Žena sa crvenom kosom

Pre puno godina, nakon raskida ozbiljne veze, obojih svoju kosu u crveno. Možda je razlog bio obeležavanje novog početka, a možda i činjenica da sam oduvek volela i želela da budem riđa. Čudno, ali jedna takva promena, uticala je veoma na moju psihologiju: osećala sam se kao da sam napokon "svoja", da sam izašla iz neke ljušture, dobila sam veću snagu, drskost (u dobrom smislu), osećala sam se privlačnijom i lepšom. Sećam se da su me žene zaustavljale na ulici da bi me pitale za ime i broj farbe, a nikada pre u svom životu nisam imala toliko udvarača.
Tog leta prijala mi je sva ta pažnja. Moja lavovska vatrenost i želja da budem pod svetlošću reflektora su bile potpuno zadovoljene. Moja crvena kosa mi je pružala čudnu moć i magnetizam, kao što je Samsonu njegova kosa bila izvor snage. Ne znam, čudna je ta veza između žene i njene kose...
A, onda, kada su moj Mesec u Raku i moj vodeni podznak isplivali iz svojih dubina, bilo je vreme povući se, vratiti se mojim smeđim, tihim, nesigurnim i...bezbednim loknama. Pažnja je uvenula, ali više mi nije ni bilo važno. Htela sam da se vratim svojoj "običnoj ja", onoj koja ne voli da privlači poglede ni pažnju. Rakovskoj povučenosti i plašljivosti je sjajna i blještava lavica ustupila tron.

Ljudima meni bliskim je poznata moja ljubav prema crvenoj kosi. Znaju za moju dugogodišnju želju da budem ponovo crvenokosa. Moja drugarica Rada mi je često govorila: " Ofarbaj se u crveno, budi ponovo foxy lady." Nikada nisam bila potpuno spremna. Ono što mi je uvek nedostajalo, o čemu god da se radi je-hrabrost. Sve ono što može na bilo koji način da me uzdrma, poljulja moju svakodnevicu, sigurnost, rutinu me čini nervoznom i budi u meni strah. Sigurnije je živeti povučeno, bez mnogo talasanja, promena i pažnje. "Ma, to je samo kosa!", kažete. To vi mislite, za mene je to nešto više.

Kao majka dvoje dece, u poslednje vreme, pored zamora osećam ono što je poznato svim ženama koje su majke: nemogućnost da se "prešaltujem" sa uloge majke na ulogu žene. Ako provodite ceo dan brineći o drugima, kada dođe vreme da se opustite i budete "vi" osećate isuviše veliki umor i nedostatak volje i snage za bilo šta drugo, sem za komforno smeštanje na trosed pred TV-om. U nekom trenutku naiđe blaga melanholija, žal za danima slobode ili želja da se nešto novo, uzbudljivo i lepo desi, da vas probudi i uzdrma. Ponekad sve što vam treba je neka sitna promena ili da uradite nešto što ste dugo želeli, a odlagali ste ili ste mislili da nema smisla, da je glupo, da neće pomoći da se osećate bolje.

Na moje reči:" Ja sam u duši crvenokosa žena", moja drugarica S. mi je rekla:" Pa, šta čekaš? Meni je trebalo 15 godina da se ofarbam u plavo." Po njenim rečima, to joj je promenilo život i odnose, i ono što je najvažnije, oseća se bolje u svojoj koži. Kako nešto tako površno kao boja kose može bilo šta da promeni?
Iste stvari svakoga dana, isti poslovi, obaveze i aktivnosti mogu podjednako uticati kao umor na čovekovu psihologiju. Šta učiniti? Šta promeniti od trenutka kada ne možete uvesti drastične promene u svoj život, niti u poslu, u porodici, kada je nemoguće da se spakujete i odete u Pariz na nedelju dana ili kupite kuću ili stan iz snova? Hmmmm, pa: kupite cipele sa štiklom koje nikada niste do sada nosile, krenete da nosite suknje i haljine, upišete sa na čas o kome ste dugo razmišljali....ofarbate kosu u.... crveno.

Otkud moja opčinjenost crvenom kosom? Sve će ovo zvučati kao standardizovanje i stavljanje ljudi u kalupe, a činiti to na osnovu nečije boje kose je posebno glupo. To je isto kao kada bih rekla da su plavuše glupe, a crnke pametne, da su plavuše zabavne i seksi, a crnke mračne i senzualne. Hajde, da se ne obaziremo mnogo na to, nego pomislite da mi crvena kosa budi određene asocijacije, slike, situacije, pokušaću da objasnim zašto je toliko volim. Udovoljite mi.

~Crvena kosa ide lepo uz beo ten i plave oči.

~Crvena je boja strasti i vatre.

~Crvena kosa me asocira na Irsku i Škotsku, na zemlje koje volim i o kojima sanjam od malena.

~Riđe žene me asociraju na vitalnost, seksualnost i privlačnost.

~Stereotip kaže da su riđe žene vatrene, dramatične, emotivne, nervozne i burnog karaktera (na nekoga me ovaj opis podseća, kašljuc, kašljuc).

~ Istraživanja kažu da iako se plavuše više zabavljaju, crvenokose se bolje provode...krevetu.

Ima perioda u životu kada vam treba više pažnje, kada je neophodno učiniti nešto što će vas dodatno pogurati, dati samopouzdanje, nešto što će vas osvežiti, promeniti, izbaciti iz vas čak i ono čega se pomalo plašite, nešto što će u vama probuditi zaboravljenu vatru, inspiraciju i strast. Mislim da je meni potrebna moja dugo sanjana crvena kosa. Mislim da je došlo vreme da se dramatična, burna i emotivna "ja" upotpuni novom bojom kose. Mislim da je "u duši crvena žena" spremna da izađe pod svetlost reflektora.

"Žena, sa čašom crnog vina na stolu, obučena u indigo-plav, svileni kimono-ogrtač sa slikom zmaja na leđima, miriše na cvet narandže, u pozadini se čuje Nina Simone, sedi za pisaćom mašinom duboko zamišljena, sa plavim očima uprtim ka belom listu papira. Zabacuje svoju riđu kosu i krene žustro da slika rečima predele, ljude, ukuse i snove....ona, piše sa onom istom strašću i vatrom koja se krije u boji njene kose...žena sa crvenom kosom...stvara i tera nas da sanjamo".

Hoće li se moj san osvariti? Ne preostaje mi ništa drugo nego da skupim hrabrost i postanem riđa žena koja piše u svileno-plavom kimonou. To je ipak samo kosa, zar ne? Možda je zaista to nešto mnogo, mnogo više.

Strahovi

OK, počeću prva: bojim se visine, dubine, cunami talasa, zemljotresa, vožnje i bolesti. Mogu tu i tamo dodati još po neki strah i malu fobijicu, ali čini mi se da nisu toliko dominantni ni jaki kao prethodno navedeni.
Jedna od interpretacija zašto u nama postoje strahovi vezani za specifične stvari je ona koja se zasniva na ideji da smo možda u prošlom životu imali neko određeno negativno ili tragično iskustvo, pa otud i naš strah. Na primer, ako se bojite vode, po ovoj teoriji, mora da ste u prošlom životu izgubili život daveći se. Pošto ne verujem u reinkarnacije i prošle živote, lično mi je to tumačenje glupavo.
Dugo se već ružno osećam zbog svojih strahova. Sebe smatram kukavicom i plašljivom osobom, bez obzira što sam se u životu izvukla iz mnogo "strašnijih" i realnijih situacija. Koja je verovatnoća da ću ikada u životu videti cunami ili da ću se naći u rupi punoj zmija ili paukova? Suočila sam se sa življenjem u novoj zemlji, u novom gradu, sa drugim mentalitetom,nemaštinom, selidbama, rađanjem i odgajanjem dvoje dece. Sinulo mi je! Ja jesam hrabra i moji strahovi me ne čine kukavicom i slabićem, oni su samo ljudski.
Da nije straha, ljudi ne bi tokom istorije pronalazili nove i bolje tehnike i materijala za izgradu kuća koje će ih zaštiti od nepogoda i katastrofa. Čoveku je usađen instinkt za preživljavanje i sve ono što može potencijalno da ugrozi njegov opstanak pretstavlja opasnost i izaziva strah. Normalno je plašiti svega onoga što može da vam naruši sigurnost i život.

Dugo sam razmišljala i konačno sam došla do jedne teorije, koja ne mora da bude tačna, verovatno i nije, ali u ovom trenutku mi odgovara. Verujem u onaj unutrašnji glas, intuiciju, glas Božiji, kako god. Kada god ga nisam poslušala, grdno bih se prevarila i snosila bih velike posledice. Sigurno se i vama to bezbroj puta desilo. Vidite, možda ta naša podsvest, naše unutrašnje ja, pokušava da nas zaštiti od nekih potencijalno ugrožavajućih situacija time što nam stvara određene strahove i sprečava nas da ih iskusimo. Ne kažem da osobi koja se boji letenja avionom podsvest govori da će poginuti u avionskoj nesreći, ali možda želi da je zaštiti od velikog stresa, anksioznosti, neprijatnosti. Čovek je prirodno određen da hoda po tlu, da vlada njime i da ga osvaja. Nemamo krila i nije nam suđeno da živimo na oblacima i da hodamo po nebu. Usled velikog napretka nauke i tehnologije, zbog velike hrabrosti i inventivnosti određenih individua, pobedili smo nebo krstareći svakodnevo njime. Pokušavam doduše da objasnim otkud ljudima strah od letenja- on potiče od toga da letenje za nas ljude nije prirodna radnja. Strah od dubine, od vode, takođe se može objasniti na taj način. More, reke i okeani predstavljaju neizvesnot, veliku silu, moć kakvu mi ljudi nemamo, moć tako snažnu da smo pred njom slabi, ranjivi, ništavni. Dubina ispod nas je nešto nepoznato, mračno, opasno, krije mnoge zamke kao i lepote. Čoveku nije u prirodi da vlada tim dubinama, u protivnom imao bi škrge i peraja. Bez obzira na to, čovečanstvo je uspelo da zavlada i morem, okeanima i rekama, ali to ne menja činjenicu da je strah od njih normalan.
Taj unutrašnji glas potiče možda od onog iskonskog čoveka, od naših predaka koji žive još uvek u nama, kroz nas.

Zašto je neko kukavica ako se boji paukova ili zmija? To su odvratna i ružna stvorenja. Da je drugačije, imali bi ih svi kao kućne ljubimce, mazili ih, pazili i tepali im. Zašto neko misli da je hrabar čovek onaj koga bi strpali u rupu punu zmija ili insekata? Zašto se smatra hrabrim čovek koji ugrožava svoj život? Zašto se uzdižu samoubice, pevaju im se hvalospevi i slavi njihova "hrabrost"? Otkud je izbegavanje života hrabro? Otkud je samoubistvo uzvišeno i poetično? I zašto je neodgovornost i izlaganje opasnosti takođe hrabrost?

Bojim se vožnje i ideje da se nalazim na putu zakrčenim automobilima.U autu se gotovo parališem, osećam da nemam kontrolu i da će se nešto loše sa mnom i sa onima koji su sa mnom desiti. Rekli bi ste, a i ja bih to isto učinila na vašem mestu, da je to nelogično, nezrelo i glupo ponašanje. Milioni ljudi vozi. Iskreno, nikada nisam bila spretna u blizini i SA svim vidovima mašinerije. Lako lomim stvari, ispadaju mi uz ruku,slabo se orijentišem, ne vidim skoro ništa u mraku. Da, ok, reći ću to- trapava sam i nespretna! U veoma stresnim situacijama osećam veliku anksioznost i nervozu, priznajem i znam kakva sam. Moj unutrašnji glas mi govori da znajući moje mane, moram izbegavati situacije koje iziskuju upotebu mašina, pa čak i onih na...točkovima. Bojim se vožnje, mrzim je iz dubine duše. Moram da priznam da veoma želim da prevaziđem taj strah, ali u ovom trenutku, pre nego da steknem samopouzdanje na drugim poljima, nisam spremna za to. Onaj ko može, razumeće. Sve dok mi onaj glas ne kaže "OK, sada si spremna da probaš", ja ću ići pešaka.

Postoji jedan strah koji vidim da je veoma prisutan kod ljudi. To me posebno rastužuje i čini da se, veoma sebično i grozno zvuči, osećam bolje u vezi sa svojim strahovima. Anais Nin kaže da je jedina abnormalnost nemogućnost čoveka da voli. Strah od ljubavi, strah od pokazivanja emocija- sve to leži u bojazni da će nas neko povrediti i da ćemo patiti ili da ćemo ispasti slabi i glupi pred drugima. Šta je bolje- voleti i posle patiti ili celog života patiti, jer nismo nikada voleli? Reći ćete: " A, zar se ovde ne primenjuje tvoja teorija o unutrašnjem glasu koji želi da nas zaštiti?" Ne. Zbog toga što smo mi, ljudi, predodređeni da volimo, da pružamo ljubav, da budemo povređeni, da učimo iz iskustva, da patimo takođe. Nemamo peraja ni krila, ali imamo srce i dušu.
Strah od ljubavi nas sprečava da postanemo bolji ljudi, da svet učinimo lepšim. Ako ne volimo, mi umiremo.
Nećemo ništa toliko bitno propustiti ako ne letimo avionom ili ako plivamo u plićaku, ali strahom od ljubavi, gubimo mogućnost da svoje strahove podelimo sa nekim i da ih jednog dana možda pobedimo.

Ako nekog od vas čujem da govori kako se plaši ljubavi i povređivanja, obećavam da ću ga strpati u moj auto i krenuti da vozim....ma, neeee, šalim se, isuviše se bojim....