Brzina, vreme i život

Nikada nisam volela brzinu: brzu vožnju, brze veze, brzu hranu. Od brzine predmeti oko mene nisu jasni, gube se u čudnoj zamagljenosti. Od nje mi se vrti u glavi, bude mi muka i stvara mi nervozu.

Moja starija kćer je krenula u prvu razred. Škola je nekih desetak minuta hodanja udaljena od naše kuće. Prva nedelja je bila prilično haotična: dani su ovde, na jugu Grčke, još uvek bili vreli, imali smo goste u kući i ja sam konstantno bila pod stresom zbog obaveza, onih sitnih i onih malo većih. Kao rezultat toga te prve nedelje sam veoma loše spavala, što je značajno uticalo na moje nerve. Druga nedelja je već bila mnogo opuštenija, organizovanija, mirnija. Sunce je slabije peklo, pa je odlazak do škole bio prijatniji. Smatrala sam da je sada, kada je vreme još uvek pitomo, smešno paliti auto za tako malu razdaljinu. Umesto toga, ustajale smo 15 minuta ranije, na miru bih skuvala svoju kafu (prva stvar koju uradim), stavila mleko da se podgreje za decu, spremila doručak i spakovala užinu. Knjige su prethodne večeri spakovane, garderoba izabrana i uredno složena na stolici.

Do škole idemo putem kojim nema automobila, put je duži, ali lepši: usput pozdravimo psa koji se izležava na pragu bele kuće, bakicu koja mete svoje tanano dvorište, divimo se lepoj terasi i cveću, pričamo razigrano i smejemo se. "Mama, sviđa mi se kada idemo pešaka u školu", kaže mi moja devojčica. "Eto, to ti je kao jutarnja gimnastika", zadovoljno joj odgovaram. Približavajući se školi, naše blaženstvo i jutarnje druženje najednom krene da ometa užasna buka od automobila koji frantično trube i nervozno traže mesto za parking. Digla se strašna prašina, ali jasno vidim namrštena i nervozna lica roditelja, tu i tamo neko ljutito vikne i po izlasku iz auta požurkuje zbunjene i sanjive čovečuljke. Tu se rastajemo, ljubim je po glavi i malena trči sa preteškom torbom na leđima da bi stigla na jutarnju molitvu za dobar i uspešan dan.

Jedna stvar mi bode oči, nešto što sam obećala sebi da nikada neću raditi- ni jedan roditelj (od onih koje sam ja videla) nije odvojio par sekundi da se sagne i poljubi svoje dete i poželi mu dobar dan. Srce mi se steže i sasvim svesno, upućujem pogled pun osude roditeljima. Niko nije ni primetio. Niko nije obratio pažnju na mene sa kolicima kako razočarano i tužno posmatram stvari oko sebe, niko ne staje da pogleda, jer svi žure svojim automobilima, tipkaju po mobilnim telefonima i već su mislima negde drugde. O, ne, ne smatram te ljude lošim roditeljima. To su ljudi očigledno zauzeti, jure na svoj posao, kućnim obavezama, životu. Nisam ja bolji roditelj, svi mi pokušavamo, dajemo sve od sebe i iznad svega volimo našu decu, više od nas samih. Ja sam samo od onih koji su rešili da ne žive brzo. Ja sam od onih koji su shvatili da žureći mogu da se sapletem, padnem, da mogu nešto lakše da zabrljam. Ja se samo sećam moje zaposlene majke, koja je bez automobila odlazila na posao, koja je uvek imala neki dobar ručak na vreme na stolu i nikada mi nije pakovala kroasan iz supermarketa za užinu ili davala novac za pecivo sa sirom sumnjivog kvaliteta. U torbi sam uvek imala sendvič, projicu ili štrudlu koje bi spremila prethodnog dana. Dobra organizacija- nešto što sam naučila od nje.

Tema o kojoj sada pišem je obrađena sa aspekta žene (tj. mene) koja živi u Grčkoj, i kao takva uglavnom posmatram život oko sebe, ljude, njihove navike i uočavam tendencije koje se javljaju u ovoj zemlji. Ako se vi, gde god živeli, prepoznate u nečemu od ovoga što spominjem, tim bolje.

Brz život znači skuplji život. Štednja u vremenu znači novac. Ne verujete mi? Da bismo sigli negde 15-20 minuta ranije (ponekad i mnogo manje) nego što bi to učinili pešaka koristimo auto. Auto troši benzin, a benzin je skup.Reći ćete da time štedite vreme, ali zaista, budite iskreni- šta će te toliko bitno uraditi za tih ušteđenih 15 minuta? Ono što sam ja primetila je da se ne postiže ništa! Samo paljenje auta, parkiranje, semafori, zastoji i ostalo puno puta utiče na kašljenje i gubljenje vremena. Postojanje prevoznog sredstva uliva sigurnost i opuštenost, ali smatram da je sve to prividno, jer upravo ta opuštenost nas zavarava i ponovo ulazimo u začarani krug večite jurnjave i žurbe.

Grčka je zemlja u kojoj niko ne pešači, a to je nešto što je obeležilo moje godine provedene u Srbiji. Hodanje do škole, posla, šetnja pored reke ili po gradu- karakterstika naših ljudi. Bojim se da je grčki narod osuđen na gojaznost, na bolest i lenjost. To je cena prividnog boljeg standarda, a ono što je najgore je da najskuplju cenu plaćaju deca, koja ne umeju da hodaju, ne znaju da jedu voće,nikada se ne igraju, hrane se girosima, kroasanima i čipsevima iz kese. I sve to zbog BRZINE, uštede vremena i tankog izgovora da je to "jednostavnije". Još nešto što je velika "moda" u Grčkoj je i slanje dece na raznorazne privatne časove. Mališani, već od svoje šeste ili sedme godine, pohađaju školice baleta, karatea ili nekog drugog sporta, slikanja i stranog jezika. Posle dugog većanja i razmišljanja, ja i moj suprug smo došli do zaključka da je i to, kao i one petominutna vožnja do škole, stvar prestiža i "pojednostavljenje" života RODITELJA. Naime, puno puta sam čula od majki, a nije se desilo samo jednom, da je "lakše" poslati decu na privatni čas, nego "bakćati" se sa njima kod kuće. Mnoge priznaju da je lakše jednom nedeljno otići u supermarket i napuniti ormarić u kuhinji slatkišima, nego svakodnevo kupovati sveže voće za decu. Ovo ne pričam napamet, ovo su doslovne reči koje su dopirale do mojih ušiju.
Razlog? Brzina, ušteda vremena, ja bih rekla- lenjost! Da se vratim na one časove. Kao što rekoh, posle dugog razmišljanja, bilo nam je jasno da naša kćer pokazuje afinitet SAMO prema sportu, da je to najviše zanima, a da ćemo se na osnovu toga i mi, kao roditelji orijentisati, za sada. "Obrazovanje na brzinu" koje je ujedno preskupo, nije za nas i odlučno smo udruženi protiv toga. Da, to će značiti da ćemo morati više vremena posvetiti našem detetu, da, to znači da ćemo MORATI naći vremena da zajedno crtamo, da odemo u bioskop, da slušamo muziku, da čitamo, da joj oblikujemo ukus mi, njeni roditelji. To znači, roditeljstvo natenane, a ne roditeljstvo u autu i sa žurbom na čas, ne sada, ne tako rano, ne sada, kada joj je samo 6 godina. Deci ne treba brzina, nepotrebni zamor, već roditelji koji umeju da slušaju i posmatraju i time uočavaju afinitete svoje dece. Ona žele naše vreme posvećeno njima. Brzom roditeljstvu od dva bedna sata dnevno ću reći NE, pa makar to ne bilo "in".

Oni koji su nekada u svom životu kuvali rižoto (koji se sprema dugo, stalno mešajući uz dodavanje supe/tečnosti) znaju koliko je veći užitak jesti njega od onog neukusnog instant Uncle Ben's pirinča. Svi oni koji su jeli mamin pasulj pre "expres lonca ere", znaju da nema ničeg slađeg od dugo kuvanog pasulja na tihoj vatri u staroj šerpi. Oni koji slikaju, znaju koliko je vremena potrebno da se dovrši jedno vredno umetničko delo. Sve traži svoje i brzina nije uvek pozitivna.
Pojednostaviti život ne znači učiniti ga bržim, ne znači raditi stvari na kraći način. Jednostavnost znači dobra organizacija, znači dodatno uloženi trud da bi se dostigla jednostavnost. Ah, već čujem:" Kako to? Kako ulaganje truda ima veze sa tim? Zar nisi sama "pridikovala" život oslobođen od brzine? Zbunjen/a sam....."

Šetnja do pijace i nabavka svežih, zdravih, lokalnih i nadasve sezonskih proizvoda, možda traje duže od par načinjenih koraka do prodavnice i kupovine jednog pakovanja viršli punog ostacima mesa, masnoće i aditiva. Rezultat malo uloženog truda odlaska na pijacu- jednostavnost i zdravlje. Spremiti kajganu od svežih, domaćih jaja, iseći paradajz na kriške i posuti ga sirom ili napuniti tanjir mlekom i cerealijama, je sigurno lakše i zdravije od jutarnjeg trčanja do pekare i kupovine masnih, bezličnih peciva. Ono što nam možda izgleda brže, ustvari nije. Zdravlje i brzina ne idu zajedno. Dobar život i brzina nisu komplementarni. Uživanje i brzina? Ne.

Napraviti listu obaveza, liste za kupovinu, podsetnik i plan dana su načini da život postane jednostavan. Odabir nekolicine prijatelja za redovno druženje i viđanje je jednostavnije od konstantne jurnjave da bi "stigli da se vidimo sa svima". Svođenje garderobe na nekoliko odevnih predmeta koje možete međusobno kombinovati štedi vreme i...novac. Naučiti reći "ne" čini život lakšim i oslobađa od nametnute obaveze "da svima udovoljite". Provodeći vreme sa decom i ulaganjem sebe, svog znanja i ljubavi u njih ne samo da čini vaš život jednostavnijim, već bogatijim, stvarate uspomene i oblikujete budućnost. Naša deca, kada odrastu, neće se sa nostalgijom sećati raznoraznih časova, vožnji u automobilu, McDonald's obroka (koji su inače moje grešno zadovoljstvo...ok, priznajem), već vremena koje su provela sa vama, zajedničkih aktivnosti, mirisa iz mamine kuhinje, šuštanje tatinih novina, nedeljnih utakmica. Hajde da ih naučimo da je vreme koje imamo dragoceno, da je vreme ulaganje u ljubav, u porodicu, u sreću, da vreme NIJE novac, da ono što je brzo nije obavezno dobro. Hajde da ih naučimo da ne treba brzo jesti, brzo pričati, brzo voziti, brzo voleti... brzo živeti. Naučimo ih da stanu i oslušnu vetar, da pomirišu ruže. Stanimo i mi sami i čujmo njihove nežne duše šta nam govore. Vreme dovoljno brzo leti samo od sebe, bez našeg požurkivanja i žurbe. Jedno je sigurno: nikada ga ne možemo vratiti nazad i ono što je bilo juče, već je prošlost....