Početkom prošlog leta smo sa školom moje starije kćeri išli na ekskurziju u prelepi Nafplio, bajkoviti, šareni gradić pored mora koji me je bukvalno ostavio bez daha. Međutim, ja ne želim da vam pričam o gradu i njegovim lepotama, već o nečemu sasvim drugom. Dok smo šetali kroz gradski park ugledala sam jednu mladu, vitku žensku osobu koja nije imala više od 34 godine. Sedela je na klupi i pričala sa svojom prijateljicom. Nosila je lepu, jednostavnu kratku haljinu i baletanke, izgledala je jako elegantno i jednostavno. Ono što je najviše doprinosilo njenom sofisticiranom izgledu (iako smatram da se žena sa tim rodi) je bila njena...kosa,dužine negde do ramena, negovana, ravna i...seda. Sigurna sam da je primetila način na koji sam buljila u nju (ali, bukvalno) očarana njenom kosom. Ono što me je ustvari najviše očaralo i iznenadalo je činjenica da je u pitanju mlada, lepa žena u svojim tridesetim, pa još i Grkinja koja je pustila svoju sedu kosu da raste. Grkinje imaju gotovo religijski odnos prema svojoj kosi. Retko, ali retko ćete je videti sa kosom ovlaš vezanom u rep. Farbanje, oblikovanje, peglanje, feniranje su sastavni deo njihove nedeljne rutine. Moja poznanice i prijateljice barem dva puta nedeljno idu kod frizera, neretko i jedanput nedeljno, uglavnom na pranje i feniranje. One koje to ne mogu priuštiti to čine same kod kuće. Puno truda i vremena se ulaže u kosu. Seda kosa je neprihvatljiva. "Imam sede, moram da se farbam!", se često čuje kao razlog odlaska u salon lepote, što je donekle normalno. Koja žena želi da izgleda starije nego što jeste? Međutim, tu se postavlja pitanje: da li nas zaista seda kosa čini da izgledamo starije? Prisećajući se žene iz parka, zaključila sam upravo suprotno. Ona je izgledala prelepo, a uz to i neobično, nesvakidašnje. Seda kosa je toliko danas nepoželjna da je postala retkost na glavama žena, čak i onim koje su duboko zagazile u godine.
I tako se ja od onog dana u parku zanosim idejom da prestanem sa farbanjem i pustim moju "so i biber" kosu da izraste. Godinama nisam videla prirodnu boju moje kose, znam samo da svaki put kada uočim sede dlačice kako nestašno krenu da vire iz moje glave ja pozovem frizerku i zakažem farbanje ulazeći iznova i iznova u taj začarani krug iz koga, kako se čini, ne mogu izaći. Iako je kosa farbana, lako uočavam vlasi koje su sede, jer jednostavno one kao takve teže prihvataju farbu. I to me ponekad strašno nervira. Kao što se i očekivalo, naizmenično postanem čas crvenokosa i čas brineta. Više puta sam se pokajala i svaki put bi mi padala ne pamet seda dama iz parka. Kada sam ugledala Saru Haris iz britanskog Vogue-a, ta želja je u meni počela još jače da tinja. Izgleda da mi je bio potreban neki jači dokaz i razlog. Eto, ona je jako rano uočila svoje prve sede vlasi i rešila da kosu ne farba, već da neguje svoju srebrnu grivu i tako postala inspiracija mnogim mladim ženama koje razmišljaju o tome da učine isto.
druge sijaju nekim zvezdano srebrnim sjajem,
a neke su ledeno i snežno bele.
Zar ove dame nisu prelepe? Morate priznati da jesu. Prva stvar koja mi pada na pamet kada ih vidim je besprekorna elegancija, elan, mladalačka energija-sve ono na šta nas pojam "seda kosa" uglavnom ne asocira. Mislim da ni jedan frizer ne može veštačkim putem dočarati te prirodne prelive, šare, neverovatne nijanse kao što može da učini priroda sama od sebe.
Jako sam radoznala što se tiče mojih sedih vlasi. Zanosim se idejom da im pružim šansu i da vidim kako će da mi stoji. Mojoj mami je kosa počela da sedi u tridesetim godinama, kao i meni. Njena abonos crna kosa se srebrnasto presijavala na suncu, tako da su se mnogi u to vreme pitali da li se namerno šatira. Sećam se da je bila jako ponosna na svoju kratku a la Širli Meklejn frizuru i salt and pepper boju kose.
(ja i moja mama)
Ta kombinacija je išla savršeno uz njene pune, mesnate usne, maslinasti ten i zelene oči. Za mene je ona bila veoma lepa i nikada nije izgledala starije uprkos njenim sedim vlasima. Sećam se kako ju je moj tata ohrabrivao da održava svoj "look" i njegovog velikog razočarenja kada je jednoga dana rešila da ofarba kosu. To ga je neočekivano pogodilo, što je neobično za muškarca. Voleo je njene sedi vlasi i zbog toga je smatrao jedinstvenom i lepom. Moja mama je odskora uz moje navaljivanje i ohrabrivanje prestala da se farba. Kosa joj je sada potpuno bela, kratka (a la Širli Meklejn) i za divno čudo, jako joj se dopada: "Trebala sam ovo mnogo ranije uraditi", sada mi kaže.Već je prošlo tri meseca otkad se nisam farbala.
Dosadne sede, srebrnaste vlasi me pomalo zastrašuju. Vidim ih kako štrče, kao neke male antenice iz moje glave. Nisam oduševljena, osećam se čudno, desetak puta u toku dana poželim da pozovem frizerku i završim sa tim. Plašim se, evo iskreno vam kažem da se plašim da ću izgledati, da ću se OSEĆATI starom. A, najvažnije kako se mi osećamo, zar ne? Ipak, uzbudljivo je pratiti rast kose i upoznavati se njenom novom bojom i nijansama. Posmatrajući moju izrastak vidim da je moja kosa definitvno nije više onoliko tamna koliko je nekada bila, prošarana je srebrom i drsko me podseća na to koliko mi je godina. A, šta su godine? Samo broj, kažu neki. Gotovo sam sigurna da neću odoleti iskušenju i da ću do proleća ofarbati kosu. Takođe sam sigurna da ću se odmah pokajati. Ipak, dosadio moj konstatni pokušaj da povratim moju staru boju kose, smučilo mi se što uvek ispadne drugačije ( crveno, tačnije) od onoga što želim.
Trenutno ne želim nikakvu hemiju na glavi, ne želim farbu, želim da izađem iz ovog začaranog kruga. Želim da budem slobodna, da hrabro zabacujem moje srebro i da se njime ponosim. Jedno su želje, a drugo mogućnosti, a ko bi rekao da je kosa toliko važna u životu jedne žene. I ko bi rekao da će me seda kosa tako uplašiti.
