I na kraju...ostadosmo sami. Odgovor je tu

Jedna od velikih pogodnosti trudnoće i činjenice da za koji dan ulazim u 8. mesec je to da ove sam ove godine sasvim opravdano i uspešno izbegla slavljenje Božića sa muževljevom familijom. Izbegla sam pranje, peglanje, pakovanje, nervozu, krivine, povraćanje u autu, 500 km vožnje, a o porodičnim "skandalima", ispadima i nerviranju da ne pričam. Nemam ja ništa protiv muževljeve familije. Jeste da su bučni, da sve znaju, da mnogo brzo i halapljivo jedu, da me užasno zamaraju i da vole dramu, ali  u suštini, sasvim su OK. OK su kada u sebi tako odlučim, kada sebi kažem: "Znaš šta? Nemoj ništa od njih da očekuješ, prihvate ljude onakve kakve jesu i diši duboko". Naučila sam posle svih ovih godina da sam "pravim blesava", da se ponašam kao pravi, pravcati gost, da opušteno sedim, odmaram i čekam da sve skuva, spremi i završi moja svekrva, a ja da se ne mešam, uopšte.Uostalom, svi oni tako rade kada dođu kod mene. A, što ne bih i ja?
Sve postaje nekako lakše i podnošljivije kada shvatiš da niko nije savršen, da ti niko ništa ne duguje, ali najlepše je od svega kada shvatiš da to isto važi i za tebe. Ako nekome nešto dugujem, onda , Boga mi, sebi dugujem to saznanje. Sebi. Nikome više.
Unapred sam se radovala danima koji slede: napokon ću posle toliko godina Božić slaviti u svojoj kući, skuvaću ono što želim, napraviću tortu koji se meni sviđa, nosiću pidžame celog dana,  gledaću filmove do besvest i verovatno zaspati do 10 sati uveče. Nema buke, nema histerije, nema postavljanja stola za dvanaestoro ljude, samo nas četvoro i"čiča-Gliša" u mom stomaku.

Međutim, neću da vas lažem. Evo jedne velike kontradiktornosti. Evo saznanja koje se nikako ne slaže sa gore napisanim.

 Nisam sigurna da li to zaista želim. Ustvari, to je ono što želim, ali ne znam kako ću preživeti ove praznične dane. Baš sam juče razgovarala sa našom prijateljicom Popi koja je sa mužem i decom provela 2 dana sa nama kuvajući, šetajući, ispijajući do besvesti kafu. Nismo bili posebno radosni niti raspoloženi. Kaže ona meni: "Ovo mi je bila najgora godina. Jedva čekam da prođe." Obuzela su i mene ista osećanja: "Zaista. Ovo je bila užasna godina".
Ja sam prolazila kroz pretešku trudnoću odvojena od dece, izgubila sam dve drugarice-jednu mi je oduzela bolest, a drugu njena sebičnost i egoizam. Poznanici umrli, neki poginuli, dobar prijatelj imao udes, prijateljica pobacila bebu, rođaku propao posao, drugarici umro otac, razvodi, raspadi, prevare, krađe, napadi, kriza, besparica, užas. Sve to se dešavalo nama bliskim ljudima. Sve se to skupi, raste i čini te da pukneš. Ako si uopšte čovek. Ako ti je stalo.
 Paraziti, kukumavci, razmazojle, nesposobnjakovići oko nas napreduju, njih pomažu, njima "ide".Pitam se...kako, zašto? To me jede, nerviram se, besna sam, a ne volim to. Ne volim kada sam ljuta.

2014. godina je godina velikih obrta i promena, negativnih, a pozitivne i lepe promene i novosti su bile propraćene teškoćama i mukama.

 I na kraju, ostadosmo nekako sami.


Preplavlja me osećaj straha, neizdržljive usamljenosti, tuge. Sva ta osećanja pomešana sa besom, razočarenjem, brigom za budućnost.

 Ovog Božića...mi...sami. Naviru osećanja i sećanja. Iznad svega tu je razočarenje, najviše u ljude, u prijateljstva. Nekako nemam više snage ni želje da tetošim, da opraštam, da govorim: "nema veze".

Za jednom prijateljicom svakodnevno plačem, a ovoj drugoj sam rekla šta mislim. Shvatih da je bolje biti sam nego negovati očigledno lažna prijateljstva. Boli saznanje da te neko ustvari nije ni voleo, da je od tebe samo zahtevao i želeo da se povinuješ njegovim uslovima prijateljstva. Šta će mi takvi?
Šta će mi osobe koje misle samo na sebe? I onda se sada, pred kraj ove godine zapitah, a šta ću sa ljudima, onim najbližima, koji te prevare, zeznu, koji se pravi gluvi na tvoje probleme i potrebe?
Šta ću sa parazitima, bezosećajnicima, šta ću sa idiotima? Dokle da se smeškam. dokle da ćutim i budem ljubazna, dokle da čuvam mir, dokle da se plašim? Kako ću se suzdržati da ne zakreštim?

 I na kraju, ostadosmo nekako sami.

Zagledah se sinoć u Hristovu ikonu i zaplakah, njemu zavapih: "Gospode, ne daj mi da postanem i ja takva. Pokaži mi izlaz, ukaži mi na rešenje. Ne daj mi da postanem negativna, ogorčena. Znaš koliko sam se borila, koliko sam napredovala. Ne daj, Bože."
 Odgovor još uvek nije stigao.

Šta ja znam...možda je ovo blještavo jutarnje sunce nakon dva dana kiše odgovor.
Možda je brdo veša koje me čeka  odgovor.
Možda je recept za svinjetinu sa suvim šljivama i kajsijama koji sam pronašla za Božić odgovor.
Možda je smešna poruka na fejsu koju sam dobila od drugarice odgovor.
Možda je ovaj divni sajt na koji sam nabasala odgovor.
Možda je baš onaj trenutak slabosti, ranjivosti, poverenja pred ikonom odgovor.


Možda ste vi moj odgovor.

Možda smo jedni drugima odgovor.


Da bih preživela praznike, da bih se ponovo ispunila nadom, moram u to da verujem. Kako drugačije? Ne znam odgovor.