Ipak, na moju radost je akcija zamene profil slika sa slikama omiljenih crtanih likova iz detinjstva zaživela. U prethodnom postu sam izrazila duboku zabrinutost i razočarenje, jer mi se činilo da se ljudi ne odazivaju na taj apel, ali pogrešila sam. Bez obzira na taj nevini i pozitivni apel kruže priče o Diznijevoj pretnji facebook-u tužbom. Zgrožena sam, ali nećemo sada o tome....
Ne znam za vas, ali prateći blogove, svet filma, mode, muzike, stičem utisak da je trend okretanju prošlosti, a naročito detinjstvu sve učestaliji i sveprisutniji. Da li je to opsednutost mladošću, želja da se pobedi smrt ili da se probude nevinija i čistija osećanja? Ne bih znala da odgovorim na to. Lično, stalno razmišljam o prošlosti, sećam se detinjstva, sada kada sam majka, mnogo intenzivnije, uglavnom žaleći za vremenima koja moja deca neće videti i stvarima koje nikada neće doživeti, ipak, trudim se, svaki dan, da im unesem što više čarolije, muzike i sreće u život. Bitno mi je da se toga sećaju i da sa tim uspomenama idu kroz život.
Ovaj post će biti više neko vizuelno putovanje u moje detinjstvo, manje reči, više slika, manje filozofiranja, više lepote, pokušaj da objasnim iz čega je proistekao moj današnji ukus, zašto je moj osećaj za estetiku takav kakav je, šta me je oblikovalo kao osobu? Veliku ulogu igraju slike iz prošlosti, uz šta smo odrastali, šta smo voleli kao mali,u čemu smo uživali. Vidim po sebi, da se malo toga od tada promenilo, duboko i u suštini.
Dugo već sam imala neke slike u glavi. Znam zvuči kao da vam se obraća neka šizofrenična osoba, ali čekajte da objasnim. Često bih uhvatila sebe da zamišljam prelepe zelene livade, puteljke, male, uredne kućice sa belom ogradom okružene drvećem i cvećem. Osećala bih kao da sam ih već negde videla. U tim slikama bi se javljala i plava devojčica, sa belim kamenom u ruci koja se igra, trčkara, uvek nekako zamišljena, neobična, mirna u svom začaranom svetu. To je trajalo godinama. Naravno, to su kratki, veoma kratki trenutci u pauzama između obaveza, momenti kada pomalo zalutam u mislima. Možda to moj um pronalazi u tim kratkotrajnim slikama odmor, beg od stvarnosti, način da se na trenutak regeneriše mozak i da telo napuni baterije. Onda, jednog dana, mi je sinulo kao grom iz vedra neba! Jasna slika devojčice sa kamenom u ruci mi se ponovo javila u mislima i posle duge potrage nađoh ovo:
Neverovatno je koliko mi je ta slika ostala duboko usađena u sećanje. Javljala bi se na momente, kao neka nejasna uspomena, nešto što sam možda sanjala ili nešto što sam negde videla. Da li se neko seća ove švedske mini-sirije? Zove se "Den vita stenen" ili "Beli kamen".
Krenule su da mi naviru uspomene na detinjstvo ispunjeno snovima o mom belom kamenu, o jednostavnom životu u prirodi među zelenilom, o avanturama sa društvom po šumarcima i kupanju u reci, o bežanju sa cirkusom koji bi došao u grad, a san o maloj kućici okruženom cvećem i belom ogradom živi i danas u meni. Živi i caruje, čeka svoje ostvarenje....
foto 1 "Kuća u Švedskoj" sa flickr
foto 2 "Kuća u Švedskoj" sa flickr
No comments:
Post a Comment