijatno planiranje i kuvanje!

Šta ti je činiti ako si "pukla"?

Sećate se teksta "Da li si pukla?"? Znam, prošlo je mnogo vremena od tada, ali recimo da ste imali dovoljno vremena da uočite sve simptome i da ste napokon rešili da sebi pomognete. Da, baš tako. Morate sami sebi pomoći. Ukoliko čekate da to neko učini umesto vas, pa recimo da ćete čekati. Zauvek.

(art by Nathalie Jomard)

1. Pre svega morate biti apsolutno i brutalno iskreni prema sebi. Morate sebi postaviti pitanje i razjasniti u vašoj glavi šta za vas znači "pukla sam"?To može biti sve od iscrpljenosti do nervnog sloma. Za ovo drugo, za potpuni kolaps psihe i tela, dobro je potražiti pomoć profesionalca. Da li ste pukli zato što osećate da ste iscrpljeni, možda gubite na težini ili se nekontrolisano gojite, da li mnogo vičete, da li ste toliko umorni da zaboravljate gde šta ostavljate, gde ste krenuli i šta radite? Možda provodite previše vremena uzalud gubeći vreme na društvenim mrežama ili vam jednostavo dan prolazi neproduktivno i jadno? Da li se osećate kao da niste "svoji", možda ste izgubljeni, uplašeni?
Ja sam lično doživela onaj"eureka momentat" kada sam shvatila da idem protiv sebe i svojih želja, shvativši da ne živim u skladu sa sobom. Takođe, nisam mogla da povučem granicu između mojih želja i mogućnosti što je dovelo do toga da puknem. Onda kada su "moram" i "ne želim" u neskladu, e,  onda nastane problem.

2. Kada sam ja shvatila da sam pukla i da je vreme da nešto menjam, zapitala sam se kako želim da se osećam i šta moram učiniti da bih to postigla? Moja želja je bila i ostala da budem staloženija, mirnija, da se ne opterećujem savršenošću i da dam sebi oduška. Želja da budem takva osoba, majka, supruga i Dora, značilo je da to nisam, da sam sasvim suprotno od toga. Za mene je to značilo da moram sebi i drugima postaviti granice. Samo zato što mogu da ih obavim, ne moram danas, ne moram baš sada. Ukoliko poželim da odmorim, ja to jednostavno učinim. Ukoliko poželim da nekim danima budem minimalno produktivna, dopuštam sebi i takav dan. Naravno, s obzirom da sam majka "minimalno produktivna" znači da neću juriti ko muva bez glave, da ne moramo danas u šetnju ili park ukoliko sam umorna, to znači da neću danas kuvati, već ćemo jesti nešto brzinski ili naručiti picu, itd, ali svakako moram biti odgovorna i nekako "održati decu u životu". Zaista, sve što možeš danas, ostavi za sutra. Kada mora.  Postavljanje granice drugima je verovatno najznačajnija stavka. Bez ikakve griže savesti odbijem poziv za druženje ili posetu. Reći "ne" drugima je sada mnogo lakše i to me oslobađa neverovatnog stresa. Nije strašno reći "ne" mužu, deci, majci, svekrvi, prijateljici. Probajte. S druge strane, "pucanje" ume da bude znak da ste se previše izolovali ili da ste usamljeni. Ukoliko osećate potrebu za društvom, smehom, izlaskom ili da sa nekim porazgovarate, učinite prvi korak. Zaista vredi i pomaže. Velika je verovatnoća da osoba sa kojom biste porazgovarali želi upravo to isto, ali kao i vi, "ne želi da smeta".
Mi majke ne možemo same, potrebne smo jedna drugoj.

3. Ukoliko ste osoba koja je receptor tuđeg raspoloženja i ako jednostavno na vas utiču tuđe emocije,  neminovno ćete osećati psihičku isrcpljenost što se odražava negativno čak i na vaš organizam. Kontakt i bilo kakvu interakciju sa takvim osobama svedite na maksimalni minimum. To sam sebi dopustila tek nedavno. Pošto sam osoba koja se uvek plašila da će time nekoga uvrediti ili naljutiti, izbegavanje tih osoba je za mene bilo jako teško. U nekom trenutku sam se setila reči koje sam nekada, negde čula: "Moraš šititi samu sebe". I to se i desilo. Rešila sam da sebe štitim od negativnih uticaja i ljudi u čijem društvu se osećam loše. Zato zapitajte se "da li će taj susret sa tom i tom osobom ikako biti dobar za mene?", ako je odgovor "ne", znate šta vam je činiti. Zaštitite se.

4. Ne tretirajte sebe kao nekoga ko je uvek svima na usluzi. To znači da je došlo vreme da sebe povremeno  stavite na prvo mesto.  Ukoliko se osećate kao "otirač" najverovatnije nisu krivi drugi što se tako osećate. Najverovatnije ste sebi dozvolili da se tako osećate. Zapitajte se: "Šta ja to radim , pa me to čini da se tako osećam?". Stavljate sebe na poslednje mesto. Iz nekog razloga VI  sami verujete, a NE drugi da niste zaslužili da udovoljavate sebi i da je to loše. To je sebično i jedna dobra majka, supruga, kćer, snaja i zaposlena žena nikada ne gleda sebe i svoje potrebe. To je čisto sranje!
Čini mi se da je mnogo lakše dovesti sebe do iscrpljenosti nego sebi udovoljiti. Ne bih to nazvala "udovoljavanjem", već našim osnovnim pravom. Pronađite nešto što volite da radite, što vas smiruje i povezuje sa unutrašnjim "ja". Ukoliko nemate vremena za hobi, dopustite sebi najpre minimum vremena za sebe. Neka to bude kratka pauza za kafu, sledeći put neka bude kratka šetnje, treći put odlazak kod frizera i tako, vremenom, briga o sebi postaje navika.  Vremenom ta neka slatka zadovoljstva koja su samo vaša postaju nešto o čemu nećete ni razmišljati, jednostavno postaju deo vas. Krenite malim koracima, ukoliko vam je stavljanje vas samih na prvo mesto strano i teško.

5. Pojednostavite sve, apsolutno sve u vašem životu: hranu, garderobu, odnose, oslobodite se svega onoga što vam predstavlja teret, svedite na minimum radnje i poslove koji vam unose stres. Znam da zvuči suludo: "Pa, kako to da uradim?", pitate se.  Jednostavno ne opterećujte se stvarima koje nisu toliko važne. Neprijatnosti na poslu, u familiji, na ulici, u kući, one su neminovne, ali uvek možete sebi olakšati na drugim poljima. Ishrana neka vam bude jednostavna, pronađite zdrave, ali brze recepte. Ne komplikujte garderobu, neka bude jednostavna i udobna. Pobacajte ili poklonite sve ono što ne nosite, ne koristite ili vam ničemu ne služi. Oslobodite, rasteretite vaš životni prostor, automatski ćete se osećati i sami lakšima. Isključite telefon, ugasite računar i vidite šta će se desiti. Svedite igračke, ukrase, dečiju garderobu na minimum. Svakoga dana uradite po nešto, malo ovoga , malo onoga.  Odredite dan kada ćete čistiti kuhinju, dan kada ćete čistiti spavaće sobe, dan za kupovinu, dan za pijacu. Ne trudite se da uradite sve za jedan dan. Niste mašina i ne tretirajte sebe kao da jeste.

6. Spavajte! Ako ste jedna od onih osoba koja radi  poslove u ponoć, jer nije stigla preko dana ili sedi uz TV do kasno u noć- prestanite odmah i sada! Ukoliko legnete ranije i dozvolite vašem umu i telu da se odmore, ujutru ćete biti daleko produktivniji, pa posao koji ste želeli da uradite prethodne večeri  uradićete mnogo brže i bolje sledećeg jutra. Garantujem! Nedostatak sna je jedan od glavnih razloga "pucanja", zato spavajte, spavajte i spavajte!

7. Potražite pomoć i podršku. Bilo da se radi o potrebi da se obratite stručnjaku ili da zamolite mamu ili svekrvu za pomoč, učinite to. Ukoliko nemate tu mogućnost, jednostavno odredite sebi koje su vam mogućnosti i koji su vaši priroriteti. Razgovarajte sa vašim partnerom i decom. Pričajte o vašim potrebama i zahtevajte da budu uključeni u svakodnevne poslove. To nije pomoć, to je njihova obaveza.
"Vi mi NE POMAŽETE, vi živite ovde kao i ja, i vaša je OBAVEZA da učestvujete u svemu."

Budite jasni i oštri.

Podrška može biti i neka inspiracija, neko ko vas nadahnjuje ili kome se divite. Potražite savet ili jednostavno učite od te osobe posmatrajući kako funksioniše, koja je njena filozofija života, učite, slušajte, gledajte i vežbajte.

"Pretvarajte se dok ne uspete". 

8. Ono što sam shvatila da pomaže u slučaju "pregorevanja" je početi da radiš ono što si dugo odlagao ili čega se plašiš. Da li su to časovi vožnje, pilates, odlazak kod zubara ili promena boje kose, nije važno.  To unosi neki osećaj snage i ponosa, osećaj pomaka i moći. To je put ka životu koji je u skladu sa onim ko ste i ko želite biti. Znam da zvuči čudno, ali deluje. Ja sam dugo odlagala vožnju iz straha i verujući da neću uspeti,  ali u trenutku kada sam sela za volan, osetila sam da sam povratila neku kontrolu nad mojim životom i da sam nešto postigla, baš zato što sam se suočila sa strahom. Radeći nešto što smo odlagali ili čega smo se plašili obnavljamo sebe novom energijom. Osećaj euforije zbog postignutog cilja, ma koliko on bio mali, kao i zadovoljstvo zbog neke sitne promene koju smo uneli, umeju biti lekoviti i regenerativni.


9. Budite dobri prema sebi. Tretirajte sebe kao kao neki nežni, retki cvet, negujte i volite sebe kao što to činite kada su vaša deca u pitanju. Ne brinite mnogo šta drugi misle i žele od vas, zapitajte se šta vi mislite, kako se osećate i šta u tome trenutku želite? Život je dovoljno težak, naporan i kratak da bi ga živeli tako što ćemo ići protiv sebe i svoje dobrobiti.

Čuvajte se...

Da li si "pukla"?

Poslednjih par godina se divim samo jednoj vrsti žena. One su mudre, inteligentne i duboko su zašle u samospoznaju. One dobro znaju gde im je granica, brinu o sebi i slušaju svoje telo. Ne, ne mislim na žene koje se doteruju, sređuju i koje uvek izgledaju lepo. Lako je biti "boginja" kada se graciozno šetaš po gradu u svojim visokim štiklama, sa savšenom kosom i oblakom parfema koji ostavljaš za sobom.To je lako. A, šta je sa onim delom dana kada moraš ustati iz kreveta i otići do kuhinje, spremiti doručak, skuvati kafu, spremiti decu za školu? A, šta je sa onim delom svakodnevice u kome moraš skuvati ručak, pustiti mašinu, otići na posao, u banku, poštu, na roditeljski sastanak? Šta ćemo sa onim delom života kada moraš da se nosiš sa roditeljima, svekrvom, mužem, decom, kolegama?

 Pa, ništa. Upadamo u zamku "zauzetosti" i "zabrinutosti", jer to je danas merilo naše vrednosti. Što više obaveza imaš to si značajniji i tvoj život ima smisla. Što se više brineš to si odgovornija i efikasnija.  Zar ne? Nije nam samo društvo nametnulo to verovatnje, već smo i mi sami sebi stvorili ta očekivanja. I tako, drage moje, nikada nećemo biti "boginje" (jako je popularno nazivati danas žene ili mi se čini?), već iscrpljene, nervozne, našminkane i namirisane karikature. I što smo umornije, to više sebi namećemo obaveze koje će nas još više zamarati i opterećivati. 

I to je , drage moje, jedna jako loša navika. Toliko loša da vodi do takozvanog "pucanja". To je stanje koje se može izbeći.

 Nije fazon da sebe iscrpljujemo, fazon je znati kada da stanemo. Mudrost leži u tome da prepoznamo loše navike koje dovode do "pucanja", a kada ih prepoznamo onda možemo te loše navike zameniti dobrim. 

1. Kada vam je dosadno, okrećete se Fejsbuku. Skrolujete, klikćete, pratite isprazne sadržaje, gledate fotografije drugih ljudi, mrzite vaš život ili jednostano zurite u sve to bez razmišljanja.

2. Kasno ležete iako ste umorni. Uvek mislite da možete obaviti još par sitnica po kući ili odgledati još jednu epizodu serije.

3.Ceo dan čistite i sređujete vaš dom. Nikada nije dovoljno čisto, primećujete svaku sitnicu, opsesivno želite da sve bude na svom mestu. 

4. Brinete o stvarima koje ne možete promeniti, kao na primer, o ponašanju drugih ljudi za čije ponašanje niste vi odgovorni.

5. Ustajete iz kreveta u poslednjem trenutku. 

6. Vaša lista obaveza je previše dugačka.

7. Želite da uradite puno toga u jednom danu.

8. Radite više stvari odjednom.

9. Čim ustanete ujutru proveravate vaš telefon (Facebook, Instagram, e-mail).

10. Odlazite u krevet sa telefonom ("čekaj da proverim šta ima novo na fejsu").

11. Provodite većinu dana na kompjuteru.

12.  Više obraćate pažnju na telefon nego na svoju decu i voljene.

13. Zaboravljate na sebe i na ono što vas relaksira. Vreme za relaksaciju nije nešto što stavljate u vaš raspored.

14. Svuda žurite i sve obavljate na brzinu.

15. Ne pratite šta vam drugi pričaju. 

16. Ne želite nikome ništa odbijete. Svima govorite "da", osim sebi.

17. Bojite se da kažete "ne".

18.  Previše ili premalo jedete.

19. Iritiraju vas sitnice, puno vičete.

20. "Nemam vremena za to", vam je omiljeni izgovor.

Sada kada znamo koji su to znakovi pucanja i iscrpljenosti pitanje je šta možemo učiniti povodom toga? Više o tome u sledećem postu.

Zanima me, da li na ovoj listi prepoznajete neku od vaših loših navika? Da li imate nešto da dodate?

Povratak u budućnost

Image by Vicky Scott via Getty.

Evo me još uvek u pidžami nad zapušenim odvodom u sudoperi, čeprkam po prljavoj vodi sa gumenim rukavicama na rukama. Čuje se jedno "sviiiiiiiš" i voda kreće nesmetano da teče u vrtlogu ostavljajući za sobom kapljičaste ostatke od ulja i tragove mlevenog zrnevlja kafe. Na moj užas veći deo zida koji odvaja kuhinju od dnevne sobe je u ogledalu. Sa troje nepažljive dece to nije ni malo prednost u našem domu, a svakako moj lik u njemu nije nešto sa čim se rado srećem. Mogu da se zakunem da danas izgledam  starije nego juče. Da li neko može da toliko ostari za jedan dan? Nije ni čudo. Noćima ne spavam dobro, a umor neminovno ostavlja tragove na koži, ispod očiju, u pokretima i raspoloženju. Srebrne vlasi štrče na vrhu moje glave, kosa mi je čupava i nesređena. Malo me steže pidžama oko struka,a i gornji deo je tesniji."Smanji baklavu!", zapisujem na papir koji visi na frižideru. Uspela sam nekako sinoć, kada su deca zaspala,  da sperem sa kose prašinu i miris kuvanog graška. Onako umorna legla sam na peškir kojim sam pokrila jastuk i zaspala dok se nisam ponovo probudila u toku noći, i tako jedno 2-3 puta. Spavam, budim se, spavam, pa se budim. I tako dok alarm na mobilnom ne krene da drnda negde oko 7. Kada se lepo naspavam, sebi sam najlepša na svetu.

Prolazi pored mene očešajući se o moje rame. Odmah sam osetila njen parfem, "Eden", cvetan i prodoran. Zaista, diskutabilan izbor. Duge, tamne lokne joj uokviruju lice i još više ga izdužuju.Plava sedefasta olovka na očima, njen zaštitni znak i sjaj za usne koji miriše na višnje. Bezvoljno se baca na trosed pustajući MTV , namešta tesne farmerke koje se neprimereno spuštaju još niže na bokove: "Čoveče, sve me mrzi. Mrzim faks, mrzim moju glupu kovrdžavu kosu. Samo me neki debili muvaju i spopadaju.Nemam grudi ni zadnjicu. Umreću sama, potpuno sama", kaže ona, potpuno poražena nad teretom mladosti.

Odmah sam je prepoznala.  Prepoznala sam tu mrzovoljnost. Prepoznala sam mršavu devojku bez ambicjia, ali punu snova. Prepoznala sam devojku koja tvrdi da ne zna šta želi,  a ustvari se plaši da prizna sebi i drugima svoje želje. A, kako bi? Studira nešto što ne voli, nema momka, kolega koji joj se sviđa se pred njom žvalavi sa plavokosom lepoticom. Keva i ćale samo vrše pritisak i uopšte je ne kapiraju. Sve što želi je da ode odavde i da je svi ostave na miru. Sve što želi je da prestane da ispunjava tuđa očekivanja. Znam ko je, ali ne znam kako se stvorila ovde i najvažnije: zašto je prevalila toliko put iz prošlosti i posetila me posle toliko godina?

Ovog leta punim 42. I moram da priznam: totalno sam prestrašena. Plašim se saznanja da toliko toga još nisam uradila, iz straha, iz obaveze prema drugima, zbog života. I drhtim pred činjenicom da moram još mnogo godina biti tu za moju decu, da im se nađem, da im budem podrška i oslonac, drhtim jer me telo ne služi kao nekada i potpuno sam svesna da ne pazim dovoljno na svoje zdravlje. Užasnuta sam promenama koje nas čekaju, odlukama koje su na "stand by" iz straha od nepoznatog, osećam teret obaveza i odgovornosti koje se gomilaju. Bojim se da ću se probuditi jednog jutra i shvatiti da sam sebe nekako izdala i razočarala. Bojim se da nemam još mnogo vremena da napokon postanem ona žena koja sam oduvek želela da budem. Ma, zašto da krijem? Užasava me činjenica da gubim lepotu, mladost je prošla. 

"Mrzim moj život", čujem je kako mi dobacuje, "Mrzim ga. Ništa nije onako kako sam zamišljala".

I počinjem da se smejem, što od besmislenosti  reči koje izlaze iz usta jedne dvadesetogodišnjakinje, što od potrebe da je utešim iako sam do malopre plakala nad svojim propuštenim prilikama, strahovima i greškama. Osećam duboku ljubav prema njoj i želim da je zagrlim toliko čvrsto i jako kako bih joj odagnala sve sumnje i strah. Zaboga, kako ne vidi koliko je mlada, lepa i puna potencijala?
Odjednom mi je sinulo zbog čega je ona ovde i kako se ovde stvorila. 

 Dobro se sećam.

 Sećam se trenutaka kada sam utehu tražila u stvarima koje se još uvek nisu desile, u ljubavima koje još uvek nisam doživela, u mestima koja još uvek nisam videla, u životu koji još uvek nisam okusila. Dobro se sećam tih bolnih momenata u kojima sam maštala o jačoj, boljoj, smirenoj, zrelijoj verziji sebe  same. Dobro se sećam da sam zatvarala oči, prizivala moju buduću verziju sebe i posećivala je svaki put kada bi mi bilo teško. 

Znam da sam ona mirišljava i izgubljena dvadesetogodišnja devojka zapravo ja. Vratila se u budućnost kao neki san. Došla mi je u posetu, jer joj trebam. Došla je, jer mi je potrebna.

Došla je da me svojim bolom podseti na to koliko sam sada jaka, 

došla je da me svojim sumnjama ubedi u moju čvrstinu,

 da svojom nesigurnošću potvrdi moje samopouzdanje, 

da svojim nekadašnjim strahom vidi mene hrabriju,

 da  me svojim razočarenjem podseti na ostvareni san.

 Došla je zbog mene, duh iz prošlosti, posetilac u budućnosti, došla je kao uteha, pobeda i nada.

 Ona je ovde zbog mene, kao što sam i ja ovde zbog nje.

"Divno je videti te opet. Vrati se sada u svoju vremensku mašinu i ništa ne brini. Znaj da će ti jednoga dana sve tvoje brige  biti smešne", pozdravljam je i puštam je da ode.

Stavljam karmin na usta i nameštam kosu.

"Lepa si", kažem sebi. Kažem njoj.

I jedva čekam da vidim šta budućnost nosi.

Tri sestre

Hiljadu puta u toku dana posumnjam u to da sam rođena da budem majka. Hiljadu puta u toku dana pomislim da jednostavno nisam ja za to: previše vičem, previše sam nervozna, nemam dovoljno strpljenja. Neprestana sumnja, čak i kada je dan dobar. Stalno sebi obećavam da ću "sutra biti bolja".

Istina je da sam oduvek želela da budem majka. Oduvek sam sanjala o tri devojčice, čak sam im i imena dala. Jedno od njih je "Klarisa", verovatno na osnovu lika iz neke sapunske opere koju je gledala moja mama, pa možete zamisliti.

U komšiluku su živele dve sestre, nekoliko godina mlađe od mene: energične, vesele i glasne devojčice. Roditelji su im nadenuli cool, moderna imena, barem za ono vreme. Odmah sam prekrstila moju nerođenu decu.
Nikada se nisam igrala sa pomenutim devojčicama, jer su bile previše male sve dok mi jednog dana nisu  postale više nego zanimljive. Desilo se nešto što je meni izgledalo apsolutno magično: dobile su i treću sestru. Ne znam zbog čega, ali tada ja nisam mogla zamisliti ništa magičnije od toga. Imati već sestru, a onda dobiti još jednu! Oh, divote!  Sećam se njihovog oca, ujutru bi u odelu i sa akt tašnom ulazio u svoj  auto ljubeći ženu i decu, pozdravljajući komšije. Baš mi je bio onako sav važan, visok i proćelav.  Dok bih se igrala ispred zgrade, često sam viđala devojčice kako istrčavaju iz ulaza napolje  vičući i  svađajući se oko ljuljaški, a njihova mama, visoka i vitka sa bebom na boku bi im mahala sa terase sa šoljom kafe u ruci. Njihov tata, kada ne bi bio u odelu, naizmenično bi ih nosio na ramenima, šalio se sa njima dok bi se one takmičile za njegovu pažnju. Dešavalo se da ih par puta "uhvatim" kako se utrpavaju u auto na putu za more i tajno u sebi im zavidela, zamišljala tu igru, ciku, skakanje na talase, pitala sam se kako je to uvek imati sa kim pojesti sladoled i bacati kamenčiće u more, gnjuriti, šetati po varoši, buditi se ujutru znajući da vas čeka dan pun igre i zabave na suncu i pesku? Iz moje perspektive, oni su se ludo zabavljali i bili su ekstatično srećni. Naravno, nisam mogla ni zamisliti niti se staviti u poziciju majke ili tate.Sada znam koliko je to bilo naporno i teško za njih, ali meni, usamljenoj devojčici, koja je žudela za društvom sve to je izgledalo bajkovito.

Kada kažem "usamljena" ili "društvo" nemojte misliti da sam bila neko čudno, zatvoreno dete. Naprotiv, društvo u vidu drugarica sam imala na pretek i imala sam divno detinjstvo. Međutim, od momenta kada bih ušla u kuću bila bih sama. Nedostajalo mi je nešto više, nešto što su imale one tri sestre.  Ovde  mislim na onu sestrinsku ljubav, iako dok su deca mala to liči na sve samo ne na "ljubav". Mislim na nekoga sam kim bih se igrala u kući, delila sobu, jela doručak, čak i svađala, neko ko bi stalno bio...tu. Često bih zamišjala da imam sestru, pričala sa njom, igrala se. Ideja o sestri bliznakinji mi je bila posebno interesantna.   Moj brat je 12 godina stariji od mene, pa možete zamisliti koliko je jednom dvadesetogodišnjaku zanimljiva njegova dosadna osmogodišnja  sestra.
Društvo su mi pravile moje lutke, kasete i posteri na zidu. Provela sam detinjstvo naučivši da se sama zabavim i da svoje tajne zapisujem u dnevnik umesto da ih delim sa sestrom. Međutim, dobro se sećam da sam sebi obećala da moja deca nikada neće biti sama.

Nedavno dok sam bila u Srbiji u jednoj od igraonica koju smo često posećivali, videla sam te tri sestre. Odmah sam ih prepoznala. Nisu se mnogo promenile, osim što su sada već žene i majke.  U jednom trenutku sam počela da brojim decu koja su se stvorila oko njih obraćajući se svakoj od njih sa "mama". Nakon brojanja zaključila sam da svaka od njih, čini se, ima po 3 deteta. I ono što je bilo najlepše od svega, njih tri su zajedno pile kafu, čavrljale, brisale musava lica, hranile ih kolačima slikale svojim telefonima, a deca su se međusobno igrala, potpuno naviknuta na to. Nisu ni shvatala koliko su srećna.  U načinu na koji su se ophodile jedna prema drugoj nagoveštavala se bliskost, videlo se da dele svoju svakodnevicu jedna sa drugom, da  ž-i-v-e zajedno, u nekom smislu.Pomislih na njihova venčanja, porođaje, slomljena srca, borbe, bolesti. Znam da ni jedna porodica nije idealna, ali sam vrlo lako mogla zamisliti kako je kada se svaka radost pomnoži sa tri i svaka bol podeli na tri dela.

One se mene i ne sećaju, sigurna sam u to. Znam da su kao male bile previše zauzete svojim igrama, pa mene nisu ni primećivale. Međutim, ono što verovatno one nikada neće znati, je to da se njihovo detinjstvo, posmatrano onako iz daljine, duboko urezalo u mene. Njihova porodica mi je bila neki uzor i san kojih nisam potpuno bila svesna dok i sama nisam postala majka. Kada bih zamišjala srećnu porodicu uvek bi mi se pred očima pojavile te tri nestašne devojčice, njihov auto pun igračaka na naduvavanje, kofica i suncobrana.
Pitam se kako je to znati da je neko sa kim si toliko blizak uvek pored tebe kada ti je potreban? Pitam se kako je to imati sestru koja zna sve tvoje tajne i sa kojom možeš podeliti baš sve? Pitam se kako je to kada je dovoljan jedan telefonski poziv da bi se neko pojavio sa Cedevitom  kada si bolesna ili da ti se neko nađe kada ti zatreba? Pitam se kako izgledaju njihove rođendanske proslave, godišnji odmori i godišnjice?

Ne znam kakvi su njihovi roditelji ustvari bili. Da li su bili dobri, jesu li mnogo grešili? Da li su bili previše ambiciozni ili su možda previše zahtevali od svoje dece? Da li su bili popustljivi, jesu li im sve pružili? To ne znam. Sigurna sam u to da im nije bilo lako odgajati troje dece jedno drugom do ramena. Međutim, na osnovu onoga što sam videla u igraonici, ono što mi se nagovestilo me je podsetilo na onu afričku poslovicu: "Potrebno je celo selo da se odgaji jedno dete". Ako ništa drugo, oni su uspeli u tome.

Rekla bih da su prokleto dobro obavili posao roditelja: njihova deca više nikada neće biti sama. Međutim, očigledno je da nije dovoljno izroditi "čopor dece", izazov je negovati i održati bliskost i ljubav među njima. Izazov je održati porodične odnose i ulagati u njih svoje emocije, svoje vreme. Prosto kao da su znali da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Kao da su znali da na taj način one neće imati prostora ni vremena da previše sumnjaju u sebe. Kako? Zašto? Pa, vrlo jednostavno zbog toga što će uvek imati nekog pored sebe ko greši i sumnja,pa tako mogu grešiti i sumnjati zajedno, ali uz kafu, kolače,  musavu decu i dugačke SMS poruke usred noći. Meni to itekako idealno zvuči.

(art  "Three sisters at the beach" by Laurie Justus Pace)