Vikendi, nekada i danas

Nikada nisam volela školu, iako sam bila odličan đak. Ideja da moram svaki dan da učim i budem spremna za pisane zadatke i odgovaranje lekcija mi je bila neshvatljiva, glupa i dosadna. Sve što sam želela je da slušam Madonnu, pišem dnevnik i igram se sa drugaricama ispred zgrade. Srećom, otac mi je bio (i jeste) pametan čovek, shvatio je odavno da naše školstvo ubija svaku kreativnost i da ne pruža negovanje slobode mišljenja, pa je insistirao da učim jezike i da savladam matematiku:"To je sve što ti treba u životu!", govorio je. To mi je dalo slobodu da se uz minimalan trud provlačim sa odličnim uspehom kroz celu osnovnu školu. Vikend mi je, kao i svakom drugom detetu, bio omiljeni deo nedelje, a on je počinjao u petak, posle škole, čim bih bacila školsku torbu na patos sobe. Celo popodne bih gledala MTV, serije na satelitskom programu, a uveče sam slušala "Muzički dragstor" na Radiju 202. Subota je bila puna igre ispred zgrade: vožnja bicikle, roleri, igranje lastiža, osmišljavanje koreografija, planiranje venčanja sa pevačem iz New Kids On The Block (svaka od nas je imala svog izabranika) ili odlazak na plac, gde bi ja i ćale šetali našeg foksterijera po brdima i tuđim njivama. Volela sam da idem na pijacu sa ocem, koji bi se seljankama koje su prodavale razne đakonije obraćao sa "seko", na šta bi one crvenele i kikotale se kao devojčice. Zato sam uvek u svom cegerčetu imala ekstra paradajz, po koju papriku i uvek bih gricklala neku sočnu, poklonjenu voćku.To je bilo vreme bezbrižnosti, prave, istinske zabave i smeha koji dolazi pravo iz srca. Nedelju nisam volela iz jednog jedinog razloga-sutradan je ponedeljak i ide se u školu. Mama bi nedeljom pravila pečeno, punjeno pile, neki kolač i uvek bi peglala kada bi na TV-u išla serija "Bolji život", na šta bi se moj otac mrštio, s obzirom da je uvek bio "pro" Zapadan, pa je te serije nazivao "komunističkim proizvodima". Miris zagrejanih košulja i čaršava od pegle je za mene bio oličenje najnezabavnijeg dana u nedelji, dana posle koga se ide u školu!

Gimnazija, dani osećaja totalne neadekvatnosti, uljez u sopstvenoj koži, razdori u porodici, povlačenje u sebe. Naravno, još uvek nisam zavolela školu, ustvari, mrzela sam je iz dubine duše i moje nesimpatije prema njoj rezultovale su vrlo dobrim uspehom. "Može Dora i bolje", govorio je razredni starešina, ali Dora nije htela bolje, nije morala, Doru je bilo baš briga!Dora je pisala lepe sastave, to je bilo važno! Petak posle škole je i dalje bio trenutak neizmerne sreće. Bacanje tašne, MTV, strane serije, povlačenje u sobu, slušanje kaseta, čitanje brda i brda knjiga na engleskom (ne zaboravite da je moj otac bio "pro" Zapadan),sanjarenje i pisanje dnevnika. Sada se javilo u meni novo interesovanje-momci, izlasci i provod. Telefonski poziv od drugarice i jedno kratko pitanje:" Idemo?" bili su dovoljni da u rekordno vreme navučem farmerice i bluzu i kao furija izjurim na vrata. Volele smo da igramo bilijar u obližnjem kafiću i pijemo sok. Smejale bi se kao lude, očijukale sa dečacima, neko ko bi osvojio naše srce ukrao bi ponekad i po koji poljubac. Nevine subotnje večeri, pune detinjastog smeha i fazona, lica čista, bez šminke, srca slomljena i lečena iznova i iznova.Ne znam da li današnji klinci mogu time da se pohvale? Nedelja bi ponovo bio dan bez zabave, učenje bi se odlagalo do kasno uveče, ali svest da će taj trenutak doći uništio bi svaku čar. Majka bi peglala, opet bi se kućom širio onaj poznati miris zagrejanog deterdženta za rublje,ali barem, ako ništa drugo, ja bih se "hranila" događajima od petka i subote cele radne nedelje, živeći u iščekivanju "kratke slobode" vikenda.

Dvadesete,zbunjujuće i oslobađajuće, fakultet, nova iskustva, nade, ideali, razočarenja. Da, pogodili ste- mrzela sam predavanja i vežbe po jadno opremljenim hemijskim laboratorijama, a da ne govorim o iskompleksiranim profesorima i lošim asistentima. Volela sam hemiju i razumela sam je, ali nisam volela da to studiram, da je učim i proučavam, a još manje da radim glupe, besciljne, nepotrebne i zastarele vežbe koje niko u svetu više nije radio. Dobro, možda u Kazahstanu... Moja ljubav su bili i ostali - jezici, ta ljubav je isplivala i na kraju pobedila tuđa očekivanja i želje, a sklonost ka hemiji se odrazio kroz moju opsesiju parfemima i talentom za kuvanje.
Suvišno je reći da je vikend, gle iznenađenja, nešto što sam sa nestrpljenjem očekivala. Beli mantil koji bi mirisao na hemikalije bih zafrljačila u korpu za veš i utonula bih u slatku dremku uz muziku i TV. Spremanje za izlazak bi počeo jedno 5 sati ranije od zakazanog okupljanja.Posebnu pažnju sam posvećivala kosi, odabiru garderobe i parfema. Uzbuđenje i elektricitet od nastupajućeg provoda prožimali bi celo moje telo. Studentske žurke po domovima i klubovima fakulteta, igranje do iznemoglosti, neiscrpna energija, vrištanje kada bi DJ pustio "našu" pesmu koja bi uvek bila puno ritma,zarazne melodije, mladalačkih poruka o dobrom provodu i ljubavi:"Žurka!Žurka!". Interesantna je činjenica da smo ja i moja društvo uvek bili "high", bez droga, alkohola i cigareta. Bilo je dovoljno da budemo zajedno, da čujemo prve note naših omiljenih hitova i energija bi letela po prostoru, prenosila se i obnavljala do ranih jutarnjih časova. Inače, nisam više mrzela nedelju kao dan, zbog toga što jednostavno nisam morala da se pojavim na predavanju ili vežbi ako to nisam želela. Ha! Nedelja bi značila sledeće: spavanje do podneva, umorne oči umrljane loše skinutom šminkom, okupljanje familije za nedeljnim ručkom, (možda bih umesila "apple pie" ako sam zaljubljena) i puno, puno muzike i TV-a!

Po završetku fakulteta, neki od nas su uveliko bili u "ozbiljno ozbiljnim" vezama koje su se uglavnom završavale brakom. Neki od nas su postali roditelji, a svi mi koji jesmo, znamo da deca menjaju sve i da "your life, as you know it, is gone. Never to return", kako kaže Bill Murray u filmu "Lost in Translation". Za neke je ta činjenica poražavajuća, teško se mire sa njom i sa idejom da se vikendi menjaju i da su ludi provodi retkost ili potpuno deo prošlosti.
Moje subote danas su obeležene brzim doručkom uz crtaće, kupovinom namernica za sledeću nedelju, pijacom, užurbanim spremanjem ručka uz "Friends" na TV-u,tapkanjem bosih nožica po pločicama na podu, popodnevnom dremkom, eventualnom šetnjom. E,a nedelja....ceo dan posvećena malim uživanjima,jedini dan kada odbijam da uključujem usisivač ili da radim po kući. Dan počinje dugim doručkom sa Sunđerom Bobom u pozadini, tu je kafica uz novine ili časopis, vriska, igra, izležavanje na kauču, Hallmark filmovi, izlomljen keks na podu, pečeno pile punjeno limunom ili izlaskom na ručak, ponovo dremka, duga siesta, šetnja do plaže ili po gradu. Provod je sada promenio svoj oblik, prerastao je u nešto mirnije: u dobar film, časopis ili knjigu čim deca utonu u san, u šetnju pored mora ili odlazak na kraći put. Ritam muzike je usporen, melodije mekše, stihovi smisaoniji i dublji. Razmena energije postoji eventualnom posetom prijatelja, kratkim okupljanjima koja se uglavnom svode na to da svi jedva čekamo da se vratimo svojim kućama i strpamo decu u krevet. Glavni likovi su mali slinavci; vikendi se vrte oko njih, kao i sav naš život, sa povremenom dozvolom za lenjstvovanje na kauču...nedeljom po podne. I, znate šta? Ne bih to menjala ni za kakav provod na svetu! I još nešto- nikada, ali nikada ne peglam nedeljom...