Žena, sama svoj ugnjetavač

Da, tako je. Naša karakteristika je da druge okrivljujemo za svoje neuspehe, neostvarene želje, za osećaj praznine u duši koji vremenom postaje sve veći i vidljiviji kroz naše neuroze, nervoze, nezadovoljstvo, povremeno ludilo ili otupljenost, mirenje sa životom onakvim kakav je. Bilo da je to religija, društvo, muškarac, televizija, roditelji, vaspitanje, šta god, uvek je neko drugi kriv za nešto što nismo ostvarile, za taj večiti osećaj u ženama koji izjeda iznutra kao crv-" ja nisam ostvarena".
Ljuta žena, večito ljuta na druge, a nikada na sebe samu. Danas sam pročitala nešto što mi je otvorilo oči. Danas mi je jedan tekst jasno rekao nešto što već godinama slušam od dobronamernog čoveka koji me voli. Naravno, kao prava, nesigurna žena, njegove reči nisu dopirale do mene uz opravdanje da on to tako "samo priča, jer me voli i zna da to želim da čujem", ali nije mi palo na pamet da to potiče od muškarca, koji je po prirodi logičniji, oslobođen osećaja krivice koji je usađen u nama, ženama, muškarca koji ne toleriše glupe izgovore za ljudsku pasivnost. Tekst koji sam pročitala potiče od žene koju ne poznajem, ali čija me je mudrost pogodila pravo u srce. To i nije neka mudrost, već hrabrost, rezonovanje prave žene, one koja razume potrebe i probleme drugih žena. Ona je osoba koja me ne poznaje, ne voli, a opet me je baš zbog toga dirnula njena priča, jer je u neku ruku lična, iz iskustva, baš zato što potiče od NJE, druge žene, sa sličnim borbama, konfliktima, one koja je morala sama da prođe kroz razna iskušenja i pitanja da bi stigla do svoje mudrosti. Do nekih istina moramo stići sami, moramo ih sami izvesti kao zaključke, nije dovoljno da vas neko ko vas voli ubedi, nauči, dokaže. Najčešće učimo i inspirišemo se iskustvima ljudi koji su u sličnoj nedoumici ili problemu, onda krenemo i primenjujemo njihova načela, način života i rezonovanja i tada stičemo znanje i mudrost. Baš ovo zvuči kao neko isprazno filozofiranje. Evo priče.Radi se o jednom umetničkom paru. Ona je slikar, a on vajar. Vođena svojim nezadovoljstvom žena je počela da se kreće u krugovima pokreta i grupa za žene i ženska prava u kojima je izražavala činjenicu da je ona stavljena u kalup žene- majke koja je imala obavezu da se svake večeri vraća kući svojoj porodici u vreme večere da bi im je skuvala, servirala i da bi zbrinula svoje ukućane. Sve te obaveze su je okruživale i gušile. Uz finansijsku pomoć jedne od članice pokreta, iznajmila je studio u gradu, izolovala se mesec dana od svih i...slikala. Kada se vratila kući da bi razgovarala sa svojim bližnjima u vezi njenog "bega", na svoje veliko iznenađenje, shvatila je da je ustvari ona SAMA SEBE izlila u taj kalup i da je to ona sama sebi usadila shvatanje da mora da žrtvuje svoju kreativnost i talenat, a ne njen suprug i sin. Oni nikada nisu od nje tražili niti očekivali da bude uvek tu sa spremnom večerom na stolu. Oni su to, u njenom odsustvu, činili sami. Ceo taj uski šablon, nedostatak vremena, obaveze koji su je sprečavali da slobodno slika je ona nametnula sama sebi!Njen muž i sin su bili savršeno voljni da joj pomognu oko njenih obaveza i potpuno su se slagali sa idejom da ima svoj studio u kome će raditi bez ometanja, nekoliko sati dnevno. Savršeno su bili raspoloženi da spreme večeru kada bi to bilo potrebno. Tako je došla do zaključka da sve ono što je nju gušilo je rezultat njenog sopstvenog negativnog rezonovanja. Kada bi pomno i iskreno razmislile o ograničenjima koja osećamo, shvatile bi da smo mi same te koje nam ih namećemo. Iz tog razloga, žene treba da budu posebno artikulisane, jer ako jasno ne izražavaju svoje želje neće niko znati kroz šta prolaze, a neće naići ni na saradnju. Ograničavati sebe znači konstantno suprostavljanje onoga šta znači biti žena i njenih uloga. Ja i dalje smatram da je ženina prvenstvena uloga i značaj u porodici, njenom održavanju, u ulaganju svoje topline, pažnje i humanosti u nju, ali suprostavljanje kreativne strane žene sa njenom primarnom ulogom dovodi do velikih razdora unutar nje. Ona se oseća ugnjetenom, ograničenom i to zbog krivice koju je sama sebi nametnula. Umesto da trošimo energiju suprostavljanjem tih uloga, energija bi mogla da se utroši u pokušaju da uskladimo sve naše strane i uloge.
Naravno, ova priča je iz vremena kada su feministički pokreti bili tek na samom početku. Vremena su se od tada promenila, žene su političari, doktori, advokati, umetnice, pisci, sve ono što su nekada bili uglavnom muškarci. Nikada nisam bila feministkinja i nikada nisam mogla da shvatim tendenciju i cilj žena da u pokušaju izjednačavanja sa muškarcima poprime muške osobine i da imitiraju muškarce. Ono što me oduševljava kod Anais Nin (koja je ispričala gornju priču na jednom od njenih mnogih predavanja) je da je bila "feminine feminist", tj. ženstvena feministkinja. Umesto da se sukobljava sa muškarcima, ona je bila njihov prijatelj, muza, pomoćnik, ali nikada nije zapostavila svoju ulogu pisca, supruge, prijateljice, žene koja je pokušavala da probudi svest kod drugih žena. Nikada nije imitirala muškarce, radila je na tome da neguje svoj "ženstveni glas duše", svoju nežnost, liričnost, humanost, solidarnost, materinski instinkt prema mladima, jer joj je mogućnost da ima svoju decu oduzeta još u detinjstvu. Njen feminizam se sastojao u tome da natera žene da izađu iz svojih čaura, svojih kalupa, da one oslobode MUŠKARCE time što će prestati živeti u njihovoj senci i kroz njih. Pasivna i ograničena žena može biti samo opterećenje jednom muškarcu. Možemo biti majke, kćeri,supruge i istovremeno da pišemo, slikamo, učimo, stvaramo, podučavamo.
Za naše konflikte, sumnje i osećaj krivice nisu krivi ni religija ni muškarci. Same sebe ograničavamo i ugnjetavamo mišljenjem da jesu. Nema više opravdanja. Rođenjem nam je dat dar kreiranja: kreiramo život, nove ličnosti, stvaramo i održavamo veze. Ne trebaju nam kalupi. Dovoljno je biti žena, jer "ona je priroda, žena je ogledalo, poezija i umetnost", po rečima Anais Nin.