Strahovi

OK, počeću prva: bojim se visine, dubine, cunami talasa, zemljotresa, vožnje i bolesti. Mogu tu i tamo dodati još po neki strah i malu fobijicu, ali čini mi se da nisu toliko dominantni ni jaki kao prethodno navedeni.
Jedna od interpretacija zašto u nama postoje strahovi vezani za specifične stvari je ona koja se zasniva na ideji da smo možda u prošlom životu imali neko određeno negativno ili tragično iskustvo, pa otud i naš strah. Na primer, ako se bojite vode, po ovoj teoriji, mora da ste u prošlom životu izgubili život daveći se. Pošto ne verujem u reinkarnacije i prošle živote, lično mi je to tumačenje glupavo.
Dugo se već ružno osećam zbog svojih strahova. Sebe smatram kukavicom i plašljivom osobom, bez obzira što sam se u životu izvukla iz mnogo "strašnijih" i realnijih situacija. Koja je verovatnoća da ću ikada u životu videti cunami ili da ću se naći u rupi punoj zmija ili paukova? Suočila sam se sa življenjem u novoj zemlji, u novom gradu, sa drugim mentalitetom,nemaštinom, selidbama, rađanjem i odgajanjem dvoje dece. Sinulo mi je! Ja jesam hrabra i moji strahovi me ne čine kukavicom i slabićem, oni su samo ljudski.
Da nije straha, ljudi ne bi tokom istorije pronalazili nove i bolje tehnike i materijala za izgradu kuća koje će ih zaštiti od nepogoda i katastrofa. Čoveku je usađen instinkt za preživljavanje i sve ono što može potencijalno da ugrozi njegov opstanak pretstavlja opasnost i izaziva strah. Normalno je plašiti svega onoga što može da vam naruši sigurnost i život.

Dugo sam razmišljala i konačno sam došla do jedne teorije, koja ne mora da bude tačna, verovatno i nije, ali u ovom trenutku mi odgovara. Verujem u onaj unutrašnji glas, intuiciju, glas Božiji, kako god. Kada god ga nisam poslušala, grdno bih se prevarila i snosila bih velike posledice. Sigurno se i vama to bezbroj puta desilo. Vidite, možda ta naša podsvest, naše unutrašnje ja, pokušava da nas zaštiti od nekih potencijalno ugrožavajućih situacija time što nam stvara određene strahove i sprečava nas da ih iskusimo. Ne kažem da osobi koja se boji letenja avionom podsvest govori da će poginuti u avionskoj nesreći, ali možda želi da je zaštiti od velikog stresa, anksioznosti, neprijatnosti. Čovek je prirodno određen da hoda po tlu, da vlada njime i da ga osvaja. Nemamo krila i nije nam suđeno da živimo na oblacima i da hodamo po nebu. Usled velikog napretka nauke i tehnologije, zbog velike hrabrosti i inventivnosti određenih individua, pobedili smo nebo krstareći svakodnevo njime. Pokušavam doduše da objasnim otkud ljudima strah od letenja- on potiče od toga da letenje za nas ljude nije prirodna radnja. Strah od dubine, od vode, takođe se može objasniti na taj način. More, reke i okeani predstavljaju neizvesnot, veliku silu, moć kakvu mi ljudi nemamo, moć tako snažnu da smo pred njom slabi, ranjivi, ništavni. Dubina ispod nas je nešto nepoznato, mračno, opasno, krije mnoge zamke kao i lepote. Čoveku nije u prirodi da vlada tim dubinama, u protivnom imao bi škrge i peraja. Bez obzira na to, čovečanstvo je uspelo da zavlada i morem, okeanima i rekama, ali to ne menja činjenicu da je strah od njih normalan.
Taj unutrašnji glas potiče možda od onog iskonskog čoveka, od naših predaka koji žive još uvek u nama, kroz nas.

Zašto je neko kukavica ako se boji paukova ili zmija? To su odvratna i ružna stvorenja. Da je drugačije, imali bi ih svi kao kućne ljubimce, mazili ih, pazili i tepali im. Zašto neko misli da je hrabar čovek onaj koga bi strpali u rupu punu zmija ili insekata? Zašto se smatra hrabrim čovek koji ugrožava svoj život? Zašto se uzdižu samoubice, pevaju im se hvalospevi i slavi njihova "hrabrost"? Otkud je izbegavanje života hrabro? Otkud je samoubistvo uzvišeno i poetično? I zašto je neodgovornost i izlaganje opasnosti takođe hrabrost?

Bojim se vožnje i ideje da se nalazim na putu zakrčenim automobilima.U autu se gotovo parališem, osećam da nemam kontrolu i da će se nešto loše sa mnom i sa onima koji su sa mnom desiti. Rekli bi ste, a i ja bih to isto učinila na vašem mestu, da je to nelogično, nezrelo i glupo ponašanje. Milioni ljudi vozi. Iskreno, nikada nisam bila spretna u blizini i SA svim vidovima mašinerije. Lako lomim stvari, ispadaju mi uz ruku,slabo se orijentišem, ne vidim skoro ništa u mraku. Da, ok, reći ću to- trapava sam i nespretna! U veoma stresnim situacijama osećam veliku anksioznost i nervozu, priznajem i znam kakva sam. Moj unutrašnji glas mi govori da znajući moje mane, moram izbegavati situacije koje iziskuju upotebu mašina, pa čak i onih na...točkovima. Bojim se vožnje, mrzim je iz dubine duše. Moram da priznam da veoma želim da prevaziđem taj strah, ali u ovom trenutku, pre nego da steknem samopouzdanje na drugim poljima, nisam spremna za to. Onaj ko može, razumeće. Sve dok mi onaj glas ne kaže "OK, sada si spremna da probaš", ja ću ići pešaka.

Postoji jedan strah koji vidim da je veoma prisutan kod ljudi. To me posebno rastužuje i čini da se, veoma sebično i grozno zvuči, osećam bolje u vezi sa svojim strahovima. Anais Nin kaže da je jedina abnormalnost nemogućnost čoveka da voli. Strah od ljubavi, strah od pokazivanja emocija- sve to leži u bojazni da će nas neko povrediti i da ćemo patiti ili da ćemo ispasti slabi i glupi pred drugima. Šta je bolje- voleti i posle patiti ili celog života patiti, jer nismo nikada voleli? Reći ćete: " A, zar se ovde ne primenjuje tvoja teorija o unutrašnjem glasu koji želi da nas zaštiti?" Ne. Zbog toga što smo mi, ljudi, predodređeni da volimo, da pružamo ljubav, da budemo povređeni, da učimo iz iskustva, da patimo takođe. Nemamo peraja ni krila, ali imamo srce i dušu.
Strah od ljubavi nas sprečava da postanemo bolji ljudi, da svet učinimo lepšim. Ako ne volimo, mi umiremo.
Nećemo ništa toliko bitno propustiti ako ne letimo avionom ili ako plivamo u plićaku, ali strahom od ljubavi, gubimo mogućnost da svoje strahove podelimo sa nekim i da ih jednog dana možda pobedimo.

Ako nekog od vas čujem da govori kako se plaši ljubavi i povređivanja, obećavam da ću ga strpati u moj auto i krenuti da vozim....ma, neeee, šalim se, isuviše se bojim....