Lepota je prihvatanje

U julu punim 34 godine. Pre nekoliko dana otkrila sam par novih bora ispod oka, sede vlasi preteći štrče iz moje glave, grudi mi sigurno nisu više onako čvrste kao što su bile pre dva porođaja, koži na telu je potrebna mnogo veća nega i pažnja, stomačić je tu i pored gubitka kilograma, oči su umornije, podočnjaci tamniji. Sedela sam na kauču, zurila u televizor sa tužnim izrazom na licu, očigledno pod utiskom ispiranja mozga o težnji ka večnoj mladosti i lepoti. Na jednom kanalu se prati život devojaka koje su se tek otisnule u svet manekenstva, na drugom pokazuju tok plastične operacije nad ženom koja želi da se podmladi, na trećem se reklamira novi izbor za Miss Grčke, na četvrtom izbor za "Playmate of the year", na petom poznata talk-show voditeljka govori o tome kako čini sve da bi ostala mlada i tako, nemilosrdno, svaki dan, TV emisije, časopisi, filmovi i serije nam govore da moramo po svaku cenu ostati mlade. Ako to ne učinimo, nećemo dobiti posao iz snova, a za jedno desetak godina, muž će nas ostaviti zbog mlađe žene. Pro(seda) kosa je sramota, bore su grozne i nedopustive, ako žena ne uspe za par meseci da skine višak kilograma posle porođaja, ona je automatski na meti kritike. Verujte mi, bila sam tamo. Počela sam da plačem, više od umora i saznanja da sam proteklih godinu dana bila "samo" neko ko hrani, presvlači, pere, pegla i brine o drugima. Nije pomogla ni činjenica da su mi hormoni ludeli usled još jednog burnog PMS-a koji moji ukućani preživljavaju svakog meseca. Plakala sam, jer sam u tom malom deliću sekunde osetila malodušnost i potrebu da pobegnem od rutine, da osetim slobodu mladosti koju mi serviraju svaki dan. Sve je to izašlo iz mene kroz reči:" Ja sam tako staaaaaaraaaaaaaa!". Glupo, nezrelo,samoponižavajuće, zar ne? Srećom, moja glupost i bezrazložna tuga je oterana jednim iskrenim :" Ludice, ti si za mene uvek mlada...", nadam se da je tako. Ustvari, to mi je bilo dovoljno. Nije mi ni bilo važno da li je to istina, bitno je da sam se ja, u svojoj duši, tako osećala i vrlo često tako i ponašala- luckasto i pomalo nezrelo, moje šale su često dvosmislene, detinjaste, propraćene smešnim grimasama i pokretima.

Setih se mojih tinejdžerskih i dvadesetih godina.
Iskreno, sa ove tačke gledište, ne bih se vratila u te godine ni da mogu! Vreme ozbiljno poljuljanog samopouzdanja usled raznoraznih događaja koji su me obeležili za čitav život. Jednom osetljivom mladom biću nije potrebno mnogo da izbore drugih ljudi shvati tragično i lično, a da ne govorim o bezazlenim komentarima, koji sigurno nikada nisu bili upućeni zlonamerno. Da budem kratka- odjednom sam namrzla moju obožavanu, crnu, kovrdžavu kosu,mrzela sam sve što je muško, a prezir prema mom belom tenu, koji kao mlađa nisam ni primećivala, se stvorio niodkud i trajao je do skoro. Moram priznati da moje mirenje sa činjenicom da nikada neću moći da imam preplanuli kalifornijski ten nije stiglo do konačnog stadijuma. Blizu sam, ali ne zaboravimo da sam ipak žena, nesigurnosti i kompleksi su moje drugo JA. Zaista, to vreme je bilo pravo mučenje,a moje nisko samopouzdanje je zadavalo veliku patnju kako meni, tako i osobama oko mene. To mi nije omogućavalo da uživam u životu onako kako sam želela, zatvarala sam se u sebe i izbegavala sve ono što su mi moje mlade godine nudile.
Na reči: plaža, kupaći kostim, sunce i more, ja bih se ježila. Za mene su te reči bile ekvivalenti sledećih situacija: mučenje, moja blještava bela koža na suncu, sve oči (u mojoj glavi umišljene) uprte ka meni, opekotine, ponovno razočarenje zbog nepostignute preplanule kože. Koliko god bih pokušavala, koliko god to želela, moje crvenilo od sunca bi se povuklo i koža bi ostala....bela...Nije vredelo čuti komplimente za moj "nesvakidašnji izgled"i na činjenicu da sam "drugačija". Drugačija? Ja ne želim da budem drugačija! Želim i ja da ima dugu plavu kosu i preplanuli ten, ili crnu grivu i maslinastu boju kože, ne želim budem "nežnog izgleda" ili bolje reći "SNEŽNOG izgleda"!!!!!!! Tako mi svega, mojoj patnji nije bilo kraja, do pre, pa, godinu dana? Teško je jednoj majci dvoje dece, pametnoj, očekivano sigurnoj, logičnoj i zreloj ženi priznati da se još uvek bori sa svojim nesigurnostima. I pored sve ljubavi koju imam, lepih reči i komplimenata od strane žena i muškaraca, taj tamni oblak "ma, oni su samo ljubazni" još uvek me prati.
Taman kada reših da mi moja nezrela nesigurnost neće uništiti življenje sna mnogih ljudi o životu pored mora, desilo se nešto što me je vratilo na srednjoškolski čas fizičkog vaspitanja. Komšinica iz susedne zgrade, kada me je ugledala na plaži, rekla je, totalno nesvesna uticaja koje će njene reči imati na mene:" Tako si beeeelaaaa!!!". U tom trenutku sam poželela da joj kažem:" A, tvoja zadnjica je debela!". Naravno, saznanje da komentar nije bio zlonameran, nego da se radilo samo o konstataciji, nije mi pomoglo da se otrgnem od te zveri koja me je tako dugo pratila i mučila kroz život. Komentari drugih komšika koje su se isto našle na plaži, tipa " tvoja kosa na suncu ima crvenkasti odsjaj, kako lepo ide uz tvoj ten",nisu takođe pomogli. Ja sam još uvek bila na času fizičkog gde su devojke svoju izrazito tamniju kožu upoređivale sa mojim snežno-belim tenom i bezazleno se kikotale dok sam ja najradije želela da pobegnem i da se zatvorim u moju sobu, zauvek. U tome mi nije pomagala činjenica da zbog moje lude glave, nisam ni izlazila na sunce, od sramote, a samim tim, koža je neminovno bila svetlija, a ja očajnija. Sada mi je to smešno. Elem, plaža je ponovo postala mesto iz mojih najstrašnijih noćnih mora, samo zbog jednog nevinog komentara. Dozvolila sam ponovo da se vrate moji demoni i da umesto da prevaziđem svoje komplekse, što se i očekuje od jedne zrele osobe, ja sam se ponovo gušila u sopstvenoj samomržnji. Ne, više nije bio problem moj ten, već bes prema sebi samoj i prema činjenici da me je jedan glupi, nevažni komentar od osobe koja mi ništa ne znači u životu, toliko pogodio.
Naravno, kada imamo određeni kompleks vezan za naše telo, uglavnom tu "manu" skoro nesvesno primećujemo kod drugih. U mom slučaju je bilo sledećih misli "ne, njena koža nije ni prilično bela kao moja", "ma, njoj to divno stoji", "joj, što je lep njen ten". Glupost, idiotizam, uh, evo dođe mi da sama sebi opalim šamar (mislim da znam kako se otprilike osećao moj dragi u tim trenutcima).

U trenutku "prosvetljenja", sletela mi je na um ideja da potražim i druge žene, kako one koje su poznate ličnosti, tako i one koje su "obične" žene kao i ja, sa istim, snežno-belim tenom. Ne samo da ih ima mnogo, nego na moje ogromno iznenađenje, negovale su svoj ten, održavale svoje "bledilo" i isticale ga kao svoj adut i glavni faktor njihove lepote. Važna činjenica je da prihvatanje svog tena kao nečega što u suštini ne možeš promeniti, a svakako bleda koža ima nejveći rizik od dobijanja raka kože, pa stoga,svako pečenje na suncu, koje je totalno uzaludno je još jedan korak ka ovoj bolesti.
Dita von Teese je u svojoj mladosti izgledala kao prava kalifornijska devojka. Krasila ju je diga plava kosa, sunčani ten, dok se u duši uvek osećala kao bledolika crnka. Ofarbala je svoju kosu u ugalj-crnu boju i od tada ljubomorno i strogo brine o tome kako da održi svoj beli ten. Ta inforamacija, iako po meni totalno luda, je promenila tok mojih misli. Dita je stekla ime i zaradila milione na svom belom tenu, a meni je polako to pomoglo da shvatim da bledilo "uopšte i nije tako loše" i postala sam jedan u legiji fanova ove burlesque-plesačice.
Onda negde u to vreme, isplivale su paparazzi fotografije Liv Tyler na egzotičnoj plaži, u crnom kupaćem kostimu, sa par kilograma viška (kako se usuđuje?) i snežno bele kože. Neki su se zgražavali, a drugi pozdravljali njen primer neopterećenosti i očiglednog opuštenog pogleda na svoj izgled. Liv Tyler-stomačić. Dora-stomačić, check. Liv Tyler-bela koža. Dora- bela koža, check. Liv Tyler- savršene crte lica! Dora-....X! Ma, koga briga za rak kože i savršene usne, LIV TYLER JE SNEŽNOG, BLJEŠTAVOG TENA KAO I JAAAAAAAAA! Jupiiiiiii!Očigledno, to je ne ometa u uživanju na suncu, u talasima mora i druženju sa ljudima koje voli.
"Pale is the new tan!" promoviše se sa svih strana, časopisi su puni reklama za preparate za zaštitu od sunca, odaje se počast "Twilight" sagi za postignut uticaj na mlade ljude što se tiče sunčanja i velikog pada obolelih od raka kože među fanovima, pevačica Nicole Roberts napušta svoj preplanuli look i vraća se svojim "bledim" korenima , a ja jedva čekam da ponosno obučem moj crni bikini i krenem smelo u osvajanje plaža Peloponeza.... samo se nadam da neću zaslepeti nekog pilota svojom belinom i izazvati avionsku nesreću.
Šalu na stranu, da ne bi zvučalo sve ovo još više bezveze nego što jeste, mislim da je važno napomenuti da nije stvar u voleti svoje telo takvo kakvo jeste, nego prihvatanje naših mana i pronalaženja načina da se pomirimo sa činjenicom da nismo savršene, da niko nije i da je zaista unutrašnja lepota, lepota duše ono što je važno koliko god to zvučalo otrcano i poznato. Dosta je sa kompleksima, nesigurnostima, vreme je da se prigrle široki kukovi, male grudi, nesavršen nos, tanke usne ili punije butine, vreme je da se živi zdravo i prihvati zdrav odnos prema telu, hrani i životu u celini, ipak, kao što sam rekla, uskoro punim 34 godine, krajnje je vreme.....